Ja govorim o privatizaciji.
Nisam upoznao radnika koji se okoristio privatizacijom, koji je letovao na Fruškoj Gori, a imao čamac na Dunavu, ali sam zato upoznao mnoge dobitnike tranzicije koji su imali jahte, zimovali, letovali na belosvetskim letovalištima, penjali se na neverovatne stvari. Dok su ljudi gladovali, oni su stezali kaiš oko sve praznijih stomaka.
U vezi svih ovih privatizacija ću nastaviti, ali hoću da se osvrnem na Predlog zakona o utvrđivanju javnog interesa. Svakako ću ga podržati, posebno što se tiče energetike, ali preporučujem ministru koji je ministar za energetiku i rudarstvo, da moramo da vodimo računa i o proizvodnji električne energije, o obnovi kapaciteta u Kolubari, da moramo voditi računa i o proizvodnji električne energije, ne samo transport iz poljoprivrede, jer se kroz stočarstvo može proizvesti dosta takozvane električne energije.
Pomoću te energije možemo preraditi poljoprivredne proizvode, koje prave seljaci i onda ne moramo raspravljati ko je šta pošto prodao, već ćemo raspravljati najverovatnije o budućnosti ko je šta stvorio, ovi ispred nas, osim prodaje, u stvaranju nisu učestvovali. Ja se nadam da će ova Vlada imati više pameti.
Kad smo već kod toga, kod javnog interesa, voleo bih da se on proglasi regionalno za više opština i više regiona, da se proglasi javni interes za podizanje industrijskih zona, da na takav način lakše dođemo do investitora zbog eksproprijacije zemljišta, zato što je gotovo nemoguće obezbediti za velike investicije industrijsku zonu od sto hektara, jer se radi o dosta sitnim posedima koji se bez javnog interesa i eksproprijacije ne mogu raditi.
S tim u vezi, ja ću navesti industrijsku zonu „Stublenica“, koja će uskoro biti građena i mislim da tu treba proglasiti javni interes, da bi se izvršila eksproprijacija i još neophodnog dela zemljišta. Tu se radi o industrijskoj zoni koju će izgraditi Kinezi na 120 hektara koje će u budućnosti zaposliti znatan broj ljudi, daleko više nego što postoje potrebe za radnom snagom na teritoriji Uba. Dakle, zaposliće neke radnike iz okoline. S tim u vezi, premijer je i sklopio neke sporazume, dogovore u Kini. Dakle, voleo bi da taj javni interes bude proglašen i po pitanju ovih industrijskih zona.
Što se svih ovih zakona o privatizaciji tiče, posle ove neviđene grabizacije, pitanje je šta je ostalo, moramo voditi računa da nešto radimo. Kad seljak hoće da jede neku slatku voćku on mora prvo da zasadi, ne samo vinograd, već mora da zasadi i voćku, da bi jeli ukusan hleb moramo da posejemo pšenicu i problem Srbije u prethodnom periodu je bio što su svi brali, otresali, što su svi žnjeli, što su svi drpali, a niko nije sejao i niko nije sadio.
Navešću primer Hrvatske. Hrvatska je uhapsila bivšeg premijera, Hrvatska je uhapsila gradonačelnika svog glavnog grada, uhapsila je premijera Sanadera. Mislim da je naš problem što mi nismo uhapsili bivšeg premijera, jednog, dva, tri.

Gospodine Rističeviću, molim vas da se vratite…

Po pitanju privatizacije, završavam.
To nismo uradili zato što oni koji su trebali da budu uhapšeni su postavili tužioce za vreme svog mandata, reformom i deformom pravosuđa i s tim u vezi uhapšen je gradonačelnik Bandić, a kod nas ovi mnogi „Bandići“, „Bandići“ i banditi nisu uhapšeni i s tim u vezi sam potpuno nezadovoljan. Hvala.

Zahvaljujem.
Narodni poslanik Zoran Živković. Po kom osnovu?

Replika.
Pomenut sam deset puta kao prethodni govornik, a imam pravo po članu 104. stav 1. da ispravim…

U redu gospodine Živkoviću. Izvolite.

Nekoliko stotina namerno izrečenih neistina i nekoliko loše protumačenih činjenica su razlog za moju repliku, a recimo da kažemo šta su neke od neistina.
Prvo da su šećerane prodate u vreme kada sam ja bio premijer, ne nisu. U to vreme je bio premijer dr Zoran Đinđić. To je bila dobra privatizacija. Svako je mogao da se prijavi za privatizaciju, svako u Srbiji je imao tri evra. Mene čudi da ovako sposobni ljudi, kako se neki predstavljaju, nisu tada potegli tad ne tri evra, nego tri marke, tada su bile marke još, ili tri evra svejedno, pa nije kupio te tri šećerane. Tu mislim na one koji su vezani za zemlju, koji dosta znaju.
Što se tiče „Sartida“, tačno je da je ta prodaja iz stečaja bila u vreme kada sam ja bio predsednik Vlade Srbije. Prodata je iz stečaja, znači, bez direktnog kontakta sa Vladom ili Agencijom za privatizaciju, ali sam ja ponosan na tu prodaju, jer to je bilo jedino vreme od 1983. godine do današnjeg dana, znači, 30 godina gde je „Sartid“ radio, gde „Sartid“ nije bio mesto za uzgajanje pečuraka ili propalih političkih kadrova, nego je proizvodio čelik.
Samo od 2003. godine do pre dve-tri godine kada je to prodato Vladi Srbije za jedan dolar je ta železara radila, tako da je to jedan dobar primer i žao mi je što to niko nije shvatio.
Generalno, moram da priznam da je u koaliciji koja je podržavala moju vladu bilo svega i svačega. Bilo je 18 stranaka i bilo je raznih ljudi, i zečeva i seljaka, i neko ko je bio zeka seljak i seljak zeka, ali to nije tema za ovu raspravu. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine Živkoviću.
Pravo na repliku, narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.

Mislim da me je moj prethodni kolega, uz svo uvažavanje prema profesiji koja je slična mojoj,  pogrešno razumeo.
Govorio sam o periodu, gde je on nedvosmisleno potvrdio da je prodat gotovo ceo društveni kapital za 2,7% milijardi evra. Dakle, toliki je prihod koji je Agencija za privatizaciju prihodovala do 2012. godine.
Ostali prihodi su bili iz direktne pogodbe koje je on osporavao. Taj prihod, čini mi se, bio još tri milijarde, ali se radilo o direktnim pogodbama prethodnih vlada, dakle, direktnim dogovorima, koje je on osuđivao.
U to vreme je ostalo 400 do 500 hiljada radnika bez posla. Tragedija je još veća, jer kad ih izbacite sa prihodovane strane, prebacite ih na rashodovnu stranu. Dakle, oni na određen način postaju teret.
U isto vreme, broj radnika u javnom sektoru je porastao na 781 hiljadu. Dakle, to je ono što je ostalo. Zemlja je zadužena gotovo do gornjeg limita. Novoj vlasti je ostalo samo da se zadužuje da bi se razduživala po pitanju kamata i servisiranja obaveza koje su nastale u vreme kada se zemlja enormno zaduživala, a ništa se nije gradilo, već, naprotiv, sve je prodavala, gubila su se radna mesta i radnici su ispadali iz privrednog lanca.
Dakle, nedvosmisleno je potvrdio sve moje navode da se to dešavalo u vreme u kome sam opisao, od 2000. do 2012. godine. Dakle, sve je upropašćeno. Mogli smo slobodno da pevamo „Mirno spavaj, nano, sve je propalo“. Dakle, to su rezultati Vlade, između ostalog, i one koju je on vodio.
Što se drugog tiče, ja ne znam ko je bio osnov za repliku. Nijednom nisam spomenuo njegovo prezime. Spominjao sam neke Bandiće, Bandiće, Bandiće i nisam kriv što se neko u tome prepoznao. Hvala.

Zahvaljujem.
Narodni poslanik Zoran Živković, pravo na repliku. Izvolite.