Hvala uvažene predsednice, poštovane kolege i koleginice, danas pred sobom imamo, ja ću se ograničiti samo na Predlog zakona o izmeni Zakona o sudijama, kao i na Predlog zakona o izmenama Zakona o javnom tužilaštvu, dakle još jedne izmene zakona koje se odnose na pravosudni sistem naše zemlje, suštinski jednu izmenu Zakona o sudijama i suštinski dve izmene Zakona o javnom tužilaštvu.
Naravno, ove predložene izmene i dopune, kako Zakona o sudijama, tako i Zakona o javnom tužilaštvu, čini se sa jedne strane radi usklađivanja pravnog sistema i u tom smislu da se sada kao obavezan razlog prestanka sudijske ili tužilačke funkcije zapravo predviđa navršavanje određenih godina života, bez obzira na staž osiguranja.
Drugi deo izmena koji je, pre svega, sadržan u Zakonu o javnim tužilaštvima, odnosno njegovim izmenama odnosi se i ono što je prisutno jeste taj motivacioni element, dakle na motivisanje tužilačkih pripravnika da pravosudni ispit nakon završenog pripravničkog staža pripreme što je bolje moguće, znači da se motivišu za što bolji rad i za učenje kako bi sam pravosudni ispit polagali sa odlikom, te da im se pruži garancija da, ukoliko u tom smislu budu ispunili taj kriterijum, a kriterijum je jasno i taksativno naveden ovim Predlogom zakona, da im se i pruži garancija za zaposlenje.
U prvom slučaju koji se odnosi na to da javnim tužiocima i sudijama obavezno prestaje funkcija u slučaju navršetka 65 godina života, i to bez obzira na druge uslove, moram da istaknem činjenicu da je takva intencija u našem zakonodavstvu uočena, čini mi se, kasno i uočena prilično sa zakašnjenje, iako je u našem sistemu postojala dugo vremena, odnosno egzistirala mogućnost da se i sudijama i tužiocima koji su navršili preko 65 godina života produži funkcija radi obavljanja, odnosno okončanja rada na pojedinim predmetima, realnost, naravno, u Srbiji je pokazalo i veliku mogućnost zloupotreba upravo povodom tog pitanja, te je bilo neophodno takvu mogućnost sasvim ukinuti, što se ovakvom predloženom izmenom to i čini.
Drugi deo predloga, kao što sam već navela, tiče se Predloga o izmenama Zakona o javnom tužilaštvu, odnosi se upravo na taj motivacioni element, da oni budu što bolji, što efikasniji prilikom pripremanja i samog polaganja pravosudnog ispita, ali i kasnije, a naravno u svom radu, te da im se upravo zbog dobrog rada i zbog spremnosti kao i polaganje ispita sa odlikom da garancija prijema u stalni radni odnos, što je imajući u vidu i naše stanje u privredi, svakako najveća nagrada za takve kadrove, a takvi kadrovi svakako jesu najbolji i najstručniji, uz naravno kasnije, izbor za sudiju, odnosno uz kasniji izbor za tužioca ili pak zamenika.
Time se svakako i zaokružuje ono što je osnova svakog pravosudnog sistema, a to je stalnost i nezavisnost sudskih i tužilačkih kadrova u pogledu sopstvenih sudbina, ideal je svakako dobra izvesnost za dobar rad i obratno loša izvesnost za loš rad.
Međutim, sada kada na ovom polju treba da zaokružimo i osnove te normativne materije, mislim da ne smemo ovde stati, već treba krenuti korak dalje u reformu sudstva i u tom polju, u kojem čini mi se da smo se, mnogo po tom pitanju olenjili i da smo upravo taj najbitniji segment u potpunosti zanemarili.
Naime, vekovna mudrost jeste da se savršenstvo krije u detaljima. To nije ništa novo i mislim da je to svima opšte poznato.
Ukoliko pogledamo sada stanje pravosuđa u onim državama, a na koje države želimo da se ugledamo, onda ćemo primetiti da je pravosudni sistem kod njih zaokružen, ne samo po pitanju osnovnih zakona koji regulišu tu materiju, već i po pitanju brojnih, apsolutno svih kod zakonskih akata koji uopšte regulišu nečije postupanje, ali i što je još važnije i sam sistem izbora sudija, ali i izbora tužilaca na tu funkciju. Oduvek pravosuđe, u svakoj zemlji nastoji da pronađe onaj jedan dobar balans, dobru ravnotežu između dva suprotstavljena zahteva pravosudne struke.
Sa jedne strane tu imamo zahtev stalnosti sudijske i tužilačke funkcije jer samo ta stalnost i garantuje nezavistan sud i nezavisno tužilaštvo, a sa druge strane time se pruža i zapravo omogućava realizovanje hrabrosti pojedinaca, upravo u tom sistemu da se suoče sa rešavanjem najtežih konkretnih pravosudnih zadataka, a što je sa jedne strane se ogleda kroz donošenje odluka, odnosno presuda, sa druge strane se odnosi na upornost u otkrivanju i dokazivanju krivičnih dela.
Imamo i drugi zahtev, a taj drugi zahtev, ni malo manje važan jeste oni koji se upravo odnosi na potrebu da nosioci tih funkcija budu objektivno i nepristrasno kontrolisani u obavljanju svojih poziva. Problem koji se, naravno, tu javlja i prisutan je u našem pravosuđu oduvek, nikada ga nismo eliminisali, jeste taj da kontrola ugrožava samostalnost, a bez nje jednostavno, opet je nezamislivo zamisliti dobar pravosudni sistem.
Nama u narednim godinama sigurno predstoji zadatak da nosiocima pravosudnih funkcija obezbedimo što bolje uslove, da obezbedimo jedan, da tkao kažem, mir u kojima će oni moći obavljati svoje dužnosti i prenositi znanja i iskustva sa jedne na drugu generaciju, a da bismo to postigli moramo da obezbedimo, čini mi se, i stanje duha koji smo izgleda negde usput izgubili. Nadam se da je to još uvek samo pripremljeno.
Naime, na ovom mestu moram da napomenem da bez obzira na sve manjkavosti koje je pravosudni sistem naše zemlje imao pre nekoliko decenija, taj sistem sa druge strane održavao je pak jedno stanje svesti bez koje ne može biti ni uspešne države niti uspešnog pravosuđa.
Nije bilo dobro u takvom pravosudnom sistemu, samo dobro poznavati materiju prava i nije bilo dovoljno samo dobro obrazložiti sudsku odluku da biste bili izabrani za nosioca funkcija u pravosuđu. Bilo je potrebno mnogo više. Nije bilo dovoljno ni to da budete najbolji student i da budete najefikasniji pripravnik jer vam pak ni to nije garantovalo da ćete posle dobiti sudijsku odnosno tužilačku funkciju.
Potrebno je bilo, pre svega, da budete dobar, a kada kažem dobar, podrazumevam i pravičan čovek, a to je da se zna da posedujete ljudsku sposobnost i da odmerite šta to pravda jeste, a šta to pravda nije u konkretnom slučaju. Od te stvarni naime ne uči se na fakultetu, te stvari se ne polažu prilikom polaganja pravosudnog ispita, te stvari ne uče se čak ni u sudnici, oni se, čini mi se, uče kroz proces odrastanja i sazrevanja.
Ovde moram da spomenem i ono što je istina, da nije dobar onaj sudija koji je završio pravni fakultet sa svim desetkama, ako je u stanju njegove svesti urezana sujeta, takođe nije dobar ni ona tužilac koji se pokazao izuzetno efikasnim u svom radu, ukoliko je on u svojoj karijeri podstreknut samo zavišću.
Podsetiću da se u pravosudnom sistemu ne odlučuje samo o prostoj i o pukoj primeni zakona, već se odlučuje o ljudskim sudbinama, ako hoćete na kraju krajeva, odlučuje se o ljudskim životima.
Nema te odluke koja može biti pravedna i koja može biti pravična, ukoliko je plod nečiji sujeta, ukoliko plod predrasuda, zavisti ili drugih srodnih stanja.
Kada postavljamo problem, upravo na ovakav način, koliko god se on činio širokim, postaje malo jasne koliko će nama biti zapravo teško da formiramo sistem koji dobro odmerava i ove kriterijume prilikom izbora nosilaca pravosudnih funkcija. Uslov za to svakako jeste da za početak stvorimo formalnu stabilnost pravosudnog sistema, jel nam nažalost ona danas i u tom formalnom delu nedostaje.
Međutim, već više od 20 godina, mi kao društvo, iz nekog razloga pokazujemo da za tako nešto sposobni nismo.
Najbolji kadrovi iz pravosuđa su nam otišli ili prilikom inflacije 90-ih godina, kada od sudijske plate sudija nije mogao da kupi ni hleb, setite se i tih vremena.
Odmah potom usledio je politički pritisak a onda politička imenovanja i politički izbori, ali isto tako i politička razrešenja nosilaca pravosudnih funkcija.
Tada smo prekinuli, apsolutno sve ono što ima sa stručnošću koju danas pokušavamo da obnovimo i čini mi se da će nam biti izuzetno teško da je obnovimo.
Pri svemu ovome mislim da smo svojevremeno dozvolili da i promena samog ekonomskog sistema ne bude ispraćena od strane pravosudnog sistema.
Nakon što je ova država godinama, odnosno decenijama finansijski potkradana, mi smo se setili sada da ulažemo u obrazovanje pravosuđa, kako bi zapravo mogli da shvatimo sistem koji je već odavno trebao da stupi na svoju snagu, a sve naravno, zbog već spomenute ekonomije koja je unazad permanentno urušavana.
Čini mi se da po pitanju ni na ovom planu ni danas ne radimo dovoljno dobro i ne radimo u meri u kojoj bismo trebali da radimo. Veoma su retke one sudije, i veoma su još ređi, retki tužioci i još ređe one sudije koje mogu i shvataju moderni ekonomski i finansijski sistem kako bi u tim istim sistemima prepoznali radnje koje jesu kriminal, i predstavljaju radnje izvršenja određenog krivičnog dela.
Tvrdim odgovorno da u Srbiji u ovom momentu postoji svega nekoliko, pa reći ću par tužilaca koji su u stanju da u berzanskom poslovanju prepoznaju šta je to krivično delo. Tvrdim da nije mnogo puno više ni onih koji u modernom ekonomskom poslovanju mogu da prepoznaju i najteže oblike kršenja zakona koji sprečavaju privredni razvitak.
Naši tužioci naravno, i danas će vrlo uporno štititi državnu imovinu, ali povodom privatne imovine neće biti previše angažovani i to je stanje svesti koje smatra jednostavno da državna imovina zapravo ima status „svete krave“ u odnosu na privatnu imovinu.
Mi moramo da shvatimo da, naravno, državna imovina nikada nije bila ta koja je stvarala privatnu imovinu, a da to nije bio kriminal, već upravo suprotno i upravo obrnuto. Samo i isključivo privatna imovina je bila ta koja je svojim obećanjem stvarala državnu imovinu putem povećanja poreske naplate i kada se jednom uništi državna imovina, a svedoci smo toga da se ovde stalno uništavala državna imovina, decenijama unazad, ona se lako obnovi u koliko je privatna imovina velika i brojna, a to u našoj zemlji danas, nije slučaj.
Suprotno tome, ukoliko se pak uništi privatna imovina, ali poverenje ili poverenje ljudi u zaštitu njenu padne u modernom svetu, ta imovina će narušiti i napuštati granice države i seliti se tamo gde će biti daleko zaštićenija, a tu selidbu imovine neizostavno i uvek prati i selidba ljudi.
Smatram da je sa stanovišta naše budućnosti od najvažnijeg značaja edukovati pravosudni kadar i menjanje njihovog sistema svesti u tom pogledu o kom sam govorila, jeste da zaštita privatne imovine bude najveća i od najvećeg značaja po državu i društvo. Državna imovina ne plaća poreze od kojih državni funkcioneri, uključujući i sudije žive. To naprosto plaća privatna imovina. Pravosudni sistem mora da teži ka tome da se ona uvećava i da se ona oplođuje, ako nje bude bilo biće i državne imovine.
Kada govorimo o EU, pa nije EU skup tamo nekih zemalja i nekakvih udruženja suverenih država koji o nečemu diskutuju i koji o nečemu debatuju. To je sistem koji sve svoje vrednosti gradi upravo na temeljima privatne svojine i čini sve kako bi istu zaštitio. I to je upravo razlog zašto poglavlje pravosuđa jeste i najznačajnije i najvažnije poglavlje u pristupnim pregovorima. To je istovremeno uslov i za ulazak stranih investitora, jer nema tog investitora kojeg će poreske stope interesovati više nego efikasnost pravosudnog sistema u zaštiti njegove imovine.
Suprotno tome, čini mi se da o tome moje kolege koje dolaze iz pravosuđa mogu da posvedoče, da smo mi eto za hitne postupke proglašavali i proglasili, dalje su oni to, naravno recimo radni sporovi, porodični sporovi itd, ali nijedan spor koji se odnosi na zaštitu privatne imovine ili bar na zaštitu domaćih i stranih investicija zakonom nije proglašen za hitnom. To je veoma interesantna činjenica, a takvo stanje jednostavno nije održivo ukoliko zaista ne možemo i ne želimo ekonomski da se razvijemo, a bez razvitka u tom smislu, čini mi se da pravosuđe ne može imati perspektivu.
Pri svemu ovome treba dodati da, čini mi se, i da smo zanemarili značaj upravnog suda koji je preopterećen brojem predmeta koji se nalaze u njegovom odlučivanju, a upravo to je sud koji je bio preteča svim drugim sudovima. On je taj koji svoju administraciju, naročito onu lokalnu mora da natera svojim odlukama da rade svoj posao, jer svi ćemo priznati od krađe recimo kablova, ili recimo krađe sitnog inventara, poklopca od šahti, svakom investitoru koji bude došao u ovoj zemlji jeste važna efikasna primena propisa od strane državne uprave i lokalne samouprave i upravo tu je upravni sud najpozvaniji da deluje, ali mi smo njegov rad, iz nekog razloga zabacili u zapećak srpskog pravnog sistema i to decenijama i to sistematski.
Sa druge strane, svedoci smo takođe brojnih, odnosno nagomilanih predmeta pred drugostepenim upravnim organima, od kojih neki čekaju i po dve ili više godina da bi bili rešeni, a efikasnost pravosudnog sistema jeste u direktnoj zavisnosti od efikasnog odlučivanja organa u državnoj upravi.
Sve su to pitanja koja čekaju na rešenje ne samo ovu vladu, nego i buduće vlade, jer mislim da je za rešenje ovih pitanja nama potrebno nekoliko godina, neću preterati ukoliko kažem i nekoliko decenija.
Na samom kraju, naravno bićemo u prilici da govorimo i u raspravi u pojedinostima. Ja sam na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom tužilaštvu podnela i jedan amandman zapravo kojim sam precizirala predlog i član 3. ovog Predloga zakona, gde se navodi da se u članu 123. stav 2 reči „ima prednost prilikom prijema“ menjaju reči „prima se“.
Smatram da ta formulacija nije u potpunosti precizna, a amandman se naravno podnosi iz razloga kada želite da doprinesete nekom tekstu zakona, a ne da ga unazadite ili zato što ste besposleni i nemate šta da radite pa pišete amandmane. Ali, naravno, kada bude rasprava o pojedinostima, detaljnije ću objasniti zašto takvo rešenje ne smatram dobrim, već smatram da ovaj član 3. mora da bude preciznije formulisan iz razloga jer prema predloženoj formulaciji ostala bi jednostavno sumnja u našu nameru, u nameru nas narodnih poslanika upravo kao predlagača i potpisnika ovih predloga zahteva, da li baš svaki tužilački pripravnik koji je položio pravosudni ispit i to sa odlikom može da se primi u radni odnos, a da se zanemari činjenica bez obzira da li javno tužilaštvo ima popunjen broj osoblja i to onaj broj osoblja koji se predviđaju aktima iz člana 117. odnosno stava 2. Zakona o javnom tužilaštvu ili da se primi samo u onim slučajevima kada postoji slobodno radno mesto, a koje se predviđa tim aktom.
Ovaj svoj predlog iznela sam i danas na Odboru za pravosuđe i apsolutno smatram da bilo koji amandman koji će ovakvu odredbu predloga zakona upotpuniti ili preciznije definisati, ja ću naravno podržati, ali o svemu ovome u raspravi u pojedinostima. Hvala.