Dame i gospodo, poštovani ministre, poštovani predsedavajući, meni je ovo treće prijavljivanje po tri amandmana.
Najverovatnije da nisam bio dovoljno nervozan, najverovatnije da nisam dovoljno mahao rukama, najverovatnije nisam pravio dovoljno promaje, tako da, za razliku od nekih mojih kolega, tako se u jednom trenutku poplašio da mu ne nazebe sat, da mu ne padne sa ruke, a taj sat iz kolekcija koja košta preko 10 hiljada evra je ravan naoružanju jedne omanje čete.
Neću raspravljati o tome, o cica micama, mada sam zabrinut gde se delo ta četa drugarica sekretarica od 27, 28 iz „Krušika“. Mislim da je do te čete došlo tako što je neko u Libiji video da Gadafi ima telobraniteljke, pa je sam rešio da ustanovi omanju četu sekretarica i tako da pokuša da odbrani svoj položaj.
Meni se ovaj amandman dopada zato što predviđa da u slučaju nestanka naoružanja i vojne opreme obaveza lica je da to prijavi ministarstvu nadležnom za unutrašnje poslove u roku od 24 sata od momenta nastanka ili oštećenja naoružanja, odnosno vojne opreme. To mi se dopada, ali ne znam da li je korišćeno to ranije.
Silno naoružanje je nestalo u proteklih 14 godina. Nestali su tenkovi, neki kažu da su pretopljeni, neko kaže da nisu, najverovatnije da su prethodno isečeni, pa onda pretopljeni, nestalo je mnogo dugih cevi, nestalo je mnogo municije, prodato je mnogo municije, izveženo je mnogo municije. Samo da vas podsetim o tragediji koja se desila u Užicu, čini mi se 2009. godine, kada je nastradalo sedam radnika, da bi naš izvoz naouružanja bio što veći. Postoje indicije da se naoružanjem i vojnom opremom u prethodnih 14 godina nije baš trgovalo u skladu sa propisima, posebno u skladu sa nekim normama koje važe za Evropu.
Poznato je da je 2009. godine jedan predsednik države dobio odlikovanje i da je naša jedinica učestvovala u vojnoj paradi u Libiji. Danas ta ista stranka je protiv vojne parade u sopstvenoj zemlji, ali je onda vodila omanju jedinicu vojske Srbije da prodefiluje ispred Gadafija, okupljenih ispred predsednika države koji je odlikovan Gadafijevim odlikovanjem sa Gadafijevim likom, povodom 40 godina revolucije Libijske Džamahirije. Tom prilikom, ne zameram im što su učestvovali, Gadafi je stari prijatelj ove zemlje, ali im zameram zašto nije realizovan posao koji je tada ugovarana. Najverovatnije da privatno to nekome nije odgovaralo, možda Tadži iz Turske nije Gadafiju sašio dobro odelo, a sašio je nekom drugom, ovde u Srbiji. Dakle, nije realizovan posao od 160 hiljada pušaka, vredan 47,7 miliona dolara, nije realizovan posao „Zastava oružje“ od 5,3 miliona dolara i nije „Sloboda Čačak“ realizovala posao u iznosu od pet miliona evra. Nemam ništa protiv što je bivši predsednik dobio odlikovanje na toj vojnoj paradi, nemam ništa protiv što su sada pristalice neke druge parade, a ne više vojne parade koja je trebala da bude održana kod nas. Nisam protiv toga što su se odrekli Gadafija, mada to nije lepo, ako te neko odlikuje odlikovanjem sa sopstvenim likom, a ti ga se odrekneš posle pada sa vlasti, ali primiš to odlikovanje, nije mi žao ni što su se odrekli njegove omiljene kamile Ajše, mislim da se tako zvala, ali mi je žao što ovaj posao nije realizovan, s obzirom da su naši radnici proizvodili veoma kvalitetno oružje, a pri tome rizikovali zdravlje, pa i živote, što je dokaz u Užicu, gde je nastradalo sedam ljudi 2009. godine.
Tako da, ovaj amandman koji je usvojen i koji predviđa da se prijavi nestanak i oštećenje naoružanja i vojne opreme bi trebalo da bude dopunjen. Šteta što nije dopunjen, da se provere sva naoružanja, municija i oprema koja su izvezene u prethodnom periodu, šta je realizovano, a šta nije i zbog čega nije. Najverovatnije da se radilo o privatizaciji poslova koji su trebali da donesu i te kakav devizni prihod našoj državi, odnosno da kroz taj prihod obezbedimo plate za radnike, a samim tim da oni učestvuju popuni našeg budžeta, odnosno da njihove porodice imaju korist od njihovim primanja i njihovih plata. Umesto toga dobili smo privatne poslove privatnih lica i očigledno, po skupim satovima koje nose, koji vrede više desetina hiljada evra, očigledno da imaju razloga da danas budu nervozni i da mašu tim rukama sa tim časovnicima. Samo se bojim da ne spadnu i ko će u tom slučaju platiti štetu od nekoliko desetina hiljada evra. Hvala.

Zahvaljujem.
Na član 38. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Marko Đurišić, prof. dr Janko Veselinović, Branka Karavidić, Biljana Hasanović Korać, Snežana Malović, Goran Bogdanaović, akademik Ninoslav Stojadinović i Slobodan Homen.
Vlada i Odbor za odbranu i unutrašnje poslove nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Marko Đurišić. Izvolite.

Član 38, za one koji možda ne prate detaljno ovu raspravu, definiše prekršaje i kazne za učinjene prekršaje po ovom zakonu. Ono što smo mi želeli našim amandmanom je da se proširi mogućnost i da za sve prekršaje mogu da se izreknu kazne koje su predviđene stavovima 3, 4. i 5.
Da smo negde na dobrom putu uverio me je i amandman kolege Marinkovića koji je Vlada prihvatila, a koji malo proširuje, ovde postoji 12 tačaka koje se smatraju prekršajima. Vlada je predvidela da se pored novčanih kazni mogu izricati i druge kazne samo za prekršaje iz članova 1. i 2. Amandmanom kolege Marinkovića to je urađeno i za tačku 3.
Ono što mi ne vidimo, problem je da se prihvati naš amandman i da za sve ove prekršaje mogu da se izreknu kazne. Znači, mogu, ne moraju.
Ono što je drugi deo našeg amandmana, govori da se doda novi stav na kraju koji bi glasio – imovinska korist pribavljanja i izvršenja prekršaja ist zava 1. tačke 1. do 12 ovog člana oduzeće se.
Izuzetno je zanimljivo obrazloženje Vlade da se ovaj amandman ne prihvati. Moram da ga pročitam – amandman se ne prihvata iz razloga što Vlada smatra da treba napraviti razliku u propisanim kaznama u slučaju npr. da lice postupa suprotno odredbama zakona ili daje lažne izjave ili netačne podatke u slučaju kada ne dostavi blagovremeni izveštaj o realizaciji po izdatoj dozvoli, možemo da se složimo, ali sada rečenica – dakle, prekršaji se mogu izreži za svaki od navedenih slučajeva, ali ne treba izricati meru zabrane delatnosti u blažim slučajevima, pod znacima navoda.
Prekršaji se ne izriču. Izriču se kazne ako se napravi neki prekršaj. Ja nisam pravnik i ne znam da li pravnici sastavljaju ova obrazloženja, ali ne može nikako da se kaže - prekršaji se mogu izreći. Mogu da se izreknu kazne. Ako se složimo tu, onda je ključna reč mogu, a ne moraju. Ovim zakonom se propisuju moguće kazne, pa ostavljamo nadležnom organu da ceni da li je to blaži slučaj, pa se neće pored novčane kazne predvideti neka druga kazna koja je definisana i ovim zakonom, a to su: zabrana pravnom licu da obavlja uvoz i izvoz, zabrana odgovornom licu da obavlja poslove uvoza i izvoza i zabrana pružanja brokerskih i tehničkih pomoći. Znači, može i mislimo da svi ovi prekršaji mogu da budu dovoljno ozbiljni i da po svima njima kazne mogu, ali ne moraju da se izreknu.
Takođe, Zakon o prekršajima omogućava da se drugim zakonima predvide kazne kada se propisuju prekršaji, pa tako mogu da se izreknu mere oduzimanja stečene imovinske koristi. Znači, ne mora da stoji samo u Zakonu o prekršajima, nego to se definiše i drugim zakonima. Primer za to mi smo našli kod Zakona o finansiranju političkih aktivnosti, gde se govori da kada se naprave neki prekršaji i stekne se određena materijalna korist, ona može da se oduzme. Mislimo da postupanje protivno ovom zakonu, koje dovede do toga da neko ostvari materijalnu korist, da je zakonom potrebno predvideti da se ta materijalna korist oduzme i da ovo nije suprotno pravnom sistemu Republike Srbije. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine Đurišiću.
Za reč se javio potpredsednik Vlade dr Rasim Ljajić. Izvolite.

Naravno da nije apsolutno suprotno pravnom sistemu, samo što smo mi smatrali da je to regulisano Zakonom o oduzimanju imovine stečene izvršenim krivičnim delom i Zakonom o krivičnoj odgovornosti pravnih lica i zato nije našlo mesto u tekstu zakona.

Zahvaljujem, gospodine ministre.
Na član 38. amandman je podneo narodni poslanik prof. dr Vladimir Marinković.
Vlada i Odbor za odbranu i unutrašnje poslove prihvatili su amandman. Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom.
Konstatujem da je amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Predlog za dodavanje člana i člana 39.
Amandman kojim se predlaže da se posle člana 38. dodaju novi naziv člana i član 39. zajedno su podneli narodni poslanici Marko Đurišić, prof. dr Janko Veselinović, Branka Karavidić, Biljana Hasanović Korać, Snežana Malović, Goran Bogdanović, akademik Ninoslav Stojadinović i Slobodan Homen.
Vlada i Odbor za odbranu i unutrašnje poslove nisu prihvatili amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom.
Reč ima narodna poslanica Biljana Hasanović Korać.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.

Ovaj amandman smo moje kolege i ja podneli, kao što ste rekli, predlažući da se doda naslov iznad novog člana 39. i novi član 39, zato što član 38. reguliše prekršaje, a ovaj član novi koji bi dodali i naslov bi regulisao zastarelost pokretanja prekršajnog postupka.

Predlažemo da novi član 39. glasi: „Prekršajni postupak za prekršaje iz člana 38. ovog zakona ne može se pokrenuti ako protekne pet godina od dana kada je prekršaj učinjen.“ Postojeći članovi 39. do 42. bi postali članovi od 40. do 43.

Šta su razlozi da predložimo da se predvidi zastarevanje pokretanja prekršajnog postupka od pet godina? Imajući u vidu specifičnost i značaj materije koja se uređuje ovim zakonom, a time i težinu prekršaja koji nastaju postupanjem suprotno zakonskim odredbama, smatramo da rok zastarelosti za pokretanje prekršajnog postupka treba da se produži na pet godina. Zakon o prekršajima daje ovakvu mogućnost u članu 84. st. 5. i 6, predviđajući da se prekršaji u spoljno-trgovinskoj materiji i u materiji prometa robe i usluga može posebnim zakonom propisati duži rok zastarelosti, s tim da taj rok ne može biti duži od pet godina.

Ukoliko se rok zastarelosti ne produži, važiće opšti rok zastarelosti po Zakonu o prekršajima, koji iznosi godinu dana. Ovaj rok je zaista kratak budući da se u određenim slučajevima za izvršenje prekršaja može saznati tek posle proteka izvesnog vremena. Ovo se najčešće dešava u slučajevima kada se prekršaj sastoji u nekom nečinjenju, tako da ministarstvo, odnosno nadležni organ sazna kasno da je izvršen određeni propust i u momentu kada bi se eventualno pokrenuo prekršajni postupak već je nastupila zastarelost. Ovakvi slučajevi u ovoj materiji ne bi smeli da budu dostupni.

Vlada je, naravno, odbila ovaj amandman. Obrazloženje je da se ne prihvata iz razloga što Zakon o prekršajima propisuje zastarelost pokretanja prekršajnog postupka i smatra se da njegove odredbe shodno primenjuju i na ovaj zakon, pa ne treba posebno propisivati rokove. Mi smo smatrali drugačije i zato smo i podneli amandman.

Na ovakvo obrazloženje za odbijanje amandmana moram da iznesem sledeće. Kada predlagač bar ne čita obrazloženje amandmana, mogao je da pročita ceo član 84. Zakona o prekršajima i da vidi da posle stava 1, koji propisuje rok zastarelosti od godinu dana, sledi još nekoliko stavova, pa se tako u st. 4. i 5. predviđa mogućnost da se za prekršaje iz oblasti carinskog i spoljno-trgovinskog poslovanja, prometa roba i usluga može propisati i duži rok zastarelosti, a najduže do pet godina.

Dakle, pisci Zakona o prekršajima, i važećeg i prethodnog, svesni su značaja ovih oblasti, na koje se odnosi i Predlog zakona koji sada razmatramo, pa otuda i prekršaji u ovim oblastima mogu da imaju mnogo teže posledice i mnogo veću težinu za celo društvo, i svesni su mogućnosti da je neophodno da se produži rok zastarelosti kako prekršaji ne bi ostali nekažnjeni i kako učinioci ne bi ostali neprocesuirani. Nasuprot njima ministarstvo, koje inače ne može da uradi godišnji izveštaj za godinu dana, smatra da je rok od godinu dana za pokretanje prekršajnog postupka sasvim primeren, celishodan i dovoljan. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospođo Hasanović Korać.
Na član 40. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Marko Đurišić, prof. dr Janko Veselinović, Branka Karavidić, Biljana Hasanović Korać, Snežana Malović, Goran Bogdanović, akademik Ninoslav Stojadinović i Slobodan Homen.
Vlada i Odbor za odbranu i unutrašnje poslove prihvatili su amandman. Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom.
Konstatujem da je amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Da li se neko javlja za reč? (Ne.)
Pošto smo završili pretres o svim amandmanima, zaključujem pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Pošto smo obavili pretres Predloga zakona u načelu i u pojedinostima, Narodna skupština će u Danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona u načelu, pojedinostima i u celini.
Poštovani narodni poslanici, s obzirom na to da je Narodna skupština završila raspravu o svim tačkama dnevnog reda ove sednice, saglasno članu 87. stav 5. Poslovnika Narodne skupštine, određujem sredu, 8. oktobar 2014. godine, sa početkom u 11.00 časova, kao dan za glasanje o svim tačkama dnevnog reda Prve sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2014. godini, izuzev o prve četiri tačke dnevnog reda, o kojima je Narodna skupština već ranije glasala. Zahvaljujem.