Hvala najlepše.
Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, zaista ću sa zadovoljstvom odgovoriti na primedbe koje su ovde istaknute, naročito na one koje smatram najvažnijim, a i one koje su izrečene u formi, neke od njih, apsolutnih neistina. Nije prvi put da se čuje tako nešto i nije prvi put da ostane neodgovoreno na ona pitanja ili one podatke koje sam iznosio ranije, a sada ću ih izneti opet.
Dakle, da li je najavljivano donošenje Zakona o zaštiti uzbunjivača u određenom vremenskom roku? Jeste, i to se ne spori ni jednog jedinog trena. Međutim, ono na šta Republika Srbija nije mogla da utiče ni kada je na vlasti bila neka prethodna vlada, ni danas kada smo mi iz SNS na vlasti, jeste rad odgovarajućih evropskih i panevropskih institucija. Evropskih kao što je Evropska komisija, a panevropskih kao što je Savet Evrope.
Naime, mi smo se dobro držali nečega što neko prethodni često i nije, a to je da smo na predloge zakona, odnosno radne verzije i konačne verzije nacrta zakona čekali mišljenja eminentnih evropskih institucija, čak i onda kada je to odlagalo donošenje takvih zakonskih tekstova koji su bili najavljivani u određeno vreme. Na isti takav način ovaj Predlog zakona o zaštiti uzbunjivača koji se danas nalazi među vama je Predlog zakona koji je dobio pozitivna, izuzetno pozitivna mišljenja Saveta Evrope i Evropske komisije.
Evo ga ovde kog mene pregled završne verzije Nacrta zakona o zaštiti uzbunjivača, koji je upućen jula 2014. godine iz Saveta Evrope, ali smo onda smatrali da nije zgodno da idemo sa tom verzijom zakona odmah pred narodne poslanike, jer u tom trenutku još uvek nismo dobili ocenu Evropske komisije. Tako smo u septembru mesecu 2014. godine dobili i ocenu Evropske komisije ovog teksta zakona.
Ko uzme i pažljivo pročita, a to su mogli da urade kako predstavnici vladinog, tako i predstavnici nevladinog sektora, može da vidi, prvo, da na ovaj nacrt, tada nacrt, a sada Predlog zakona o zaštiti uzbunjivača, nema suštinskih primedbi, da one primedbe koje su istaknute su u 99% slučajeva i uvažene i unete u tekst i da ono što kaže nedvosmisleno i Evropska komisija i Savet Evrope jeste da su zadovoljni tekstom Predloga zakona i da stavljaju akcenat na buduću primenu tog zakona.
Zašto ovo citiram? Jeste dobro što smo mi dobili ova mišljenja i što su ta mišljenja pozitivna, to je još bolje. Međutim, ono što je još bitnije, a što se tiče jedne potpune neistine koja je ovde izneta u istupanju jednog od mojih uvaženih prethodnika, jeste činjenica da je u izradi ovih mišljenja učestvovala i grupa stranih eksperata, koja je asistirala radnoj grupi koja je izradila model, radnoj grupi koju je sačinio Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Ali, ti isti strani stručnjaci su učestvovali i u radnoj grupi koju je formiralo Ministarstvo pravde Republike Srbije.
Prema tome, ta priča, koju bi izgleda neko želeo da postoji, o ne znam kakvim stranim plaćenicima ili kome već, je apsolutno jedna velika neistina. Dakle, stručnjak za zaštitu uzbunjivača iz SAD, gospodin Tom Divajn, i stručnjak za zaštitu uzbunjivača iz Velike Britanije, gospodin Pol Stivenson, su učestvovali u radu i jedne i druge radne grupe.
Ovde predamnom je jedno pismo gospodina Pola Stivensona, gde on u prve tri rečenice navodi ključne razloge zašto je Predlog zakona o zaštiti uzbunjivača bolji od modela Zakona o zaštiti uzbunjivača. On to vrlo taksativno i dobro navodi. Koga interesuje to, može da uzme i da pogleda kod mene, kao i da pročita čitavo pismo, a može čak da dobije i fotokopiju tog pisma. Citiraću ono što je suština njegovog pisma.
On kaže: „Razlozi za veću prihvatljivost Predloga zakona o zaštiti uzbunjivača su u sledećem: prvo, u izradi Predloga zakona o zaštiti uzbunjivača učestvovao je mnogo širi krug subjekata nego u izradi modela zakona“. Tako je gospodin Stefanović pominjao ljude koje sam imao prilike neke od njih i kao uzbunjivače, kao ministar pravde i državne uprave tada, i da primim u Ministarstvo, preko udruženja građana koje ih je okupilo, a to je Udruženje građana „Pištaljka“. Inače, prvi put da je neki ministar pravde primio uzbunjivače, imao sastanak sa njima i tada dogovorio, na njihovu žalbu, kada su rekli – nismo bili uključeni u izradu teksta modela, ministre, da li biste bili voljni da nas uključite u izradu teksta nacrta zakona o zaštiti uzbunjivača, postigli smo taj dogovor, pa neka od lica koja ste vi pominjali ovde su i učestvovala u tome. Drago mi je da ih pominjete, a meni je još draže to što sam bio u prilici da saslušam njihove zahteve, da ih uključim u izradu teksta nacrta zakona.
Dakle, prvi razlog je što se kaže da je predlog odnosno nacrt zakona o zaštiti uzbunjivača bolji od modela, zato što je okupio znatno širi krug subjekata koji su učestvovali u njegovom definisanju odnosno pisanju.
Drugi, ništa manje važan, a za nekoga možda i važniji razlog je da Predlog zakona o zaštiti uzbunjivača u odnosu na model zakona znatno više poštuje preporuku Saveta Evrope o borbi protiv korupcije odnosno o zaštiti uzbunjivača.
Dakle, ista dvojica stranih eksperata koji učestvuju u radnoj grupi za izradu modela, učestvuju i u radnoj grupi za izradu ovog predloga zakona i oni kažu – ovaj Predlog zakona je bolji. Učestvuju i uzbunjivači koje ste vi pomenuli.
Podsetiću javnost na nešto što ju je uzdrmalo pre više od godinu i po dana, kada su se za bukvalno tri do četiri sata nakon telefonskog razgovora u kabinetu ministra pravde obreli direktorka Agencije za borbu protiv korupcije, Poverenik za zaštitu podataka o ličnosti i informacija od javnog značaja i Zaštitnik građana, lica koja su tada bila na tim funkcijama su i danas na tim funkcijama, da alarmiraju mene da se u sistemu Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, tačnije u Kazneno-popravnom zavodu u Nišu, dešava slučaj ugrožavanja jednog uzbunjivača. Za četiri sata dobili su sastanak, odmah su rekli da ranije nisu mogli da zamisle takav sastanak i u tako brzom roku, a u roku manjem od 48 sati potvrđeno je da su bili u pravu, da je bila bila suspendovana zaposlena u KPZ-u Niš, koja je bila uzbunjivač, da sam tada postupajući kao ministar pravde i državne uprave preduzeo sve neophodne mere, sankcionisao to. Prvo sam sankcionisao upravnika koji je ugrozio uzbunjivača, a zatim i zaštitio samog uzbunjivača.
Ja sam na to ponosan, kao što sam ponosan i na činjenicu što sam glas uzbunjivača u donošenju ovog zakona i te kako umeo da čujem. Krivo mi je što se držite samo jednog subjekta koji je eventualno nezadovoljan predloženim tekstom zakona, pa nećete da kažete ko je još podneo određene amandmane i takođe ih vrlo dobro obrazložio.
Rečena je jedna, neko bi rekao potpuna neistina, a ja ću da kažem - poluistina. Kaže se, u pravu ste, poluistina je neuporedivo gora od neistine, otprilike, parafraziraću, ne mogu da citiram – izuzeli ste nezavisne institucije i dali ste to nekom sudu. Jedina nezavisna institucija predviđena Ustavom Republike Srbije je sudstvo, Ustavom definisana kao takva. I zamislite – uzeli ste nekom drugom i dali ste sudu! Da li znate da je taj model sadržao jednu odredbu koja je po mom ličnom, pravničkom mišljenju na ivici uopšte modernog koncepta vladavine prava? Tim modelom je dato jednoj instituciji oličenoj u pojedincu mogućnost da izriče preporuku poslodavcu, a ako poslodavac ne postupi po toj preporuci, smatra se da je učinio krivično delo. Bila je predviđena kazna zatvora do tri godine. Pazite, kazna zatvora koju tu faktički ne izriče sud. Dajte mi primer jedne jedine države u svetu, ne u Evropi, u svetu, gde to postoji. A odmah ću vam reći – ne postoji nigde.
Šta smo mi u suštini uradili? Neko reče – mi smo napustili model. Ne. Prva stvar, taj model nije bio niti nacrt niti predlog zakona. On pravno-tehnički, jezički, nije bio. Zna se kako zakon može da izgleda, zna se kako se formulišu zakonske norme. Rečeno je, između ostalog – Ustavni sud je oglasio neustavnim Pravilnik o zaštiti uzbunjivača koji je donela Agencija za borbu protiv korupcije, pa će sada uzbunjivači da ostanu bez zaštite. Apsolutno netačno. Ustavni sud nije ocenio odredbu Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije koja daje zaštitu uzbunjivačima. Nemojte da zavaramo javnost da će odjednom, kada Ustavni sud objavi svoju odluku, ceo sistem da se sruši. Nije tačno. Dakle, taj zakon i dalje sadrži odredbu koja pruža uzbunjivačima odgovarajuću zaštitu.
Šta je bilo još loše u modelu? Kada taj inokosni državni organ donese odgovarajući akt, na takav akt ne postoji mogućnost žalbe. I ono što su nam rekle kolege iz Saveta Evrope, bez trunčice dvoumljenja, jeste – usvojite li ovo, imaćete problem uopšte, ne sa bilo kojim stranim, već i sa bilo kojim domaćim investitorom. Ako ne zaštitite, kao što štitite uzbunjivača, i poslodavca, stvorićete veliki sistemski problem.
Neko je pomenuo mogućnost davanja novčane nagrade uzbunjivaču za posao uzbunjivanja koji učini. U uporednom pravu zaista postoje takvi slučajevi. Međutim, ja ću navesti jedan primer i opet smo kao glavnog saradnika imali stručnjaka iz Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i Severne Irske, čovek koji je rekao – nemojte to uvoditi nikako, jer je Velika Britanija, koja ima najdužu tradiciju zaštite uzbunjivača u Evropi, to napustila pre godinu i po dana. A zašto je napustila? Zato što im je to u sistemu zaštite uzbunjivača stvorilo potpuni haos. Dve stvari su naveli. Prva je ta novčana nagrada uzbunjivaču za uzbunjivanje, a druga je, ako se ne varam, odredba zakona u kojoj je stajalo da uzbunjivač mora da postupa u dobroj veri. Čak imamo izričito dato pismeno mišljenje najvećeg stručnjaka iz Ujedinjenog Kraljevstva, dakle iz Velike Britanije, koji je jedan od najvećih stručnjaka SE za ovu oblast, koji je rekao – nikako ne unosite odredbu po kojoj uzbunjivač mora da postupa u dobroj veri, zato što će vam to nepotrebno zakomplikovati sistem zaštite uzbunjivača.
Zašto ja sada idem u detalje i pričam o ovome? Zato što su ovde citirani pojedini amandmani koje su određene nevladine organizacije preko narodnih poslanika rešile da podnesu Narodnoj skupštini, zato što su i oni vrlo dobro svesni toga o čemu pričam. Zato što smo, recimo organizaciji „Transparentnost Srbija“ na 27 pisanih strana odgovorili na njihove zahteve, a ovde je rečno da to nismo uradili.
Evo, ovde piše, izveštaj o radnoj verziji nacrta Zakona o zaštiti uzbunjivača nakon javne rasprave održane u periodu od 26. decembra 2013. godine do 1. septembra 2014. godine. Šta može ovde da bude odgovor na ovo? Da, mi smo tražili pojedinačni, ovde je dat objedinjen izveštaj. Da, ali u tom objedinjenom izveštaju se nalazi ono što je pojedinačno traženo. Ako neko zahteva još detaljniji izveštaj, nije problem, može da dobije i to.
Nemamo uopšte jednog, jedinog razloga bilo šta da krijemo. Ne. Mislim da kao Ministarstvo, kao Vlada, kao Narodna skupština, kao građani Srbije, treba da se ponosimo činjenicom da smo među prvim evropskim državama koje donose Zakon o zaštiti uzbunjivača. Zato što taj zakon donosimo uz pomoć najeminentnijih stručnjaka, ne samo iz Evrope, već i iz SAD. Zato što smo uvažili ubedljivu većinu njihovih preporuka, i zato što ćemo ovim zakonom dobiti čvrste i dobre osnove da uzbunjivače i uzbunjivanje u Srbiji, prvo uredimo uzbunjivanje, a onda uredimo uzbunjivače i zaštitimo mnogo bolje nego što je to bilo ranije, ili mnogo bolje nego što je to u bilo kojoj drugoj državi regiona.
O ovom mišljenju, ko bude želeo da ga pročita, možete čak videti, da evropski stručnjaci kažu – u vašem okruženju postoje neka zakonska rešenja o zaštiti uzbunjivača. Oni su loš primer i znak kako ne treba raditi, a nacrt koji ste vi uradili je nešto što svima drugima treba da služi kao dobar primer zakonski regulisane zaštite uzbunjivača.
Još nešto, moji saradnici iz Ministarstva pravde su 17. novembra, tj juče, dobili i pismo gospodina Pola Stivensona, stručnjaka Saveta Evrope, za zaštitu uzbunjivača, stručnjaka koji je učestvovao i u izradi modela i u izradi predloga zakona, u kome je on rekao da nam stoji u svakom trenutku na raspolaganju za sve što bude izrečeno u parlamentarnoj raspravi, a nekome u parlamentu nije jasno, da dođe u Srbiju, da dođe u Beograd, opet, i da to našim parlamentarcima u prijateljskom i stručnom razgovoru obrazlaže i objasni.
Ponosan sam što imamo dobru saradnju sa međunarodnim institucijama, ponosan sam na činjenicu da su i njihovi predstavnici najbolji predstavnici učestvovali u izradi ovog predloga zakona. Žao mi je što postoje oni koji nisu spremni na kritiku i ne poseduju spremnost da kažu da su nekada napravili grešku. Takođe, moram da kažem jednu stvar, zato što je to ovde potezano nekoliko puta, svako ko je napisao bilo kakav model zakona, preko samo jednog narodnog poslanika mogao je to ovde da predloži Narodnoj skupštini, preko samo jednog. Što to nije učinjeno. Kao što sudstvo treba da bude nezavisno u donošenju sudskih odluka, kao što Vlada treba da bude samostalna u vršenju izvršne vlasti, tako i Narodna skupština treba da bude i jeste samostalna u donošenju zakona.
Pomenuto je ovde nešto i moram zaista da se osvrnem na to, jedan od kolega je rekao da postoji jedna opravdana sumnja da će podzakonska akta biti doneta u zacrtanom roku. Odmah ću da vam kažem, biće doneta mnogo pre toga roka, zato što su sva pripremljena i to mogu sa ponosom i bez ikakvih problema da kažem.
Mislim, a dozvolite mi da imam i svoje mišljenje, ovo jeste mišljenje moje kao pravnika i kao nekoga ko se nalazi na funkciji ministra pravde.
Mislim da ne postoji primer u parlamentarnoj praksi gde Vlada podnosi Skupštini nacrte podzakonskih akata, jer Vlada ne mora da zna u kojem će obliku i na kakav način Narodna skupština usvojiti neki zakon.
Mislim da je to malo nelogično, malo više nelogično, a pri tom, nije mi jasno da postoji, možda postoji, kolega Martinović to poznaje više od mene, čovek se bavio i upravnim i ustavnim pravom, pa i parlamentarnim pravom, što u praksi, to i u teoriji i nije mi poznato da se negde predstavničko telo bavi donošenjem podzakonskih akata.
To je u svakoj demokratskoj državi nadležnost izvršne vlasti.
Ali, nemamo problema ni sa tim. I ne samo podzakonska akta, već i priručnik na osnovu koga će biti vršena stručna obuka sudija, komentar zakona.
Dakle, pripremljeni su za štampu. Zašto nisu otišli u štampu? Pa, zavisi od toga kakav će zakon biti usvojen, nećemo to da prejudiciramo. Ali, da li je sve što treba spremno? Jeste.
Čak je spremno i izvršenje obuke sudija koje se budu prijavile. Ovde nije reč ni o kakvom isključivanju bilo koga iz primene ovog zakona, ovde je reč o stvaranju dobrog sistema sudske zaštite uzbunjivača.
Privremenu meru treba i može da donese isključivo sud i niko drugi.
A mi smo voljni, neko je rekao, morate da obučavate sudije. Ko god da je nadležan, mora da bude obučen za primenu ovog zakona. Da li su to sudije, da li je to poverenik, da li je to zaštitnik, da li je to agencija? Ko god da je on mora da se pripremi za primenu novog zakona.
Prema tome, i da zaključim, još jednom sa punim ponosom ističem - ovaj predlog zakona je proizvod dobre i kvalitetne saradnje, međunarodnih institucija sa jednim širokim spektrom učesnika izrade ovog predloga zakona u Srbiji, a oni su dolazili kako iz reda sudstva, iz reda tužilaštva, iz reda poslodavaca, iz reda sindikata, iz reda samih uzbunjivača, dakle, ljudi koji su imali neposredno loše iskustvo sa državom kada su uzbunjivali i kada su ukazivali na neku korupciju.
Jednu stvar još želim da istaknem, kamo sreće da smo imali pre pet, pre sedam, pre 10, pre 20 godina. Da smo ovakav zakon imali, uveren sam da ne bismo imali predmete sudske ili tužilačke koji broje 50, 80, 90 ili 120 hiljada stranica, a koji se u praksi nazivaju – predmeti kriminala, belog okovratnika, ili bele kragne.
Nažalost, to nismo imali, nismo imali ovakav zakon kada su sprovođene privatizacije koje se danas kvalifikuju kao kriminalne.
Nažalost, nismo imali ovakav zakon kada je 800 ili 900, preko 900 nosilaca pravosudnih funkcija jednim potezom pera moglo da bude najureno na ulicu.
Nažalost, nismo imali ovakav zakon u onom trenutku kada doktorki, odnosno lekarki koja radi u Specijalnoj bolnici u Sremskoj Kamenici samo zato što ukazuje na kriminal koji postoji, kada se formiraju liste čekanja, pa se u te liste čekanja ulazi preko reda, pa onaj ko plati taj može da izvrši operaciju, odnosno može da bude podvrgnut operaciji za nedelju ili za dve nedelje dana, onaj koji nema i koji nije platio taj mora da ide na poslednje mesto koje se stalno pomera, ali ne unapred već unazad, pa onda možemo da imamo istu tu osobu podvrgnutu iživljavanju ne samo rukovodstva te medicinske ustanove, već rukovodstva i neke visokoškolske ustanove u koje ona radi.
Krivo mi je što nismo mogli jednu sudiju iz Šapca, koja je bila uzbunjivač i koja je samo iz ličnih, strogo ličnih razloga odnosa tadašnjih čelnika pravosuđa prema njoj ostala 2009. godine na ulici, pa mi je žao i što nismo imali u onom trenutku kada je pominjan čovek koji je radio u putevima Srbije, ali moramo oko jedne stvari da razvijemo svaku vrstu sumnje. Država uzbunjivaču treba, mora i pružiće zaštitu u onom slučaju kada on ukazuje da je povređen opšti interes, kada ukazuje na povredu ljudskih prava, kada ukazuje na povredu dobara, nesagledivo veće pretežne vrednosti. Država uzbunjivaču ne sme da pruži sistem zaštite koji će njegovu ličnu involviranost u protiv zakonite radnje zaštititi i oprati. To je ono gde se u sprovođenju ovoga zakona mora da vodi računa bukvalno u svakom momentu.
Status uzbunjivača ne sme da bude zloupotrebljavan. Koliko od države zavisi da li će uzbunjivača zaštititi, toliko zavisi i da li će mu onemogućiti da taj svoj status, da ono što mu ovaj zakon pruža i sam zloupotrebi. Zato je dobro da uzbunjivač uživa sudsku zaštitu, jer samo sud može činjenice ovakve prirode od interesa u ovako delikatnoj stvari, samo sud može da utvrdi ili ne utvrdi i niko drugi.
Voleo bih, kao što rekoh, da je ovakav zakon donet mnogo ranije. Voleo bih da su uzbunjivače primali i prethodni ministri pravde. Voleo bih da je država za uzbunjivače, odnosno prema uzbunjivačima i ranije imala mnogo više sluha, mnogo više interesa da ih zaštiti, ali to bi onda značilo da ne bi stranka kojoj imam čast i zadovoljstvo da pripadam imala razloga da dođe na vlast.
Pošto to nije bilo tako, mi smo pobedili na izborima, došli na vlast i evo kao što vidite, donosimo prvi zakon o zaštiti uzbunjivača, prvi u ovom delu Evrope, prvi put u Srbiji i dokazujemo da je Srbija, kada je u pitanju njeno zakonodavstvo, kada je u pitanju njeno pravo, koliko god to bilo teško i koliko god ekonomska situacija u Srbiji bila teška, ostaje ipak u ovom delu Evrope prava avangarda i kada je u pitanju zakonodavstvo i razvoj prava.
Ja sam ponosan na to što ovako dobar zakon možemo da vam predložimo i uveren sam da ćete imati sluha da prepoznate ovo o čemu sam govorio i u danu za glasanje podržite usvajanje ovog predloga zakona. Hvala vam.
