Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Četvrte sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2014. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 102 narodna poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali prisutno 119 narodnih poslanika, odnosno da je prisutna najmanje 84 narodna poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Nastavljamo rad i prelazimo na pretres sledeće tačke dnevnog reda.
Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici danas prisustvuju sledeći narodni poslanici: Zoran Živković, dr Miljana Nikolić, Momo Čolaković, Aida Ćorović i dr Milorad Mijatović.
Izvinjavam se, samo da nešto proverimo oko redosleda tačaka dnevnog reda.
Na dnevnom redu je – PREDLOG ZA IMENOVANjE ZAMENIKA GENERALNOG SEKRETARA NARODNE SKUPŠTINE REPUBLIKE SRBIJE.
Ako neko ima drugo saznanje, neka odmah sugeriše.
Primili ste predlog generalnog sekretara Narodne skupštine Republike Srbije za imenovanje zamenika generalnog sekretara, uz saglasnost predsednika Narodne skupštine i biografiju predloženog kandidata.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, a nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Otvaram pretres o Predlogu za imenovanje zamenika generalnog sekretara Narodne skupštine Republike Srbije.
Da li predlagač Jana Ljubičić, generalni sekretar Narodne skupštine Republike Srbije, želi dodatno da obrazloži predlog? (Ne.)
Zahvaljujem.
Da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa? (Ne.)
Da li neko želi da diskutuje na ovu temu od poslanika? (Ne.)
Zaključujem pretres o Predlogu za imenovanje zamenika generalnog sekretara Narodne skupštine Republike Srbije.
Prelazimo na 6. tačku dnevnog reda – IZVEŠTAJ O RADU NACIONALNOG MEHANIZMA ZA PREVENCIJU TORTURE ZA 2013. GODINU, SA PREDLOZIMA ZAKLjUČAKA ODBORA ZA LjUDSKA I MANjINSKA PRAVA I RAVNOPRAVNOST POLOVA, ODBORA ZA PRAVOSUĐE, DRŽAVNU UPRAVU I LOKALNU SAMOUPRAVU I ODBORA ZA PRAVA DETETA.
Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da sam povodom jedinstvenog pretresa o 6. tački dnevnog reda, pozvala da današnjoj sednici prisustvuju predstavnici Zaštitnika građana, i to Miloš Janković, zamenik Zaštitnika građana, Ljerka Aćimović, načelnica Odbora za izveštaje i projekte Zaštitnika građana i Jelena Jelić, mlađa savetnica Zaštitnika građana.
Primili ste Izveštaj o radu Nacionalnog mehanizma za prevenciju torture za 2013. godinu.
Primili ste predloge zaključaka koje su, povodom razmatranja ovog izveštaja, podneli Odbor za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova, Odbor za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu i Odbor za prava deteta Narodne Skupštine.
Pre otvaranja jedinstvenog pretresa, podsećam da, shodno članu 97. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč sa radosledom narodnih poslanika.
Saglasno članovima 192, 193. i 238. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram jedinstveni pretres o Izveštaju o radu Nacionalnog mehanizma za prevenciju torture za 2013. godinu, sa predlozima zaključaka Odbora za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova, Odbora za pravosuđe i državnu upravu i lokalnu samoupravu i Odbora za prava deteta.
Da li predstavnici predlagača žele reč?
Reč ima Meho Omerović, predsednik Odbora za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova. Izvolite.

Zahvaljujem se, poštovana predsednice.
Uvaženi predstavnici Zaštitnika građana, drage kolenice i kolege narodne poslanice i narodni poslanici, današnji dan će u bliskoj budućnosti biti veoma značajan iz jednog veoma prostog razloga.
Ovo je prvi put da Narodna skupština Republike Srbije u plenumu raspravlja o godišnjem Izveštaju nacionalnog mehanizma za prevenciju torture. Reč je o izveštaju za 2013. godinu, a koji su razmatrala tri skupštinska odbora, kao što je navela i predsednica, i koji su vam dostavili predloge svojih izveštaja sa zaključcima koje vam nudimo danas na razmatranje, a povodom ovog godišnjeg izveštaja.
Ono što želim da napomenem i što bi trebalo da znaju svi građani Republike Srbije, jer je ovo mlada institucija, ovo je institucija u povoju, pošavši od svesti da su stalna sveobuhvatna kontrola i efikasni mehanizmi prevencije daleko lakši kada se uspostave na nacionalnom nivou. Opcionim protokolom, uz Konvenciju protiv torture i drugih surovih, neljudskih ili ponižavajućih kazni ili postupaka, predviđeno je da svaka država članica formira ili odredi jedan ili više nezavisnih mehanizama za sprečavanje mučenja na nacionalnom nivou, odnosno nacionalni mehanizam za prevenciju torture.
U tom smislu poslove ovog nacionalnog mehanizma u našoj državi obavlja Zaštitnik građana u saradnji sa ombudsmanima AP i udruženjima, čijim je statutom predviđen cilj udruživanja, unapređenje i zaštita ljudskih prava i sloboda.
Opcioni protokol uz Konvenciju protiv torture i drugih surovih neljudskih ili ponižavajući kazni ili postupaka je jedan od najznačajnijih međunarodnih instrumenata za zaštitu ljudskih prava, čiji je neposredni cilj sprečavanje mučenja ili bilo kog drugog oblika zlostavljanja.
Nacionalni mehanizam, koji je kod nas konstituisan, je zaživeo izmenama Zakona 28. jula 2011. godine. Ovo što mi danas imamo pred nama je drugi godišnji Izveštaj Zaštitnika građana. Dakle, ovaj nacionalni mehanizam treba da svojim kontinuiranim posetama, ustanovama u kojima se nalaze lica koja su lišena slobode odvrati, pre svega, sve državne organe i službena lica od bilo kakvog oblika zlostavljanja i usmeri državu ka stvaranju životnih uslova u mestima gde su smeštena lica koja su lišena slobode, u skladu sa opšteprihvaćenim standardima.
U tom smislu su i izveštaji, koji su danas pred vama, pokušaj Narodne skupštine Republike Srbije da u ovom slučaju preko svojih matičnih, odnosno nadležnih skupštinskih odbora vrši onu svoju funkciju koju mi često nažalost zaboravljamo, a to je kontrolna funkcija Narodne skupštine Republike Srbije.
Dakle, mi imamo mehanizme, mi imamo instrumente da kao kontrolni organ u svojstvu Narodne skupštine Republike Srbije preko svojih odbora kontrolišemo kako državni organi, institucije poštuju sve ovo što mi svojim zakonima i Ustavom zapisali.
Iz Izveštaja o Nacionalnom mehanizmu za prevenciju torture za 2013. godinu možemo veoma jasno i precizno videti da je Zaštitnik građana celovito predstavio aktivnosti u obavljanju poslova Nacionalnog mehanizma za prevenciju torture u delokrugu koji se odnosi, pre svega, na zaštitu i unapređenje ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Sve ovo što mi nudimo danas narodnim poslanicima za usvajanje jeste pokušaj da mi, kao zakonodavni organ, koji će koristeći svoj kontrolni mehanizam, unaprediti pre svega postupanje prema pritvorenicima i licima koja su na izdržavanju zatvorske kazne u kazneno-popravnim zavodima, zatim osobama koje su smeštene u psihijatrijske institucije ili neke druge domove za mentalno obolele, kao i osobama koje su u tranzitu, odnosno koje su azilanti i koji se nalaze u institucijama koje su za to predviđene.
Naša tri odbora su vama ponudila tri različita zaključka, svako iz svoje nadležnosti i ja verujem da ćemo mi usvajajući ove zaključke, dati i dodatni podsticaj i Zaštitniku građana da kroz sve ono što nam zakon dozvoljava, kroz mehanizme koji nam stoje na raspolaganju, unapredimo položaj ljudskih prava i sloboda i verskih sloboda svih onih koji se nalaze u ovim ustanovama. Jer, samo je jedna razlika između nas i svi ovih osoba koji se tretiraju kroz izveštaje.
Mi smo na slobodi, a oni su lišeni slobode i ja bih voleo da kroz ovaj izveštaj i izveštaj koji će narednih godina uslediti mi kao društvo pokažemo jasnu spremnost da želimo da unapređujemo sve oblike ljudskih prava i sloboda i koji se odnose na sve ljude bez obzira gde se trenutno nalaze i zbog čega su u ovoj ili onoj ustanovi. Toliko za početak. Zahvaljujem se.

Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? (Ne)
Reč ima Miloš Janković, zamenik Zaštitnika građana.

Poštovana predsedavajuća, uvažene narodne poslanice, poslanici, dame i gospodo, zadovoljstvo mi je što sam u prilici da vam se obratim povodom razmatranja godišnjeg izveštaja Nacionalnog mehanizma za prevenciju torture za 2013. godinu. Okolnost da je na današnjem dnevnom redu ovaj izveštaj pokazatelj je svesti, ali i opredeljenja o apsolutnoj zabrani mučenja i zlostavljanja u Republici Srbiji.

Naime, zabrana torture i drugih oblika nečovečnog i ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja utvrđena je još Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima iz 1948. godine, zatim brojnim međunarodnim i regionalnim instrumentima. Uspostavljena je kao univerzalna vrednost zabrana namernog nanošenja boli ili teške fizičke mentalne patnje, a u cilju dobijanja obaveštenja priznavanja, zastrašivanja, vršenja pritiska ili po bilo kom osnovu diskriminacije i to ako taj bol nanosi službeno lice ili bilo koje drugo lice uz njegov izričit ili prećutan pristanak.

Prepoznato je da su prevashodne žrtve torture lica lišena slobode, odnosno lica koja su ograničena u slobodi kretanja i kojima su nametnuta restriktivna pravila u ustanovama u kojima su smeštena, a te ustanove nisu samo one koje se uobičajeno prepoznaju, kao što su policijske stanice, pritvorske jedinice ili zatvori.

Lica lišena slobode su i lica koja su smeštena, kojima je ograničena sloboda kretanja u psihijatrijskim bolnicama, u brojnim rezidencijalnim ustanovama socijalne zaštite, u prihvatilištima za strance, kao i bilo kojim drugim mestima gde se ona nalaze. Službenicima u tim ustanovama ovim međunarodnim instrumentima zabranjeno je da koriste bilo koji oblik nasilja prema tim licima.

Sa aspekta ljudskih prava najveći problem tih zatvorenih ustanova je upravo u tome što su te ustanove zatvorene, nedostupne očima javnosti i nedostupne kontrolnim mehanizmima koji bi mogli na jedan pravovremen način da zaključe da li je prema tim licima bilo izvršeno bilo kakvo zlostavljanje.

Kao što je poslanik Meho Omerović naglasio u svom uvodnom izlaganju, ja neću oduzimati vreme tim povodom, ali Republika je potpisnica i članica svih najvažnijih konvencija koje se odnose na zabranu, odnosno sprečavanje torture i napominjem vam da su predstavnici Republike Srbije članovi najvažnijih tela kako UN podkomiteta za sprečavanje torture, tako i Evropskog komiteta za sprečavanje torture.

Srbija je ratifikovala opcioni protokol uz konvenciju protiv torture država članica i shodno svojoj obavezi u 2011. godini odredila je Nacionalni mehanizam za prevenciju torture i to Zaštitnika građana koji te poslove obavlja u saradnji sa pokrajinskim ombudsmanima i organizacijama civilnog društva.

U izveštaju koji je pred vama prikazane su najznačajnije aktivnosti Zaštitnika građana u obavljanju poslova nacionalno preventivnog mehanizma, kao i pregled stanja u oblasti zaštite od mučenja ili zlostavljanja, odnosno položaja lica lišenih slobode u Srbiji.

Dame i gospodo, uvaženi poslanici, u izveštaju je iznet stav da u Srbiji ne postoji tortura kao sistemski organizovana i podsticana pojava, međutim ukazano je da postoje pojedinačni slučajevi zlostavljanja koje nadležni organi tolerišu. Naravno, složićemo se da u slučaju da takva tolerisanja budu u većem obimu i u svom kontinuitetu, mogu ukazati na sistemski karakter.

Zato jedna od najvažnijih poruka koja je upućena u ovom izveštaju je poruka nadležnim organima Republike Srbije da se pojačaju napori u borbi protiv nekažnjivosti za torturu.

Ne bih vam dalje oduzimao vaše dragoceno vreme. Zahvaljujem što ste me saslušali. Ukoliko budete imali bilo kakvih pitanja potrebnih za razjašnjenje ovog izveštaja, stojim na raspolaganju. Najlepše hvala.

Zahvaljujem.
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč?
Reč ima narodni poslanik Neđo Jovanović.

Hvala predsednice.
Poštovani predstavnici Zaštitnika građana, danas je pred nama jedna veoma značajna tema, pre svega značajna za građane Srbije. Imajući u vidu da smo mi relevantni i kompetentni da ocenjujemo zaključak Zaštitnika građana, kada je ta tema u pitanju, na samom početku ću reći da će poslanička grupa SPS nesumnjivo podržati ovaj zaključak u danu za glasanje i da nesumnjivo prihvata sve navode iz zaključka, koje ću u ime poslaničke grupe SPS prokomentarisati.
Nije sporno da je Srbija učinila mnogo, naročito u legislativnom smislu reči, kada je u pitanju borba protiv torture, protiv nečovečnosti, protiv svakog vida ponižavanja. Nije sporno da smo mi u tom pravcu učinili ogromne iskorake i u smislu približavanja EU, prihvatajući standarde ne samo EU, već cele međunarodne zajednice. Od toga i polazim, ukazujući pre svega na Konvenciju protiv torture i drugih surovih, neljudskih i ponižavajućih kaznenih postupaka, koje je donela skupština UN.
Konvencija protiv torture i drugih surovih, neljudskih i ponižavajućih kaznenih postupaka predstavlja međunarodni instrument UN koji smo mi implementirali i to tako što smo kroz opcioni protokol uz Konvenciju UN prihvatili da se zakonski konačno i na teritoriji Republike Srbije nešto što je i te kako značajno, primeni, odnosno afirmiše na najbolji mogući način. U tom smislu je i donet Zakon o ratifikaciji, 20. juna 1991. godine i od tada Srbija počinje da poštuje ono što se zove međunarodni pravni dokument, ono što se zovu međunarodni instrumenti i ono što se danas, na našu sreću efikasno primenjuje.
Kako? Pre svega, dobro je konstatacija da u Srbiji ne postoje organizovani oblici torture. Međutim mi u poslaničkoj grupi SPS snažno podržavamo vaš drugi stav – da je nedopustivo da se tolerišu pojedinačni oblici torture. Zašto? Jednostavno iz razloga zato što će tolerisanjem pojedinačnih oblika torture taj vid torture preći u pravilo, a onda se suočavamo sa daleko težim problemom nego što jeste. Postajemo država koja neće, a siguran sam da tako neće biti, ali pokazali bi da bi bili država koja ne bi mogla da se suprotstavi jednoj ovakvoj pošasti o kojoj se danas govori.
Imajući u vidu da dolazim iz struke koja se uglavnom bavi materijom, advokature, i sprovođenjem, odnosno izvršavanjem krivičnih sankcija, logično je da se prokomentariše onaj deo koji se vezuje za postupanje prema osuđenicima bez obzira na starosnu dob i licima koja se nalaze pod tretmanom u kome se mogu eventualno pojaviti oblici torture, odnosno nečovečnog postupanja.
Dozvolićete mi da zaključak taksativno prokomentarišem sa određenim dobronamernim sugestijama, koje poslanička grupa SPS ovaj put od srca predlaže. Tačno je, gospodine Jankoviću, da u vašem zaključku stoji ono što je nesporno, a to je da je dat jedan celovit prikaz aktivnosti Zaštitnika građana u obavljanju poslova Nacionalnog mehanizma za prevenciju torture u izvršavanju ustavnih i zakonskih nadležnosti, imajući u vidu da Ustav daje garancije kojima se obezbeđuje zabrana nečovečnog postupanja i torture.
U tom pravcu poslanička grupa SPS zaista nema ni jedan jedini razlog da ne pohvali vaše aktivnosti. Kratko ću ih prokomentarisati jer ih je bilo zaista mnogo, pa ću neke od njih da navedem, da su u obilascima policijskih uprava, kazneno popravnih zavoda, specijalnih bolnica itd. uočene određene pojave koje mogu da preveniraju bilo kakav vid nečovečnog postupanja. Znam da je održan okrugli sto u Novom Pazaru sa temom – postupanje policije prema licima lišenim slobode i prevencija torture, da je ta ista poseta učinjena u Kazneno popravnom zavodu u Šapcu, u Okružnom zatvoru u Novom Sadu, Policijskoj upravi u Vranju, da su učinjene posete policijskim upravama u Prijepolju, Priboju i da su zaista, da ne pominjem dalje, bilo ih je mnogo, vaše aktivnosti u svakom slučaju za pohvalu, da ne govorim o poseti Gerontološkom centru „Srem“ u Rumi, Kazneno popravnom zavodu u Somboru itd.
Zaista za svaku pohvalu. Postoji ono što vi činite, a činite da se na licu mesta činjenično utvrde sve okolnosti koje mogu da ukažu da se poboljša sve ono što se vezuje za preveniranje od mogućnosti pojava torture i nečovečnog postupanja. Međutim, zašto sam rekao da bi mogle da se daju i određene sugestije? Pre svega, polazeći od činjenice da su naše kazneno-popravne ustanove i kazneno-popravni zavodi, pa i smeštajni kapaciteti u policijskim ustanovama bukvalno rečeno narodskim jezikom takvi kakvi jesu, neodgovarajući kako za zakonske propise, tako i neodgovarajući za standarde koje propisuje EU. Ne možemo uvek biti prilično rigidni kada su u pitanju određene pojave koje se vezuju kako za smeštaj, tako i za tretman u prostorijama koje se vezuju kako za pritvorske jedinice, globalno za kazneno-popravne ustanove i zavode, pa i bolnice.
Sami znate i uverili ste prilikom obilazaka svih tih centara, kazneno-popravnih centara i zavodima da uočite nešto što je u svakom slučaju neprihvatljivo, ali sa druge strane, faktički je nemoguće drugačije postupiti. Kako? Jednostavno, zato što se u zatvorskim ćelijama nalazi znatno veći broj osuđenika od onih koji je propisan, znatno veći broj ležajeva, znatno teži uslovi za život imajući u vidu skučenost tog prostora, imajući u vidu nemogućnost, a naročito finansijsku nemogućnost da se takvo faktičko stanje izmeni, odnosno popravi u korist osuđenih lica.
Polazeći od toga da dolazim iz Užica, grada u kome postoji Okružni zatvor, moram da istaknem činjenicu da je upravo takva pojava prisutna u Užicu i znam da ste bili u Užicu i znam da ste sa upravnikom zatvora imali priliku da razgovarate, a i na licu mesta da se uverite u faktičko stanje. To faktičko stanje svakako nije primereno i u svakom slučaju ne odgovara onome što ne samo Nacionalni mehanizam za sprečavanje torture, ne samo zatvorski propisi, već i ono što podrazumeva poštovanje čoveka ne zadovoljava u onom smislu u kome je to elementarno pravo, ljudsko pravo.
Na žalost, država Srbija imajući u vidu činjenicu da je naš ogroman finansijski problem upravo nedostatak novca, nedostatak sredstava da izgradimo savremeno kazneno-popravne ustanove, da se prilagodimo standardima koji su odavno u EU propisani, da znamo tačno po koliko kubika ili kvadratnih metara prostora je obaveza da se ispoštuje prema jednom osuđenom licu, mi taj slučaj u Srbiji, gospodine Jankoviću, kao što i sami znate, nemamo.
Sledeće što ste primetili i što poslanička grupa SPS podržava u vašem zaključku jeste neadekvatan zdravstveni tretman prema osuđenim licima. To je tačno, ali i u tom pravcu treba ukazati na dve činjenice koje ipak ne mogu da se dovedu u sumnju. Prva, da zaista u svim kazneno-popravnim ustanovama postoje službe zdravstvene zaštite. Ne možemo reći da postoji kazneno-popravna ustanova ili zavod gde se ta zdravstvena zaštita ne pruža. Postavlja se pitanje – da li se pruža na adekvatan način? Postavlja se pitanje – da li se pruža u meri u kojoj je to neophodno potrebno, a naročito u meri u kojoj je to po nekim pravilima treba da bude obaveza? Naravno da ni u tom pravcu nismo dostigli zadovoljavajući nivo. Naravno da i u tom pravcu postoje problemi koji idu na teret osuđenih lica i pritvorenih lica.
Međutim, kada se povede polemika da li zdravstvenu zaštitu izmestiti iz nadležnosti Ministarstva pravde i podvesti pod Ministarstvo zdravlja, izneću jedan lični stav u kojem ću istaći da nisam siguran koliko ćemo u tom smislu učiniti bilo šta produktivno imajući opet u vidu jednu činjenicu koja je po meni elementarna, a to je da svako ko pruža zdravstvenu zaštitu, pre svega lekari moraju da postupaju ne samo profesionalno, nego i shodno kodeksu, etici, Hipokratovoj zakletvi, tako da barem sa tog aspekta ne možemo sumnjati u one koji tu zdravstvenu zaštitu pružaju.
Postavlja se pitanje – da li postoje uslovi u pritvorskim jedinicama da se ta zdravstvena zaštita na adekvatan način pruži i ono što sam kao branilac prilikom obilazaka mojih branjenika, odnosno lica koja su lišena slobode ustanovio jeste da u pritvorskim jedinicama, a naročito u kazneno-popravnim ustanovama ta zdravstvena zaštita ne može da se pruži na optimalnom nivou. Zbog toga je praksa da se ta zdravstvena zaštita pruža na taj način što se osuđenici upućuju u zdravstvene ustanove koje su zaista u nadležnosti Ministarstva zdravlja, a to su domovi zdravlja, bolnice, ambulante itd.
Šta hoću da kažem? U ime poslaničke grupe SPS stojimo na stanovištu da zdravstvenu zaštitu treba podići na visoki nivo, ali isto tako i na stanovištu da ne možemo osuđivati one koji tu zdravstvenu zaštitu pružaju u kazneno-popravnim ustanovama jer zaista postoji i uverenje i lično iskustvo da se tako nešto i radi.
Što se tiče sledećih delova zaključaka koji se odnose na unapređenje odnosa, odnosno postupanja službenih lica u okviru kazneno-popravnih ustanova prema osuđenim licima tu će poslanička grupa SPS nedvosmisleno i jasno podržati zaključak i zaista snažno osuditi sve one pojave nečovečnog postupanja, torture, ponižavanja itd, kojih nesumnjivo ima, ali još snažnije ćemo osuditi i vas podržati u tome da se ne sme tolerisati i prećutati ni jedan jedini slučaj, ni jedna jedina pojava jednog takvog akta koji podrazumeva ne samo tolerisanje, već ponavljanje tolerisanja, čak i stimulisanje torture i nečovečnog postupanja.
Pozvaću se na nešto što se desilo 2009. godine gde je Komitet UN doneo jednu odluku u kojoj se konstatuje da je Srbija prekršila Kovenciju protiv torture.
Radi se o jednoj inicijativi koju je pokrenuo Fond za humanitarno pravo, Centar za prava manjina i Evropski centar za prava roma i to u decembru 2004. godine u ime Besima Osmanija, gde je podneta predstavka zbog jednog surovog, nehumanog i ponižavajućeg postupanja prema tom licu.
Smatram da u ovom delu komentar nije dalje ni uputan ni potreban, jer obelodanjivanje pred građanima imena i prezimena lica može da bude i štetno, ali je i te kako značajno da građani prepoznaju da i naša država ima i te kako velike obaveze, obaveze prema svim međunarodnim dokumentima koje je potpisala. Obzirom da smo potpisnici Konvencije, obzirom da smo doneli Zakon o ratifikaciji Konvencije, imamo pravo da kažemo da smo shodno onome gde je odlučeno da je na teritoriji države Srbije tada došlo do povrede ljudskog prava u vidu nečovečnog i ponižavajućeg postupanja ta ista Srbija preduzela mere koje podrazumevaju prevazilaženje tih problema i ono što Socijalistička partija Srbije i naš poslanički klub podržava jeste da su te mere koje su činjene i tada, a čine se i sada, naročito preko vaših aktivnosti, dale rezultate. Tako da je u odnosu na prethodni izveštaj iz 2013. godine nesumnjivo manji broj postupaka, odnosno primera ili slučajeva koji se vezuju za torturu ili nečovečno postupanje.
Na samom kraju želim da istaknem nešto što sam na početku naveo kao želju poslaničkog kluba SPS da kroz dobronamerne sugestije unapredimo sve ono što je u zaključku navedeno. Nama se čini da ovde nije obuhvaćeno nešto što je trebalo da bude obuhvaćeno, a to je da je upravo ovaj parlament doprineo da se kroz zakonodavnu regulativu pospeši i stimuliše borba protiv torture.
Izradom i predlogom, ja se nadam da će uskoro i biti u skupštinskoj proceduri zakon o izvršenju krivičnih sankcija, jedan je već donet, mi smo uveli novu instituciju, a to je sudija za izvršenje krivičnih sankcija. Na žalost, to u zaključku nema. Zašto kažem na žalost? Zbog toga što je u nadležnosti sudije za izvršenje krivičnih sankcija upravo to da vrši kontrolu, nadzor, pokreće postupke, učestvuje u postupcima do konačnog okončanja protiv svih lica koja se ogreše ili povrede obaveze koje se odnose na postupanje prema osuđenim licima.
Dakle, to je jedan od delova nadležnosti ili jedna od nadležnosti sudija za izvršenje krivičnih sankcija. Taj institut je i te kako koristan i uveren sam da će u praksi taj institut, odnosno sudija za izvršenje krivičnih sankcija u mnogome pomoći da se, ne samo učini prevencija, već da se konkretno deluje na sve pojave i onda ćemo biti uvereni da će tih pojava biti mnogo manje i da će vaš svaki sledeći izveštaj biti pozitivniji i pozitivniji u odnosu na prethodni.
Drugo, što je nesporno, upravo je ovaj parlament konstituisao Komisiju za nadzor nad izvršenjem krivičnih sankcija i na čelu te komisije je naš uvaženi kolega narodni poslanik Meha Omerović. Mi ćemo preko te Komisije i te kako imati priliku da ostvarimo uvid u faktičko stanje u kazneno popravnim ustanovama, kazneno popravnim zavodima i da kao parlament reagujemo, ali ne obavezujući, jer smatram da ne trebamo da obavezujemo organe izvršne vlasti, već da ukazujemo Ministarstvu pravde, da podnosimo predstavke sudovima, da iniciramo postupke kako bi sve ono na šta ste vi ukazali i sankcionisali, ali i kroz sankciju istovremeno učinili prevenciju da se takve pojave više ne dešavaju.
Još jednom ću ponoviti, da ne bih dalje dužio, da će poslanička grupa SPS podržati vaš zaključak. Vaš zaključak daje zaista nešto što je izuzetno dobar prikaz faktičkog stanja što se tiče borbe protiv torture i da vas stimulišemo, pohvalimo, a istovremeno tražimo od vas da nastavite borbu koju inače činite već dugo vremena i verujemo da će ona biti još uspešnija, a da ćemo vam mi u tom pravcu dati nesebičnu podršku i pomoć tamo gde tu pomoć možemo u granicama zakona da damo. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Da li se još neko od izvestioca javlja za reč, pošto nema nikog u sistemu? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Nada Lazić. Izvolite.

Poštovana predsednice, poštovane dame i gospodo predstavnici Zaštitnika građana i poštovani kolege poslanici, javila sam se za reč povodom ovog izveštaja, praktično iz dva ugla. Pošto nisam pravnik po struci, nisam želela puno da se upuštam u neke pravne aspekte ovog izveštaja.
Ono što me je posebno zaintrigiralo to je nekoliko detalja gde se kaže, na početku je i gospodin Janković rekao, da u Srbiji ne postoji tortura kao organizovana, niti je poticana pojava, ali postoje pojedinačni slučajevi zlostavljanja koji nadležni organi ne vide, prosto da kažem tako – tolerišu. Onda kada se čita izveštaj vidi se, kaže se u tekstu da je položaj osuđenih lica u sistemu izvršenja krivičnih sankcija u Srbiji ima nedostatke, da su ti kazneno-popravni zavodi prenaseljeni, zatim da su aktivnosti vaspitača u radu sa osuđenicima sporadično i ono što je mene zainteresovalo, upravo ono što želim da naglasim, kaže se – radno angažovanje osuđenih je nedovoljno.
Kada zamislimo situaciju da svakom od nas može da se desi da zbog bilo kakvog saobraćajnog prekršaja ili raznih drugih mogućnosti dospe u ovakvu jednu instituciju i da bude izmešan, odnosno u grupi sa teškim kriminalcima ili povratnicima, gde mu dan dugo protiče, a nema nekog radnog angažovanja, moje pitanje je zapravo vezano za zakon koji je definisao rad u javnom interesu. Toga ćete se sigurno svi setiti, da postoji ta mogućnost da osuđenici do tri godine zatvora ili za novčane kazne budu radno angažovani, odnosno da taj rad bude u javnom interesu.
Ako vidimo u kakvom su nam stanju komunalne strukture u naseljima, u gradovima, dolazim iz Novog Sada gde tokom leta nije bilo radnika za košenje trave ili sada nema radnika za čišćenje slivnika itd, postoji čitava paleta zanimanja u javnom sektoru, odnosno u javno-komunalnom sektoru, gde bi ovi ljudi koji imaju kazne do tri godine, a koji su praktično izmešani sa mnogo težim kriminalcima, imali mogućnost da rade. Normalno, zakon je predvideo da oni rade uz njihovu saglasnost poslove koji ih neće ponižavati, znači zakonom je tačno definisano da to ni na koji način neće ugroziti ni zdravlje ni dostojanstvo takve vrste zatvorenika.
Mislim da u ovoj situaciji u kojoj se danas nalazimo, u velikoj ekonomskoj krizi, u problemima u funkcionisanju javno-komunalnih preduzeća, u nedozvoljenom zapošljavanju u tim preduzećima ovo bi bio idealan prostor da se ti ljudi angažuju.
Druga stvar koja me je zainteresovala, kada sam videla – nedostaci u zdravstvenoj zaštiti u zatvorima su veoma brojni. Bila sam iznenađena da u 21. veku lekari pregledaju bez skidanja pacijenata, onako obučene, ne postoje protokoli u postupanju prilikom tih pregleda, zatim uopšte nema sistematskih pregleda. Još nešto, pogotovo kada je zlostavljanje u pitanju, koga sigurno u zatvorima ima, mnogo stvari mi ni ne znamo, mnoge stvari se sigurno niti objavljuju, nažalost kada se u medijima neki drastični primer zlostavljanja ili ubistva u zatvoru dogodi, znači, kaže – lekari uglavnom ne ostvaruju svoju ulogu u zaštiti od zlostavljanja, u pojedinim slučajevima propuštaju da utvrde i detaljno opišu sve uočene povrede, a uglavnom ne daju mišljenje o uzročno posledičnoj vezi između primenjene mere prinude i objašnjenja kako su povrede nastale. Drugim rečima, i oni koji su povređeni praktično kriju, jer se boje neke odmazde u sredini u kojoj se tada nalaze. Zato mislim da su to neke stvari na kojima bi trebalo mnogo drastičnije, mnogo više raditi, da ne smeju da nam promaknu.
Treća stvar, gledajući šta je sve posetio tim Zaštitnika građana, posećeno je 44 policijske stanice, 11 zatvora, psihijatrijskih bolnica itd, posebno me je zanimao položaj maloletnika i žena u zatvorima. S obzirom da sam zamenica predsednice Odbora za prava deteta, ta oblast je posebno bila interesantna. Kaže se ovde da je smešteno, isto tako problem kao i kod ovih regularnih i ostalih zatvora, po 200 lica.
Normalno to je velika gužva, praktično u prostorima koji nisu na adekvatan način opremljeni. Kažem maloletnici, tamo gde se radi o maloletnicima, stvaraju se jaki neformalni sistemi i to stvara nemogućnost adekvatnog tretmana, pogotovo što su ta deca udaljena i od svojih porodica pa nemaju dovoljno česte posete. S tim u vezi, ipak bih iskoristila mogućnost da kao zamenica predsednice Odbora za prava deteta, skrenem pažnju na one zaključke koje je ovaj Odbor doneo u odnosu na ovaj dokumenat, odnosno mehanizam za prevenciju torture kada su u pitanju prava deteta.
Naime, želim samo da se osvrnem na neke delove iz ovog zaključka, pa ću te delove pročitati. Polazeći od ocene Zaštitnika građana da je veliki broj dece i dalje smešten u rezidencijalnim ustanovama socijalne zaštite, zbog toga što ne postoje uslovi za njihovo zbrinjavanje u zajednici, da su ta deca izopštena iz redovnog socijalnog okruženja na neprimereno dug rok na koji način ne stiču, odnosno vremenom gube socijalne i druge veštine neophodne za život van institucija, da materijalni i drugi životni uslovi u tim ustanovama nisu u skladu sa važećim standardima i da je izražen nedostatak osoblja. Broj dece koji se nalazi u tim ustanovama znatno iznad propisanog maksimuma i da su u velikom broju slučajeva suprotno propisima smešteni zajedno sa odraslim korisnicima, kao i da postojeći nedostaci institucionalnog sistema zbrinjavanja dece sadrže elemente nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja. To je ono što je zaključeno vezano za ovaj deo vašeg izveštaja.
Naravno, u tom zaključku se preporučuje da Narodna skupština se obavezuje da nadležne državne organe da intenziviraju aktivnosti na deinstitucionalizaciji, odnosno smanjivanju kapaciteta postojećih rezidencijalnih ustanova socijalne zaštite. Koliko sam videla, tamo je brojka od 50, sa ovih 200 da se smanji na 50 maksimalno, odnosno smanjivanje kapaciteta postojećih rezidencijalnih ustanova socijalne zaštite.
Poseban osvrt koji je dat u ovom zaključku, a odnosi se na rezidencijalne ustanove socijalne zaštite za decu sa mentalnim ili intelektualnim smetnjama koji su smešteni u izolaciji, a imajući u vidu stav Komiteta UN, protiv torture da izolacija osoba sa teškim ili akutnim mentalnim smetnjama nije dozvoljena, kao i stav specijalnog izvestioca UN za torturu, da osamljivanjem tih lica u bilo kom trajanju predstavlja surovo, nečovečno ili ponižavajuće postupanje.
Tu smo tražili, odnosno Odbor je usvojio da Narodna skupština obavezuje nadležne državne organe na preduzimanje svih raspoloživih mera da rezidencijalne ustanove socijalne zaštite prestanu sa praksom držanja u izolaciji dede sa mentalnim i intelektualnim smetnjama.
Mi ćemo u svakom slučaju kao poslanički klub LSV podržati ovaj izveštaj i pozdraviti uopšte ovu praksu da se ovi izveštaji donose na godišnjem nivou, ali se nadamo da će ove vaše sugestije koje ste dali za svaku praktično instituciju koja je bila u pregledu, da će se ta poboljšanja iduće godine i izveštaju videti i da se ove teške ocene za pojedine stvari, pojedine aktivnosti neće ponoviti. Hvala lepo.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Mirko Čikiriz. Izvolite.

Hvala, gospođo predsedavajuća.
Dame i gospodo narodni poslanici, zameniče Zaštitnika građana, ovaj izveštaj je višestruko koristan. On je jedan od najboljih pokazatelja koja je uloga Zaštitnika građana kao nezavisnog regularnog tela i mislim da je pored toga što je odavno praksa u razvijenim zemljama EU i u međunarodnoj zajednici, pre svega mislim na visoko razvijene zemlje, da se ovakvi izveštaji dostavljaju Narodnoj skupštini na razmatranje i na usvajanje i na davanje određenih preporuka.
Mi prvi put kao Narodna skupština razmatramo jedan ovakav izveštaj, i čini nam se da je s obzirom na stanje koje vlada i u pritvorima, zatvorima, gerentološkim centrima, ustanovama za lečenje, kazneno-popravnim domovima itd, bila potrebna jedna inicijalna kapisla spolja, zaista jedan objektivan i nepristrasan pogled na ovo stanje, da bismo svi kao društvo, i da bi sve te ustanove u potpunosti opravdale smisao i svrhu svoga postojanja, a to je izlečenje, resocijalizacija i priprema lica lišenih slobode za život posle lišavanja slobode.
Prevencija torture je najbolji lek protiv torture. Mi smo do sada uglavnom pričali „postfestum“. Dogodi se neka tortura, zlostavljanje, nečovečno postupanje, a onda tražimo uzrok. Ovo je sada ukazivanje na prevenciju i čini mi se da je moj zaključak da je ne samo nedostatak novca, ne samo nedostatak stručnih kadrova, lekarskog osoblja, vaspitnog osoblja, najveći problem. Mislim da je najveći problem u ovom slučaju mentalno nasleđe i postojanje zatvorenih sistema koji decenijama u okviru zatvorenih ustanova, pritvorskih jedinica, zatvora itd. žive po nekim svojim pravilima.
Sa druge strane, Republika Srbija svim svojim pozitivno-pravnim propisima, od Ustava, brojnih zakona, usvajanjem svih međunarodnih konvencija uredila normativni deo prevencije protiv torture. Međutim, ako pogledamo normativu i ono što imamo u praksi, mi imamo jedna strašan disbalans, po mojoj skromnoj proceni jedna disbalans koji je nedopustiv. U tom delu vidimo onu razliku između izvanrednog normativnog uređenja određene oblasti i jednog jako lošeg stanja u praksi.
Bez obzira što smo i ranije imali i spoljne oblike nadzora i razno razne interne kontrole, ono što sam na početku svoje diskusije rekao, čini mi se da je upravo ta umreženost koja traje decenijama, i ta pod navodnicima, nezainteresovanost spoljnog sveta što se dešava unutra je glavni uzrok ovog stanja koje je dosta loše.
Ono što je zaista za pohvalu i što je ohrabrenje da ćemo mi ove izveštaje imati redovno svake godine u narednim godinama koje dolaze, zatim, da je i prošle godine nakon prvog izveštaja koji nije razmatrala Narodna skupština Republike Srbije, a pre svega zahvaljujući Ministarstvu pravde i gospodinu Selakoviću, učinjeno je dosta toga na poboljšanju pre svega, higijenskih i smeštajnih kapaciteta i prilagođavanje kapaciteta za pritvorena lica, lica lišena slobode ili lica koja su zbog nekog drugog razloga, zbog bolničkog lečenja, ili u kazneno popravnim domovima, ili licima koja su ometena u razvoju, njima su u nekoj meri poboljšani pre svega smeštajni kapaciteti. To je opet, da kažem, prvi, blagi, simboličan, ali dobar rezultat onog prvog izveštaja za koji kažem da ga nije razmatrala Narodna skupština Republike Srbije.
Nacionalni mehanizam za prevenciju torture predstavlja uz Konvenciju protiv torture i drugih oblika, surovih, neljudskih, ponižavajućih kazni on postoji da bi opomenuo državne vlasti i članice da su dužne da razmotre preporuke i stupe u dijalog u vezi sa mogućim merama primene i da će države članice objaviti i distribuirati godišnje izveštaje nacionalnog mehanizma za borbu protiv torture. Ovo je kažem, drugi izveštaj i pre svega predstavlja obavezu Srbije prema njenim građanima koji nisu građani na slobodi. Ali, iako se pod tim najčešće podrazumeva da su to lica koja su lišena slobode zbog izvršenja nekog krivičnog dela, ili nekog drugog razloga, ukazujem, pre svega našoj javnosti da su to često lica koja su obolela ili ometena u razvoju, ili su u pitanju stara lica koja su u gerontološkim centrima.
Tako da pored tog otklona koje naše društvo tradicionalno prema licima lišenim slobode, i vi to u vašem izveštaju i navodite da se često nametanje, uplitanje međunarodne zajednice i potpisivanje međunarodnih konvencija, doživljava kao neki pritisak spolja, da mi promenimo neke naše navike koje su po našem mišljenju dobre. U tom delu se i pominje to populističko zalaganje za ponovno uvođenje smrtne kazne, za pooštravanje krivičnih sankcija i za hemijsku kastraciju. To su teme o kojima zaista možemo razgovarati i sada i u nekim drugim prilikama, ali čini nam se, mi naravno nismo zagovornici ponovnog uvođenja smrtne kazne, ali smo kao poslanička grupa se zalagali i zalažemo se za uvođenje hemijske kastracije i za pooštravanje krivičnih sankcija iz dva razloga.
Prvi razlog je što naši sudovi, i analize to pokazuju, najčešće koriste mehanizam ublažavanja kazne ispod zakonskog minimuma i to kod najtežih krivičnih dela, i kod razbojništava, i kod silovanja, i kod drugih teških krivičnih dela, kod organizovanih grupa za trgovinu narkoticima. Zbog činjenice da je naše društvo suočeno sa čestim pojavama, sa čestim povratnicima, pedofilima i zbog činjenice da je pedofilija pre svega bolest, da je objekat seksualne pažnje pedofiličara dete, da zbog brojnih psihijatrijskih problema ta osoba nije u stanju da uspostavi stabilne duboke i emotivne odnose sa odraslom osobom. Ako neko više puta izvrši takvo krivično delo po mišljenju naše poslaničke grupe je potrebna hemijska kastracija, jer ona postoji u mnogim visokorazvijenim zemljama i opravdala je svrhu i smisao svog postojanja.
Zaključci koje ste vi izneli, a obišli ste 77 mesta, ustanova, zatvora, pritvorskih jedinica, policijskih stanica, dali ste 263 preporuke, i to su vrlo dobra i korektna i objektivna analiza stanja, davanje preporuka koje su po našem mišljenju neophodne. Ono što se vidi iz izveštaja o obilasku svih zavoda i ustanova, za preduzimanje koraka koje vi predlažete, najmanje je potrebno novca, pre svega je potrebno dosta dobre volje, potrebno je promeniti brojne ustajale prevaziđene navike i potrebno je obezbediti minimum higijenskih uslova za boravak lica koja nisu na slobodi i jedan čovečan, ljudski odnos prema njima.
Prvo ono što pada u oči kod izveštaja svih ustanova, to je da ne rade sanitarni čvorovi, da se prilikom lekarskog pregleda najčešće tu pojavljuje i nemedicinsko osoblje koje vrši neki svoj laički nadzor nad medicinskim pregledom, zatim da ne postoji privatnost ni u korišćenju toaleta, tuš kabina, da su prostorije, pored toga što su prenaseljene, najčešće ruinirane, ne okrečene, da ne ispunjavaju elementarne higijenske uslove, da samim tim se unižava dostojanstvo lica koja tu borave, a samim tim se urušava i dostojanstvo svih osoba koje tu rade, a samim tim i dostojanstvo države i svih njenih građana, jer su sve te ustanove koje je organizovala država i koje imaju svrhu i smisao svog postojanja, ogledalo našeg društva i naše države.
Zbog toga i zbog tih prevaziđenih navika i zbog umreženosti, jer vi primećujete nešto što smo mi odavno videli, da lekari koji rade uz veliko poštovanje prema njihovoj profesiji, vrlo retko navode povrede koje su nastale prilikom torture ili fizičkog nasilja nad tim licima.
Ono što redovno izostaje i što vi navodite u vašim preporukama, to je navođenje uzročno posledične veze, između torture i povrede.
Šta nam to dokazuje? To nam dokazuje da je lekar koji tako postupa u tom mentalnom sklopu prevaziđenog odnosa prema licima lišenim slobode.
Drugo, najčešće nedostaju i periodični lekarski pregledi, zatim i najčešće medicinska dokumentacija nije dostupna samo lekarima, već i drugim licima, zatim lica, pre svega sa psihijatrijskim oboljenjima se često nepotrebno vezuju za krevet, a čak i lica lišene slobode, posebno u KZP domovima za maloletnike se često u smislu vaspitne, a ne medicinske mere vezuju za krevet, što je pogrešno.
Vezivanje za krevet kao medicinsku meru može samo narediti i opravdati samo sa medicinskim razlozima lekar određene specijalnosti, a nikako vaspitač kao neka vrsta vaspitne mere, koja je ponižavajuća, a često se ta mera izriče u prostorijama gde borave druga lica koja nisu vezana za krevet, što je dvostruko poniženje svih lica.
Zbog toga, sve vrste preporuka, a mi možemo se dotaći samo i psihijatrijske ustanove Kovin i KZP za maloletnike Valjevo, i Doma za decu ometenu u razvoju „Veternik“ i svuda ćemo mi videti iste navike, slične propuste, isti odnos onih koji treba da se bave lečenjem tih lica, onih koji treba da resocijalizuju ta lica, da ih pripreme za život van slobode, da se ta lica, bez obzira iz kog su razloga, privremeno lišena slobode, više nikada ne nađu u toj ustanovi, da budu korisni članovi našeg društva sa jednim nečovečnim odnosom prema takvim licima.
Društvo im ne pokazuje i ne poklanja dovoljno pažnje i takvo lice neće osetiti ljudskost i humanost svog društva i svoje zajednice u kojoj živi, već će često izaći iz te ustanove, još spremnija da ponovo vrše krivična dela i zbog toga je stepen povrata lica koja imaju takav odnos društva prema njima, prilično veliki.
Drugo, kod mnogih ustanova za lečenje, psihijatrijskih ustanova, opet tu društvo zakazuje, pojavljuju se mnoga lica koja naprosto često iz socijalnih razloga duže ostaju u bolnici, nego što je to potrebno, pa tako imamo i slučaj u Kovinu, da se tamo često nalazi i do 1000 lica. Sa tako velikim brojem lica treba razumeti i medicinsko osoblje i radnike koji tamo rade i vaspitače, jer oni ne mogu u takvim uslovima sa malo lekara specijalista i sa manje materijalnih sredstava, sa čestim nedostatkom određenih lekova, ne mogu doneti adekvatne programe, individualne rehabilitacije i lečenja za sva lica, niti im posvetiti potrebnu i dužu pažnju, kao što je to potrebno.
Zbog toga bih naglasio da je dobro što se konačno otvorila i ova tema. Mi smo ove godine kao Narodna skupština usvojili novi Zakon o izvršenju krivičnih sankcija. Problematiku koju je tretirao taj zakon i analiza stanja je jako slična sa vašim izveštajem.
Narodni poslanici, i ja među njima, ukazivali smo na sličnu vrstu problema koja se sreće i u vašim izveštajima.
Zbog toga mislim da će ova inicijalna kapisla i ovo što se danas raspravlja u Narodnoj skupštini, što sigurno prate zainteresovana lica koja i rade u tim ustanovama i koji su smešteni u tim ustanovama i nadležna ministarstva, mislim da će ovo biti jedna nova dobra praksa da mi kao narodni predstavnici damo svoj doprinos prevenciji protiv torture, surovog postupanja, nečovečnog postupanja prema svim tim licima, da imamo i razumevanje za svo osoblje koje radi jedan jako težak i odgovoran posao u teškim uslovima i sa primanjima koja nisu na zavidnom nivou.
Kažem, i time ću zaključiti, sve ono što su glavni problemi i koji se mogu prilično lako rešiti, oni nisu materijalne prirode. Oni se, pre svega tiču, jednog drugačijeg ljudskog odnosa, otklanjanja jednog prevaziđenog mentalnog nasleđa u kome se smatralo da samo represija, batina, sila i tortura mogu dati svoj rezultat u radu sa takvim licima, a mi kao desničarska stranka smatramo da samo prevencija, represija i edukacija imaju svoj puni smisao. Hvala.