Hvala uvažena gospođo predsednice.
Dame i gospodo narodni poslanici, zaista sam pažljivo i pomno pratio izlaganje svog uvaženog kolege, narodnog poslanika Neđe Jovanovića i želeo bih da ukažem na nekoliko momenata koji su ipak javno izgovorena reč, pa se treba osvrnuti na njih.
U vrlo sadržajnom izlaganju, kolega Jovanović je dao podatak vezan za gradove Užice i Smederevo koji imaju negde do 100.000 stanovnika. Oba grada su gradovi u kojima još uvek nemamo javnog beležnika, ali je dao podatak da se, recimo u Užicu, godišnje overava 20.000 ugovora o prometu nepokretnosti. Podatak je ne za malo, nego izuzetno netačan. Ja verujem da niste tu grešku učinili namerno. Evo reći ću vam kako i zašto.
Za Užice nemam konkretan podatak, ali imam recimo za gradsku opštinu Zemun. Gradska opština Zemun ima oko 162.000 birača i negde se procenjuje oko 200.000 stanovnika. U gradskoj opštini Zemun ja imam podatak iz Trećeg osnovnog suda za 2014. godinu, za dva meseca, iz različitog perioda godine. Jedan je mart mesec 2014. godine, drugi je jun mesec 2014. godine. U martu mesecu na području Trećeg osnovnog suda za opštinu Zemun, ukupno overenih potpisa na ugovorima o prometu nepokretnosti ima 155, a onda za mesec jun, ta brojka je 226. Kada to pogledate na godišnjem nivou za opštinu sa 200.000 stanovnika, doći ćete do podatka da je to otprilike negde oko 2.000 ugovora o prometu nepokretnosti. Pretpostavljam da se vaša brojka ticala ukupnog broja overa koje su sudske overe, a ne samo overe ugovora o prometu nepokretnosti.
Međutim, ono što ovde zabrinjava, ja ću to vezati za drugi deo vaše diskusije, evo recimo, za taj mesec mart i mesec jun na području Trećeg osnovnog suda Opština Zemun, od 155 ugovora overenih u martu, samo 15 ugovora ima pečat advokata. Od 155 samo 15 na sebi nosi pečat advokata koji je ugovor sastavio. U junu mesecu od 226 ugovora, samo 19 ugovora nosi pečat advokata koji je sastavio ugovor.
Neću da ulazim u raspravu oko toga, vi ste dobar advokat, dobar pravnik, odličan pravnik, i jasno vam je šta sam time želeo da poručim.
Kada je reč o drugim delovima koje ste istakli u vašem obraćanju, nije tačno da kroz solemnizaciju, i ja sam to dobro objasnio u uvodnoj reči, da građanin opet plaća istu taksu. Hajde da ponovim još jednom. Dakle, on plaća jedan iznos kada sastavlja ugovor za njega javni beležnik. Ajde simbolično da se izjasnimo, ako je taj iznos 1.000 dinara, i ugovor sastavlja samo javni beležnik, građanin njemu plaća 1.200 dinara, to je nagrada beležniku, plus PDV.
Ako odlazi kod advokata, pa onda advokat sastavi ugovor, a sa tim ugovorom ugovornici ili advokat odlaze kod javnog beležnika, on ne plaća tih 1.000 beležniku, on beležniku plaća 600 dinara.
Sada da građanima razjasnimo jednu pravnu radnju koja njima zvuči potpuno strano. Šta to znači solemnizacija? Šta je to pretvaranje privatne isprave u javnu ispravu? Evo jednog konkretnog primera. Recimo gospodin Jovanović i ja trgujemo jednim stanom u Beogradu, i to činimo pre pet meseci. Tada nema javnih beležnika u Srbiji. Nas dvojica odlazimo kod našeg prijatelja advokata u koga imamo obojica poverenja, on sastavi ugovor, mi sa tim ugovorom odlazimo u sud, sud utvrdi da je to Neđo Jovanović, sa jedne strane, kao recimo kupac, da je to Nikola Selaković sa druge strane, kao prodavac, utvrdi naš identitet na osnovu ličnih isprava i overi naše potpise.
Recimo, gospodin Jovanović hoće da uđe u stan koji sam mu ja prodao, posle pet dana, nakon ulaska u posed, on odlazi u Užice da donese svoje lične stvari da se preseli, vraća se posle pet dana i u tom stanu zatiče nekog Miku Mikića. Šta njemu stoji na raspolaganju pre pet meseci kada nema javnog beležnika? On odlazi u sud, podnosi tužbu, pokreće parnicu, čeka izricanje privremen mere i čeka u skladu sa srpskom praskom, 12, 24, 36 meseci ili više da dođe u stan koji je kupio.
Pet meseci nakon toga imate u Srbiji javnog beležnika. Mi možemo da odemo opet kod advokata posle usvajanja ovih izmena, ako bude ovako izmenjen zakon. Advokat može da sastavi ugovor, javni beležnik ga solemnizuje. Stvara od privatne isprave javnu ispravu.
Javno-beležnički zapis nije samo javna, on je i izvršna isprava. Ako se kolega Jovanović nađe u istoj situaciji da se u njegov stan u međuvremenu neko uselio, da li on ide pred sud, podnosi tužbu, da li čeka sa 30, 50 ili 12 meseci završetak parnice? Ne.
On ima javnu ispravu koja je izvršna, sa njom može da ode u policiju, policija da dođe do tog stana. Tom licu koje je ušlo u stan bespravno naredi iseljenje i on u roku najkraćem mogućem može da uđe u svoj stan.
To je, dame i gospodo, javna izvršna isprava. Ako neko može da mi kaže da je bolje overiti dva potpisa, a posle toga u slučaju spora ući u parnicu i tu parnicu voditi mesecima ili godinama, nego imati javnu izvršnu ispravu po kojoj može da se postupi u roku od jedan, dva ili tri dana, to bi bilo isto kao kada bi me neko ubeđivao da treba od Beograda do Novog Sada da upregnem čeze pa idem na njima nego da sednem u automobil i stignem na željeno mesto u roku od 60 minuta. Ovde je reč zaista o tektonskoj promeni u funkcionisanju pravnog sistema jedne zemlje. To znači solemnizacija.
Zakon o premeru i katastru, on kaže da zahteva formu koja je propisana drugim zakonom, pa ako je Zakonom o prometu nepokretnosti propisano da ugovor o prometu nepokretnosti koji sastavlja advokat, a overava javni beležnik kroz solemnizaciju ili ga isključivo sastavlja javni beležnik, ali on ima snagu javne isprave, ako to propisuje Zakon o prometu nepokretnosti, Zakon o premeru i katastru poziva se na taj zakon.
Još nešto što moram da primetim. Javni beležnik ne sme da prima gotov novac. Javni beležnik može novac za uslugu koju pruži da primi samo na dva načina. Jedan je uplatom na račun, o čemu dostavlja uplatnicu kao dokaz da je izvršio tu uplatu. Drugo je elektronskim putem preko elektronskog terminala koji se nalazi u njegovoj javno-beležničkoj kancelariji. Gotov novac – ne.
Mi imamo, nakon dva meseca funkcionisanja javnog beležnika, jednim pritiskom na dugme u poreskoj upravi izvod svih prihoda javnih beležnika i poreza koji plaćaju. To je sistem koji po svom stepenu uređenosti garantuje zakonitost pravnog prometa i platnog prometa kod javnih beležnika.
Zašto ovo napominjem? Zato što želim jednoga dana da na takav način u Srbiji funkcionišu sve, pa i pravosudne profesije.
Čega nema kod javnog beležnika i zašto se buni? Znate, ja imam dosta prijatelja advokata. Pretpostavljam da imate i vi, i sami ste advokat. Jedna od stvari koju su mi ti moji prijatelji advokati, a i advokati sa kojima sam vodio razgovore oko prevazilaženja problema nastalih obustavom rada, je bila – ja neću da bilo ko ulazi u ugovor koji sam ja sastavio. Čekajte, ako je to javna isprava, a zašto niko ne sme da uđe u taj ugovor? Šta se to krije u tom ugovoru? Da li se možda krije, recimo, vrednost pravnog posla?
Mi smo imali u našim sudovima jedan veliki problem dok je u njima postojala isključivo legalizacija, odnosno overa identiteta. Taj problem se sastojao u sledećem. Sudski overitelj stavlja pečat na ugovor, uopšte ne ulazi u kupoprodajnu cenu i sadržinu ugovora, a cena sudske takse za overu se određivala prema ceni pravnog posla navedenog u ugovoru.
Mi smo mogli da odemo, recimo, tada u sud, zaključimo ugovor o kupoprodaji stana na Vračaru, stan od 50 kvadrata po ceni od 25.000 evra. Ne znam da li postoji iko u ovoj sali da može da veruje da na Vračaru možete da kupite stan po ceni 500 evra po kvadratu? Na Vračaru gotovo da nemate zonu u kojoj je cena stana po kvadratu ispod 1.200, 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti.
Da li je sudski overitelj proveravao tu cenu? Naravno da nije. Ta cena je, ako je u dobroj zoni na Vračaru, ne 25.000 evra, već 250.000 evra. Zašto to nije radio sudski overitelj? Zato što sudski overitelj ima srednju ili osnovnu stručnu spremu, zato što njegova dužnost nije bila to da radi.
U takvom sistemu vi ste mogli da dovedete do toga da takav način zaključenja ugovora bude jedna od najboljih i najefikasnijih mašina za pranje novca, bez ikakvih problema, sa sve pečatom države na potpise saugovornika.
Jedna bitna stvar koju želim još jednom da pomenem - Zakon o javnom beležništvu iz 2011. godine ni na kakav način nije definisao prihod države od delatnosti javnog beležnika. Ove izmene i dopune Zakona o javnom beležništvu to uvode i država će prvi put bez snošenja odgovornosti, bez svoje neposredne delatnosti u ovoj oblasti, ubirati prihod od delatnosti javnog beležnika. To je velika stvar i taj prihod ide direktno sudovima, odnosno pravosuđu i mislim da je to dobro. Kada saberete 20% PDV, 30% neoporezovanog dela nagrade, doći ćete do rezultata da je, u odnosu na ono što se plati javnom beležniku, to 41,6%. Toliko ide državi. To je velika stvar. Država to dobija, odgovornost snosi javni beležnik.
Javnobeležnička komora je zaključila ugovor o osiguranju. To možete uvek da proverite. Minimalni iznos je bio po beležniku 80.000 evra, sa namerom da se povećava i mislim da je to sistem koji u svojoj osnovi ima dobro polazište da uspe. Da li će on uspeti, to je pod znakom pitanja i zavisi od naše aktivnosti kao države.
Samo još jednom da ponovim, ono što ste rekli vi, što sam rekao i ja, javni beležnik i advokat nisu suprotstavljene strane. Osamdeset posto javnih beležnika, prvoimenovanih, su ljudi koji su do pre dva meseca bili advokati. To su ljudi koji su do juče bili u istom bratstvu sa advokatima.
Mi imamo jedan drugi problem i ja sam uveren da ćemo u nekoj budućoj, mnogo studioznijoj i boljoj, u smislu sadržajnijoj, izmeni Zakona o javnom beležništvu razgovarati o sledećem. Dva su problema. Javnih beležnika ima izuzetno malo. Čak i kada se popuni broj koji je predviđen privremenim Pravilnikom od 371, i tad ih je malo, zato što je zakonodavac izuzetno visoko postavio tu granicu da jedan beležnik dolazi na 25.000 stanovnika. Moje mišljenje je da je realan odnos jedan beležnik na 15.000 stanovnika. Dajte prvo da popunimo ovaj broj. S jedne strane problem je, beležnika je malo. S druge strane, problem je to što advokata imamo izuzetno mnogo, zato što je advokatura, nažalost, poslednjih 25 godina bila socijalni ventil za propala društvena preduzeća, odakle su pravnici odlazili iz pravnih službi u advokaturu. Svako ko je nesrećnim sticajem ratnih okolnosti pobegao iz Krajine, iz Bosne i Hercegovine, sa Kosova i Metohije, imao položen pravosudni ispit, gde je otišao? Otišao je u advokaturu.
Gospodin Jovanović verovatno zna podatak koji ću sada izreći. Evo, pričali smo o Gradu Užicu. Grad Užice je 1991. godine imao 19 advokata. Danas Grad Užice ima 86 advokata. Pogledajte Beograd. Devedesete godine Grad Beograd je imao negde do 500 advokata. Danas ima preko 4.000 advokata. Njihov kolač se smanjio, ali je broj usta koji ga jedu porastao.
Nećemo mi beležnike uvoziti. To su ljudi koji su pravnici, žive u Republici Srbiji, koji su danas u advokaturu, u sudu, u tužilaštvu, koji će, stičući uslove da budu imenovani za beležnike, prelaziti u beležnike.
Na poslednjem ispitnom roku koji je sproveden u oktobru mesecu, kada se prijavilo najviše od 2012. godine, najviše je bilo advokata. Verujte da je čak bilo i predsednika advokatskih komora koji su polagali javnobeležnički ispit.
Zaključujem. Jesam dao sebi malo duže prilike da govorio da bih i govorio manje u narednom toku sednice, ali ono što sam rekao na početku, kažem opet. Beležnik i advokat nisu suprotstavljene strane. Beležnik i advokat moraju da sarađuju, a Srbiji je potreban sistem javnog beležništva. Navešću jedan apsurd. Ako privremene institucije samouprave na Kosovu i Metohiji imaju organizovanu javnobeležničku službu i ako je Srbija jedina teritorija koja do pre dva meseca nije imala javno beležništvo na celom području Balkana, onda je to dovoljno alarmantna činjenica da ukaže na to koliko je i ta pravosudna profesija Srbiji, građanima Srbije u uspostavljanju pravne sigurnosti u Srbiji potrebna. Hvala vam.
