Samo da završim.
Jedno pitanje gospodinu ministru finansija – hoćete li objasniti član 8. Zakona o budžetu i član 5. Zakona o platama, jer po tome državnim službenicima plate će biti smanjene 23%, a ne 10%?

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Konstantin Arsenović.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministri, dame i gospodo, nije sporno, svi to znamo, da je ekonomska situacija u Srbiji veoma složena i teška. Narod sve teže živi. Broj nezaposlenih je izuzetno veliki, a nažalost, veliki broj penzionera izdržava svoju decu, pa čak i unučiće, od svojih penzija.
Mislim da nema ni jednog građanina u ovoj Srbiji koji ne želi da Srbija krene napred, čime bi svakom građaninu bilo bolje. Svima nam je jasno da se taj napredak može realizovati samo kroz ekonomsko jačanje države, eliminisanje sive ekonomije, jačanje pravnog sistema države, uređenjem poreskog sistema, eliminisanje mita, korupcije, kriminala i svih drugih mera koje prate ovo naše društvo.
Želim da konstatujem da sam uveren da ova Vlada želi da trend poniranja Srbije okrene u pozitivnom pravcu, pa i po cenu preduzimanja nepopularnih mera kao što je pitanje smanjenja plata i penzija.
Zbog toga je Partija ujedinjenih penzionera Srbije od trenutka formiranja ove Vlade, podržavala sve mere koje je ona preduzimala, prepoznajući da su one usmerene ka jačanju i poboljšanju opšteg stanja u zemlji.
Znam i verujem da niko nema čarobni štapić da ovo sve može preokrenuti u veoma kratkom roku. To je jedan dug proces koji zahteva vremena, truda, napora i otuda smanjenje plata i penzija vidim kao jednu nužnu meru u pravcu da se pomogne smanjenju deficita u budžetu.
Znam i tvrdim da nema velikih plata i penzija, postoje samo male plate i penzije. Znam, isto tako i da niko nije srećan zato što je došlo do smanjenja plata i penzija, ni ja nisam srećan, ali vidim kao jedno nužno zlo, ako treba da odsečem prst da bih spasao ruku, onda ću stvarno da rizikujem prst.
Prema tome, mislim da je bolje u ovoj situaciji odreći se u ime interesa države jednog dela svojih primanja, pod uslovom da jasno Vlada preuzme sve mere da u narednih tri, četiri godine stanje se bitno poboljša, pogotovo ako imamo u vidu da je smanjenje plata i penzija privremena mera.
Slažem se sa mnogima ovde koji govore da je smanjenje penzija možda i neustavna kategorija, možda će mnogi i tužiti, tražiti zaštitu svojih prava, a intimno, ja kao čovek, kao običan gledalac, verovatno bih se isto tako ponašao.
Međutim, nalazim se u ovoj Skupštini, ne mogu, a da svojom glavom ne razmišljam i da mislim na koji način da pružim šansu državi. Iz tih razloga, žrtvujući sve ovo, smatram i verujem da će mnogi građani razumeti ovu meru kao nužnu da bi se krenulo ka boljem.
Sigurno da u procesu ovih mera, posebno oko smanjenja penzija želim da kažem da nema ništa idealno, nema ništa što možemo napraviti, jedan pravedan sistem, ovim merama, bez obzira što one kače deo penzionera sa najvećim primanjima, ali hoću da kažem da će i tu biti određenih nezadovoljstava.
Navešću par primera. Uzmite primer dve porodice, jednu porodicu sa dve penzije po 25.000 i drugu porodicu sa jednom penzijom od 50.000. Ova porodica sa po 25.000 neće doći do smanjenja, a porodica koja ima jednu penziju od 50.000, njoj će se penzija smanjiti za 5.800 dinara. Slična je situacija primera porodica sa dve penzije sa po 50.000 i jednom penzijom od 100.000. Znači, ove koje imaju dve penzije po 50.000 njima će otprilike biti smanjeno oko 11.600 dinara, a porodica koja ima jednu penziju od 100.000 smanjenje penzije će dostići negde oko 19.000 dinara. To je razlika skoro 7.000 dinara.
Mi nemamo socijalnu kartu. Bilo bi dobro kad bismo mi mogli da pratimo domaćinstva po socijalnoj karti pa da vidimo kakvo je ukupno stanje u domaćinstvu i da u skladu sa tim i na taj način preduzimamo odgovarajuće mere, ali je to u ovoj situaciji nemoguće i to su slabosti koje proizilaze iz samog našeg neuređenog sistema, kao što nam i mnoge stvari nisu uređene. Ali, to je u ovoj situaciji nemoguće i to su slabosti koje proizilaze iz samog našeg neuređenog sistema kao što nam mnoge stvari nisu uređene.
Ima nešto što smatram da smo možda trebali i drugačije da sagledamo. Možda je to Vlada imala u vidu. Smatram da je u interesu svih građana Srbije da ona bude prosperitetna. U tom smislu, ako je to tako, onda nije dobro da samo deo građana na neki način daje svoj doprinos u pogledu eliminisanja ili poboljšanja stanja, da nosi teret cele krize.
Otuda mislim da je trebalo videti na koji način da svi građani, prema svojim mogućnostima, kroz tzv. neki solidarni porez daju svoj doprinos u rešavanju ovih problema. Molim vas, ovde smo čuli da se ovo smanjenje plata i penzija odnosi samo na penzionere i zaposlene u javnom sektoru. Pitam zašto ne bi bilo smanjenje penzija i u privatnom sektoru. Znam da nemate zakonsku osnovu, zato ću reći i nešto drugo.
Molim vas, ova Srbija kako treba penzioneru tako treba i onom zaposlenom u javnom sektoru, tako treba i onom privatniku i preduzetniku i onom koji radi u privatnom sektoru. Da li njima treba školstvo, zdravstvo, da li im trebaju putevi, železnica itd? Svi na neki način moramo da se solidarišemo u rešavanju određenih problema. Znam da kroz zakon Vlada ne može da donese smanjenje plata u privatnom sektoru iz razloga što je to stvar privatnika i onog koji radi, ali čini mi se, možda nisam u pravu, kada bi doneli zakon o solidarnom oporezivanju, možda smo mogli da nađemo način da i one zaposlene u privatnom sektoru sa velikim primanjima, na neki način oporezujemo i da daju svoj doprinos.
Samo hoću da navedem jedan primer, to je bilo negde 2008. godine kada je Ulof Palma, švedski premijer sklopio ugovor neki sa američkom firmom u vrednosti od šest miliona dolara i kada je završio svoj posao, on je uneo u zemlju samo tri miliona, a tri miliona ostavio u Americi. Krajem godine poreznik je došao kod premijera i rekao mu – gospodine premijeru, niste platili porez na šest miliona dolara. Premijer mu je odgovorio – ja nisam to uneo u zemlju, uzeo sam samo tri miliona. Vaše je pravo hoćete li uneti ili ne, ali vi ste u ime ove države i iz ove države stvorili tu obavezu i dužni ste da platite porez na svih šest miliona i možete sa njima da radite šta hoćete.
Kroz taj primer želim da kažem da moramo tražiti jednako opterećenje svih građana, bez obzira gde rade i da li su u privatnom, državnom, penzioneri, ako hoćemo, a sigurno želimo da ova zemlja bude prosperitetna, bogata, da nam deca imaju sigurnu budućnost.
Ne želim da izdržavam decu, kao što ni jedan roditelj ne želi da izdržava decu ako ih je školovao, izveo na put, kao što ne želim da moja deca mene sutra izdržavaju, jer sam svojim radom zaslužio tu penziju. Želim takvu državu, ali onda ajde da učinimo tako i da se svesno odreknemo nečega. Sve će to propasti i biti džabe ako Vlada ne ostvari ono što je naumila, a imam uverenje da će ostvariti i da ćemo učiniti napredak u tom pravcu. Žao mi je što premijer nije ovde, ali imam potrebu da kažem još dve stvari.
Prva je stvar vezana za povećanje penzija 2008. godine. Na neki način ne verujem da je to on tendenciozno rekao da su plate i penzije na neki način doprinele urušavanju države kao sistema. Znate, finansijski gledano, to je možda tako, sa ovog aspekta to gledano. Ali, hoću da vam kažem da 2004. i 2005. godine mere koje je preduzimala tadašnja vlada su išle u pravcu praktično da smo mi tada govorili o socijalnom genocidu penzionera. Možete da zamislite gde bi bili penzioneri da im je kojim slučajem 70% sada penzija manja. Hoću da vam kažem da su tada uvođene i neka švajcarska formula i ne znam koja i prosečna penzija je bila na 40% od prosečne plate, a cilj je bio da se svede na 30, odnosno oko 29 do 30%. Drugim rečima, išlo se ka stvaranju penzije kao socijalne kategorije, a ne kao ekonomske kategorije, za koju se mi inače zalažemo i smatramo da je penzija i dalje ekonomska kategorija, zaslužena na osnovu minulog svog rada.
Jednostavno želim na taj način, ne da opravdam, nije mi cilj da opravdam ni onu Vladu, ali jednostavno želim da kažem da mi jesmo kao partija ušli u vlast 2008. godine, ali nama nije bio cilj da vladamo. Naš cilj je bio da zaštitimo tu veliku populaciju penzionera, koja je bila stvarno na ivici egzistencije. Sećam se dobro tih dana kakvi su bili i moram da vam kažem da je to bilo veoma teško vreme što se tiče penzionera.
Na sledeće pitanje možda mi može i ministar Vujović ili ministar Vulin odgovoriti, ali bih voleo da je premijer tu. Imam osećaj da on za ovaj problem ne zna, a možda nisam u pravu. Moram da vam kažem da sam očekivao da će danas uz ovaj set zakona biti i Zakon o pretvaranju duga korisnika vojnih penzionera u javni dug. Hoću da vas podsetim da korisnici vojnih penzionera vode spor vezano za povećanje penzija još od 2008. godine, što znači šest godina. Taj spor je dobijen na Ustavnom sudu. Taj spor je dobijen na Ustavnom sudu, Upravni sud je potvrdio i vratio Fondu PIO na rešavanje. Sada ovde otvoreno postavljam pitanje – ko je odgovoran za nepoštovanje odluke Ustavnog suda? Zašto se ne poštuje odluka Ustavnog suda? Zašto se ovaj problem ne rešava?
Ovo je veoma ozbiljan problem. Ja znam da se radi o velikim parama i ja sam o tom problemu više puta u ovoj Skupštini govorio i molio da jednostavno nađemo rešenje da ne raste dug, da ne rastu kamate, da ne rastu sudski troškovi. Hoću da vam kažem da je dug …

Gospodine Arsenoviću, vreme.

Samo da završim rečenicu.
… zbog toga molim Vladu da što pre ovaj problem razreši. Ja tražim bilo koje rešenje, ili pozitivno ili negativno, ali status ovakvog mirovanja mislim da ne vodi ničemu. Zahvaljujem se na pažnji.

Zahvaljujem gospodine Arsenoviću.
Reč ima narodna poslanica mr Aleksandra Jerkov, a neka se pripremi narodni poslanik Milisav Petronijević.
Izvolite, gospođice Jerkov.

Hvala vam, gospodine Bečiću.
Samo bih zamolila ministra da konsultacije sa saradnicima obavlja u neko vreme kada nije zasedanje Narodne skupštine, kako mogu da počnem.

Molim predstavnike Vlade da omoguće da govori narodna poslanica.

Hvala vam.
Kada pogledamo rebalans o kom danas razgovaramo, ono što je prvi zaključak je – manje za građane, a više za SNS. Manje za građane zato što se njima umanjuju plate i penzije, a više za SNS zato što se izdvajanja za političke stranke povećavaju.
Izgovor da je DS 2011. godine donela ovaj zakon, pa zbog toga on nije promenjen, u sebi podrazumeva dve stvari. Prvo, da je od maja 2012. godine do oktobra 2014. godine prošlo pet meseci. Drugo, da se u pet meseci nije mogao promeniti zakon, što smo na primeru Zakona o radu i mnogih drugih zakona imali prilike da vidimo da se zakon može promeniti i u toku 24 sata, a kamo li dve i po godine.
Osim onoga što možemo da vidimo u rebalansu, danas smo od premijera imali priliku da čujemo da šesti put u istoriji Srbije, prvi put u istoriji imamo plan i ekonomske mere. Ovo smanjenje plata danas nisu prve ekonomske mere koje ova Vlada sprovodi nad građanima. Imali smo uvođenje čuvenog solidarnog poreza. Nikada nismo čuli koji su efekti te mere. Imali smo povećanje PDV, a PDV plaćaju građani. Efekti te mere su ti da je naplata PDV smanjena. Nikada nismo čuli koji su ekonomski efekti neverovatne revolucionarne mere da se radi od pola osam ujutru umesto od osam ujutru.
Kada vidimo šta ovde piše, imamo nekoliko stvari. Najpre, posle povećanja stope PDV, prihodi od PDV su manji za 32 milijarde dinara ili 270 miliona evra. To može značiti samo dve stvari - ili građani sve manje i manje troše zato što sve manje i manje imaju, ili u ovoj državi cvetaju šverc i siva ekonomija, a verovatno su oba odgovora tačna.
Drugo, posle povećanja akciza prihodi od akciza manji su za 6,4 milijarde dinara, iako je premijer ovde danas slavodobitno tvrdio, u nizu drugih neistina koje je izneo, da su prihodi od akciza veći. Samo to smanjenje prihoda od PDV i smanjenje prihoda od akciza su veći od ukupnog efekta smanjenja plata i penzija koje ova Vlada sprovodi.
Da se odmah razumemo, DS se ne protivi merama štednje, ali ovo nisu mere štednje. Ovo su mere smanjenja plata i penzija, i to tako da se male plate smanjuju, a velike plate se povećavaju. To nije nešto što govori DS, to je ovde danas rekao i premijer.
Ne možemo govoriti o štednji kada Vlada troši sve više i više za svoje troškove, kada su subvencije veće za 13 milijardi dinara, a neto dug koridora je porastao za 80%, broj zaposlenih u koridorima za 50%, a prosečna zarada u tom preduzeću je 144.000 dinara. To nas dovodi do tog čuvenog smanjenja zarada u javnom sektoru, gospodine Vujoviću. To je stvarno najlakše uraditi. Najlakše je reći – svima se skida isto. Znate, nisu svi isti. Nisu svi isti zato što brojači putnika u autobusima imaju veću platu od doktora medicine i zato što spremačice u agencijama imaju veću platu od nastavnika i profesora u osnovnim i srednjim školama. Zato se ne može smanjiti svima isto i samo je vaša krivica što niste uveli platne razrede koji bi takvu nepravdu onemogućili.
Imate vi jednog saradnika, gospodine Vujoviću, koji se zove Miroslav Vunčić, koji je, čini mi se, mlađi savetnik u vašem ministarstvu, koji je juče na Odboru za obrazovanje obrazlagao ove mere i koji je jedini iz Vlade rekao istinu zašto se danas smanjuju plate i penzije. On je izgovorio rečenicu, a to se može videti u stenografskim beleškama sa Odbora, da se plate u prosveti smanjuju zato što je bilo neplaniranih troškova zbog vanrednih parlamentarnih izbora. To treba reći građanima. Dakle, rashodi su povećani zbog vanrednih izbora, a vanredni izbori su organizovani samo zato da bi Aleksandar Vučić bio premijer. Neka nastavnici i profesori u Srbiji znaju da im se plate smanjuju da bi Aleksandar Vučić bio premijer i to je jedina istina koju vi danas nama možete da kažete. Hvala.

Zahvaljujem gospođice Jerkov.
Narodni poslanik Zoran Babić, pravo na repliku. Izvolite.
U negativnom kontekstu je pomenuta stranka. Stranka, na početku vašeg izlaganja, stranka je u negativnom kontekstu pomenuta. Gospodine Šutanovac ne morate da budete svakome, u vašoj poslaničkoj grupi, advokat. Vrlo to dobro čini i gospođica Jerkov. Znači, pomenuta je stranka u negativnom kontekstu. Izvolite gospodine Babić, imate repliku dva minuta.