Zahvaljujem.
Da li još neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Da)
Reč ima narodni poslanik Dejan Radenković. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani potpredsedniče, uvaženi ministre Sertiću i ministre Antiću, tokom poslednjih nekoliko godina srpsko zakonodavstvo je značajno reformisano i prilagođeno zakonitostima tržišne ekonomije, ali nažalost kvalitet usvojenih zakona nije u svim slučajevima bio isti, ali u nekim segmentima nije bio ni idealan.
Ubrzane reforme u Srbiji, čiji smo svi svedoci, zahtevaju da se ne zadovoljavajuća zakonska rešenja unapređuju putem izmena i dopuna zakona. Ubrzanje našeg evropskog puta, ka usvajanju najboljih praksi EU, takođe zahtevaju da se traže bolja rešenja. Konačno je pažljivo osluškivano ono što pričaju i kakvi su stavovi ključnih učesnika na finansijskom tržištu, odnosno institucija koje najbolje poznaju problematiku koja je predmet današnje rasprave.
Nakon tog osluškivanja, kao i konsultovanja relevantnih institucija, logičan je sled događaja da se usvoje stavovi i rešenja onih najkompetentnijih osoba iz tih institucija, organizacija koje Srbija ima i koje su uključene u izmene koje se nalaze danas pred nama. Iskreno se nadam one će biti usvojene, tu nema dileme, a što se tiče poslaničke grupe Socijalističke partije Srbije neosporno je da će za predložene izmene i dopune glasati.
Mi smo morali da, koliko može da se vidi iz predloženih izmena i dopuna ovih zakona, ispravimo i neke fleke koje su verovatno bile rezultat brzine nekih prethodnih većina u ovoj Skupštini, a ne rezultat nemara. Pre svega, veliki je izazov međusobno uskladiti veliki broj zakona koji su donošeni očigledno prebrzo ili bez dovoljno širokog participativnog procesa, koji je najbolja brana tome da se u budućnosti ne usvaju zakoni koji se jedan drugome sučeljavaju, odnosno zakoni koji imaju ozbiljne poteškoće da budu sprovedeni.
Kako bilo sad, možemo slobodno da kažemo, sa ponosom, da ona stara Bizmarkova poslovica o zakonima - da su zakoni kao kobasice, ako ih voliš, bolje da ne znaš kako se prave, sve je manje važila u našoj zemlji.
Pored evropskog puta i neusklađenosti zakona, koji stvaraju probleme, kako običnim građanima, tako i poslovnom svetu, a vrlo često dovode i do rešavanja manjkavosti zakona kroz nepotrebne podzakonske akte, izmenama i dopunama Zakona o investicionim fondovima, Zakona o pravu na besplatne akcije, Agencije za privatizaciju, mi stvaramo deo preduslova za otklanjanje posledica krize koja je stigla u Srbiju 2008. godine i koja je ostavila, barem kada je reč o finansijskim tržištima, devastirajuće probleme.
Istina je da je to tržište bilo napumpano i da bi se i pad desio i sa krizom i bez krize, ali u uslovima kada mi imamo berzu na kojoj se dnevni promet meri u stotinama hiljada evra, da moramo dobro razmisliti o svi mogućnostima da se ovo vrlo bitno tržište pomeri sa mrtve tačke.
Pored berze, u stanju koje liči, a to možemo da priznamo, na kliničku smrt, imamo sunovrat rada brokersko-dilerskih društava, društava za upravljanje investicionim fondovima, kao i društva za upravljanje penzionim fondovima. Bez ovih izmena i dopuna zakona, koji su danas pred nama, nikada ne bismo imali dodatke postojećem penzionom sistemu, alternativu bankarskom finansiranju ili alternativne oblike nisko-rizičnih ulaganja, odnosno ne možemo koristiti načine koji su mnogo brži i efikasniji od deljenja subvencija stranim investitorima koje, kako nam iskustvo pokazuje, vrlo često budu varljive i stvore nam mnogi problema i glavobolje. Možemo da navedemo primere od Pirota do Valjeva.
Živimo u vremenu kada je dug zao drug. Nad glavom, kako neki vole da kažu, visi nam bankrot. Realnost je da on nije još uvek pred vratima Srbije, ali mi moramo da vagamo na način koji nije dobar između viših i nižih kamatnih stopa za otplatu, između viših i nižih penzija i plata. To je loš izbor, ali rezultat je što se godinama zabijala glava u pesak. Kada smo stigli tu gde jesmo, onda je logično da imamo što više izvora kojima možemo finansirati javni dug, kako republički, tako i na nivou opština. Za to nam trebaju kvalitetni instrumenti, a mi živimo u zemlji koja nije stvorila najbolji mogući okvir za razvoj kvalitetnih instrumenata. Ako budemo imali što više različitih instrumenata finansiranja i ako oni budu kvalitetni, manja je šansa da budemo žrtva događaja koji nisu pod našom kontrolom. Imamo šansu da postanemo i da se pasivno branimo od bankrotstva i kase u kojoj uvek nedostaje nešto prihoda, nego da otvorimo nove razvojne horizonte.
Navešću kao primer kvalitetnih finansijskih instrumenata municipalne obveznice. Istaći ću kao dobar primer grad Novi Sad koji je prvi nakon uvođenja zakonskih rešenja da se na tržištu kapitala stvore formalno-pravni uslovi za municipalne obveznice. Za njih možemo da kažemo da one omogućuju jeftinije zaduživanje i bolju ročnost. Ovo sve pričam zato što mnoge opštine ne koriste ovo, što je rezultat ne informisanosti, neću reći neznanja, ali govorim ovaj primer Novog Sada. Kasnije je bilo još opština koje su koristile ovaj primer finansiranja, kada su u pitanju infrastrukturni objekti. Novi Sad raspisao oglas za traženje kredita od 35 miliona evra, tada je dobio ponudu sa kamatnom stopom od 7,5% na rok od 12 godina, sa grejs periodom od dve godine, a u međuvremenu se pojavila ponuda za emitovanje emisije obveznica po maksimalnoj efektivnoj stopi od 6,25%. Da bi građani shvatili, tu je Novi Sad uštedeo na 35 miliona evra tri miliona evra. Bilo je primera gde je dat najniži mogući kredit u Srbiji. Mislim da je to Užice zato što su se pojavile municipalne obveznice, a onda je banka dala mnogo niži kredit nego što je ikada iko dao u Srbiji. Što bi rekao naš narod, u tom grmu leži zec, pa dajte da ga isteramo i da počnemo da sređujemo stvari kada su u pitanju naše javne finansije.
Kada je reč o investicionim fondovima, ovde imamo relaksaciju adekvatnosti kapitala društva za upravljanje. To je razumno, jer je vrednost imovine kojom ta društva upravljaju postala značajno smanjena. Manje vremena se troši na izveštavanje Komisije za hartije od vrednosti i ceo proces izveštavanja i revizije društva za upravljanje je učinjen jasnijim, da ne kažem taksativnijim, ali u svakom slučaju, primerenim zakonodavstvima EU. Proces za promenu ne uvodi nove troškove onima koji bi trebalo biti ključni stejk holderi na finansijskom tržištu.
Otvorene su mogućnosti za nove oblasti ulaganja investicionih fondova, a samim tim postoji i bolja diverzifikacija. U prilog boljem upravljanju ide i obaveza uspostavljanja sistema upravljanja rizicima, posebno kada je reč o OTC tržištima, a u skladu sa evropskim iskustvima. Uvode se i promene koje se tiču obaveze oglašavanja, kao i pravilnika i obaveze o tarifi.
Kada je reč o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za privatizaciju, možemo da kažemo da ovde završavamo posao koji je otpočet donošenjem novog i verovatno poslednjeg Zakona o privatizaciji. Novi zakon o Agenciji za privatizaciju, u skladu sa onim što propisuje novi zakon o privatizaciji, daje Agenciji veća ovlašćenja i veću odgovornost u kompleksnom procesu privatizacije preostalih preduzeća koja se nalaze u portfelju Agencije.
Namera zakonodavca je da ako već nismo imali kvalitetnu privatizaciju, a mi socijalisti vrlo često kažemo da je to bila pljačkaška privatizacija koja je ostavila preko 500 hiljada ljudi bez posla, u godinama kada već to nije obavljeno kako treba ja se iskreno nadam da ćemo bar deo procesa koji privodimo kraju, biti na način koji će biti dobar za te firme koje se privatizuju, tako i za budućnost institucija privatnog vlasništva u Srbiji.
Evidentno je da nas čeka mnogo posla u traženju strateških partnera. Mnogo mudrosti u rešavanju statusa i konsekventnog problema kod većine firmi koje imamo, koje poslednjih 10 godina tapkaju u mestu ili po malo mislim da se vraćaju, idu unazad. Ali, pametno redefinisanje Agencije za privatizaciju je ključ u ovom procesu. Ako mi dozvolite ja ću sa nekoliko konkretnih komentara, što se tiče izmena i dopuna Zakona Agencije za privatizaciju, malo prokomentarisati neke članove i istaći zbog čega se generalno ukazala potreba za izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za privatizaciju.
Po meni su to dva razloga, to je okončanje procesa privatizacije, restrukturiranja i donošenjem novog zakona o privatizaciji. Dakle, nema suštinskih izmena u obavljanju povremenih poslova koje je do sada imala Agencija i ono što svi ističemo i svi znamo u kakvim se problemima nalazi Agencija. Mislim da sve ovo zahteva jedno znanje i stručnost i posvećenost Agenciji za privatizaciju, ali jasne smernice bez previše mogućnosti za diskreciono odlučivanje kako je to nekad bilo i da se tumače diskrecioni propisi kako nekom odgovara i po željama pojedinaca, pa makar to bili i tajkuni i političari.
Dosadašnja i buduća nadležnost Agencije u poslovima promocije postupka, uz dužno poštovanje Agencije kao državne institucije bila je veoma tanka. Mi moramo da znamo da se danas stiče utisak da ni radnici, ni sindikati, pa čak ni potencijalni kupci nisu baš najbolje upoznati sa novim Zakonom o privatizaciji, procedurama koje slede pri tom postupku.
Po nekima u javnosti se stvara zabluda kada se pošalje pismo o namerama zainteresovanog kupca i on se maltene smatra kao da je kvalifikovani kupac. Znači, dosta tih nejasnoća, mislim da će se u narednom periodu dosta toga razjasniti, da će javnost biti obaveštena, jer opet moram da napomenem da ovim izmenama zakona posao kontrole privatizacije ugovora ostaje u nadležnosti Agencije u budućem periodu i ovo je dobro s jedne strane da se racionalizuju troškovi. To jeste, opet kažem, za Agenciju veliki izazov da uredi svoj način funkcionisanja koji je bio kakav takav do sada, da ustroji svoje službenike koji rade poslove kontrole, da podvuče crtu i napravi presek onoga što je loše rađeno u proteklih 13, 14 godina.
Moramo da razmislimo ministre da ojačamo stručne strukture i kapacitete Agencije u pogledu kontrole i kako ih poboljšati i kako unaprediti terensku kontrolu, ujednačiti taj pristup terenske kontrole, jer se dešavalo da u prošlosti budu privilegovani i da nekome 20 puta date novu šansu, a da nekome odmah raskinete ugovor u startu. To ne sme u budućnosti da se dešava. Molim vas da na to obratimo pažnju.
S obzirom da Agencija određuje kriterijume za učestvovanje u javnom prikupljanju ponuda sa javnim nadmetanjem uslova prodaje kao i obaveze kupca, investicije, socijalni program, kontinuitet poslovanja itd, ovde se opet od Agencije očekuje posebno da u narednom periodu sve kapacitete uspori i da ovaj posao obavi u dobroj meri sa posebnom pažnjom. Vršenje ovih poslova je srž problema svih privatizacija od 2001. godine. Sve vreme su konsultantske kuće bile te koje su preuzele poslove Agencije i praktično je Agencija bila servis konsultantskim kućama, a ne konsultani servis Agencije.
Moraću da navedem samo jedan primer da je tokom svih ovih godina u Srbiji 46 konsultantskih kuća zaradilo 4,27 milijardi dinara. najberićetnija godina za konsultante je bila 2003. godina. Vrlo zanimljiv podatak. Tada su konsultantski eksperti dobili 18,6 miliona evra.
To su podaci koji nas u svakom slučaju muče. Plodna godina, što kaže moj kolega Miša Petronijević, plodna godina, a radnici na ulicama zbog neuspešnih privatizacija. Konsultanti puni para, a pare idu dalje, da ne pričamo kako to sve ide, to je na organima, to nikad ne zastareva.
Ono što bi hteo da napomenem, a da ne navodim neke primere iz bliske budućnosti, pošto se u medijima špekuliše da stoje jedni pa drugi iza toga, ne bih da povredim nekoga, samo ću navesti primer iz daleke prošlosti. Kod člana 5. posebno je bitno da Agencija ozbiljno shvati nadležnost kontrole usklađenosti programa za prodaju imovine sa propisima o privatizaciji.
Izuzetno je bitno da program privatizacije u svim parametrima prati propise i da Agencija tačno zna šta je predmet i paket prodaje. Da li je predmet prodaje roba u pripremi i koliko ona vredi i da li je predmet prodaja robe na zalihama i koliko ona vredi? Ako ne budemo vodili računa da nam ovi parametri ne budu uneti u program privatizacije, za svako konkretno preduzeće gde predmeti privatizacije budu prodaja imovine preduzeća, to znači da će neko kao u slučaju „Sartida“ i „Smedereva“ kupiti firmu po ceni višestruko manjoj od zaliha roba. Prodati zalihe, platiti cenu i na kraju profitirati.
Rekao sam da ne želim da navodim skoriji primer, kada je došlo do problema, mislim da je i danas nerazjašnjeno zašto i šta se desilo sa privatizacijom te firme za koju mislim da je u restrukturiranju, ispravite me ako grešim.
Dobro je da će Fond u organ upravljanja u akcionarskom društvu u kome ima najmanje 25%, na predlog ministarstva delegirati i predlagati ljude u organima upravljanja.
Ono što mene interesuje, da li će i kako će, pošto je praksa pokazala do sada, kome podnose izveštaj, pošto ih delegira ministarstvo? Do sada je bilo da mi delegiramo nekog u tom društvu, on jednostavno nema kome da podnosi izveštaj i mislim da bi to trebalo regulisati nekim aktom ministra ili ministarstva sa nekim dopunskim obrazloženjem.
Ne bih vas više opterećivao sa ovim detaljima. Moram da privodim kraju. Ono što možda je isto bitno da napomenem kada je ovo u pitanju, dobro je što će se formirati ove komisije iz jedne i druge oblasti da kontrolišu investicije, socijalni program i kontinuitet poslovanja. Moram da napomenem na samom kraju, pošto mi ističe vreme, socijalisti vide da je evropski put i prilagođavanje Srbije na tom putu nešto što je neminovno i nešto što je dobro za Srbiju. Takođe nemamo zabluda da u tom procesu moramo suštinski da se menjamo, a da je poželjno da promene budu rezultat konsenzusa društva i njegovog najvećeg dela.
Za godinu dana i posla koji je pred nama, neki koji nisu uspeli da završe za celu deceniju, i nisam ovo rekao da bi se žalili, možda nećemo biti za nekoliko klasa bolji, kako su se hvalili, ali ćemo pre realizacije učiniti da ovi procesu budu efikasniji, transparentniji i u interesu svih građana Srbije. Podržavamo ove izmene i dopune kao poslanička grupa, jer su naša trajna opredeljenja da želimo sistem koji funkcioniše, evropski put i tržište koje vodi ka efikasnosti i koji je osnovni resurs za našu socijalnu politiku i ideju socijalne pravde. Hvala na pažnji.

Reč ima narodni poslanik Borislav Stefanović.

Gospodine predsedavajući, uvažena gospodo ministri, poštovane kolege narodni poslanici, imamo ovde predlog izmene nekoliko zakona koji u svojoj suštini nose prikaz procesa i privatizacije i energetskog povezivanja i tržišta hartija od vrednosti i raznih drugih stvari koje su samo termini i izrazi koji suštinski treba da pokriju gomilu grešaka, nesposobnosti, nekompetentnosti, čak štetočinstva ove vlasti.
Moram da kažem da su uglavnom to usklađivanja sa odredbama Zakona o privatizaciji i Zakona o stečaju, ali bih svakako kritikovao član 1. Zakona o Agenciji za privatizaciju u smislu da u vremenu štednje i situacije kada treba svi da smanje troškove, kada se određeni funkcioneri SNS odriču duplih funkcija, neki zbog toga bivaju izmenjeni, kao Saša Mirković, a neki ne …

Molim vas gospodine Stefanoviću da se vratite na temu dnevnog reda.

Hvala.
I dalje je nejasno zašto Agencija funkcioniše polovično kao korisnik budžetskih sredstava i kao neko ko koristi proviziju od prodatih akcija.
Takođe moram da kažem da Zakon o pravu na besplatne akcije, Komisija za hartije od vrednosti koja ima gospodina Ćirovića na svom čelu i koga svi želimo da smenimo sa tog mesta zato što je prekršio zakon, recimo, pokazuje kako taj čovek neadekvatnim funkcionisanjem i radom je doveo do kolapsa tržišta hartija od vrednosti.
Da se okrenem onome što je suština. Ovi zakoni treba da budu u funkciji podrške istorijskom procesu reforme u Srbiji koje se već godinu dana najavljuju, a nikako da počnu, tj. samo što nisu, valjda od sledećeg ponedeljka ili od srede, i recimo one treba da pomognu u iskorenjivanju pojava kao što su situacija da neko misli da krize uopšte nema kada za sve građane Srbije kriza postoji. Recimo, direktor Državne uprave „Želvoz“, o čemu je ministar sigurno upoznat, iz Smedereva ide na svadbu službenim autom. Radnici primaju 22.000 dinara. Preduzeće radniku duguje od 300 do 600.000 dinara. Radnici kažu da uredno o svemu pišu i dostavljaju dokaze Agenciji za privatizaciju, ali da direktor „Želvoza“ se poziva na stranku i gradonačelnicu Jasnu Avramović itd, koja ga štiti.
Zakon o privatizaciji i Zakon o stečaju su stupili na snagu. Imamo nastavak praznih priča, hvalisanja, marketinga i takmičarski duh ko će bolje i više dati lažnog optimizma. Na primer, ministar finansija je 18. septembra kazao, gospodin Vujović – Agenciji za privatizaciju upućen je veliki broj pisama o zainteresovanosti, a čak 60% njih je kredibilno. Ministar Sertić zna o čemu pričam. Imenovani ministar Sertić 20. septembra kaže u Dnevniku 2 RTS – stigle su 1.732 ponude za 403 preduzeća u restrukturiranju i sada sledi razmatranje. To je u redu. Bar dve nedelje smo čitali i slušali u „slobodnim medijima“ da je Srbija magnet za investitore i šta se onda dešava? Samo posle dve nedelje 1. oktobra ministar Sertić, koga poštujem, kaže – bojim se da postoji malo ozbiljnih ponuda za kupovinu firmi u restrukturiranju uprkos velikom broju pisama o zainteresovanosti.
Govorili smo – nemojte ljudi verovati svakom pismu, svaki memorandum o razumevanju ne znači obaveznost ulaska u posao. Ministar Sertić je u pravu. Druga je stvar što je dve nedelje pre toga dao malo drugačiju izjavu, ali on je čovek tačno rekao – uprkos velikom broju pisama, pričali smo o 1.732 prijave, mnogi su rekli to je fenomenalno jer imamo 500 preduzeća što prodaju, što znači da će biti borbe, ali nije tako, završen citat, ministar Sertić. Tako je bilo. Najave, najave, najave. Ništa se ne dešava. To je suština problema.
Plašimo se da reforme decenije ne budu fijasko decenije. Plašimo se i utisak je kompletne stručne javnosti da ozbiljnih investitora za sada nema, što je u vezi sa Agencijom za privatizaciju i u vezi je sa zakonima koji su sistemske prirode. Plašimo se da će nam samo saopštiti da moramo još nešto da sačekamo da bi pripremili birače za nove teške rezove, kako se nazivaju.
Ono što vredi, plašimo se, biće poklonjeno recimo nekima iz Ujedinjenih Arapskih Emirata za mala sredstva. Atraktivno građevinsko zemljište propalih firmi uzeće zaslužni finansijeri vladajuće stranke i to u svi u Srbiji već znaju. Svi znaju da će neko da kupi „Politiku“, neko će da kupi „Studio B“. Zna se otprilike ko su ti ljudi. Znaju se njihova prezimena i zna se da ti ljudi kontrolišu sve što je iole …

Gospodine Stefanoviću, molio bih vas da se vratite na temu dnevnog reda.

Radnici će dobiti neku crkavicu u vidu otpremnine koja će biti isplaćena iz kreditnih linija. Neki će dobiti overene zdravstvene knjižice. Govorim o procesu privatizacije koji je propao, pa sada treba to ispravljati. Neki će dobiti povezan radni staž. Moja stranka je bila u vlasti kada je G17 plus i DSS sprovodio privatizaciju, pa smatram da je to bilo loše kako se sprovodila privatizacija u ovoj zemlji i ne stidim se to da kažem. Ali, situacija sada je daleko, daleko od onoga što ste obećali građanima Srbije.
Ništa posebno se ne menja u radu Agencije za privatizaciju, dobićemo nešto preciznije nadležnosti o ovom predlogu. Ništa drugačije kako je funkcionisalo do sada, sem malo „šminke“.
U članu 4. menjate dosadašnji član 9. zakona i u tački 5. navodite da će Agencija određivati kriterijume za učestvovanje u javnom prikupljanju ponuda sa javnim nadmetanjem, uslove prodaje, kao i obaveze kupca uz saglasnost ministarstva nadležnog za poslove privrede. Ovaj zadatak će biti veliki izazov za Vladu i za premijera jer vidimo da ćete voditi računa kako ste vodili računa o zakonitosti i istovremeno upakovati interese različitih investitora koji će raznim memorandumima i predugovorima na neki način zacrtati neki svoj interes u preduzeću. Biće jako teško sprovesti i uskladiti nečije obeležavanje teritorije unapred i ono što vam piše ovde u zakonu i u smislu kriterijuma.
Bojim se da to neće biti moguće. Mislim da sada imate istorijsku šansu da ispravite sve ono što ste zamerali prethodnim vladama. Imate sada tu šansu između ostalog i kroz primenu ovih zakona.
U svakom slučaju, treba da pričamo recimo o Agenciji za privatizaciju. Agencija za privatizaciju je imala, ako dobro razumem kolege iz većine, sumnjive tendere, sumnjive procedure i tzv. kriminalne privatizacije, ali to ne sporim. Mislim da u svakom slučaju treba o tome da razgovaraju sa čovekom koji je bio direktor Sektora za tendere u Agenciji za privatizaciju i taj čovek se zove Siniša Mali. On je učestvovao u privatizaciji „Beopetrola“. Bio je majstor za restrukturiranje preduzeća. Takođe, gospodin Ivica Kojić, najbliži saradnik Mlađana Dinkića, a sada šef kabineta gospodina Vučića.

Kada budemo raspravljali o funkcionerima Agencije za privatizaciju možemo … Molim vas da pričate o temi.

Gospodine Arsiću, niste slušali prethodnu raspravu. Svi su o tome pričali, ali to je nebitno. Bitno je da ja mudro unapred odgovaram lideru većine, pošto tačno znam da će da priča o prošlosti, pa rekoh da se odmah ograničimo na gospodina Malog i gospodina Kojića.
Ako može to da odgovori, o njihovom učešću, recimo Siniše Malog u „Beopetrolu“ privatizaciji.
Ono što je takođe problematično u članu 4. se navodi da je posao Agencije za privatizaciju da predlaže ministarstvu nadležnom za poslove privrede model i metod privatizacije. Tako piše sada. Složićete se, malo je ova odredba čudna jer ovo je lepo zamišljeno, ali je opšte poznato da se sve odluke o modelima i metodima privatizacije donose isključivo u kabinetu premijera. Nije mi jasno kako ćete to u praksi da sprovodite kada znamo da to ide u potpuno drugom pravcu.
Uzmimo npr. finsku kompaniju „Sisu“ koja će navodno spasiti ceo Priboj sa 600 novih radnih mesta. Memorandum je potpisan 30. maja na svečanoj ceremoniji u Priboju i premijer je pred 20 TV kamera rekao, citiram – privatizacija do kraja avgusta, a proizvodnja prvih kamiona početkom septembra, kraj citata, Aleksandar Vučić. Sada je kraj oktobra. Da li ima kamiona? Nema. Voleo bih da ih ima, 600 radnih mesta je velika stvar.
Ovo je primer kako neki memorandumi koji se slavodobitno potpisuju u marketinške svrhe, nažalost, još uvek, ne daju konkretne rezultate, a ceo Priboj i ceo taj kraj bi voleo da se to realizuje, nažalost, od toga nema ništa kao i od ostalih vaših obećanja. To je i u „Maratoncima“ rečeno, u januaru ste rekli, pare u aprilu, od tog obećanja prošlo je godinu dana. To je rekao pokojni Zoran Radmilović.
Moje pitanje vama kao predlagaču - da li je u slučaju FAP metod i model privatizacije još u maju mesecu odredio lično premijer ili je to učinila Agencija? Pošto po ovome piše da treba da učini Agencija. Dakle, recimo oko FAP. Sada vas pitam da li je u maju to odredila Agencija ili predsednik Vlade ili vi, recimo, ne znam? Zato što mi se čini da je premijer overio dogovor, a Agencija sad samo treba pro forme to da primeni u praksi, što mi se čini kao izvrgavanje ovog zakona koji ste nam predložili da usvojimo u ovom trenutku. To je moje neko mišljenje.
U članu 5. Zakona o Agenciji stoji da u obavljanju poslova kontrole postupka privatizacije Agencija proverava ispunjenje obaveza strateškog investitora iz ugovora o strateškom partnerstvu, odlično.
Moje pitanje vama ministre - kako je Vlada ovo zamislila, a da nema boljeg primera od preduzeća „ErSrbija“ na primer? Znači, vi biste sad mogli kao rezultat strateškog partnerstva „Etihada“ i Vlade Republike Srbije, tj. Republike Srbije, prvo smo vodili bitku godinu dana da vidimo ugovore, pa smo videli tri od pet, znate sve, da ne ponavljam. Ja sam vas pitao ovde u Skupštini da li ste vi videli taj ugovor, niste mi odgovorili.
Dakle, kako ćemo sada da utvrdimo ovo strateško partnerstvo, kako ćemo da utvrdimo ispunjavanje obaveza strateškog partnera kada su tri od pet delova ugovora izneseni u javnost, kada vi kao ministar sada možete da nam kažete da li je to sve ispunjeno ili nije, i kako će Agencija sada to retroaktivno da proverava? Da li je to izvodljivo uopšte u tehničkom smislu?
U članu 13. postojećeg zakona predviđa se da Upravni odbor donosi program za prodaju imovine u slučaju kada ga nije doneo nadležni organ subjekta privatizacije u skladu sa zakonom.
S obzirom da ovde nije baš najjasnije šta su bili razlozi zbog kojih organ donosi, preduzeća nisu donela program, biće interesantno u praksi videti kako to gde Agencija preduzima tuđa ovlašćenja. Ako imamo situaciju da, na primer, organ upravljanja neće da donese program za prodaju imovine onako kako bi to odgovaralo Vladi ili jednom čoveku u Vladi, imaćemo situaciju da će tu ingerenciju preuzeti Upravni odbor Agencije. Nema veze što nije u interesu preduzeća, radnika ili u opštem interesu. Sastaće se članovi Upravnog odbora Agencije za privatizaciju i reći će – ma kakav organ preduzeća, mi najbolje znamo šta treba ovde uraditi i znamo tačno kako treba rasprodati preduzeće i znamo kako mi to treba da uradimo, to što oni tamo misle u tom preduzeću, to je nebitno, to je potpuno nebitno. Vi ste apsolutno sve centralizovali u ovoj državi.
U članu 15a. i 15b. predviđa se formiranje dve komisije, jedna za davanje saglasnosti o statusnim pitanjima preduzeća, a druga za preuzimanje mera o izvršenim kontrolama. Jednu formira direktor Agencije, drugu ministar privrede. Stvarno se postavlja pitanje koliko su ove dve komisije racionalne i opravdane i koliko će to uticati na efikasnost rada Agencije za privatizaciju?
Mislim da se ovim samo gomilaju procedure. Mislim da treba da se primenjuju postojeći zakoni. Zamislite kada bi u svim državnim organima postojale dve komisije za nešto? Mi bismo čekali za svaki papir, za svaku dozvolu godinama. Jao, izvinjavam se, mi već čekamo za svaku dozvolu, za svaki papir godinama. Zamislite još da imamo po dve komisije u svakoj instituciji, na svakom mestu.
Znam da ova vlast koja je dobila pedeset i nešto posto svih građana Srbije, neverovatnu podršku, može da izglasa da imamo hiljadu komisija. Važno je da svi dobiju partijski posao, to mi je jasno. Da li vidite koliko ovo suštinski samo umnožava propise, administraciju i ono što je zaista nebitno u celoj situaciji?
Kada ćete najzad reći javnosti, izaći pred građane i radnike u Srbiji i reći koliko ljudi ide kući, koliko ljudi će biti otpušteno, dakle, koliko ostaje bez posla u okviru ovih reformi koje sprovodite? Da li je to 10, 20, 30, 50 hiljada ljudi? Koliko preduzeća, u kojim regionima u Srbiji? Šta će ti ljudi da rade, od čega će da žive? Imate li rešenje ili ih šaljete pravo na ulicu? To je, recimo, pitanje koje su građani mene zamolili da ja vas pitam.
Od 15. septembra, kada je istekao rok za dostavljanje pisama o zainteresovanosti, pa do danas prošlo je više od mesec dana i Agencija mora da zna krvnu sliku naše privrede. Ubeđen sam da 90% preduzeća ili bar 450 firmi nema perspektivu sa ovakvom politikom Vlade, ali ako grešim, onda treba da me demantujete konkretnim ciframa. Na žalost građana Srbije, tih cifara nema.
Moram da kažem da i o ovom zakonu koji se tiče javnog interesa za dalekovod, ministre Antiću, Skupština nema uvid u elaborat koji je usvojila Vlada, niti zna zašto se donosi, niti zna koja je konkretna korist od povećanja sa 220 na 400 volti, koji su rokovi, koliko para će dobiti Srbija za izgradnju „Transbalkanskog koridora“ i dalekovoda. Ono što znamo, ministre, jeste da ovaj akt, osim apsolutnog davanja u ruke preduzeću koje se zove „Elektromreže Srbije“, nema ni jednog jedinog slova koje govori o zaštiti životne sredine i zdravlja ljudi, naročito u smislu štetnog jonizujućeg zračenja, kojima su ljudi danas u Vinči podvrgnuti, potencijalno, ako se izgradi jedan od dalekovoda, koji doduše nije u vezi sa ovim predlogom, ali je slična stvar.
Dakle, vi pokazujete kako ćete i Vinču da rešite time što nema nijednog jedinog slova o zaštiti ljudskog zdravlja i životne sredine. Znamo da su ovde u pitanju tretiranja alternativnih izvora električne energije pod okriljem EMS. Građani Srbije treba da znaju da JP EMS ovim zakonom dobija i pogaču i nož u svoje ruke, određuje sve o čemu se god radi. Mogu do sutra da vam čitam ove odredbe koje su po meni protivzakonite i protivustavne.
„Elektromreže Srbije“ i gospodin Nikola Petrović, čovek koji je blizak Aleksandru Vučiću, kum Aleksandra Vučića, vodi ovo preduzeće. Oni zajedno sa još nekim ljudima kontrolišu alternativne izvore energije. Ovo je zakon za njega donet i vi ga donosite u Skupštini i mislite da to niko ne vidi u Srbiji. Nema, apsolutno nigde se ne spominje postupanje u skladu sa Zakonom o zaštiti životne sredine, nigde. Nigde se ne spominje, recimo, član 6. stav 3. je sramotan. Kaže – pravo građanina na imovinu i slobodu raspolaganja njegovom imovinom zagarantovana Ustavom se derogira. „Elektromreže Srbije“ može da uđe u posed na osnovu rešenja, bez plana, bez uplate. Oni sami određuju kada će gde da grade. Ovo je nečuveno, do sada ne zabeleženo. Jeste da javni interes može da propiše sve, ali ako uradimo za svaku firmu koju vi kontrolišete, koja je vama lukrativna, nema jedne oblasti u Srbiji koja neće biti od javnog interesa, tj. vašeg interesa. Sve je od interesa.
Šta će nama Zakon o eksproprijaciji? Šta će nama to, kada mi napravimo nov zakon, bez rokova, član 14. odmah da se sprovede, izdavanje akta po zahtevu javnog preduzeća EMS. Nema ni kada, ni u kom roku, ni šta ako je negativno rešenje, ministre, ne piše ništa. Obaveza izdavanja dokumenta i svega šta i kako traži EMS, po ovom zakonu, po članu 14. Po članu 11. - obaveza da se zaključe ugovori sa EMS-om, a ne sopstvena volja po sopstvenom izboru na osnovu ispunjenih zakonskih uslova. Nema zakonskih uslova, samo ono što EMS kaže, „Elektromreže Srbije“, gospodin Petrović.