Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, poštovani predsedavajući, ja ću svakako podržati ovaj zakon, jer se njime tehnički produžava rok u kome će zdravstvene knjižice biti zamenjene odgovarajućim karticama.
S obzirom da se kod nas uvek kasni, za mene je sasvim razumljivo da se u ovom procesu mora produžiti rok do 31. decembra 2016. godine.
Pitanje našeg zdravstva je usko vezano i sa ekonomskom snagom ove zemlje. Prirodna i stvorena dobra treba da služe da svako ima pravo na pošten posao, na pristojnu zaradu, na dostupno školstvo i zdravstvo, da možemo da školujemo one koje hoće, a da možemo da lečimo i one koji neće da se leče.
Sistem zdravstvene zaštite, obim zdravstvene zaštite i usluga direktno je vezan i za ekonomsku moć zemlje, odnosno za BDP. Izdvajanja iz BDP u našoj zemlji zavisi od procena je 6% do 8% BDP i kada bi tako pogledali, možda i ne zaostajemo u zemljama u okruženju. U Evropi je to prosečno između 9% i 12%, u SAD negde oko 16%. Kada bi gledali na neke zemlje kao što je, recimo, Hrvatska, i kada bi gledali procenat, onda bi to moglo da nas dovede do zaključka da mi ne izdvajamo toliko malo gledano u procentima, ali kada pogledamo koliko je tamo BDP, koliko on iznosi, mislim da susedna Hrvatska ima 50 milijardi BDP. Dakle, ukoliko se kod njih izdvaja 6% do 8%, onda je to daleko veća suma na daleko manji broj ljudi, jer Hrvatska ima četiri ili nešto malo više miliona stanovnika, dok Srbija ima gotovo 50% više stanovnika i izdvala sličan procenat iz BDP. Kada se to preračuna u novac, to je daleko manja suma i daleko manja po glavi stanovnika nego što je u Srbiji. U Srbiji se izdvaja od 250 do 260 evra, ali ni taj podatak nije tačan zato što se za privatne usluge najverovatnije plati još toliko, pa na ovaj ili onaj način izdvajamo, što kroz obavezno osiguranje, što kroz dopunske privatne usluge, oko 500 evra po stanovniku.
Da bi ostvarili svoje pravo na dostupno zdravstvo, da li možemo da lečimo i one koji hoće i one koji neće, mi moramo da imamo i odgovarajuće zdravstvene knjižice, odnosno kartice o kojima je danas reč.
Ono što su moje kolege do sada govorile, koji su se zalagali za zemljoradnike, sem kolege koji je pre mene govorio, koji to nije pomenuo, ali on je bio zemljoradnik u pokušaju, dakle, oni su u specifičnom položaju. Najugroženija kategorija su zemljoradnici, oni koji daju najveći doprinos našem BDP-u, uz dijasporu, koja daje pet milijardi dolara godišnje, deviznih doznaka, koji nam šalju iz inostranstva da bi mogli da opstanemo uopšte kao narod i kao država. Zemljoradnici su oni koji nam daju stratešku sigurnost.
Međutim, najveća nepravda je napravljena prema njima i prema radnicima, posebno prema radnicima kojima poslodavac ne uplaćuje zdravstveno osiguranje. Dakle, takva vrsta radnika kojima, ne njihovom greškom, poslodavac nije uplatio zdravstveno osiguranje, oni nemaju pravo na zdravstvenu zaštitu, dok osobe koje nisu zaposlene, koje su prijavljene na Birou za zapošljavanje, na Zavodu za zapošljavanje, oni to pravo ostvaruju.
Dakle, u ovoj državi je bolje biti nezaposlen radnik, primati neka primanja, ukoliko ih ima sa Biroa za nezaposlene. Tu ste zdravstveno i socijalno osigurani, ali ukoliko radite i kažnjeni ste već da vam poslodavac nije isplatio platu, nije uplatio doprinos, u tom slučaju ne možete ni da se lečite, pa ukoliko se i povredite na radu, vaša prava na lečenja su nikakva,. Dakle, gotovo je neverovatno da nezaposleni imaju veća prava od onih koji su zaposleni, koji na ovaj ili onaj način, bez obzira da li im poslodavac nije uplatio PIO, prave neki društveni proizvode, prave neku robu, a roba je novac.
Takva vrsta radnika ostala je potpuno nezaštićena i gotovo je neverovatno da možete da vidite da na Biro, kada istakne onaj rok za prijavljivanje, nešto pre isteka za prijavljivanje nezaposlenosti, oni koji dolaze na Biro za zapošljavanje, dolaze često automobilima koji su vredni pod 30, 40, 50 hiljada evra, čisto da bi produžili, da bi se prijavili na Zavod za zapošljavanje i produžili, overili svoje knjižice, time stekli pravo da obezbede sebi i svojim porodicama zdravstveno osiguranje. To pravo oni koji rade nemaju, iako prave neki društveni proizvod, pravo na zdravstvenu zaštitu nemaju samo zato što im poslodavac to zdravstveno osiguranje nije naplatio.
Kolega iz Topole, predsednik opštine, govorio je o pravima zemljoradnika i dodao bih da su zemljoradnici još ugroženiji nego ovi radnici koji rade i ne primaju platu, nisu im uplaćeni doprinosi, nemaju pravo na zdravstvenu zaštitu.
Zemljoradnici su još više ugroženi time što oni jednom godišnje okrenu novac u toku godine, dakle, nemaju četiri žetve u toku godine dana, a porezi i doprinosi se plaćaju kvartalno i ukoliko nemaju novac, ukoliko nije bila žetva, ukoliko nisu prodali svoj proizvod, ukoliko su ga čak prodali, pa su prevareni, pa nisu naplatili, u tom slučaju oni ne mogu redovno da finansiraju zdravstveno osiguranje, a ne mogu da biraju vreme u koje će se razboleti. Ukoliko se razbole u ono vreme kada nisu servisirali svoje obaveze, u tom slučaju nemaju pravo na lečenje ili ga imaju ukoliko to plate iz privatnih džepova.
Dakle, em nemaju pravo, em moraju to da plate iz sopstvenih džepova, em kroz protok vremena oni to moraju da plate, odnosno ukoliko ne plate zaostale rate zdravstvenog osiguranja kao pojedinci, kao zemljoradnici, njima se pleni imovina odnosno sredstvo rada, plene se traktori, pleni se zemljište, izlaže se na licitaciji i prodaji da bi se namirila obaveza u vremenu i u delu kada uopšte nisu imali pravo da se leče, s obzirom da zbog toga što obrću novac samo jednom godišnje nisu servisirali svoje obaveze jer jednostavno nisu bili u prilici.
Kod radnika to nije slučaj. Ukoliko on promeni poslodavca i zaposli se na nekom drugom mestu, njega redovno prijave na PIO i zdravstveno osiguranje i u tom slučaju radnik samo nastavlja. U tom trenutku on ima pravo da se leči, dok kod zemljoradnika, ukoliko nije platio neki prethodni period, u sledećoj godini, ukoliko ne servisira svoje obaveze, on ponovo gubi ta svoja prava, a pri tom, bez obzira što ih nije koristio, njemu se imovina pleni. Stoga apelujem i na ministra i na Vladu da nađu odgovarajuće rešenje da u takvim slučajevima ljudi koji nisu imali pravo da se leče ne moraju da prinudno plaćaju obaveze za vreme u kojem nisu imali nikakva prava po pitanju tih obaveza.
Dakle, zemljoradnici su posebno u teškom položaju, tim pre što i za PIO, bez obzira što su napunili 65 godina, što su imali recimo samo pet ili šest godina staža u poljoprivredi, ne mogu da ostvare pravo na penziju, a recimo za zaostali dug iz PIO se pleni imovina, pleni im se zemljište, traktori, mehanizacija, iako nikada, s obzirom da ne mogu da imaju 15 godina staža u poljoprivredi jer su napunili 65 godina, neće imati pravo na penziju. Em nisu imali penziju, em im se penzijski staž naplaćuje silom, em im se pleni sredstvo rada sa kojim bi oni želeli da i dalje rade i da ostvaruju neki društveni proizvod, da prave hranu, da proizvode.
Njima se pleni i zemljište i imovina za penzijsko-invalidski staž, za zdravstvene usluge koje nisu koristili i za PIO koji nisu plaćali, s obzirom da nisu mogli da ostvare neophodan staž u poljoprivredi od 15 godina, nisu u određenom roku plaćali to, nemaju pravo u 65. godini na penziju, a njima nje penzijski staž naplaćuje silom, bez obzira da li će ostvariti ili neće ostvariti tu penziju.
U potpunosti sam voljan da podržim ovaj zakon. Kao predsednik Narodne seljačke stranke bio sam dužan da podržim sve kolege koji su govorili o nepravdi koja je naneta poljoprivrednicima koji su bez obzira na vojne i ekonomske pritiske kojima je naša zemlja bila izložena, uspeli da nas u najgore vreme održe, da nam održe glavu iznad vode, da totalno ne propadnemo.
Stoga smo posle 2000. godine, posebno kolege koje su preuzele vlast 2000. godine treba da budu svesni da smo bili u nekoj moralnoj i svakoj drugoj obavezi da ono što su poljoprivreda i zemljoradnici žrtvovali od 1990. do 2000. godine i, naravno, uz radnike koji sada ostaju bez posla, da im poslodavci ne uplaćuju doprinose, koji ostaju bez zdravstvenog osiguranja, dužni smo i u obavezi smo da prema tim ljudima koji su podneli najveći teret vojnih i ekonomskih pritisaka kojima je naša zemlja bila izložena, koji i dan danas na svojim plećima zarađuju ono što mi delimo emitovanjem raznih prava, pa i ovih socijalni prava, u obavezi smo da zbrinemo takve ljude.
Zato se pridružujem kolegama koji žele da zdravstveno osiguranje bude dostupno svim građanima, kao što je dostupno za, recimo, 1,2 miliona ljudi koji nisu zaposleni, koji su nezaposleni ili su primaoci nekih socijalnih pomoći. Pridružujem se kolegama, a i ranije sam to govorio, da zdravstveno osiguranje i zdravstvena zaštita bude dostupna svima i da se iz BDP-a izdvaja određeni procenat da bi se svi zdravstveno zbrinuli, imali pravo svi da se leče, pa i oni koji ne žele, odnosno kad zateknemo nekog bolesnog koji uopšte ne želi da se leči, naša je ljudska obaveza, solidarna obaveza da doprinesemo.
Znam da nema dovoljno novca. U ovoj Skupštini se uvek raspravlja samo kako da podelimo pare. Nikada ne raspravljamo o tome kako da zaradimo pare. Već sam govorio o tome da oni koji pare zarađuju, da često budu izopšteni iz nekih prava koje imaju čak i oni koji ne rade. U tom smislu, podržavam sve kolege koji se zalažu da sva ta prava za zdravstvenu zaštitu budu dostupna svima, ali takođe, apelujem na kolege, da ubuduće raspravljamo kako da iz poljoprivrede, prerađivačke industrije i energetike zaradimo što više i da taj procenat koji se izdvaja za zdravstvo možda ostane isti, ali da u numeričkom broju, odnosno da ta količina novca bude daleko veća, jer rastom BDP uz ovaj procenat, porašće nam i iznosi koje ćemo izdvajati za zdravstvo i tako će zdravstvo biti još efikasnije i dostupnije svima. Hvala.