Ja sam se ranije prijavio, ako mogu.

Dobro, gospodine Šutanovac, imate povredu Poslovnika. Onog momenta kada zloupotrebite, prekinuću vas.

Pomenut sam. Član 106. Dakle, pomenut sam imenom i prezimenom u negativnom kontekstu i optužen sramotno da sam ja odgovoran za penzije vojnih oficira, a reći ću vam nešto što nikada ne bih rekao.
Gospodin Krkobabić, pokojni, mi je rekao da ne treba da se povećavaju vaše penzije, jer su vam penzije prosečno više od prosečne plate građana Srbije. On je taj i to nikada ne bih rekao, da vi iz PUPS-a to niste pomenuli, jer on je bio gospodin čovek koga ne bih nikada pominjao, ali da znate, to je istina.

Mislim da je ovo dovoljno, gospodine Šutanovac.

Reč ima ministar u Vladi, dr Dušan Vujović.

Molim vas, samo jednu kratku napomenu, mi danas razgovaramo o rebalansu budžeta za 2014. godinu i u sklopu tog rebalansa razgovaramo o smanjenju dela penzija, manjeg dela penzije i smanjenju većeg dela plata.
Posebni zakoni o obračunu plata i obračunu penzija će određivati kako se one smanjuju.
U budžetu se nalazi samo ukupna suma. Vi možete u sklopu diskusije ovih zakona, u formi amandmana da predložite drugačiji način tog smanjenja. Rebalans budžeta kao takav i ja kao ministar finansija, pre svega, odgovara za veličinu ukupne sume i fiskalne posledice tog smanjenja, odnosno u ovoj situaciji, fiskalnih rezultata, uticaja tog smanjenja na smanjenje deficita, a samim tim i na ukupne mere ekonomske politike koju ćemo doneti sa budžetom za 2015, 2016. i 2017. godinu.
Samo informacije radi da vam kažem da je nažalost u ovoj zemlji, distribucija plata i penzija takva da broj ljudi i masa penzija i plata koje su preko 100.000 dinara je praktično zanemarljiv. Svega 3% fonda plata imaju ljudi koji primaju preko 100.000 i bilo bi dobro da je 30% ali nije.
Prema tome, smanjivanje plata preko 100.000 destimuliše najodgovornije slojeve društva, a ponovo daje smanjenje samo u okviru 3%.
Znači, pod tih 3% smanjiće se 10% i dobiće se 0,3% društvenog proizvoda. Ponavljam, dobro bi bilo da su nam plate švedske i da tu možemo više da postignemo. Švedska oporezuje bogate ljude, do te mere da oni čak odlaze iz zemlje, ali tamo mogu da ostvare mnogo više.
Jednu važnu stvar, efekti u ovoj godini, u ovom budžetu se računaju samo za dva meseca, a samo se jedan mesec ostvaruje u ovoj godini i ovo se nastavlja na sledeću godinu, mnogo važnije.
U toku je priprema Zakona o platama u javnim službama, koja će potpuno definisati novu matricu plaćanja, gde će sve ovo što sada radimo ustvari biti jedan međukorak do novog sistema plata. Prema tome, nikome nije cilj ovde da se trajno smanjuju plate. Cilj je da sve ono što postignemo na racionalnijem korišćenju ljudi, na povećanoj produktivnosti da bi se zamenili oni koji prirodnim odlivom odlaze u penziju ili napuštaju rad zbog nekih drugih razloga, ili prelazi u privatni sektor, bude iskorišćeno tako da realne plate i produktivnost, i kvalitet javnih usluga rastu. Zemlje koje su bile uspešne u reformama koje sada pokrećemo, upravo su to radile. Znači, nije cilj da se smanjuje realne plate na duži rok, nego da ovo bude prvi korak na putu prelaska na plate, penzije i performanse koje nam odgovaraju. Vrlo mi je bliska ideja da se performanse u javnim preduzećima vežu, odnosno da se plate vežu za performanse u javnim preduzećima, a to je suština reforme javnih preduzeća koju predlažemo.
Ja kao ministar finansija ću se zalagati do kraja, da javna preduzeća koja ne ostvaruju performanse ne smeju da imaju ni dinar više od onog minimuma koji je zagarantovan u budžetu. Potpuno je apsurdno da neko u javnom preduzeću ima gubitak koji se plaća u budžetu ispod linije, a ostvaruje platu koja je dva, tri puta veća, odnosno koja se nalazi na onom maksimumu koji je sada opredeljen na 260.000 dinara. Znači, to je jedan od principa koji sam siguran da će podržati sve stranke, nadam se i pozicija i opozicija. Ali to je naredni korak.
To radimo u narednoj godini sa zakonima koji će opredeliti plate u javnim službama, plate u javnim preduzećima, koje će opredeliti odgovaran sistem učešća države u preduzećima gde država ima svojinu, delimično ili sto posto svojinu, i da ćemo preći sa postojećeg sistema gde se učešće u upravnim i nadzornim odborima tretira kao apanaža, a ne kao odgovorna državna i društvena funkcija, da se ta preduzeća dovedu u red i ovoj zemlji donose prihod i profit, a ne gubitke. Prema tome, tu apsolutno nema nikakve dileme.
Međutim, to nije tema današnje rasprave. Ja to primam k znanju i nešto što ćemo staviti na dnevni red prvom sledećom prilikom kada budemo razgovarali o strategiji, fiskalnoj strategiji koju će Vlada usvojiti, nadam se pre kraja novembra i budemo razgovarali o primeni te strategije u budžetu za 2015. godinu i naredne godine.
Kao što znate celo ministarstvo jedno se bavi programom razmatranjem svih pozicija. Ono što bih ja želeo da bude rezultat tog rada povezivanju tih pozicija. Možete to da zovete platni razredi ili neka definisanja, jasno definisanje poslova, ali njihovim povezivanjem sa tim platama na tržištu, platama koje tržište valorizuje. Znači da imamo sistem referentnih plata koje će obezbediti da ljudi ne beže iz privatnog sektora u državu, da je država ono što se zove izvor zapošljavanja kojem svi teže, nego da država bude mesto gde će ljudi koji imaju šta da urade u državi da rade, a da oni koji su produktivni, mladi i najambiciozniji zarađuju veće i ostvaruju veće zarade u privatnom sektoru.
Prema tome, sistem je krajnje konzistentan. Izaći iz ove situacije i preći u tu situaciju koje imaju uspešne zemlje u svetu nije lako, ali verujte mi mi imamo konzistentan program koji ne može da se uradi u jednom koraku. Ovim rebalansom tek radimo prvi korak u tom pravcu, a u narednim godinama očekujemo da ćemo uz reformu javne službe, uz reformu sistema plata u javnim službama izvesti to, da ćemo promeniti sistem nagrađivanja. Ja predlažem da bude prekid prvog reda između postojećih plata i novih plata. Ako budemo tražili kontinuitet nikada se nećemo izvući iz ovog vrzinog kola.
Znači, moramo da mapiramo ljude u nova zanimanja, nove odgovornosti. Moramo da delegiramo odgovornosti i u državi i na svim mestima. Oni koji ostvaruju rezultate neka dobiju onoliko koliko je propisano kao norma, plus bonuse, a oni koji ne dobiju da neće to ostvarivati.
Još jedna napomena. Učeći iz iskustva od 2009. do 2012. godine, kada budemo imali privremene rezultate treba da ih delimo kao bonuse, a ne kao trajna povećanja koja ne možemo da izdržimo. Zato danas i razgovaramo o tome. Prema tome, u jednoj godini ostvarimo rezultat u jednom preduzeću ili celom budžetu, pretpostavite da ostvarimo 2016. godine suficit. Ako to nije trajni suficit možemo da podelimo bonuse svi koji su u tome sudelovali, ali ne da sebi stvorimo obavezu koju nećemo moći da ostvarujemo narednih pet ili deset godina. Hvala lepo.

Zahvaljujem gospodine ministre.

Reč ima narodni poslanik mr Dejan Radenković, a neka se pripremi narodni poslanik Darko Laketić.

Izvolite gospodine Radenkoviću.

Hvala potpredsedniče Bečiću.
Znate šta, ako postoje oni kojima se ne sluša slobodno, znaju gde su vrata, pa mogu da izađu da ne ometaju druge govornike i da se ne žurimo jer smo danas ceo dan slušali i ono što je bilo smisleno i ono što je bilo besmisleno pa tu smo gde smo. Ceo dan sam ovde pratio raspravu, nisam izlazio iz sale. Prema tome, zamolio bih kolege za malo pažnje.
Uvaženi ministri, uvažene kolege narodni poslanici, očigledno je da kao i svi do sada rebalansi i ovaj je neophodan jer naša stvarnost je potpuno drugačija pa mi moramo da je u odnosu na početak godine upodobimo sa realnošću u kojoj se nalazimo.
Mere koje Vlada predlaže su teške i gorke, ali mi naravno moramo da kažemo da su u ovom trenutku preko potrebne i one samo predstavljaju jedan deo mozaika reforme koji će promeniti našu zemlju na bolje.
Ako se zaustavimo samo na fascinaciji u brojevima u budžetu, isticanjem da prvo moramo da rešimo javne finansije, a da u među vremenu ne možemo načeti ostale izvore problema, onda nećemo nikuda stići. Međutim, svima je jasno gde mi želimo da stignemo i da se mora mnogo toga promeniti u našoj državi.
Vratimo se na početak, na rebalans kao preduslov da se projekcije upodobe sa realnošću. Kada smo pravili ovaj budžet, niko nije mogao da projektuje da će gotovo četvrtinu naše zemlje pogoditi poplave kakve se dešavaju jednom u nekoliko decenija.
Niko nije predvideo da ćemo imati privremeno jezero na delu i na mestu gde se stvara značajan deo BDP. Niko nije mogao znati da ćemo umesto novih stambenih jedinica morati da obnavljamo one koje su oštećene u poplavama i u klizištima.
Ko bi pomislio da će naša privreda morati da stane u određenom trenutku zbog toga što nije bilo moguće da se radi. Nismo mi toliko podbacili jer smo loše planirali, jednostavno naš BDP je smanjila sila koju zaista nismo mogli niti ova sadašnja većina mogla da utiče, iako su nam spočitavali i stavljali na naš obraz da smo zaslužni za nešto što nismo mogli ni da pomislimo da uradimo, a kamoli tako nešto uradili.
Naplata je stigla sa nebesa, što bi rekao naš narod, zato što smo godinama uništavali svoj sistem za odbranu od poplava, a oni koji su nam spočitavali to imali su svo vreme ovoga sveta da ulažu u sisteme odbrane od poplava i da se bave time.
Pošto svi volimo da spominjemo devedesete, mogu da iznesem jedan podatak da, a svi ih rado pominju, tada je više ulagano u sisteme odbrane od poplava nego narednih godina posle devedesetih, ali hajde da ne idemo u prošlost. Ako smo pametni, naučili smo dovoljno, pogotovo mi socijalisti možemo da kažemo da svakako jesmo mnogo naučili. Mogu slobodno i da kažem da smo jedina stranka koja postoji od početka višestranačke u ozbiljnom obliku i nema straha od toga šta nosi sutra.
Ako ćemo iskreno, ovaj rebalans nosi i mere štednje. Toga smo svi svedoci, mnogo smo slušali o tome danas. One su slične solidarnom porezu, samo su na neki način pravno mnogo bolje utemeljene sa jasnijom i širom bazom za štednje. Mere štednje, što je za nas iz SPS bitno, zaobišle su one koji svakako imaju malo.
S jedne strane, tih gotovo 60% penzionera koji neće morati silom da štedi nam govori koliki put moramo da prevalimo da bi smo našu zemlju učinili boljom.
Ako smo svedoci da 60% ljudi koji su gradili našu zemlju danas žive sa manje od 200 evra mesečno, mi zaista imamo mnogo posla pred nama.
Činjenica je da oni dosta teško žive, svi smo svedoci toga i to nam govori da moramo temeljno da promenimo našu zemlju, ne samo zato što smo oporezivali one koji imaju nešto više, nego što imamo toliki broj ljudi koji jedva sastavljaju kraj sa krajem, a pošteno su zaradili svoje penzije i tu nema odgovora u rebalansu, u fiskalnim prilagođavanjima, odgovor je samo u privrednom rastu.
Odgovora nema u vojničkoj naplati poreza od malih i onih nešto malo većih, nego u jednakosti svih privrednih subjekata. Znači, nema povlašćenih u naplati poreza, nema razlike, a iznad svega mi moramo da radimo na tome da stvaramo dobre uslove za biznis u Srbiji.
Bitka se vodi na mnogo frontova, ali zbog bolne vidljivosti deficita čak i iskusni ekonomisti su skloni da poveruju da je taj deficit nešto što može da se ispravi tehničkim merama. Bilo da su to smanjenja rashoda ili povećanje poreza, bilo da su boljom naplatom ili pažljivom misijom prava, to naravno da je tačno ali samo u nekoliko meseci i svi smo svesni da to moramo da uradimo i to ne može biti popularno.
Dobro je što su svi svesni da je ovo rešenje prinudno i privremeno i za svega da je ovo samo preduslov, a ne lek koji rešava sve.
Mi se sada bavimo posledicama, jer od delovanja na uzroke od rezultata takvog delovanja mora da prođe vreme. Mi smo ušli u bitku sa uzrocima problema. Doneseni su reformski zakoni, novi tek čekaju ovaj saziv. Čeka nas pretresanje javnih preduzeća, što mislim da je vrlo bitno. Čekaju nas regulatorna reforma, čekaju nas preduzeća u restrukturiranju, čeka nas poreska reforma koja će postepeno smanjivati opterećenja i istovremeno i smanjivati toleranciju na beg u sivu ekonomiju.
Čeka nas mnogo toga, ne bežim od toga, ali nećemo reći da daje rezultate odmah. Zato sada moramo uraditi ovaj rebalans koji je pred nama, koji je dočekan na nož. Kritikovale su se danas subvencije. Nemamo rešenje u kratkom roku da rešimo ono što su decenijski problemi i ne možemo rešiti za jedan dan. Nemamo rešenje koje može da se nađe u kratkom roku za subvencije.
Zaboraviće se koliko su subvencije sa ovim rebalansom bile veće u ranijim periodima i ranijim godinama. Kritikovano je danas smanjenje plata za stručne ljude u javnom sektoru, međutim ne vidim nijedan predlog. Šta mislite, da možemo da sečemo broj zaposlenih preko kolena, bez ikakve ozbiljne analize?
Za sve ovo, ljudi, treba vreme da bi dali neke plodove, a nešto mora i odmah da se uradi, a to je ovo što radimo danas ovim rebalansom i ovim merama koje predlaže Vlada.
Ne može prvo da nam bude dobro pa onda da menjamo. Moramo biti realni. Situacija nije dobra na prvi pogled, ali imamo razloga da verujemo da može biti bolje ako se bude hrabro i odlučno radilo na rešavanju uzroka problema i na tom putu mi sami sebi nećemo biti prepreka, jer ako mi podbacimo, posledice će biti vrlo loše.
S toga, na vašu radost, konačan moj zaključak bi bio da mogu reći da se rebalans treba podržati, da predloge štednje Vlade treba podržati, jer su one jedan deo šireg spektra mera koje moraju biti urađene u narednoj godini i da bi naše društvo bilo postavljeno na zdrave noge. Zahvaljujem vam se na pažnji.

Zahvaljujem se, gospodine Radenkoviću.

Reč ima narodni poslanik dr Darko Laketić. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministri, uvažene kolege narodni poslanici, pre nego što krenem sa izlaganjem, pohvalio bih rad Vlade i poštovanje svih zakonskih okvira i rokova koji su vezani za rebalans budžeta.
Mogu samo konstatovati da od kada Srpska napredna stranka učestvuje, dakle, participira na bilo koji način u vlasti, mogu reći da su i budžeti dolazili u Ustavom i zakonom zagarantovanom roku.
Podsetiću da su do 2012. godine, odnosno zaključno sa budžetom za 2013. godinu budžeti skoro po pravilu dolazili van zakonskog roka, a nekada i u minut do ponoći 31. decembra.
Mnogi se sećaju šta se dešavalo za budžet koji je rađen za 2009. godinu, kada su se pravili dogovori sa određenim poslaničkim grupama da ne uzimaju učešće po amandmanima samo zato da se ne bi išlo na privremeno finansiranje. Zašto do tada nijedan budžet nije došao u zakonskom roku, a sada su pojedinim opozicionim poslanicima puna usta rokova i datuma?
Prvo bih u svom izlaganju spomenuo onaj deo rebalansa koji se tiče zdravstva. Još kada smo razgovarali i diskutovali o Zakonu o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, rečeno je da ukoliko prikupljena sredstva koja će se uliti u budžet Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje ne budu dovoljna za sprovođenje adekvatne zdravstvene zaštite stanovništva, rebalansom će biti opredeljena sredstva iz budžeta. I sam sam učestvovao u raspravi i dao adekvatan doprinos prilikom tog zasedanja.
Upravo ovo je odgovor svima onima koji su tada sa nepoverenjem pričali o tome. Naime, nijedan transfer u zdravstvu neće biti ugrožen i građani mogu biti spokojni, jer će sva prava koja su vezana za obavezno zdravstveno osiguranje ostvarivati kao i do sada.
S druge strane, isto tako smo svesni da su mere fiskalne konsolidacije teške, ali da bez tih mera definitivno nije moguće pokrenuti i oporaviti privredu.
U sklopu i zajedno sa tim merama ja posmatram ovaj današnji rebalans budžeta. To je ono sa čim raspolažemo i sa čim možemo planirati.
Da su ranije vlasti bile odgovornije sada ne bi došli u situaciju da se borimo za redovno isplaćivanje penzija i zarada, tako da na osnovu svih problema i nedaća sa kojima se ova Vlada susreće, a koje je nasledila od bivših vlasti, mogu samo reći da su srpske vlade od 2000. do 2012. godine definitivno bile najgore od dolaska Slovena na Balkan. Drugačije ne mogu da iskomentarišem.
Danas ću akcenat staviti na razloge zašto je budžet takav kakav jeste i zašto se Vlada susreće sa ovakvim problemima. Bivša vlast je za vreme svoje vladavine uništila srpske fabrike, proizvodno i izvozno orijentisana preduzeća i, ono što je takođe vrlo loše, drastično uvećala administraciju negde nažalost čak i za deset puta.
Šta reći i kako opisati činjenicu da je hiljadu najkvalitetnijih, najboljih srpskih preduzeća privatizovano za oko dve milijarde evra, ako se to tako može reći, prodato ili privatizovano? Nažalost, mnogo tih preduzeća danas više ne postoje, što je još gore od toga.
Isto tako, moram sve ovo predstaviti na primeru jednog malog grada u Srbiji odakle dolazim, a to je Prokuplje i tako je u većini gradova u Srbiji.
Naime, Prokuplje je privatizaciju dočekalo sa 10.700 zaposlenih, od čega 6.700 u privredi. Evo šta su uradili: kompanija „Prokupac“ u stečaju, preduzeće „Milan Toplica“ u stečaju, više od decenije voda otiče u reku Toplicu, kompanija „Topličanka“ u stečaju, kompanija „Fijaz“ u stečaju, fabrika obojenih metala pred stečajem, fabrika šupljeg stakla u stečaju, fabrika ravnog stakla u stečaju, preduzeće „Univerzal promet“ u stečaju, preduzeće „Toplica“ u stečaju, trgovinsko preduzeće „Trgopromet“, sada doo „Trgopromet“ sa dva zaposlena radnika.
Gospodo draga, sva ova preduzeća su upošljavala preko pet hiljada ljudi, preko pet hiljada radnika. Možete samo zamisliti i pretpostaviti sa kakvim kapacitetom su ona punila srpski budžet, da, budžet o kome danas raspravljamo, onaj isti budžet čiji danas rebalans radimo. Svi ti ljudi su ostali na ulici. Zašto je nekome trebalo da uništi višedecenijski trud generacija? Da li je to urađeno da bi se funkcioneri bivše vlasti materijalno obezbedili, iako im je to bio prvi posao u životu, ili su ga dobili i bez završenog fakulteta?
Mi danas od opozicionih poslanika neprestano slušamo o tome kako problemi sa budžetom nemaju veze sa njihovom vladavinom, kako se kasni sa rebalansom itd. Posle takvih sramnih efekata kvazi privatizacije, da je tako nazovem, oni imaju obraza da to pitaju i da komentarišu budžet.
Danas je njima lako da postavljaju populističke zahteve i da daju populističke izjave i da pokušaju po ko zna koji put da obmanu građane Srbije. Međutim, hrabrost leži u tome da se radnicima kaže istina, drage kolege.
Ono što ja vidim jeste da gospodin Vučić zaista politiku poima kao sudbinsko i životno pitanje gde je porez veći od smrti. To dokazuje njegova rečenica - obećavaću manje, trudiću se da uradim više. Ja sam to prvi put u životu čuo, ne u toku bavljenja politikom, već u životu. Daleko od toga da je neko to pokušao da ugradi u politički genom stranke koju vodi, kao što je uradio on. U ovom slučaju se zaista dokazuje da je iskrenost najbolja politika, kao što je to nekada davno rekao Bendžamin Frenklin.
Moja poruka, pre svega opozicionim poslanicima i opoziciji u celini, jeste da zaista insinuiranjem, vređanjem, nipodaštavanjem onoga što je jedna iskrena želja da se uradi kako treba mislim da neće uraditi ništa. Moja poruka je da gospodin premijer Vučić ima takvu podršku građana da bi mogao poput Vladimira Klička u teškoj kategoriji da ujedini sve titule premijera. Hvala.

Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Đorđe Milićević. Izvolite.