Zahvaljujem, dr Lončar.
Reč ima narodni poslanik Zoran Živković. Izvolite.

Nastavlja se jedna ne reformska politika koja se demagoški svaki dan tako proglašava i ovde imamo jedan tipičan primer. Evo već nekoliko sati pričamo o jednoj potpunoj tehničkoj stvari, a to je da li nam trebaju zdravstvene knjižice, da li one treba da budu u elektronskoj formi, da li je to moguće i koliko to košta. Naravno da je to moguće, naravno da sve ima cenu i ona nije tema skupštinske rasprave, naravno da je pre tri godine donete zakon i mesec dana preko toga i da nije ništa urađeno da se uvedu te kartice, a postajali su svi uslovi da to već bude završeno nego je to posledica jednog opšteg javašluka koji i u zdravstvu, koje je vrlo onako nezgodno mesto za bilo kakav javašluk, je jako izraženo.
Prvo, to što nije zakazana sednica mesec dana po isteku važenja zakona je jedna neodgovornost, bilo da je to pitanje parlamenta, odnosno vođstva parlamenta ili pitanje Vlade, sve jedno, to je neodgovornost.
Oprema kojom se takve kartice rade, oprema kojom su napravljene nove lične karte je u Srbiju stigla 2003. godine, novembra meseca. Kupila je Vlada koju sam ja vodio i ta oprema je od tada mogla već da štampa sve ono što je bilo potrebno da se olakša život građanima Srbije i da svoja prava ostvaruju na način koji je dostojan XXI veka.
Da li treba da se te kartice naplaćuju? Naravno da ne treba zato što je to posao Fonda, koji inače prikuplja velike pare iz džepova građana opravdano, naravno, samo je pitanje za šta se troši taj veliki novac.
Čuli smo poslednjih nekoliko meseci neverovatne izjave gde je Fond uštedeo neke pare - smanjeni su troškove Fonda. To znači da je neko umro zbog toga što se neko igrao sa narodnim zdravljem. Fond ne može da štedi nego Fond treba najracionalnije da potroši novac koji skuplja od građana da bi lečio te iste građane, tako da je apsolutno nemoguća varijanta, mogućnost da Fond zdravstvenog osiguranja uštedi 300 miliona evra i da toliko prebaci penzionom fondu. Zbog toga je verovatno smanjen broj budućih penzionera, zato što ima puno ljudi koji zbog toga neće da dožive penziju.
Ono što je mnogo važnije od toga da li ćemo da pomerimo rok za izdavanje zdravstvenih knjižica po novom modelu je da li ćemo da reformišemo sistem zdravstva. Mislim da se svi slažemo da ovaj sistem nije dobar i da ga treba promeniti.
Predlog Nove stranke, koji je deo našeg programa, je da se opredelimo za Beveridžov sistem, koji funkcioniše ne samo u bogatim državama kao što je Velika Britanija, kao što je Danska i zemlje Skandinavije, nego taj sistem funkcioniše i u Grčkoj i u Portugalu, tako da nisu samo bogati spremni za jedan takav sistem.
Ono što je kod tog sistema najvažnije, to je solidarnost. To znači da svi građani bi imali zdravstveno osiguranje i time bi se jedna velika noćna mora koja je danas prisutna kod mnogih građana bi bila deo istorije – da li je plaćen doprinos, da li imam markicu, da li je overena knjižica, šta ako se to desi u pola noći u onim danima kada se plaćaju doprinosi, da li će me primite, da li me neće primiti.
Po istraživanjima javnog mnjenja, koji daju mnoge podatke, pa i podatke o tome koji su strahovi dominantni kod građana, više od 20 godina imamo strah od nemogućnosti lečenja zbog toga što ljudi nisu sigurni da će imati osiguranje da će moći da se leče. Prelaskom na Beveridžov sistem mi bismo taj ogroman strah kod naših građana poslali u istoriju.
Dakle da se bavimo ozbiljnim poslovima, ozbiljnim reformama, a zdravstvene knjižice, ovakve ili onakve, biće posledica tih reformi, a ne uslov kao što se ovde kaže.
Posebno je besmisleno da se kaže da je to uslov EU. Ne postoje uslovi EU nego mi trebamo da ispunimo standarde koji su neophodni da bismo postali deo te integracije.

Zahvaljujem, gospodine Živkoviću.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, poštovani predsedavajući, ja ću svakako podržati ovaj zakon, jer se njime tehnički produžava rok u kome će zdravstvene knjižice biti zamenjene odgovarajućim karticama.
S obzirom da se kod nas uvek kasni, za mene je sasvim razumljivo da se u ovom procesu mora produžiti rok do 31. decembra 2016. godine.
Pitanje našeg zdravstva je usko vezano i sa ekonomskom snagom ove zemlje. Prirodna i stvorena dobra treba da služe da svako ima pravo na pošten posao, na pristojnu zaradu, na dostupno školstvo i zdravstvo, da možemo da školujemo one koje hoće, a da možemo da lečimo i one koji neće da se leče.
Sistem zdravstvene zaštite, obim zdravstvene zaštite i usluga direktno je vezan i za ekonomsku moć zemlje, odnosno za BDP. Izdvajanja iz BDP u našoj zemlji zavisi od procena je 6% do 8% BDP i kada bi tako pogledali, možda i ne zaostajemo u zemljama u okruženju. U Evropi je to prosečno između 9% i 12%, u SAD negde oko 16%. Kada bi gledali na neke zemlje kao što je, recimo, Hrvatska, i kada bi gledali procenat, onda bi to moglo da nas dovede do zaključka da mi ne izdvajamo toliko malo gledano u procentima, ali kada pogledamo koliko je tamo BDP, koliko on iznosi, mislim da susedna Hrvatska ima 50 milijardi BDP. Dakle, ukoliko se kod njih izdvaja 6% do 8%, onda je to daleko veća suma na daleko manji broj ljudi, jer Hrvatska ima četiri ili nešto malo više miliona stanovnika, dok Srbija ima gotovo 50% više stanovnika i izdvala sličan procenat iz BDP. Kada se to preračuna u novac, to je daleko manja suma i daleko manja po glavi stanovnika nego što je u Srbiji. U Srbiji se izdvaja od 250 do 260 evra, ali ni taj podatak nije tačan zato što se za privatne usluge najverovatnije plati još toliko, pa na ovaj ili onaj način izdvajamo, što kroz obavezno osiguranje, što kroz dopunske privatne usluge, oko 500 evra po stanovniku.
Da bi ostvarili svoje pravo na dostupno zdravstvo, da li možemo da lečimo i one koji hoće i one koji neće, mi moramo da imamo i odgovarajuće zdravstvene knjižice, odnosno kartice o kojima je danas reč.
Ono što su moje kolege do sada govorile, koji su se zalagali za zemljoradnike, sem kolege koji je pre mene govorio, koji to nije pomenuo, ali on je bio zemljoradnik u pokušaju, dakle, oni su u specifičnom položaju. Najugroženija kategorija su zemljoradnici, oni koji daju najveći doprinos našem BDP-u, uz dijasporu, koja daje pet milijardi dolara godišnje, deviznih doznaka, koji nam šalju iz inostranstva da bi mogli da opstanemo uopšte kao narod i kao država. Zemljoradnici su oni koji nam daju stratešku sigurnost.
Međutim, najveća nepravda je napravljena prema njima i prema radnicima, posebno prema radnicima kojima poslodavac ne uplaćuje zdravstveno osiguranje. Dakle, takva vrsta radnika kojima, ne njihovom greškom, poslodavac nije uplatio zdravstveno osiguranje, oni nemaju pravo na zdravstvenu zaštitu, dok osobe koje nisu zaposlene, koje su prijavljene na Birou za zapošljavanje, na Zavodu za zapošljavanje, oni to pravo ostvaruju.
Dakle, u ovoj državi je bolje biti nezaposlen radnik, primati neka primanja, ukoliko ih ima sa Biroa za nezaposlene. Tu ste zdravstveno i socijalno osigurani, ali ukoliko radite i kažnjeni ste već da vam poslodavac nije isplatio platu, nije uplatio doprinos, u tom slučaju ne možete ni da se lečite, pa ukoliko se i povredite na radu, vaša prava na lečenja su nikakva,. Dakle, gotovo je neverovatno da nezaposleni imaju veća prava od onih koji su zaposleni, koji na ovaj ili onaj način, bez obzira da li im poslodavac nije uplatio PIO, prave neki društveni proizvode, prave neku robu, a roba je novac.
Takva vrsta radnika ostala je potpuno nezaštićena i gotovo je neverovatno da možete da vidite da na Biro, kada istakne onaj rok za prijavljivanje, nešto pre isteka za prijavljivanje nezaposlenosti, oni koji dolaze na Biro za zapošljavanje, dolaze često automobilima koji su vredni pod 30, 40, 50 hiljada evra, čisto da bi produžili, da bi se prijavili na Zavod za zapošljavanje i produžili, overili svoje knjižice, time stekli pravo da obezbede sebi i svojim porodicama zdravstveno osiguranje. To pravo oni koji rade nemaju, iako prave neki društveni proizvod, pravo na zdravstvenu zaštitu nemaju samo zato što im poslodavac to zdravstveno osiguranje nije naplatio.
Kolega iz Topole, predsednik opštine, govorio je o pravima zemljoradnika i dodao bih da su zemljoradnici još ugroženiji nego ovi radnici koji rade i ne primaju platu, nisu im uplaćeni doprinosi, nemaju pravo na zdravstvenu zaštitu.
Zemljoradnici su još više ugroženi time što oni jednom godišnje okrenu novac u toku godine, dakle, nemaju četiri žetve u toku godine dana, a porezi i doprinosi se plaćaju kvartalno i ukoliko nemaju novac, ukoliko nije bila žetva, ukoliko nisu prodali svoj proizvod, ukoliko su ga čak prodali, pa su prevareni, pa nisu naplatili, u tom slučaju oni ne mogu redovno da finansiraju zdravstveno osiguranje, a ne mogu da biraju vreme u koje će se razboleti. Ukoliko se razbole u ono vreme kada nisu servisirali svoje obaveze, u tom slučaju nemaju pravo na lečenje ili ga imaju ukoliko to plate iz privatnih džepova.
Dakle, em nemaju pravo, em moraju to da plate iz sopstvenih džepova, em kroz protok vremena oni to moraju da plate, odnosno ukoliko ne plate zaostale rate zdravstvenog osiguranja kao pojedinci, kao zemljoradnici, njima se pleni imovina odnosno sredstvo rada, plene se traktori, pleni se zemljište, izlaže se na licitaciji i prodaji da bi se namirila obaveza u vremenu i u delu kada uopšte nisu imali pravo da se leče, s obzirom da zbog toga što obrću novac samo jednom godišnje nisu servisirali svoje obaveze jer jednostavno nisu bili u prilici.
Kod radnika to nije slučaj. Ukoliko on promeni poslodavca i zaposli se na nekom drugom mestu, njega redovno prijave na PIO i zdravstveno osiguranje i u tom slučaju radnik samo nastavlja. U tom trenutku on ima pravo da se leči, dok kod zemljoradnika, ukoliko nije platio neki prethodni period, u sledećoj godini, ukoliko ne servisira svoje obaveze, on ponovo gubi ta svoja prava, a pri tom, bez obzira što ih nije koristio, njemu se imovina pleni. Stoga apelujem i na ministra i na Vladu da nađu odgovarajuće rešenje da u takvim slučajevima ljudi koji nisu imali pravo da se leče ne moraju da prinudno plaćaju obaveze za vreme u kojem nisu imali nikakva prava po pitanju tih obaveza.
Dakle, zemljoradnici su posebno u teškom položaju, tim pre što i za PIO, bez obzira što su napunili 65 godina, što su imali recimo samo pet ili šest godina staža u poljoprivredi, ne mogu da ostvare pravo na penziju, a recimo za zaostali dug iz PIO se pleni imovina, pleni im se zemljište, traktori, mehanizacija, iako nikada, s obzirom da ne mogu da imaju 15 godina staža u poljoprivredi jer su napunili 65 godina, neće imati pravo na penziju. Em nisu imali penziju, em im se penzijski staž naplaćuje silom, em im se pleni sredstvo rada sa kojim bi oni želeli da i dalje rade i da ostvaruju neki društveni proizvod, da prave hranu, da proizvode.
Njima se pleni i zemljište i imovina za penzijsko-invalidski staž, za zdravstvene usluge koje nisu koristili i za PIO koji nisu plaćali, s obzirom da nisu mogli da ostvare neophodan staž u poljoprivredi od 15 godina, nisu u određenom roku plaćali to, nemaju pravo u 65. godini na penziju, a njima nje penzijski staž naplaćuje silom, bez obzira da li će ostvariti ili neće ostvariti tu penziju.
U potpunosti sam voljan da podržim ovaj zakon. Kao predsednik Narodne seljačke stranke bio sam dužan da podržim sve kolege koji su govorili o nepravdi koja je naneta poljoprivrednicima koji su bez obzira na vojne i ekonomske pritiske kojima je naša zemlja bila izložena, uspeli da nas u najgore vreme održe, da nam održe glavu iznad vode, da totalno ne propadnemo.
Stoga smo posle 2000. godine, posebno kolege koje su preuzele vlast 2000. godine treba da budu svesni da smo bili u nekoj moralnoj i svakoj drugoj obavezi da ono što su poljoprivreda i zemljoradnici žrtvovali od 1990. do 2000. godine i, naravno, uz radnike koji sada ostaju bez posla, da im poslodavci ne uplaćuju doprinose, koji ostaju bez zdravstvenog osiguranja, dužni smo i u obavezi smo da prema tim ljudima koji su podneli najveći teret vojnih i ekonomskih pritisaka kojima je naša zemlja bila izložena, koji i dan danas na svojim plećima zarađuju ono što mi delimo emitovanjem raznih prava, pa i ovih socijalni prava, u obavezi smo da zbrinemo takve ljude.
Zato se pridružujem kolegama koji žele da zdravstveno osiguranje bude dostupno svim građanima, kao što je dostupno za, recimo, 1,2 miliona ljudi koji nisu zaposleni, koji su nezaposleni ili su primaoci nekih socijalnih pomoći. Pridružujem se kolegama, a i ranije sam to govorio, da zdravstveno osiguranje i zdravstvena zaštita bude dostupna svima i da se iz BDP-a izdvaja određeni procenat da bi se svi zdravstveno zbrinuli, imali pravo svi da se leče, pa i oni koji ne žele, odnosno kad zateknemo nekog bolesnog koji uopšte ne želi da se leči, naša je ljudska obaveza, solidarna obaveza da doprinesemo.
Znam da nema dovoljno novca. U ovoj Skupštini se uvek raspravlja samo kako da podelimo pare. Nikada ne raspravljamo o tome kako da zaradimo pare. Već sam govorio o tome da oni koji pare zarađuju, da često budu izopšteni iz nekih prava koje imaju čak i oni koji ne rade. U tom smislu, podržavam sve kolege koji se zalažu da sva ta prava za zdravstvenu zaštitu budu dostupna svima, ali takođe, apelujem na kolege, da ubuduće raspravljamo kako da iz poljoprivrede, prerađivačke industrije i energetike zaradimo što više i da taj procenat koji se izdvaja za zdravstvo možda ostane isti, ali da u numeričkom broju, odnosno da ta količina novca bude daleko veća, jer rastom BDP uz ovaj procenat, porašće nam i iznosi koje ćemo izdvajati za zdravstvo i tako će zdravstvo biti još efikasnije i dostupnije svima. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik prof. dr Janko Veselinović.

Hvala.
Uvaženi ministre, uvažene kolege narodni poslanici, na dnevnom redu danas je rasprava o ovom parčetu papira, hartije, kako hoćete. Tema je da li ovaj komad papira treba zameniti sa plastikom, čipovanom ili ne čipovanom.
Vi ste se ministre odlučili da danas dođete u Skupštinu i da predložite da se ovaj rok za izdavanje plastičnih zdravstvenih knjižica koje mogu da funkcionišu u sistemu elektronskog zdravstvenog sistema, odložite dakle, za još dve godine, jel tako? I da ostanemo, praktično, jedina zemlja koja ima ovakve knjižice kakve su postojale i pre 40, 50 i 60 godina. Možda mi vi ne bi bili čudni, jer eto, posao svakog ministra je da odbrani neki svoj zakonski predlog koji nije ništa nego odlaganje, dakle, odlaganje posla koji ste trebali da uradite.
Vi ste danas došli ovde sa kolegama, gubite dan veoma bitan za zdravstvo Srbije, mi ovde gubimo dane jer smo možda trebali da raspravljamo o nekim drugim temama, rebalansu budžeta i sličnim pitanjima. Ono što mene čudi jeste činjenica da neko može 20 minuta da govori i da hvali taj vaš potez, da hvali činjenicu što ste napisali da se uvođenje elektronskih, kaže - u Zakonu o zdravstvenom osiguranju glasnik taj i taj, Republike Srbije, u roku od tri godine od dana stupanja na snagu ovog zakona zamenjuje se rečima – od 31. decembra 2016. godine. U ovom zakonu se radi o uvođenju elektronskih zdravstvenih knjižica. Da to neko hvali kao fenomenalan potez.
Ja vas, gospodine Lončar, pitam šta je u tome fenomenalno? Šta ste vi doprineli zdravstvenom sistemu Srbije ovim današnjim aktom, odnosno ovom izmenom zakona? Ja bih više voleo ministre, da smo mi danas govorili o činjenici šta ovo parče hartije znači za građane Srbije i kakvu asocijaciju ono budi u njima? Kakav oni zdravstveni sistem vide kada uzmu u ruku ovo parče papira? Da li mislite da oni možda pomisle na redove u domovima zdravlja, da li mislite da pomisle na kol centre koji ne rade, da li mislite da pomisle na činjenicu da ne mogu da koriste aparate koji su u kvaru zato što je prethodna Vlada donela, ista većina, loš zakon koji nam je omogućio da aparati u zdravstvu budu popravljeni u nekom adekvatnom roku i zbog toga građani Srbije, kada vide ovu zdravstvenu knjižicu, pomisle kako oni neće, što je neko malo pre rekao, moći biti lečeni.
To jeste najveći strah koji postoji u Srbiji. za to ne treba nikakvo istraživanje javnog mnenja, a time se bave agencije, to možete da pitate bilo kog vašeg komšiju, prijatelja i rođaka. Najviše se plaše a budu bolesni, i kažu, ne bez razloga, ne daj ti bože da se razboliš, jer znaju da neće moći biti lečeni, da ne govorimo o nekim posebnim slučajevima kada to pretpostavlja da će možda morati da pozivaju volontere, da oglašavaju u novinama na tv stanicama vrstu svoje bolesti, da bi bili možda lečeni u inostranstvu, jer za to zdravstveni sistem u Srbiji nije osposobljen. A vi govorite o nekim uštedama Fonda za zdravstveno osiguranje i nekoj donaciji koju nam je, eto, vašim uspehom neko dao, jer ćemo dobiti 1.2 miliona besplatno zdravstvenih knjižica. Radi se o državnoj instituciji, jel tako? Ako sam dobro razumeo, radi se o Zavodu za izradu novčanica? Pa to je presipanje iz šupljeg u prazno, i to su naši novci.
Gospodine Lončar, građani Srbije znaju kakvo zdravstvo imaju i vi ste verovatno kada ste preuzeli to mesto znali šta vas čeka, ali ne vidim, gospodine Lončar, da je za ova četiri meseca učinjen neki značajan pomak, ako ne mislite na to što ćete produžiti izdavanje zdravstvenih knjižica za još dve godine. Koliko je, gospodine Lončar, da li znate, trenutno u Srbiji neispravno aparata za zračenje? Da li znate kakvi su zidovi i aparati u pojedinim kliničkim centrima? Kako izgledaju?
(Ljubica Mrdaković Todorović, Ninoslav Girić, s mesta: Tema.)
Neko priča – tema. Slušao sam danas 20 minuta o teorijama zdravstvenih sistema. Pričam o životu u Srbiju. Sada ću se nadovezati na te teorije.
Mi smo i zvanično zemlja sa najgorim zdravstvenim sistemom u Evropi. Gospodine Lončar, to verovatno znate. Zato postoji nekih 1700 numeričkih podataka koje je potrebno popuniti da bi se videlo gde smo u zdravstvenom sistemu Evrope. Uvaženi kolega Đurović je govorio o tim numeričkim vrednostima. Rekao je da postoji nekih šest ili sedam grupa tih numeričkih vrednosti,. Jedna od njih je informisanost građana o zdravstvenom sistemu. Dakle, da li znaju gde može da im bude pružena zdravstvena zaštita, kog kvaliteta, ko može da im pruži i kakve su posledice tih zdravstvenih tretmana?
Druga grupa numeričkih vrednosti, rekao je kolega, jeste pristupačnost, odnosno dostupnost zdravstvene zaštite. Voleo bih da o tome pričamo i da smo nešto u ova četiri meseca, odnosno dve i po godine, koliko je ova vladajuća koalicija na vlasti, učinili na tome da građani vide sigurnost u tome da će biti lečeni.
Treća grupa jeste ishod lečenja, kakvi su ishodi lečenja. Imamo situaciju da imamo vrsne hirurge, to dobro znate, koji kvalitetno odrade svoj posao. Međutim, zbog uslova u tim operacionim salama dobiju neku bakteriju koju je teže odstraniti, nego sprovesti tu operaciju. To dobro znate gospodine Lončar, pošto ste u toj oblasti bili dugo.
Sledeće je prevencija i neke druge stvari koje jesu merilo za uspešnost jednog zdravstvenog sistema. Zbog toga vas molim gospodine Lončar, da učinite nešto ako ste u mogućnosti, da neke od ovih kriterijuma popravite. To nećete činiti tako što ćete odlagati rešenja, što ćete sa ovakvim zakonskim predlozima dolaziti u Skupštinu, već što ćete uložiti trud da se nešto promeni, ukoliko imate mogućnosti da tako nešto izborite na Vladi Republike Srbije, kao što sam i vašem mladom kolegi Verbiću rekao, ako to možete uraditi, uradite, ako ne, recite i zahvalite se. Nažalost mi ne vidimo još efekte vašeg rada. Ceneći vašu stručnost, kvalifikacije i sve ostalo, ne vidimo efekte.
Pitam vas, šta ste učinili da bi makar osnovna zaštita bila obezbeđena građanima? Da bi kada dobiju recept, odnosno dijagnozu da treba da im bude sprovedeno zračenje, da bi to mogli da učine u nekom adekvatnom roku, a ne u roku koji će ugroziti njihovo zdravlje, odnosno njihov život.
Građani Srbije nisu birali takvo zdravstvo, niti ljude koji će ih na taj način lečiti. Ja bih voleo da vi vaše želje sprovedete u stvarnost, ali nažalost mi to za sada ne vidimo. Zbog toga nećemo, naravno, glasati za ovakve izmene zakona, jer one ne da samo ostavljaju stanje kako jeste, već idemo unazad, jer su mnogi ovo već uradili. Hvala.

Zahvaljujem se doktoru Veselnoviću.
Reč ima ministar dr Zlatibor Lončar. Izvolite.

Da krenem od početka.
Pitali ste u čemu je poenta, zbog čega mi danas pričamo o ovome i šta je neki benefit ili bilo šta? Mi smo pre nešto više od mesec dana imali situaciju, upozorenje pred tužbu na osnovu ugovora koji je bio sproveden 2010. godine, godine 2011. je donet zakon i ostalo, da na osnovu neispunjenih obaveza iz tog ugovora i na osnovu te tužbe bi morali da platimo šest miliona evra. Šest miliona evra. Navedeni je po stavkama šta je to, šta je urađeno na osnovu tog ugovora, šta je uradila Narodna banka koja je već preuzela to, Kovnica novca. Kupila repromaterijal, obuka ljudi, ištampane kartice, milion 150.000 i imali smo situaciju da se to desi, da ne uradimo ovo, da oni podnesu tu tužbu i automatski, pošto nisu ispunjene obaveze ugovora, da blokiraju račun i da skinu šest miliona evra a da mi, odnosno građani Srbije, nemaju od svega toga bukvalno ništa. To je bila jedna mogućnost.
Kada smo već došli dotle, ne vraćam se zašto smo došli dotle, ugovor je potpisan 2010. godine, četiri aneksa, cene, šta smo uradili? Sprečili smo tu tužbu, tih šest miliona sačuvali da ne ode kao prinudna naplata, jer to je po zakonu, uspeli da izborimo milion i 200.000 koji u prvom ugovoru nisu ni postojali da budu kao donacija, kao poklon za najugroženije, uspeli da uradimo da cena bude samo onoliko koliko košta izrada. Videli ste koja je to cena, to je 2,96 sa 5,16, da ne poredimo sa drugim elektronskim karticama i slično. Sami možete da proverite, pa da vidite koliko se plaćaju i koliko košta. Ovde idemo krajnje transparentno.
Pored toga, kada smo bili sabijeni uza zid, mislim da smo uspeli da izvučemo maksimalno što je moglo da se izvuče u toj situaciji i u tom momentu. Uvek može bolje, to nije ništa sporno, tako da je to suština ove priče gde smo bili, šta smo radili i zbog čega ovo ide.
Da me ne bi opominjali da opet idem sa teme, par stvari ću reći. Evo, reći ću jednu za koju svi znaju. Sedam godina nije uspela da se reši ishrana porodilja i trudnica. Sedam godina. Rešena je za jedan mesec. Svaki dan se slika u svim porodilištima, u svim ginekološkim klinikama. Vi to znate, od 1. septembra je to zaživelo. Za mesec dana je oformljena komisija, napravljen pravilnik, usklađen sa svim neophodnim i urađeno je.
Izašli smo transparentno sa listama čekanja koje su uvek bile tabu tema. Znate i gde, šta kako. Najviše bi voleli da mi možemo sve naše ljude u istom danu da lečimo, ali razmislite da li je to realno i gde to još postoji? Lista čekanja, pominjao se Niš. Osposobljena su oba aparata. Ubrzali smo procedure. Ako se nastavi da ne bude neko kvara ili nešto do nove godine na listi čekanja u Nišu na zračenje neće biti.
Ušli smo u problem sa deficitom kadra, starosnom granicom, specijalizacijom i svim. Ali, da ne izlazim iz teme, toliko.

Zahvaljujem ministru Lončaru.
Reč ima zamenik šefa poslaničke grupe SNS dr Aleksandar Martinović, replika na izlaganje Janka Veselinovića. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, pitam se da li je gospodin Veselinović čuo za opštinu Majdanpek. Juče su građani te opštine potvrdili da je izborna volja građana opštine Majdanpek gotovo identična sa izbornom voljom na parlamentarni izborima koji su održani u martu 2014. godine i to je najbolji dokaz da je Vlada RS uključujući i Ministarstvo zdravlja na dobrom putu.
Ono što mene čudi to je da vas predsedavajući nije prekinuo zato što ste izvršili povredu Poslovnika po nekoliko osnova. Prvo, mislim da ste omalovažili ovlašćenog predstavnika SNS, odnosno da ste omalovažili ljude koji su govorili u prilog podrške ovom zakonu jer ste se isčuđavali kako neko može da pita 20 minuta o zakonu koji ima svega dva člana i pri tom ste postavljali konstantno pitanje ministru Lončaru – šta je to što je on uradio od kako je ministar zdravlja?
Sada vas SNS pita – zašto ste vi iz bivšeg režima srpskom zdravstvu uradili sve ono što ste uradili od 2000. godine pa do 2012. godine? Nema tog doktora Lončara i nema tog genijalca na ovom belom svetu koji može da ispravi sve loše stvari koje su stranke bivšeg režima, uključujući i vašu, učinile ne samo zdravstvenom sistemu, nego i obrazovanju, privredi i svim drugim oblastima društvenog života.
Mislim da ste bez ikakve potrebe širili paniku među građanima i to na jedan krajnje neubedljiv način, navodno sada će građani biti u nedoumici da li će moći da se leče itd. Naravno da neće biti u nedoumici.
Dakle, član je veoma jasan.