Po pitanju privatizacije, završavam.
To nismo uradili zato što oni koji su trebali da budu uhapšeni su postavili tužioce za vreme svog mandata, reformom i deformom pravosuđa i s tim u vezi uhapšen je gradonačelnik Bandić, a kod nas ovi mnogi „Bandići“, „Bandići“ i banditi nisu uhapšeni i s tim u vezi sam potpuno nezadovoljan. Hvala.

Zahvaljujem.
Narodni poslanik Zoran Živković. Po kom osnovu?

Replika.
Pomenut sam deset puta kao prethodni govornik, a imam pravo po članu 104. stav 1. da ispravim…

U redu gospodine Živkoviću. Izvolite.

Nekoliko stotina namerno izrečenih neistina i nekoliko loše protumačenih činjenica su razlog za moju repliku, a recimo da kažemo šta su neke od neistina.
Prvo da su šećerane prodate u vreme kada sam ja bio premijer, ne nisu. U to vreme je bio premijer dr Zoran Đinđić. To je bila dobra privatizacija. Svako je mogao da se prijavi za privatizaciju, svako u Srbiji je imao tri evra. Mene čudi da ovako sposobni ljudi, kako se neki predstavljaju, nisu tada potegli tad ne tri evra, nego tri marke, tada su bile marke još, ili tri evra svejedno, pa nije kupio te tri šećerane. Tu mislim na one koji su vezani za zemlju, koji dosta znaju.
Što se tiče „Sartida“, tačno je da je ta prodaja iz stečaja bila u vreme kada sam ja bio predsednik Vlade Srbije. Prodata je iz stečaja, znači, bez direktnog kontakta sa Vladom ili Agencijom za privatizaciju, ali sam ja ponosan na tu prodaju, jer to je bilo jedino vreme od 1983. godine do današnjeg dana, znači, 30 godina gde je „Sartid“ radio, gde „Sartid“ nije bio mesto za uzgajanje pečuraka ili propalih političkih kadrova, nego je proizvodio čelik.
Samo od 2003. godine do pre dve-tri godine kada je to prodato Vladi Srbije za jedan dolar je ta železara radila, tako da je to jedan dobar primer i žao mi je što to niko nije shvatio.
Generalno, moram da priznam da je u koaliciji koja je podržavala moju vladu bilo svega i svačega. Bilo je 18 stranaka i bilo je raznih ljudi, i zečeva i seljaka, i neko ko je bio zeka seljak i seljak zeka, ali to nije tema za ovu raspravu. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine Živkoviću.
Pravo na repliku, narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.

Mislim da me je moj prethodni kolega, uz svo uvažavanje prema profesiji koja je slična mojoj,  pogrešno razumeo.
Govorio sam o periodu, gde je on nedvosmisleno potvrdio da je prodat gotovo ceo društveni kapital za 2,7% milijardi evra. Dakle, toliki je prihod koji je Agencija za privatizaciju prihodovala do 2012. godine.
Ostali prihodi su bili iz direktne pogodbe koje je on osporavao. Taj prihod, čini mi se, bio još tri milijarde, ali se radilo o direktnim pogodbama prethodnih vlada, dakle, direktnim dogovorima, koje je on osuđivao.
U to vreme je ostalo 400 do 500 hiljada radnika bez posla. Tragedija je još veća, jer kad ih izbacite sa prihodovane strane, prebacite ih na rashodovnu stranu. Dakle, oni na određen način postaju teret.
U isto vreme, broj radnika u javnom sektoru je porastao na 781 hiljadu. Dakle, to je ono što je ostalo. Zemlja je zadužena gotovo do gornjeg limita. Novoj vlasti je ostalo samo da se zadužuje da bi se razduživala po pitanju kamata i servisiranja obaveza koje su nastale u vreme kada se zemlja enormno zaduživala, a ništa se nije gradilo, već, naprotiv, sve je prodavala, gubila su se radna mesta i radnici su ispadali iz privrednog lanca.
Dakle, nedvosmisleno je potvrdio sve moje navode da se to dešavalo u vreme u kome sam opisao, od 2000. do 2012. godine. Dakle, sve je upropašćeno. Mogli smo slobodno da pevamo „Mirno spavaj, nano, sve je propalo“. Dakle, to su rezultati Vlade, između ostalog, i one koju je on vodio.
Što se drugog tiče, ja ne znam ko je bio osnov za repliku. Nijednom nisam spomenuo njegovo prezime. Spominjao sam neke Bandiće, Bandiće, Bandiće i nisam kriv što se neko u tome prepoznao. Hvala.

Zahvaljujem.
Narodni poslanik Zoran Živković, pravo na repliku. Izvolite.

Vrlo je jasno po čemu se prethodnik prepoznao pa se javio za repliku, mada su bila dva izraza. Jedan je bio zeka, drugi je bio seljak, ali svejedno.
Ono što je važno, to je, da ponovim ono što naravno veći deo Srbije zna, vreme u kojem sam imao čast da budem funkcioner u srpskoj Vladi, predsednik Vlade, a to je, nažalost, nesrećnim slučajem, od marta 2003. do marta 2004. godine.
U to vreme po svim parametrima je Srbija bila u mnogo boljem stanju nego sada. Javni dug je bio jedva blizu devet milijardi evra, a danas je preko 22 milijarde. Evro je bio 62 dinara, a danas je 120 dinara. Sto hiljada ljudi je bilo više ljudi zaposleno nego danas. Strane investicije su bile milijardu i po evra, a za ovu godinu teško da će doći do 150 miliona. U to vreme Srbija je bila 71. po konkurentnosti u svetu, a danas je 101. U to vreme Srbija je vraćena u Savet Evrope i u mnoge druge međunarodne institucije, što se, naravno, neće desiti ništa slično tome ni ove godine, ni proteklih godina.
Nemam nikakve veze, kao što građani Srbije znaju, sa vladama koje su vladale ovom državom do 5. oktobra, a to su radikalsko-SPS vlade, koje su uništile ne samo privredu Srbije, nego i nekoliko desetina hiljada života građana Srbije, niti sam odgovoran za bilo šta što se desilo posle marta 2004. godine, kada su razne kombinacije raznih kameleona vladale Srbijom i to nema nikakve veze sa mnom. Hvala.

Prvo na repliku, narodni poslanik dr Dijana Vukomanović. Izvolite.