Hvala.
Reč ima narodni poslanik Vesna Marjanović, a zatim Milanka Jevtović.
Izvolite Vesna.

Zahvaljujem gospodine predsedavajući, zahvaljujem se i predstavnicima Zaštitnika građana, kolegama narodnim poslanicima.
Želela bih da na početku još jednom naglasim da ću i ja kao i poslanička grupa DS podržati zaključke naša tri odbora za slučaj da ono što ću sada reći u narednom izlaganju ne bude pogrešno protumačeno.
Mislim da je važno i prosto bih želela da na neki način ponavljajući osnovne teze u ovoj raspravi naglasim važnost pojedinih zaključaka i poruka koje mislim da odavde iz Skupštine treba da pošaljemo.
Dakle, jeste važno da konstatujemo i da budemo zadovoljni da je nalaz da u Srbiji nema sistemske torture, naravno da je to važno i naravno da je to pohvalno. Takođe je veoma važno da smo se, čini mi se, saglasili da to ne sme da nas udalji od drugog dela ovog nalaza koji kaže da postoje pojedinačni primeri torture koji se još uvek tolerišu, ali moramo da razumemo, i ovo je sada moj pokušaj da možda objasnim ono što je, iz meni nepoznatog razloga, ovde protumačeno kao negativnu raspravu ili disonantne tonove, pri tom, imajući u vidu da ja smatram da je Skupština upravo mesto za disonantne tonove i ne bih bila srećna kada bismo ovde stalno govorili na isti način i podržavali određeno jednoumlje.
Dakle, suština ovakvih izveštaja kao što je, recimo, Izveštaj Evropske Komisije, jeste da konstatujemo da smo u nečemu napredovali, ali mnogo više da konstatujemo ono što još uvek nije urađeno. Na tome treba upravo da insistiramo, jer ćemo jedino tako uspeti da napravimo izvesni napredak.
Dakle, kada kažemo da u Srbiji nema sistemske korupcije, pardon, korupcije i torture, kada kažemo da nema sistemske torture, to je pohvalno, ali istovremeno je tačno ono što je govorio moj kolega Pavićević, da kada to ne bi bio slučaj, mi bismo živeli u jednoj tragičnoj državi, u jednom tragičnom društvu koje bi ličilo na primer na Severnu Koreju.
Dakle, ne sme nam to biti nešto što može da nas uljuljka i da nas čini samozadovoljnim. To je suština onoga o čemu mi ovde govorimo, čini mi se. Istovremeno, moje lično mišljenje da smo mi društvo koje je sklono da kada je nešto u celini dobro, da zanemarimo pojedinačne slučajeve i da kažemo, dobro to nije toliko važno. Naprotiv, vrlo je važno i nećemo biti napredno društvo sve dok nam svaki pojedinac, koliko god njegov slučaj bude usamljen ili pojedinačan ne bude podjednako važan. To je suština ovog nalaza.
Ono o čemu želim da govorim jeste i nešto što se zove jedna društvena atmosfera, ili određena svest u kojoj pokušavamo da unapredimo određene mehanizme koje ne sumnjivo imamo. Zaista pohvaljujem rad Zaštitnika građana u ovoj oblasti, imamo legislativu, imamo zakone, ali to nije dovoljno.
Naša je dužnost da vidimo kako ćemo te zakone sprovoditi do dubine društva i kako ćemo sve te slučajeve prevenirati i kroz druge vrste društvenih i parlamentarnih akcija.
Mislim da živimo u društvu kontinuiranog nasilja. To je jedna opšta atmosfera. To je društvo u kome se neretko dešava da ljudi budu prebijani ili ubijani na ulici u prisustvu drugih građana, čak i u prisustvu ljudi koji su predstavnici organa unutrašnjih poslova ili nekih obezbeđenja itd. Živimo u društvu gde se još uvek zahvaljujemo huliganima što nisu prebili učesnice „Prajda“.
To je jedan kontekst u kome živimo. Takođe, živimo u društvu u kome su ljudi zanemareni, očajni, siromašni, prepušteni sami sebi vrlo često. To je atmosfera u kojoj je potrebna mala varnica da se izazovu najprimitivnija osećanja osvete, odmazde i nekakvih načina, da kažem reakcije društva koja je svojstvena 12. veku ili nekim drugim vekovima u periodu Srednjeg veka.
Podsetiću da kada smo postali član Saveta Evrope 2003. godine, jedan od uslova je bio ukidanje smrtne kazne zato što se smrtna kazna smatra jednim oblikom torture, o tome je govorila moja koleginica Čomić.
Reći ću i na neki način izdvojiti svoje mišljenje, za mene pojedine inicijative o sprovođenju hemijske kastracije takođe mogu spadati u tu vrstu sprovođenja torture i lično se za to ne zalažem. Hoću da kažem sledeće, da smo u društvu u kome jako malo fali. Evo postavljam pitanje – šta bi bilo da ljudi koji su sa pravom obespravljeni, ljuti i ogorčeni zbog nekih pojava nasilja i nepravde, da im kažemo, hajde da vratimo smrtnu kaznu. Šta bi se desilo kada bismo sproveli tu vrstu istraživanja? Nisam sigurna da smo ubedili čitavo društvo šta zapravo znači tortura i zašto recimo, smrtna kazna ne treba da postoji. Vraćam se na pitanje onoga što je svest društva i kontekst u kome treba da sprovodimo ove zaključke o kojima danas govorimo.
To je moje mišljenje da se na to utiče, na jednu klimu, jednu atmosferu primerom ljudi koji su na najvišim mestima u državi, onima koji su politička elita u Vladi, opoziciji, parlamentu, sudstvu, u bilo kojim granama vlasti. To se čini kroz ulaganje u obrazovanje od najmanjeg uzrasta, ulaganjem u kulturu i kroz medije. To je moje mišljenje, a mi sada bismo mogli da raspravljamo u kakvom stanju se danas te oblasti nalaze.
Mislim da u budućnosti moramo tražiti u ovim zaključcima i načinima kako da preveniramo određene pojave i da ih sagledavamo drugačije i da pojačavamo svest da nalazimo načine kako da interdisciplinarno pristupamo ovakvim pojavama kao što je sprečavanje torture.
Vratiću se za kratko i na našu ulogu u Savetu Evrope, odnosno naše članstvo u ovoj međunarodnoj organizaciji. Savet Evrope se pre svega bavi zaštitom ljudskih prava i takođe redovno donosi ogroman broj rezolucija i preporuka vladama i u oblasti sprečavanja torture. Moj je utisak da mi kao parlament uopšte ne pratimo ono što su naše preuzete obaveze iz tih rezolucija i tih preporuka. Dakle, evo kažem i preporučujem, pošto je vladajuća većina nama iz opozicije rekla – učinite, pomozite, dajte da radimo zajedno, kažem – otvorite javne rasprave, ne samo ovde u plenumu, u skupštinskim odborima, sa civilnim društvom, sa pojedincima o ovoj temi i svim drugim osetljivim temama u ovom društvu, jer je ovo najbolje mesto gde o tome možemo da govorimo, najpozvanije mesto da o tome govorimo. Ovo je mesto za javne rasprave i za podizanje svesti građana i upoznavanje građana o problemima o kojima danas govorimo.
Na kraju bih podržala, i zahvaljujem se gospodinu Omeroviću na njegovoj intervenciji jer je to upravo ono što jeste suština, naša uloga ovde je da kontrolišemo Vladu, bez obzira da li smo članovi opozicije ili vladajuće većine. Takođe sada kažem, pošto smo mi pozvani da pomognemo, poslanicima vladajuće većine, jer vi ste ti koji donosite sada ključne odluke. Mi smo donosili kada smo mi bili u Vladi, vi tvrdite da to ništa nije valjalo. U redu, nije, vama nije valjalo, hajde sada vi. Dakle, vi organizujte javne rasprave u odborima, vi kontrolišite Vladu svoju i tražite od njih da ispunjavaju zaključke koje mi ovde predložimo i da pomažu i unapređuju rad regulatornih tela. Hvala vam.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Milanka Jevtović Vukojičić.

Poštovani predsedavajući, uvaženi gosti, poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, poštovani građani Srbije, ja bih se fokusirala pre svega na izveštaje nadležnih odbora i to Odbora za pravosuđe, Odbora za prava deteta, Odbora za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova iz razloga što su ovi skupštinski odbori u skladu sa svojom nadležnošću razmatrali Izveštaj o radu Nacionalnog mehanizma za prevenciju torture za 2013. godinu i na osnovu razmotrenog Izveštaja doneli neke zaključke koji su u stvari obavezujući za postupanje određenih i nadležnih državnih organa.
Ono što svakako hoću da kažem da je Nacionalni mehanizam za prevenciju torture relativno mlad mehanizam, da je osnovan 28. jula 2011. godine, mada je Republika Srbija još 2003. godine potpisala Protokol konvenciju UN o zabrani torture a 2006. godine tu konvenciju ratifikovala. Nažalost, trebalo je da prođe dosta vremena pa da tek 2011. godine bude uspostavljen Nacionalni mehanizam za prevenciju torture.
Ono što želim da istaknem je da su članovi svih odbora detaljno analizirali Izveštaj Nacionalnog mehanizma, da je evidentno da je Izveštaj detaljan, da je Izveštaj precizan, da se zasniva na konkretnim podacima, da je plastično prikazan, a naravno, i da se zasniva na konkretnim preporukama koje se daju državnim organima.
U svom izlaganju ipak ću se fokusirati na zaključke koje je doneo Odbor za prava deteta, koji je takođe konstatovao da je Izveštaj celovit i detaljan, ali pre svega iz razloga što negde duboko mislim da pored lica koja su lišena slobode i nalaze se na izdržavanju kazne zatvora, pored lica koja se nalaze u psihijatrijskim bolnicama, pored lica koja se nalaze u policijskim pritvorima, je negde grupacija dece bez adekvatnog roditeljskog staranja, odnosno bez roditeljskog staranja je po nekom mom dubokom uverenju najosetljivija društvena grupa u ukupnoj našoj populaciji.
Iz tog razloga je nadležni Odbor za prava deteta, a naravno nakon razmatranja našeg Izveštaja, doneo zaključak koji se odnosi na vaše preporuke da se u ustanovama socijalne zaštite uglavnom nalazi veliki broj dece. Prema podacima kojima raspolažemo od Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu u 2013. godini, odnosno sa stanjem na dan 31.12.2013. godine, ukupan broj dece koja su smeštena u ustanove socijalne zaštite je 918. Taj broj kada se poredi od 2011. godine je u padu, ali naravno nas nikako ne treba da zabrinjava pad tog broja, mada to svakako jeste za svaku pohvalu. Ono na čemu Odbor za zaštitu prava deteta insistira i na čemu se zalaže je da nadležni državni organi preduzmu sve aktivnost kako bi došlo do deinstitucionalizacije ustanova socijalne zaštite za smeštaj dece bez roditeljskog staranja i naravno kako bi ta deca odrastala u prirodnom okruženju.
Polazeći od toga da je u skladu sa Porodičnim zakonom, pravo deteta je pre svih da treba da živi sa svojim biološkim roditeljima, ali nažalost sva deca ne mogu da ostvare to svoje pravo garantovano zakonom, niti imaju tu sreću da žive sa svojim biološkim roditeljima. Svakako postoji mogućnost i taj sistem u socijalnoj zaštiti se razvija da deca bez adekvatnog roditeljskog staranja odrastaju u porodičnom okruženju, u hraniteljskim porodicama.
Prema tome, taj vid zaštite i podrške i biološkim porodicama i hraniteljskim porodicama i dalje treba jačati sve u cilju najboljeg razvijanja i na kraju krajeva, optimalnog razvoja svakog deteta.
Ono na šta želim da ukažem, a na šta je Odbor za prava deteta ukazao je položaj dece sa mentalnim smetnjama koja se takođe nalaze u ustanovama socijalne zaštite, a vi ste u vašem izveštaju naveli da ste izvršili obilazak dece i omladine sa smetnjama u mentalnom razvoju u Veterniku, da ste tamo konstatovali neke propuste i da ste dali preporuke. Tih preporuka je 12. Sve te preporuke Odbor za prava deteta podržava i obaveza je državnih institucija i organizacija da te preporuke ispoštuju u cilju zaštite najboljeg interesa dece sa mentalnim smetnjama.
Moramo da znamo da su sva deca ista i da sva deca imaju iste potrebe, samo je različit način njihovog zadovoljavanja. Upravo iz tog razloga deca sa mentalnim smetnjama koja su smeštena u ustanove socijalne zaštite moraju da budu pod posebnom pažnjom i posebnom brigom stručnog osoblja koje radi u tim ustanovama, s tim što naravno i to stručno osoblje mora da bude stalno obučavano i edukovano za pružanje tih usluga na najbolji način deci.
Naravno, nije samo važno da to stručno osoblje bude stalno edukovano. Vrlo je važno da se prepoznaju potrebe te dece i da se sa aspekta potrebe te dece fokusiraju programi kroz koje će stručno osoblje proći, a koje će za posledicu imati poboljšanje usluga prema ovoj deci.
Takođe, želim da naglasim što se zakonodavnog dela Skupštine tiče, to je da smo 2013. godine usvojili Zakon o zaštiti mentalno nedovoljno razvijenih osoba, da je usvajanje tog zakona prethodila i sugestija Zaštitnika građana u tom smislu da se osnivaju organizacione jedinice na lokalnom nivou koje će se baviti pitanjem mentalnog zdravlja, odnosno koje će ići u prilog tome da lica koja imaju mentalnih smetnji ostaju u prirodnom socijalnom okruženju, imaju i dalje kontakte sa svojim srodnicima i da se na ta takav način kroz smeštaj u psihijatrijske ustanove ili ustanove socijalne zaštite dodatno ne izoluju.
Znači, izolacija je nešto što je neprimereno, izolacija je oblik neljudskog ponašanja i sa tom praksom državne ustanove gde je to identifikovano moraju da prekinu.
Što se tiče vaših preporuka vezanih za posetu KPZ u Valjevu, gde su smešteni maloletnici, odnosno kako ste već naveli, to je jedini kazneno-popravni zavod gde se izdržava kazna maloletničkog zatvora, naravno da i ovaj zavod treba da primeni vaše preporuke, a ono što bih ja posebno htela da akcentiram to su ovi planovi socijalne podrške i pomoći koje treba da budu pružene maloletnom počiniocu krivičnog dela, odnosno maloletnom osuđenom licu odmah u startu, odnosno odmah po dolasku na izvršenje kazne, upravo da bi se on za to vreme na adekvatan način resocijalizovao i na adekvatan način socijalno uključio u sredinu nakon napuštanja zatvorske kazne.
Naravno, apsolutno je prihvatljiva i primedba koja je izneta da ta resocijalizacija i taj vid socijalne podrške ne treba da se svodi samo na prepisivanja i dopisivanje između institucija KPZ Valjevo, nadležnih centara, roditelja itd, već da se preduzmu konkretni sadržaji i konkretne radnje, kako bi ta postpenalna zaštita učinioca krivičnih dela, a odnosi se na maloletnike, bila po izlasku iz maloletničkog zatvora mnogo uspešnija.
Želim da naglasim da i Ustav Republike Srbije garantuje svakom građaninu pravo na život, na dostojanstvo, na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta, da je članom 25. tačka 2) Ustava izričito zabranjena svaka vrsta zlostavljanja, ponižavanja, vređanja, da i drugi naši domaći zakoni, kao što je Krivični zakonik u članu 137. svaku vrstu zlostavljanja, zanemarivanja, neljudskog ponašanja, da tu ima elemenata krivičnog dela i ono je krivično sankcionisano.
Pitanje ljudskih prava je nedeljivo, ona su univerzalna i ona se odnose na sve građane. S obzirom da Srbija teži ka putu EU, s obzirom da je Republika Srbija potpisnica mnogih konvencija koje se upravo tiču zaštite osnovnih ljudskih prava, i ove preporuke i ovaj vaš izveštaj shvatili smo u stvari kao još jedan od koraka ka unapređenju osnovnih ljudskih prava, jer, da ponovim, na njih imaju pravo svi građani, bilo da se nalaze u zatvorima, bilo da se nalaze u ustanovama socijalne zaštite, bilo da se nalaze na policijskom zadržavanju, bilo da su u psihijatrijskim ustanovama. Toliko, hvala.

Reč ima narodni poslanik Gordana Čomić. Izvolite.

Zahvaljujem.
Ponavljajući odluku o glasanju za zaključke odbora Narodne skupštine, sa mnogo dobrih razloga, koje sam, nadam se, uspela da obrazložim u prvom obraćanju, samo nekoliko opaski, tri opaske, odnosno pitanja koja se tiču samog teksta izveštaja, a nisu pomenuta u zaključcima.
Prvi je informacija o prevenciji odmazde prema licima koja sarađuju sa nacionalnim mehanizmima za prevenciju. Radi se o tekstu da se posebna pažnja posvećuje predupređenju pojave odmazde na taj način što štiti izvor informacija, odnosno podatke o licima koji su pružili informacije. Ukoliko je njihov identitet prepoznat, svoju preventivnu aktivnost pre svega ostvaruje putem naknadnih poseta tim licima i praćenje njihovog položaja, odnosno ophođenja zaposlenih u ustanovama prema njima.
Kada bismo imali u proceduri, odnosno donet zakon o uzbunjivačima, pretpostavljam da bi i ovakva lica mogla u nekom od članova da se smatraju uzbunjivačima, mada znam da se radi o dva potpuno različita slučaja, dakle, o onome što se smatra uzbunjivačem i ovome što je lice koje je pružilo informacije o očitoj torturi ili o nečinjenju, a sa znanjima u zatvorskim ustanovama, pritvorskim ustanovama, za psihijatrijsko lečenje ili za decu bez roditeljskog staranja. Da bi došli do saznanja da se to dogodilo neko, kako se to kaže, iznutra mora da nam kaže ili mora da se dogodi da ne najavljena poseta ili Komisije za izvršenje krivičnih sankcija ili nekih od tela nacionalnih mehanizama prosto zatekne situaciju u kojoj se nad nekim pojedinačnim slučajem vrši tortura.
Smatram da je ovaj deo u izveštaju od izuzetne važnosti, kao što hoćemo da pošaljemo poruku da onaj ko je u pritvoru, u zatvorskoj jedinici na odsluženju kazne, ko je u ustanovi za psihijatrijsko lečenje ili je u ustanovi za decu sa smetnjama u razvoju ili bez roditeljskog staranja, da je naš zajednički napor i zajednička obaveza da svaki njihov dan proveden tamo bude dan bez tortura, bez zlostavljanja, bez okrutnog ponašanja, bez nečovečnog odnosa prema njima od strane lica koje je na poziciji moći u tom njihovom malo okruženju pa da može da vrši torturu. Tako isto mislim da treba da pošaljemo jasnu poruku da smo spremni da zaštitimo sve one koji će o takvim slučajevima da nam daju informacije.
Druga opaska koju bih htela da podelim sa vama, jeste da mi je drago što u nekakvom većinskom raspoloženju ovde smo rešeni da kontrolišemo rad Vlade. Ne bi bilo dobro da to bude deklarativno i ne bi bilo dobro da oko toga imamo nekakav nesporazum, jer bi taj nesporazum bio sasvim banalan, ali dubok. Kontrola Vlade podrazumeva integritet svih nas narodnih poslanika i nije lako ni kada si pripadnik ili pripadnica vladajuće većine, ni kada si pripadnik opozicije da zaista svoje ustavne nadležnosti koje spominjemo u zakletvi koju polažemo kada stupamo u mandat stavimo u funkciju kontrole Vlade.
Ono što je dobra vest pri tome, samo kontrolisana Vlada ima šanse da bude dobra Vlada. Znam da ima malo verovatnoća da ćemo se oko toga razumeti tokom ovog mandata, možda ne ni tokom sledećeg, ali jednom sigurno hoćemo. Jer, postoji jedna dobra stvar sa idejama koje su vezane za kontrolu izvršne vlasti kao i sa idejama vezanim za ljudska prava. Ništa ne može da zaustavi ideju čije je vreme došlo. Pa u Srbiji je došlo ili dolazi vreme da svi otklonimo nesporazum oko toga ko kontroliše izvršnu vlast, Narodna skupština, ne vladajuća većina, ne opozicija, ne pojedinačno poslanici, nego Narodna skupština na čelu sa predsednicom Narodne skupštine.
Zašto dajem opasku tu uz tekst ovih zaključaka i ovog izveštaja. Zato što je najlakše da se oko ovog složimo da pokažemo da hoćemo da kontrolišemo Vladu jer ćemo primenom zaključaka raditi na većem kvalitetu života i na smanjenju nečovečnog postupanja ili zlostavljanja ljudi koji su u pritvoru, zatvoru ili u sličnim institucijama. Ako oko ovog ne možemo da se složimo onda teško da ćemo imati prilike da zaista pokažemo da smo Narodna skupština kada izvršnu vlast treba kontrolisati oko kojih imamo nesaglasnost. Zato je nesporazum oko toga da li stvarno umemo da kontrolišemo Vladu banalan ali može da bude dubok.
Poslednja opaska koju hoću da podelim sa vama je vezana za indirektnu poruku ovog izveštaja i za indirektnu poruku zaključaka sva tri odbora, vezano za nekoliko tema koje je pokrenula narodna poslanica Vesna Marjanović.
Mi ćemo primenom preporuka i zaista kontrolom, nadam se poboljšati kvalitet života i pobrinuti se da torture nema u pritvorskim jedinicama, zatvorskim jedinicama ili ustanovama zatvorenog tipa.
Ono što je indirektna poruka je da je pred nama posao koji nije direktno tema izveštaja, nije direktno ni tema zaključaka, a to je da otvorimo debatu o tome koliko sve opravdavajućeg ili samoopravdavajućeg nasilja koje se ne može zvati torturom u smislu definicija torture kako sam pročitala iz konvencije, a i jeste maltretiranje nekog, jeste nečovečno ponašanje prema nekom, jeste neko zlostavljanje nekog, koliko toga ima i zašto toga toliko ima u našim porodicama, u školama, na ulici, među grupama sportskih navijača gde ne bi smelo da bude. U nasilnoj komunikaciji javnoj, kada na javnoj sceni održavate nasilnu komunikaciju, kada podržavate komunikaciju ad hominem, ad personam, diskvalifikaciju čoveka, kada vam je to smešno, onda javno mnjenje kaže – pa to je stvarno smešno, super je.
Naš posao je da nikada ne budemo zarobljeni u neiskrenost, rugajućeg izraza političke korektnosti ali i da ne smetnemo s uma da smo uzori i da odgovornost javno izgovorene reči podrazumeva stvari koje mi možda ne znamo da će se desiti zato što u ovoj sali ima nasilne komunikacije, zato što u ovoj sali ima primera beščašća u govoru.
Nije to direktno ni za zaključke vezano, nije vezano ni za ono što piše u izveštaju, ali jeste za nekoga koga ćemo sresti na ulici i pitati da li uopšte zna o čemu smo danas tako raspravljali i o čemu ćemo svi zajedno, nadam se, glasati kada su pitanju zaključci.
Kada kažete da ste govorili o pravima ljudi da u zatvorima žive bez torture, da žive bez zlostavljanja, bez nečovečnog ponašanja, bez okrutnog ponašanja prema njima, ako kao odgovor dobijete – pa koga još briga za zatvorenike, samo da kažete – ne, ne, nas je briga u Narodnoj skupštini.
Mislim da će tako biti dobro i onima koji nikada neće počiniti krivično delo i svima nama koji hoćemo da zaista kontrolišući ove mehanizme stvorimo primenjen sistem ljudskih prava i život bez torture u zatvorskim i pritvorskim jedinicama. Hvala.

Hvala.
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja jedinstvenog pretresa, pitam da li žele reč predsednici odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 96. Poslovnika? (Ne)
Zaključujem jedinstveni pretres.
Pošto smo obavili jedinstveni pretres Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o predlozima zaključaka nadležnih odbora.
Danas završavamo sa radom i nastavljamo sutra u 11,00 časova.