Zahvaljujem uvažena gospođo predsednice. Ako se nekada i izmami moj osmeh na lice, onda je to od silnih dobronamernih sugestija koje mogu da čujem. Zaista oduševljen sam kada tolika količina dobronamernih sugestija, pogotovo od mog jednog uvaženog kolege, dolazi i isijava iz njega.
Uvažene dame i gospodo narodni poslanici, želim da se osvrnem na nekoliko potpuno netačnih informacija koje su iznete u prethodnom izlaganju.
Prva stvar, jeste da se ovde potpuno gubi iz vida Zakon o javnom beležništvu iz 2011. godine. Zakon o javnom beležništvu iz 2011. godine koji je donet gotovo pre tri i po godine, koji je donet istog dana kada i Zakon o advokaturi. Zakon o javnom beležništvu o kojem se u tom trenutku kada je donet, u potpunosti ćutalo. Organizovana reakcija advokatskih komora prilikom donošenja toga zakona je apsolutno izostala. Taj zakon iz 2011. godine dao je ekskluzivitet javnim beležnicima za sačinjavanje osam vrsta ugovora, odnosno devet ugovor o prometu nepokretnosti bio je vezan, odnosno raspolaganju nepokretnostima, bio je vezan za lica koja su poslovno nesposobna.
Ovim predloženim izmenama u toj jednoj tački, vraća se rešenje iz 2011. godine. Kada sam rekao da sam, i kao ministar, i kao Vlada, da smo napravili iskorak u smeru zahteva javnih beležnika, pa upravo smo to učinili. Predsednik Advokatske komore je na skupu, Advokatske komore Srbije je na organizovanom skupu, protestnom skupu advokata rekao – vratite nam rešenje iz 2011. godine. I, evo ga.
Onda se postavlja pitanje, da li je to rešenje dovoljno? Dolazimo do sledećeg odgovora advokatskih komora gde kažu - nije. U jednom vrlo otvorenom i konstruktivnom razgovoru sa predsednicima advokatskih komora Srbije, Vojvodine i Beograda razgovarao sam o tome i na kraju kada smo sumirali rezultate toga razgovora, moje pitanje je glasilo – gospodo, vi, dakle, tražite da se ukinu rešenja zakona iz 2011. godine? Oni su rekli – da.
Mogu da vam ovde i dokumentujem koji su njihovi predlozi. Njihovi predlog je da se briše član 82. Zakona o javnom beležništvu, a to je član koji propisuje ugovore koji se naročito zaključuju u obliku javnobeležničkog zapisa. Njihov predlog je da se potpuno briše član 83. koji navodi ugovore koji mogu da se sačinjavaju u obliku javnobeležničkog zapisa. Njihov predlog je da se briše član 84. koji definiše sadržinu javnobeležničkog zapisa. Njihov predlog je da se briše član 85. kojim se definiše izvršnost javnobeležničkog zapisa kao javne isprave. Njihov je, dakle, predlog da se izbrišu četiri člana koji definišu institut akta javnobeležničkog zapisa.
Ukidanjem toga akta javni beležnik se svodi na ulogu sudskog zapisničara i sudskog overitelja. Dakle, zapisničar na skupštinama akcionarskih društava koja imaju više od 100 članova i sudskog overitelja koji će svoj pečat stavljati na svaki akt koji mu stranke podnesu i pukom overom potvrđivati njegovu ispravnost. Dozvolite, ali to ne postoji, na takav način, ni u jednoj pravno uređenoj evropskoj državi.To je predlog kojim se institut javnog beležništva u svojoj suštini, u svojoj biti ukida. Zakon iz 2011. godine to nije predvideo.
Uvaženi kolega je pomenuo nekoliko stvari. Nijednom jedinom prilikom ja nisam pomenuo DS kao stranku koja stoji iza ovoga štrajka, a to odgovorno tvrdim. Možda je to pokušaj da se izazove vaša replika, nemam ništa ni protiv toga. Nijednom jedinom rečenicom nisam rekao da iza ovoga stoji DS. Vi ste ozbiljan čovek, ja bih vas molio da to uzmete u razmatranje, da proverite, pa ćete videti da to nisam rekao.
Da li sam pominjao Miroslava Miškovića? Da, jesam i nemam problem sa tim da ga pomenem, apsolutno nemam problem. Zašto ga pominjem? Sutra kada bi se desilo da se donese oslobađajuća presuda Miroslavu Miškoviću, cela Srbija bi skočila na ministra pravde da mu kaže da je kriv za to. Pa, ako se tada oglasim da kaže – sad si našao da se javiš, a ako se oglasim u toku trajanja sudskog postupka za stvari koje su u isključivoj nadležnosti ministra pravde, a to je praćenje sprovođenja sudskog Poslovnika koji po zakonu donosi ministar pravde, a sudskim Poslovnikom se definiše i reguliše kako se i kada zakazuju ročišta za glavni pretres, onda imam puni zakonski osnov da se oglasim tim povodom.
Ako imamo zakazivanja pretresa koja nekada čekaju i po više od 60 dana, a u drugim predmetima imamo zakazivanja ročišta za glavni pretres koja idu dan za danom, po pet dana u nedelji. Ako jedna nama susedna država mogla bivšeg visokog državnog funkcionera pravosnažno da osudi za godinu i po dana, a mi nismo u jednom, kako ga novinari zovu „procesu veka“, u stanju da posle više od jedne godine započnemo na glavnom pretresu sa izvođenjem dokaza. Onda to svedoči o nečijoj lošoj nameri u jednom krivičnom postupku. Ako pre štrajka imamo situaciju da se pretresi zakazuju na 40 dana, na 50 dana, na 60 dana, samo jedan dan.
Nijednom jedinom rečenicom ja nisam, niti pomislio, niti govorio – advokati stoje uz Miškovića. Ne, ja sam govorio o pojedincima. Potpuno je suludo govoriti da osam i po hiljada ljudi neko može da stavi u svoju službu i da li su advokati na početku štrajka bili motivisani razlozima struke, da li je njihov zahtev tada bio – nećemo da notari imaju ekskluzivitet kod sačinjavanja ugovora o prometu nepokretnosti. Jeste, i upravo u tom delu mi izlazimo u susret.
Kome su bliski imenovani javni beležnici? Ja znam da meni nisu. Znate, vrlo je neozbiljno paušalno reagovati na takav način, jer uvek znate da može da dođe moja reakcija kome su bliske sudije koje su jednom potpuno ne transparentnom procedurom 2009. godine na 2010. godinu izbačene iz pravosuđa, a kome su bliske one koje su ušle u pravosuđe? Pa, mi smo imali sudije apelacionih sudova koji nikada u životu nisu bili sudije, a tada su izabrani za sudije. Sudije apelacionih sudova, sudova koji su nasledili nadležnosti Vrhovnog suda.
Neću uopšte da ulazim u tu raspravu, ali paušalno tvrditi stvari poput toga, ili recimo, 94 javna beležnika na sedam i po miliona građana. To je apsolutno netačno. Pa, mi imamo 33 suda za čije područje nisu imenovani javni beležnici. U tim sudovima ne postoji nadležni javni beležnik nego posao koji tamo gde postoji javni beležnik u takvim mestima obavlja sud.
Ko zarađuje desetine hiljada evra? Ako postoji pojedinac to će mu ovim biti odredbama koje smo predložili, onemogućeno. A ja postavljam jedno pitanje, reče moj uvaženi prethodnik, kaže – ne 30%, 50%. Pa kada je zakon donesen stavili ste nula posto državi. Nula posto državi je stavljeno u zakon koji je 2011. godine usvojen, nijedan jedini dinar. Mi sada predlažemo 30%, a vi kažete – ne, 30%, 50%. Pa, gde ste bili 2011. godine kada je predlagan zakona da onda kažete da treba državi nešto dati. Tada se nije čulo ništa od toga.
Da li znam koliko se meseci čeka? Još jedan od pokušaja podmetačina. Najduže se čeka od 10 do 14 dana za sastavljanje ugovora i to imate u slučaju svega dve javnobeležničke kancelarije od ukupno 93. U proseku se čeka od dva do tri dana, što je potpuno normalno, zabrinuo bih se da se čeka manje, što bi značilo da ljudi stavljaju pečate ne čitajući i ne proveravajući sadržinu izjava stranaka.
Ko kome ograničava slobodu ugovaranja? Sloboda ugovaranja ograničena je prinudnim propisima, to kaže Zakon o obligacionim odnosima. Niko nikome ne ograničava slobodu ugovaranja. Da li recimo ja mogu svom uvaženom kolegi da odem i napišemo nas dvojica ugovor da mu prodajem spomenik „Pobednik“ na Kalemegdanu? Možemo mi to da napišemo. Može to sudski overitelj i da stavi potpis na to, notar na to neće staviti potpis, ni potpis ni pečat. Ali, zato se ono što notar sastavi, u svojoj biti, u svojoj suštini razlikuje od onoga što se donese sudskom overitelju na overu.
Kako mi nije žao advokata koji su moji partijski prijatelji, drugovi, kolege? Žao mi je. Žao mi je zato što se takvi ljudi protivzakonito i protivustavno suspenduju, zato što se takvi ljudi, zato što hoće da rade, zato što hoće svoje pravo na rad, zato što hoće da zarade hleb od koga će da izdržavaju svoju porodicu, bore za pravo da rade, a neko im to pravo oduzima.
U Sremskoj Mitrovici, pre nekoliko dana, postoje slučajevi višestrukog silovanja maloletnice. Nijedan advokat nije smeo da dođe na saslušanje okrivljenog, nijedan. Kada sam ja pozvao svoje partijske prijatelje, kako rekoste, u Sremskoj Mitrovici i pitao ih, rekli su mi - ne smemo. Ne smemo zato što će da nas suspenduju. Da li je to normalno, da li je to zakonito, da li je to ustavno. Pravo na štrajk je izjednačeno sa pravom na odbijanje štrajka u svim međunarodnim aktima, u aktima međunarodne organizacije rada, u našim važećim propisima.
Ko je pokušao da stavi advokaturu pod svoju kontrolu? Pokušao je onaj koji je donosio zakon iz 2011. godine. Upravo ono što nije pošlo ni Brozu za rukom, pošlo je onome ko je doneo Zakon o advokaturi 2011. godine. Tom Zakonu o advokaturi koji je ukinuo samostalnost i nezavisnost regionalnih advokatskih komora, tom Zakonu o advokaturi u kojem su donete neustavne odredbe kojim je Komora Srbije mogla da oduzima javna ovlašćenja regionalnim komorama. Kako može da oduzme neko nekome ono što mu nije ni dao? Ne daje Komora javna ovlašćenja. Javna ovlašćenja jedino može da poveri država. Samo država.
Podsećanja radi, pošto je pomenut taj štrajk iz 2011. godine, šta je tada omogućeno Zakonom o advokaturi? Toga se sećaju dobro svi, naročito beogradski advokati. Tada je Advokatska komora Srbije, jednim potezom pera zbrisala legalno izabrano rukovodstvo Advokatske komore Beograda, organizovala skupštinu sa 300 ljudi, izabrala neko svoje rukovodstvo, tada legalno i legitimno izabranog predsednika Advokatske komore Beograda Slobodana Šoškića izbacila na ulicu, a Ministarstvo pravde, tadašnje, šta je radilo? Ono je ćutalo. Ministarstvo pravde koje treba da nadzire sprovođenje javnih ovlašćenja je ćutalo.
Ustavni sud je kasnije ocenjivao te odredbe Zakona o advokaturi, oglasio ih za neustavne i stavio van snage.
Dakle, neko je tada napao na izbornu volju advokata. Neko je tada advokatima koji su na do tada najbrojnijoj izbornoj skupštini Advokatske komore Beograda na kojoj je bilo gotovo 1100 advokata, nikada se ranije nije to dogodilo, napao izbornu volju advokata, prekrojio je i doveo potpuno drugo rukovodstvo Advokatske komore Beograda. Nadležno ministarstvo je ćutalo.
Nećete da kažete protiv čega su se u Zakonu u advokaturi bunili advokati 2011. godine. Bunili su se zbog pokušaja uvođenja fiskalnih kasa. Da li su bili u pravu ili ne, uopšte ne ulazim u to, ali se sećam jedne stvari, nisu se bunili protiv Zakona o javnom beležništvu, a na istoj sednici 5. maja 2011. godine, taj zakon je donet zajedno sa Zakonom o advokaturi, Zakon o advokaturi koji je za razliku od prethodnih zakona, gle čuda, izbrisao ministarstvo nadležno za poslove pravosuđa, neposredno izričito navođeno u svakom prethodnom Zakonu o advokaturi. Taj Zakon o advokaturi izbrisao je ministarstvo nadležno za poslove pravosuđa, kao ministarstvo koje vrši nadzor nad sprovođenjem javnih ovlašćenja.
Ustavni sud je lepo rekao – Zakonom o državnoj upravi, predviđena je nadležnost ministarstva nadležnog za poslove pravosuđa. Kada se Vlada Republike Srbije septembra meseca pozvala na taj zakon rukovodstva Advokatske komore, pokušavalo je da ismeva i mene lično i Vladu, govoreći da Zakon o državnoj upravi ne može da se primenjuje. Ko to priča, taj nije pročitao zakon. Imalac javnih ovlašćenja kome su poverena javna ovlašćenja tretira se kao državni organ. Prema tome, javno ovlašćenje koje je zakonom povereno, između ostalog i Advokatskoj komori je javno ovlašćenje čiju primenu mora da kontroliše država.
Što sam vam ovo rekao? Jedno od poverenih javnih ovlašćenja jeste i sprovođenje disciplinskih postupaka. Jedno od poverenih javnih ovlašćenja jeste i privremena zabrana bavljenja advokatskom delatnošću.
Čovek je u Novom Sadu otišao kao branilac po službenoj dužnosti na poziv policije i tužilaštva na saslušanje lica koje je izvršilo krivično delo – ubistva. Nakon toga je suspendovan kao advokat, a Zakon o advokaturi izričito kaže – advokat ne može da odbije odbranu lica koje mu naloži sud, drugi državni organ ili advokatska komora, ukoliko nije drugačije propisano zakonom, odnosno iz razloga iz kojih može da odbije to, a koji su predviđeni zakonom. Koji su to razlozi predviđeni zakonom? Oni koji se tiču izuzeća advokata ukoliko je u sukobu interesa, kao što imate razloge za izuzeće sudija, kao što imate razloge za izuzeće tužioca ili zamenika tužioca, apsolutno iste, ne apsolutno, ali gotovo iste, iste prirode.
Dakle, ovde imamo ljude koji rade potpuno mimo ustava, postupno mimo zakona, koji drugima oduzimaju pravo na rad.
Podsetiću vas na još jednu stvar, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, pravo na pravnu pomoć nije ekonomsko pravo. Pravo na pravnu pomoć je ljudsko pravo. Nikome ne možete da uskraćujete njegova ljudska prava kojoj god profesiji da pripadate.
Danas se bunimo iz određenih krugova i glasova protiv ekskluziviteta notara, a neko je pre toga godinama u procesnim zakonima davao ekskluzivitet advokatima, pa je kroz čitav niz izmena i dopuna donošenja novih zakona monopol davan advokatu. Sada jadikujemo što ne može ugovor da sastavi sudija, profesor prava, pravno pismeno lice. A da li znate da reviziju ne može da napiše niko drugi nego advokat? A zašto? A što ne može da ga napiše profesor Pravnog fakulteta? A što ne može da ga napiše naš, vaš, moj prijatelj koji je pravnik u banci, koji je pravnik u opštini, koji je pravnik u sistemu državne uprave? Branilac u krivičnom postupku može biti ko? Samo advokat. Dakle, advokat je dobio monoplistički položaj u pravnom sistemu.
Uopšte ne kažem da je to loše, ali je vrlo loše kada neko svoj monopolistički položaj koristi da bi drugoga ucenjivao, da bi sistem blokirao, kada je svestan da funkcionisanje sistema u dobrom delu zavisi od njega lično i onda se ponaša na ovakav način.
Moram da pomenem jednu stvar koja je potpuno izostala. Kada država nekoga zadrži u pritvoru pola sata duže, jedni za drugim ustaju predstavnici nevladinih organizacija i različitih državnih institucija da napadnu državu i kažu da neosnovano lišava slobode neko lice pola sata. To nije sporno. Apsolutno su u pravu. Svaki put treba da ustanu.
Da li znate da u beogradskom Okružnom zatvoru imate lice koje 54 dana čeka izricanje svoje oslobađajuće presude? Zbog čega? Pedeset četiri dana je duže u pritvoru. Zbog čega? Zato što neko neće da se pojavi pred sudom i omogući tom licu izricanje oslobađajuće presude i da izađe.
Da li se podigla jedna jedina nevladina organizacija da kaže – neko zloupotrebljava svoj monopolistički položaj i narušava drugome njegovo ljudsko pravo? Ja nisam čuo. Čuo sam poslednjih dana da ljudi govore o tome.
Odmah da znate, po praksi Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu za takvo neosnovano lišenje slobode koje nije izazvano razlozima države nije odgovorna država, već je odgovoran onaj ko mu je onemogućio da ranije izađe na slobodu.
Žao mi je mojih partijskih kolega koji su žrtvama onih koji, kršeći Ustav, ih suspenduju i ne daju im da rade i te kako mi ih je žao. Žao mi je svakoga kome u državi, koja je, hvala Bogu, počela da smanjuje armiju nezaposlenih, neko onemogućava da radi.
Ne vodim ja nikoga sa sobom, pa makar se taj neko zvao i dr Đorđe Sibinović. Većina ljudi koje ste pomenuli po imence su ljudi od integriteta. Ako imate nešto lično protiv njih, obratite se njima. Ja ovde nisam ničiji branilac, a da li nešto zavisi od mene ili ne, u Narodnoj skupštini to ne zavisi od ministra, već zavisi od volje građana pretočeno u volju i glasove narodnih poslanika.
Nije se retko dešavalo da zakoni, sa čijim predlogom izmena i dopuna dođemo ovde u Narodnu skupštinu, dožive svoje izmene amandmanima poslanika, pa čak i amandmanima opozicionih poslanika i svaki put sam to pozdravio, samo što je sećanje nekad kratko, pa ako smo nešto dobro uradili, to nećemo da pominjemo. U Srbiji mnogo bolje prolazi ružna vest, loša vest, vest u kojoj ima neistina, vest u kojoj ima ličnih diskvalifikacija, ličnih blaćenja, a ja mislim da smo dobro radi.
Evo, dr Milosavljević je bio do malopre ovde. To je čovek sa kojim smo napravili jedno mnogo dobro zakonsko rešenje zato što smo prihvatili njegov amandman i ja sam ponosan na to. Žao mi je što to nisu uradili prethodni sazivi Skupštine. Žao mi je što neka prethodna vlast, kada sam ja bio u opoziciji, nije imala moć i snage da prihvata amandmane opozicije, jer sam uveren da bi onda zakoni bili mnogo bolji.
Mislim da vlast kojoj pripadam pokazuje svoju veličinu upravo time što slušajući opoziciju, konstruktivno razmatrajući njene predloge, prihvata amandmane koji jesu u skladu sa svrhom zakonodavca, odnosno zakonopisca.
Kada se nešto kategorično tvrdi, onda to treba zasnivati na jasnim, tačnim i proverljivim činjenicama, a slušajući neka izlaganja ovde, ja takve činjenice nisam čuo. To ne znači da neko od mojih uvaženih prethodnika u nekim stvarima nije bio u pravu, ali ne postoji opasnija stvar od poluistine. Kažete nešto što jeste, a onda tri stvari vezano za to koje nisu i onda ono što jeste u potpunosti izvrnete na tumbe, što bi rekao naš narod.
Advokati čiji je motiv bio isključivo profesionalne prirode u ovom štrajku imaju prilike da kroz ove predložene izmene i dopune zakona vide da je i dalje predloženo rešenje nešto u čemu i oni imaju korist.
Pominjana je nekoliko puta legalizacija. Legalizacija je i dalje moguća. Imate je u Zakonu o overi potpisa, rukopisa i prepisa. U istovetnom tekstu je prešla iz Zakona o javnom beležništvu, u taj zakon koji je donet krajem avgusta meseca ove godine. Ko želi da kupi automobil, i dalje može na isti takav način da uradi tako nešto. Da li to može da uradi za kuću, za stan, za njivu, za šumu, za plac? Ne može i mislim da je dobro što ne može, jer je upravo overavanje ugovora o prometu nepokretnosti po sistemu overe potpisa sa ugovarača legalizacijom dovelo naš pravni saobraćaj u veliki problem. Upravo na ovaj način to se onemogućava.
Onaj ko misli da to nije dobro, neka i dalje to slobodno misli. Ovo je zemlja u kojoj se slobodno misli, ali po svim relevantnim međunarodnim aktima i Saveta Evrope i Evropskog parlamenta, a Srbija teži uspostavljanju vladavine prava po evropskom uzoru.
Država ima ekskluzivno pravo da reguliše oblast prometa nepokretnostima zato što se na takav način smanjuje mogućnost pranja novca, zato što se na takav način građanima daje mnogo viši stepen pravne sigurnosti, zato što je građanin tada mnogo sigurniji da ako je kupio stan zna da ga je kupio on i da nije isti vlasnik koji ga prodao njemu taj isti stan prodao nekolicini drugih lica. Da li postoji čarobni štapić koji apsolutno onemogućava tako nešto? Ne postoji ni u jednoj državi. Da li je javno beležništvo nešto što mogućnosti malverzacija svodi na minimum? Jeste. Da nije tako, ne bi ga uvodile druge države u Evropi i uređenom svetu, a Srbija je jedna od poslednjih u Evropi koja to čini. Zahvaljujem.
