Zahvaljujem.
Reč ima zamenik predsednika Visokog saveta sudstva, gospodin Miroljub Tomić. Izvolite.

Zahvaljujem.
Poštovana predsednice Narodne skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, želim najpre da vas pozdravim u ime i ispred Visokog saveta sudstva. Ovde sam danas pred vama kao ovlašćeni predlagač ispred Visokog saveta sudstva, kako bih vama, ali i građanima Srbije, ukoliko prate ovo skupštinsko zasedanje, izložio i obrazložio Predlog Visokog saveta sudstva koji se odnosi na izbor predsednika sudova u pojedinim sudovima, kao i Predlog odluke o izboru sudija koji se prvi put biraju na sudijske funkcije.
Kada je reč o Predlogu odluke vezane za izbor predsednika sudova, mogu da kažem da je na osnovu člana 47, a u vezi člana 80. stav 1. Zakona o sudijama, Visoki savet sudstva u julu mesecu 2014. godine oglasio izbor predsednika jedanaest sudova u Republici Srbiji, kako bi se na taj način zaokružio postupak izbora predsednika sudova, obzirom da svi znamo da je ovaj republički parlament na nekim od ranijih sednica izvršio izbor najvećeg broja predsednika sudova u Republici Srbiji u gotovo svim sudovima.
U postupku predlaganja kandidata za izbor predsednika sudova Visoki savet sudstva je, na osnovu člana 52. Poslovnika o radu VSS, na sednici održanoj 22. jula 2014. godine, doneo Odluku u obrazovanju Komisije za izbor predsednika sudova. Zadatak ove komisije jeste bio da izvrši proveru podnetih prijava od strane kolega koji su aplicirali za ove značajne funkcije, zatim, da utvrdi njihovu potpunost i blagovremenost, da obavi razgovor sa prijavljenim kandidatima koji su se prijavili za izbor i da oceni da li prijavljeni kandidati ispunjavaju kriterijume i merila za izbor.
Na oglas za izbor predsednika sudova prijave je podnelo 30 kandidata. Uz prijavu, kandidati za predsednike sudova podneli su i kratke biografije i program rada, u kome su izneli svoje viđenje problema u funkcionisanju suda, za koji su podneli prijavu, zatim način njihovog prevazilaženja i ideje za unapređenje rada u tom sudu.
U skladu sa odredbom člana 70. stav 2. Zakona o sudijama i člana 50. stav 2. Poslovnika o radu Visokog saveta sudstva ova institucija je za sve kandidate pribavila mišljenje sednica svih sudija u koje je kandidat izabran na sudijsku funkciju i sednice svih sudija suda za koji se predlaže izbor predsednika suda.
Komisija za izbor predsednika sudova je dana 24. i dana 25. septembra 2014. godine, obavila razgovore sa svih 30 prijavljenih kandidata koji su podneli prijave za izbor predsednika sudova. Na to nas obavezuju i odredbe Zakona o sudijama, ali verujem da ćemo se ovde svi složiti da nas na to obavezuje i potreba da kao telo koje predlaže ovom republičkom parlamentu izbor najviših funkcija u srpskom pravosuđu obavimo i razgovor sa kandidatima koji su podneli prijave, kako bi od njih samih čuli koji oni to probleme uviđaju u radu pojedinih sudova, koje su to njihove ideje kojima žele da unaprede rad suda, da prevaziđu te probleme i da učine da rade u tim sudovima, a time sveobuhvatno gledano u srpskom pravosuđu bude bolje i efikasnije.
Na osnovu člana 13. alineja 4. Zakona o visokom savetu sudstva, a u vezi sa članom 70. Zakona o sudijama, Visoki savet sudstva na sednici održanoj 30. septembra 2014. godine utvrdio je predlog odluke za izbor predsednika sudova, tako što je predložio ovom parlamentu da se za predsednika Privrednog suda u Somboru izabere Aleksandara Pozder, sudija Privrednog suda u Somboru, da se za predsednika Osnovnog suda u Dimitrovgradu izabere Branislav Lukić, sudija Osnovnog suda u Dimitrovgradu, da se za predsednika Osnovnog suda u Zrenjaninu izabere Zlatoje Ankić, sudija Osnovnog suda u Zrenjaninu, da se za predsednika Osnovnog suda u Lebanu izabere Svetomir Cvetković, sudija Osnovnog suda u Lebanu, da se za predsednika Osnovnog suda u Šidu izabere Ljubica Petrić, sudija Osnovnog suda u Šidu, da se za predsednika Prekršajnog suda u Pančevu izabere Ljiljana Košutić, sudija Prekršajnog suda u Pančevu, da se za predsednika Prekršajnog suda u Trsteniku izabere Nada Jeftić, sudija Prekršajnog suda u Trsteniku i da se za predsednika Prekršajnog suda u Čačku izabere Danka Đorđević Grujičić, sudija Prekršajnog suda u Čačku.
Napominjem, da je pred Visokim savetom sudstva u toku postupak radi razmatranja podnetih prijava i utvrđivanja predloga za izbor predsednika sudova u sudovima i to u Višem sudu u Prokuplju, Osnovnom sudu u Prokuplju i Osnovnom sudu u Vranju, čime bi se, kažem, još jednom zaokružio ovaj postupak izbora predsednika suda i prekinulo ono tzv. v.f stanje koje je dugo bilo prisutno u srpskom pravosuđu kada je reč o predsednicima sudova.
Imajući u vidu vaše vreme, neću vam sada ovde iznositi kompletnu biografiju svih prijavljenih kandidata, s obzirom da se kompletna biografija i kretanje u službi svih kandidata koji su predloženi od strane Visokog saveta sudstva nalaze u prilogu koji nam je dostavljen uz obrazloženje Visokog saveta sudstva.
Dame i gospodo narodni poslanici, želim da vam ukažem da se Visoki savet sudstva opredelio za ove kandidate, jer su se o predloženim kandidatima pozitivno izjasnile sve sednice sudija u kome ovi kandidati obavljaju svoje sudijske funkcije. Ovi predloženi kandidati imaju dobre rezultate rada u materijama u kojima sude, dakle postupaju, jer su u programu koji su dostavili uz prijavu sagledali stanje u sudovima na čijem čelu žele da se nalaze kao predsednici sudova, predstavili svoje ideje, predstavili mere u cilju unapređenja rada sudova.
Komisija koja je obavila razgovor sa svim kandidatima koji su podneli prijave za izbor ove značajne i odgovorne funkcije dala pozitivno mišljenje i najpozitivnije mišljenje upravo ovim kandidatima izrazilo uverenje da će ovi kandidati, a napominjem da se radi o iskusnim sudijama što može lako da se uoči uvidom u njihove radne i sudijske biografije da očekujemo kao Visoki savet sudstva da će oni na najbolji način ostvariti dobre rezultate u organizaciji, rukovođenju i upravljanju sudovima, da će se na taj način, složićemo se svi, uspešnije ostvariti ciljevi zacrtani Strategijom za sprovođenje reforme pravosuđa za period od 2013. do 2018. godine i Akcionog plana za ostvarivanje ove reforme i kao što je rekao neko ovde od prethodnih govornika da će i oni dati doprinos da srpsko pravosuđe bude efikasnije, stručnije, transparentnije, ali i odgovornije.
Kada je reč o predlogu odluke o izboru sudija koji se prvi put biraju na sudijsku funkciju, s obzirom da se radi, kako sam shvatio o objedinjenom pretresu, obe ću ove odluke da obrazložim zajedno i da ukažem da je Visoki savet sudstva na osnovu člana 47. Zakona o sudijama, a u vezi sa Odlukom o broju sudija u sudovima, u „Službenom glasniku Republike Srbije“ broj pet od 22. januara 2014. godine oglasio izbor sudija za Upravni sud radi popune četiri upražnjena sudijska mesta. Zatim u „Službenom glasniku Republike Srbije“ broj 14 od 7. februara 2014. godine oglasio izbor sudija za Privredni sud u Zaječaru za jedno sudijsko mesto, Privredni sud u Novom Sadu za tri sudijska mesta i Privredni sud u Pančevu za jedno sudijsko mesto. „Službenom glasniku Republike Srbije“ broj 15 od 11. februara 2014. godine oglasio izbor za Osnovni sud u Vrbasu za popunu četiri sudijska mesta i u „Službenom glasniku Republike Srbije “ broj 14 od 7. februara 2014. godine oglasio izbor sudija za Privredni sud u Zaječaru za jedno sudijsko mesto i za Privredi sud u Požarevcu za dva sudijska mesta.
Videli ste iz same sudijske dokumentacije koja se nalazi u prilogu, odnosno u obrazloženju Odluke koja vam je dostavljena u prilogu da se za ova sudijska mesta prijavio veliki broj kandidata pa je Visoki savet sudstva u postupku predlaganja kandidata za izbor sudija na osnovu člana 52. Poslovnika o radu Visokog saveta sudstva takođe obrazovao Komisiju za izbor sudija čiji je zadatak bio da izvrši proveru podnetih prijava na oglas da utvrdi njihovu potpunost, da obavi razgovor sa kandidatima koji su podneli prijavu za izbor i da oceni da li kandidati ispunjavaju kriterijume i merila za izbor.
U skladu sa odredbom člana 49. Zakona o sudijama Visoki savet sudstva je za sve kandidate pribavio mišljenje o stručnosti, o osposobljenosti i dostojnosti za obavljanje sudijske funkcije. Složićemo se da je za obavljanje jedne ovako značajne funkcije značajno da kandidat ispunjava sve uslove. Dakle, da ispunjava sve uslove, da bude i stručan, da bude i osposobljen ali i dostojan kako bi se sveukupno podigao nivo i kvalitet pravosuđa u Srbiji.
Za kandidate koji dolaze iz sudova pribavljeno je mišljenje sednice svih sudija iz koga potiče kandidat kao i mišljenje sednice svih sudija neposrednog višeg suda. Zašto? Zato što svi znamo da instanciono viši sud prati rad nižih sudova kroz odlučivanje po žalbi na pojedine presude u određenim niže stepen sudskim instancama i najbolje može da kaže, ukaže i proceni da li određeni kandidati ispunjavaju uslove za određeni izbor.
Za kandidate koji ne radi u sudu pribavljeno je mišljenje o stručnosti, o osposobljenosti i dostojnosti za vršenje sudijske funkcije kao i od organa i organizacija u kojima kandidati rade, a za kandidate iz reda advokata pribaljeno je mišljenje Advokatske komore u čiji je imenik advokat upisan.
Komisija za izbor sudija obavili su razgovor sa kandidatima koji su podneli prijavu na oglas za izbor sudija pa je na osnovu izveštaja komisija, a uzimajući u obzir i pribavljeno mišljenje sednice svih sudija iz koga kandidat potiče i neposrednog višeg suda, Visoki savet sudstva je utvrdio koji kandidati ispunjavaju sve kriterijume i merila za izbor sudija propisan odredbom člana 43. Zakona o sudijama i odredbama člana 4, 5, 6, 7, 8. i 9. Odluke o utvrđivanju kriterijuma i merila za ocenu stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti za izbor sudija i predsednika sudova.
Visoki savet sudstva predložio je da Narodna skupština na osnovu člana 147. Ustava Republike Srbije, člana 51. stav 1. Zakona o sudijama izabere sledeće kandidate i to za sudiju Privrednog suda u Novom Sadu Natašu Kiš sudijskog pomoćnika u Privrednom sudu u Novom Sadu. Za sudiju Privrednog suda u Pančevu Vesnu Loci, sudijskog pomoćnika u Privrednom sudu u Pančevu.
Za sudiju Privrednog suda u Zaječaru, Dragana Jocića, sudijskog pomoćnika u Privrednom sudu u Zaječaru.
Za sudiju Osnovnog suda u Vrbasu, Anitu Budimir, sudijskog pomoćnika u Apelacionom sudu u Novom Sadu. Nikolu Petrović, sudijskog pomoćnika u Apelacionom sudu u Novom Sadu. Milana Debeljačkog, sudijskog pomoćnika u Osnovnom sudu u Vrbasu i Milana Đukanova, sudijskog pomoćnika u Osnovnom sudu u Vrbasu.
Za sudiju Upravnog suda, Vesnu Čogurić, sudijskog pomoćnika u Upravnom sudu.
Za sudije Privrednog suda u Zaječaru, Jelenu Milenković, sudijskog pomoćnika u Privrednom sudu u Zaječaru.
Za sudije Privrednog suda u Požarevcu, Svetlanu Đurić, sudijskog pomoćnika u Privrednom apelacionom sudu i Savu Tošić, sudijskog pomoćnika u Privrednom sudu u Požarevcu.
Visoki savet sudstva je predložio ove kandidate, rukovodeći se činjenicom da se radi o sudijskim pomoćnicima, koji su u svom prethodnom radu ostvarili odlične rezultate, da su od strane sudije, onih koji su merodavni da prate i ocenjuju njihov rad, dobili najviše ocene za svoj rad u prethodnom periodu, odnosno ocene „naročito se ističe“, da su podržani i od strane sednica svih sudija suda iz koga dolaze i sednice svih sudija suda koji je neposredna viša sudijska instanca, da uživaju ugled i poverenje u sudovima u kojima su do sada obavljali sudijsko-pomoćničke funkcije, da se radi o iskusnim sudijskim pomoćnicima, te da je i mišljenje Komisije VSS koja je obavila razgovor sa svim prijavljenim kandidatima, da će upravo ovi kandidati, ceneći njihov dosadašnji rad moći uspešno da ostvare sve zadatke, kada je reč o izuzetno odgovornoj funkciji, izuzetno značajno, teškoj, ali smatram vrlo bitnoj za ovu državu, a to je sudijska funkcija.
Napominjem da se biografije i ovih kandidata, kandidata za izbor sudija koje se prvi put biraju na sudijskoj funkciji, njihovi rezultati rada, rezultati vezani za izjašnjavanje sednica svih sudija, zatim njihov uspeh na fakultetu, uspeh prilikom polaganja pravosudnog ispita, položenim postdiplomskim studijama, objavljenim stručnim radovima, učešću na stručnim skupovima i seminarima, da se sve to nalazi u obrazloženju predloga koji je VSS dostavio ovom parlamentu.
Ceneći vaše dragoceno vreme, uvaženi poslanici, smatram da nije bilo potrebno da o svakom kandidatu se posebno čitaju kompletne biografije, jer bi to trajalo više od nekoliko sati, s tim što napominjem, da smo kao predstavnici VSS otvoreni za sva pitanja koja bi se eventualno pojavila u diskusiji i uverenju, da su kandidati koje je predložio VSS, da se radi o kandidatima koji su stručni, odgovorni, savesni, dostojni da obavljaju ove značajne funkcije, da će se njihovim izborom u sudove za koje su aplicirali i za koje su predloženi na ovoj sednici parlamenta, podići nivo kako rada tih sudova, da će se podići efikasnost u radu sudova i da će se podići kvalitet u radu sudova i sveukupnog srpskog pravosuđa, a što verujem da nam je svima zajednički cilj. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem gospodine Tomiću.
Poštovani narodni poslanici, pre nego što nastavimo rad, dozvolite mi da u vaše ime i u svoje, pozdravim delegaciju Nacionalne Narodne skupštine Narodne Demokratske Republike Alžir koju predvodi njegova ekselencija dr Muhamed Larbi Old Kalifa, predsednik, koji trenutno prate deo današnje sednice sa galerije velike sale.
Molim vas da aplauzom pozdravite goste.
Reč ima narodni poslanik Muamer Bačevac.

Uvaženo predsedništvo, ministre, kolege i koleginice poslanici, donošenju ovog zakona prethodila je jedna živa, ozbiljna i sveobuhvatna javna debata koja je trajala nekoliko godina unazad. Posebno želim da istaknem aktivnost u okviru Projekta zaštite uzbunjivača koje je počelo od jula 2012. godine i koju je sproveo Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. To je podrazumevalo zaista puno okruglih stolova i tribina u desetak važnih gradova Srbije na kojima su ostvareni susreti novinara, predstavnika pravosuđa, predstavnika civilnog sektora, pa i uzbunjivača.
I ovaj projekat konferencije, kao i brojna sučeljavanja na medijima na ovu temu, javna slušanja, te naša današnja diskusija, pa i samo usvajanje zakona, za koji verujem da ćemo usvojiti jednoglasno, moraju poslati veoma jasnu poruku, da uzbunjivači nisu potkazivači, već ljudi vredni svakog poštovanja i da je otkrivanje informacija o kršenju propisa, kršenju ljudskih prava, zloupotrebi javnog ovlašćenja, kao i otkrivanju informacija radi sprečavanja po život, zdravlje, bezbednost i životnu sredinu, kao i štete velikih razmera, časna i odgovorna stvar i da je vredna svake pohvale.
Iako je zaštita uzbunjivača kao pravna koncepcija prilično nova, samo uzbunjivanje nije. To je pravo ljudsko postupanje i časno ljudsko delanje, podizanje glasa, da bi se drugi upozorili na opasnost i rizik i mnogo religijska filozofska i moralna učenja, koriste ovu priču o pojedinstvu koji govori o istini, ne bi li upozorio na zloupotrebe, neznanje i štete koje mogu da uslede iz istog.
Iskustvo potvrđuje stav da su uzbunjivači vrlo često korisniji od policije. Stoga na prvi pogled deluje dopadljivo i predlog da se uvede mehanizam nagrađivanja koji u nekim državama, pre svega SAD postoji i koji su se tamo pokazali kao veoma uspešni. Međutim, dosadašnja praksa pokazala je da je finansijska naknada izuzetno osetljiva i da kao takva na našem prostoru, sa našim kulturnim miljeom, verovatno zaslužuje ozbiljno preispitivanje i stoga je jasno zašto je nismo i zašto predlagač nije uvrstio u ovaj zakon.
Kod nas postoji ozbiljna bojazan da bi možda isplivali cinkaroši, doušnici, plaćenici i da bi nešto tako moglo obezvrediti ovaj zaista vredan i kvalitetan Predlog zakona.
Danas samo četiri zemlje EU imaju pravne okvire za zaštitu uzbunjivača koje se smatraju naprednim, a to su Luksemburg, Rumunija, Slovenija i Ujedinjeno kraljevstvo.
No, jačanje prava uzbunjivača je trend koji se trenutno sprovodi u brojnim državama EU. Duga priprema ovog zakona, kao i učešće najeminentnijih stručnjaka iz ove oblasti, ali i usvojena iskustva drugih, omogući će da Srbija dobije jedan od najprogresivnijih zakona u ovoj oblasti.
Ohrabriti uzbunjivače, zaštititi njihov identitet i sprečiti odmazdu protiv njih, tri su ugaona kamena koja sačinjavaju i koja čine ovaj zakon.
Delotvorna zaštita uzbunjivača podstiče ljude da se suprotstave korupciji u svojoj okolini i prijave povrede koje nadležni organi, drugim mehanizmima ne bi mogli otkriti.
Podsećam da su neke od najvećih korupcijskih afera u Srbiji, prijavili upravo uzbunjivači, ali umesto da budu zaštićeni, te osobe su bile izložene odmazdi.
Neke od njih su ostale bez posla, neki nisu otpušteni, ali im se preti i bivaju šikanirani.
Neki od njih su čak i krivično gonjeni i to je najočitiji dokaz da zaštita koja je pružala uzbunjivačima Agencija za borbu protiv korupcije, nije dovoljan. Zakonom koji donosimo, oni koji prijavljuju korupciju, zaštitu od eventualne odmazde, ostvarivaće na sudu i to u postupku koji je dosta različit od redovnog postupka pred sudom.
Rokovi su apsolutno hitni i ono što je najbitnije, da se teret dokazivanja prebacuje na poslodavca. Predviđeno je da uzbunjivač može da traži privremenu meru u roku od osam dana od izrečen sudske zaštite, bez posledica da ponovo bude vraćen na svoje radno mesto.
Zaštita će biti pružana kako licima u privatnom, tako licima u javnom sektoru. Anonimnost uzbunjivača je takođe ovim zakonom zagarantovana, što je jedan od osnovnih principa koji se moraju ispoštovati.
Korupciju i povredu javnog interesa građani mogu prijavljivati Zaštitniku građana tamo gde rade, tužilaštvu, kao i Agenciji za borbu protiv korupcije.
Naravno da zakon predviđa i novčane kazne, od 50 do 500 hiljada za poslodavce, ukoliko uzbunjivača ili povezano lice sa njim ne zaštite od štetne radnje i ne preduzme mere da se one obustave i ne ostvare njene posledice.
Ono što želim takođe da naglasim i što je takođe veoma bitno, jeste i druga strana medalje. Jako je dobro što se ovim zakonom štiti i poslodavac od moguće zloupotrebe prava uzbunjivanja i to je ono što valja pohvaliti. Time se prevenira mogućnost da uzbunjivači postanu ucenjivači i to je poseban kvalitet ovog zajedničkog predloga.
Korupcija duboko prožima sve sfere našeg života, od korupcije koja građane najviše boli, a to je korupcija u zdravstvu i korupcija u školstvu, do zloupotreba u radu sudstva i policije. Nepotizam i zapošljavanje preko veze su najvidljiviji deo ovog lanca.
Posebno su korupcijom pogođena manja mesta i sredine koje su daleko od očiju javnosti. Sandžak, kao granična regija ali i mesto sudaranja različitih uticaja, je posebno osetljiv, vulnerabilan, za sve vidove korupcije. Ja sam već nekoliko puta sa ovog časnog mesta govorio o korupciji i o zloupotrebama koje su se dešavale i koje i dan-danas postoje u regiji odakle ja dolazim. Podsetiću da je i gospodin ministar iz mog kraja. Stoga mislim da ćemo se ozbiljno pozabaviti tim pitanjima i stati u kraj, što je i bila naša glavna poruka u kampanji, ali i u celokupnom našem delovanju, lošim, retrogradnim i korupcijskim stvarima i krađi koja se dešava i koja se dešavala na terenu.
Ovde sam pominjao korupciju i zloupotrebe u novopazarskoj šumskoj upravi, na šta je upravo ukazao jedan od zaposlenih koji je nakon toga ostao neraspoređen po novoj sistematizaciji o radu. Eto tako je nagrađen od upravnika na čije je zloupotrebe ukazivao. Šumar je kažnjen, šume se i dalje pustoše, a zloupotrebe nastavljaju.
Ovim zakonom ovakvim ljudima, koji su željni da popravljaju stanje na terenu, koji su željni da ispravljaju i zaustavljaju krađe na terenu, omogućićemo da dobiju i javnu podršku, ali i da se spreči mogućnost njihovog kažnjavanja i da se ovakvi slučajevi, na koje sam ja već i ukazivao, više nikada ne dese.
Zato mislim da korupcija predstavlja najvažniji problem koji ova država trenutno ima. Problem koji je toliki da nije samo prepreka reformama, nego preti da uruši ukupnu strukturu države.
Mislim da je jasno da se ne može reformisati obrazovanje, ako ne rešite problem korupcije. Ali, ne možete reformisati ni pravosuđe, a mi smo u aktivnom procesu reforme pravosuđa i to će biti najaktivnija i najteža karika i problem koji moramo rešiti u procesu pristupanja evropskoj porodici naroda.
Moram da kažem da se to poslovično zna da je u Sandžaku u pravosuđu bilo mnogo korupcije. U toj regiji ima mnogo korupcije i u drugim organima koji reprezentuju i predstavljaju državu i da je to jedan od bitnijih problema, pored onog najbitnijeg problema za građane odakle ja dolazim, a to je ravnomerna zastupljenost Bošnjaka u svim institucijama, pogotovo, ministre, u pravosuđu, tužilaštvima.
Mi se zalažemo da ljudi sa lokala, bez obzira na nacionalnu pripadnost, a moraju se zadovoljiti ovi osnovni evropski i principi naše države, budu reprezenti i da se posebno mora voditi računa o njihovom ugledu. To moraju biti časni i pošteni ljudi, koji iza sebe imaju ozbiljne karijere.
Verujem da ovu rekonstrukciju pravosuđa nećete, u šta sam zaista ubeđen, propustiti, a i mi s vama, da ove zatečene i loše stvari u pravosuđu, u mojem kraju, ne ostanu nerešene. Ubeđen sam, verujući i poznajući vas lično, vas i vašu ambiciju i vašu želju za radom, da ćemo mi dobiti mnogo bolje pravosuđe, kojim će se ponositi svi građani Sandžaka i svi građani ove države. Jer, upravo predsednici sudova, sudije i predstavnici u tužilaštvu su Republika Srbija u svim njenim delovima. Od njihovog autoriteta zavisi kakav će biti autoritet ove države.
Ja vas molim da se ozbiljno pozabavite ovim pitanjem. Mi stojimo na usluzi, kao koalicioni partneri i kao ozbiljni i pošteni ljudi, da ove stvari rešavamo na pravi način. Mi volimo ovu državu i želimo da bude efikasna na svim njenim nivoima.
Političke partije su, nažalost, bile jednim delom rasadnici korupcije i mislim da se s tim mora prekinuti, veoma oštro i veoma jasno. Koliko smo kao društvo ogrezli u korupciji a kao pojedinci zastrašeni da korupciju prijavimo najbolje ilustruje primer jednog gradonačelnika na jugu Srbije koji nije smeo da prijavi podređenog zbog koalicionog sporazuma.
Bili bismo na ogromnom dobitku da preokrenemo stvar, da prijavljivanje korupcije postane način života, da neprijavljivanje bude isto što i saučesništvo i da ako vidimo a ćutimo, znači da smo prihvatili zakon mafije.
Stoga, naša iskrena želja da usvojimo ovaj zakon, je najbolji dokaz da je ova vladajuća koalicija odlučila da se ozbiljno sudari i sukobi sa svim oblicima korupcije, na dobrobit građana Srbije. Mi u SDP smo svesni da korupcija posebno razara i pogađa ljude koji žive od svog rada, te da bi se omogućilo ozdravljenje privrede, dugoročan rast zaposlenosti i blagostanja stanovništva, korupcija mora biti iskorenjena u svim njenim vidovima.
Sa verom da je usvajanje ovog zakona veliki korak u sprečavanju korupcije, mi ćemo u Danu za glasanje ovaj zakon svesrdno podržati. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodna poslanica Olgica Batić. Izvolite.

Hvala, poštovani predsedavajući.
Uvaženi ministre, predstavnici Ministarstva pravde, predstavnici Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca, pred nama je danas dugo očekivan Zakon o zaštiti uzbunjivača.
Moram na ovom mestu da pomenem da je potreba za regulisanjem ovog pitanja zapravo potekla od grupe zemalja za borbu protiv korupcije, koja je nakon prvog i drugog kruga evaluacije koji su kod nas rađeni 2005. godine, dala preporuku našoj zemlji i to je ta Preporuka 21, koja se, čini mi se, navodi u razlozima za donošenje ovog zakona, a odnosi se u pravo na zaštitu uzbunjivača i ona u tome, naravno njen sadržaj, i čini zapravo ograničen obim te iste zaštite uzbunjivača.
Ova preporuka data je 2006. godine. U Srbiji je kao krajnji rok za postupanje po istoj bio decembar 2007. godine. Kasnije je donet zaključak u kome se navodi da je Srbija samo delimično postupala po ovoj navedenoj preporuci. Dat je nov rok i nakon toga usvojene su zapravo pojedine mere i to u tri propisa – Zakonu o državnim službenicima, Zakonu o Agenciji za borbu protiv korupcije i Zakonu o slobodnom pristupu informacija od javnog značajna.
U tom momentu, zasigurno je da su one mere koje su predviđene Zakonom o Agenciji za borbu protiv korupcije imali najveći efekat, ali, ukoliko posmatramo sa današnjeg stanovišta neophodnost da se ovo pitanje reguliše na jedan sistematičan način, mislim da se ne treba ni dovoditi u pitanje.
Mislim da smo proteklih decenija svi zajedno svedoci činjenice da smo kao društvo ogrezli u korupciju, s jedne strane, koja oduzima značajne resurse i koja kvari državni napredak. S druge strane, slobodno mogu reći da smo ogrezli u javašluk zbog kojeg nam se vrlo često dešavaju sve one loše stvari u zemlji, a posle kojih se pitamo kako je do tako nečega uopšte moglo doći.
Ovakvi događaji čini mi se da su posledica svega onoga što nam se dešavalo kroz noviju istoriju, ali oni sami po sebi ne predstavljaju toliku opasnost koliku zapravo opasnost predstavlja ono što se nama i našem društvu nametnulo kao kolektivna svest, a koja se sastoji u sledećem: da mi jedni drugima više ne verujemo zbog čega ne prijavljujemo čak ni one najteže povrede propisa, odnosno zakona zbog kojih svi kasnije kolektivno naravno ispaštamo.
Brojni su slučajevi korupcije o kojima se zna, a o kojima javno ćutimo. Brojni su slučajevi različitih zloupotreba koji takođe predstavljaju javnu tajnu, a o kojima opet svi zajedno ćutimo i brojni su pokušaji svake vlasti da tome stane na put. Apsolutna je pasivnost onih koji bi trebali da budu proleteri takve jedne borbe, ali iz nekog razloga njihovo činjenje permanentno izostaje.
Definitivno je činjenica da nam nedostaje više inicijative i više hrabrosti, nedostaje, naravno, i vere u državne i druge organe koji će po prijavama postupati.
Kada se tako sagledaju stvari, čini mi se da onda postaje jasno da tolerisanje kršenja propisa nije samo pojedinačni problem, već zapravo predstavlja jedan generalni problem zbog kog se kod građana u prvom redu javlja pasivnost u pogledu otkrivanja svega toga i kažnjavanja onih koji propise krše.
Danas Srbija ima šansu da po prvi put dobije tu zakonsku definiciju i zakonsku zaštitu uzbunjivača. Cilj ovog zakona u prvom redu mora biti upravo povećanje hrabrosti onih koji još uvek razmišljaju da li da deluju na planu raskrinkavanja krivičnih dela ili, još jednostavnije rečeno, na planu raskrinkavanja brojnih lopovskih metoda.
Istovremeno moramo znati da sada, kada uzbunjivače promovišemo, to ne smemo da činimo rečima, samo nekim, sada još uvek, predlogom zakona, a sutradan i usvojenim zakonom, već to moramo da činimo i delima, jer ukoliko se dogovori da smo jedan jedini uzbunjivač ne bude zaštićen, to će apsolutno biti poruka, i to negativna poruka, i ostalim uzbunjivačima da treba da se pasiviziraju, da treba ćute i jednostavno treba da žmure na korupciju koju su primetili ili, metaforički rečeno, ukoliko ubijemo samo jednog uzbunjivača, možemo da budemo sigurni da smo osakatili na desetine njih, pa i na stotine.
Demohrišćanska stranka, kao i Srpski pokret obnove, podržaće ovaj Predlog zakona jer smatra da je njegovo uvođenje neophodno.
Podnela sam, naravno, nekoliko amandmana, ništa čudno, kao i uvek, kojima sam zapravo pokušala da poboljšam ovaj tekst Predloga zakona, a u cilju davanja što većih garancija uzbunjivačima da će biti zaštićeni.
Takođe sam podnela i amandmane koji ovaj zakon treba na sistemski ili, da budem preciznija, na jedan sistemačniji način da povežu sa Zakonom o sprečavanju zlostavljanja na radu, ali i da uzbunjivačima u samom sudskom postupku daju što veće garancije u pogledu zaštite njihovih prava.
Mislim da se iz nekog razloga, bespotrebno sužava u ovom Predlogu zakona pojam zlostavljanja od onog pojma zlostavljanja kako je on naveden i kako je obrazložen u Zakonu o sprečavanju zlostavljanja na radu. Tamo gde sam putem amandmana mogla da utičem da se ovaj zakon rastereti formalnosti, to sam, naravno, učinila.
S druge strane, čini mi se, bar je to moje lično mišljenje, da je predlagač trebao i promovisanjem krivičnih dela da zaštiti uzbunjivače, zapravo da se odavanje izvora informacija, i to u naročito teškim slučajevima, smatra krivičnim delom. Tako nešto putem amandmana nisam mogla da učinim. Razlozi su jednostavni – moralo bi doći do redigovanja celog zakonskog teksta.
Međutim, ovu priliku treba iskoristiti za otvaranje još jedne teme koja je i te kako ima veze sa uzbunjivačima i njihovom zaštitom. Naime, čini mi se da kao država, ali isto tako kao i društvo, nismo učinili mnogo toga po pitanju da se naši građani edukuju u pogledu toga šta kršenje propisa jeste, a šta to kršenje propisa nije, koja su to prava građana a koji po ovom zakonu mogu prijaviti i šta oni mogu očekivati povodom toga.
Zbog toga smatram da je izuzetno važno da se naša aktivnost zapravo ne zaustavi samo na donošenju ovog zakona, već se mora ići korak dalje tako što će se javnosti objasniti da je i te kako poželjno da prijavljuju sva kršenja propisa i da povodom toga mogu očekivati zaštitu države, budući da ovakvim zakonom se predviđa i njihova sudska zaštita.
S obzirom na to da sam i predsednik nacionalnog ogranka GOPAK u Srbiji, mislim da je izuzetno važno i pozivam sve moje članove, ali isto tako i sve narodne poslanike da zauzmu učešće i da o ovome zajedno edukujemo bar putem nacionalnog ogranka GOPAK-a javnost.
Mi svojim ukupnim delovanjem moramo se zapravo potruditi da uzbunjivanje postane pravilo, da ne ostane izuzetak, jer sve što je izuzetak, nažalost, vrlo lako izumire. Ono postupanje koje postane pravilo izaziva strah kod onih koji imaju potrebu kod uzbunjivača da reaguju, a samom uzbunjivaču zapravo daju nadu da će njegove informacije biti na pravi način upotrebljene i da će biti upotrebljene u zakonitu svrhu.
Zato sam ispred Demohrišćanske stranke Srbije kao podnosilac amandmana predložila da se prilikom spoljašnjeg uzbunjivanja uzbunjivač može obratiti ne samo neposrednom rukovodiocu državnog organa, već apsolutno svakom državnom organu koji je nadređen organu u kom uzbunjivač radid, jer prirodno je da neki ljudi veruju jednim, neki više veruju drugim organima, odnosno neki više veruju organima koji su neposredno nadređeni onom organu u kom uzbunjivač radi, a drugi imaju poverenje u taj takozvani da ga nazovem treći stepen hijerarhije.
Kako je svaki uzbunjivač apsolutno dragocen, smatram da se ne smemo odricati onih uzbunjivača koji svoje poverenje daju i najvišim državnim organima.
Ovom prilikom želim da skrenem pažnju na to da ovaj Dom Narodne skupštine može mnogo toga zapravo da učini i da doprinese podršci uzbunjivača. Nije redak broj onih primera gde su predstavnici u ovoj Skupštini ostajali gluvi na apsolutno sve vapaje onih koji su imali hrabrosti da deluju u cilju poštovanja propisa. Nije redak broj slučajeva kada su predstavnici ove Narodne skupštine dozvoljavali zloupotrebu uzbunjivača.
Smatram da i uzbunjivači, ali i sve što je izjednačeno sa njima nikako ne smemo dozvoliti da se koristi u političke svrhe, niti u nekakve stranačke obračune, jer time šaljemo lošu poruku svima onima koji su nam davanjem takvih informacija poverenje ukazali. Naprotiv, smatram da se svakom informacijom mora odnositi sa primerenom pažnjom i sa primerenim obzirom. U suprotnom, čini mi se da ćemo samo seći granu na kojoj sedimo u prvom redu kao građani, a tek onda kao narodni poslanici.
Iskoristiću da se setimo na ovom mestu i nekih ljudi koji su apsolutno doprineli svojoj borbi protiv korupcije, koji su predano radili na otkrivanju i na raskrinkavanju najtežih povreda zakona. U takve ljude prvenstveno ubrajam pokojnu Vericu Barać. Mislim da je vredno njeno ime pomena uvek apsolutno na svaku temu koja ima bilo kakve veze za borbu protiv korupcije, a na drugom mestu, dozvoliću sebi da budem lična, u takve ljude ubrajam i dr Vladana Batića.
Neko je naravno sa jedne strane, a neko je sa druge strane iskusio sve probleme sa kojima se zapravo suočava čovek u svom radu kada nabasa na one najteže, na one najkrupnije oblike kršenja prava koja potom raskrinkava, a eto danas smo u prilici da tome i damo jedno pravo ime – uzbunjivač. U takvim situacijama pretnje, napadi, pokušaji šikaniranja ličnosti, jednostavno nisu retki. Zbog toga smatram da je zapravo ovaj zakon samo prva stepenica u afirmisanju onoga što smo u Srbiji nekada nazivali čojstvom, jer posmatrati bezakonje i ne preduzimati apsolutno ništa povodom istog, znači jednostavno podržavati ga.
Postojana i slavna država bili smo samo onda kada srpski domaćini nisu nikom dozvoljavali da se krše pravila koja su uspostavljena. Mislim da je konačno vreme da te vrednosti vratimo, a ako ih pak ne vratimo, onda bar da pokušamo to da učinimo.
Vreme je da se građanima objasni da prijave ne treba da doživljavaju nikako kao izdaje, već upravo kao odbrane najvećih vrednosti bez kojih se nikada ni kao narod ni kao država nećemo izboriti sa tom savremenom pošasti. U skladu sa tim, ispred Demohrišćanske stranke smatram da svaki član ovog Doma treba bar svojim ponašanjem da doprinese afirmisanju onoga o čemu danas raspravljamo.
Naravno, usvajanjem ovog zakona Srbija će se svrstati u krug prvih zemalja u regionu koje su zakonski zaštitile uzbunjivače, a čini mi se da među državama članicama EU svega tri ili četiri zemlje, ispravite me ako grešim, imaju istoimeni zakon.
S druge strane, to što većina zemalja članica EU nemaju Zakon o zaštiti uzbunjivača govori u prilog tome da tamo jednostavno takvo zakonsko regulisanje nije ni potrebno, a što nije ništa sporno, budući da je tamo korupcija znatno manja i nije izražena kao kod nas, na svakom koraku, pa ako ću biti iskrena do kraja, i na svakom apsolutno bizarnom nivou.
Naravno, složiću se sa svim onima što su i gospodin Saša Janković i gospodin Rodoljub Šabić istakli povodom ovog zakona, a što je već izrečeno ovde kada je ministar kao predstavnik sam obrazlagao.
Naravno, na kraju moram istaći da dobro pročitate amandmane koji su podneti, jer mislim da mogu mnogo doprineti da ovaj tekst zakona postane kvalitetniji. Neću da objašnjavam zašto se amandmani podnose, oni se uvek čine, naravno, iz dobre namene i samo u jedno svrhu, a to je da imamo što kvalitetnije predloge zakona. Povodom tvrdnji mnogih da je ovaj zakon mogao biti bolji, ja ću se složiti i reći ću – da, jeste, kao što svaki, apsolutno svaki zakon uvek može biti bolji, kao što apsolutno svaki zakon može biti svrsishodniji, ali na kraju krajeva, i mi bismo mogli biti bolji, ali iz nekog razloga nismo. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Marko Đurišić.

Hvala.       
Gospodine ministre, gospodo iz Visokog saveta sudstva, predlagačima je trebalo više od 50 minuta da nam obrazlože sve predloge o kojima danas raspravljamo, predloge koji nisu međusobno povezani i uslovljeni, a svejedno su spojeni pod jednu raspravu, tačke dnevnog reda. To samim tim još jednom pokazuje koliko rasprava u ovom parlamentu pokušava da se obesmisli. Sada mi treba o različitim predlozima u 20 minuta, koliko pripada svim šefovima poslaničkih grupa, da se izjasnimo o svim ovim zakonima ili predlozima odluka, konkretno u ovom slučaju, i jednom međunarodnom sporazumu.
Da krenem redom. Prvi i sigurno najvažniji, ono što obeležava raspravu je Zakon o zaštiti uzbunjivača. Dobra stvar je što će Srbija dobiti jedan takav zakon i jeste činjenica da je to jedan zakon koji mnoge zemlje nemaju još uvek u tom pravnom sistemu.
Govorio je ministar da je ovaj zakon na početku predviđen i Akcionim planom za sprovođenje Nacionalne strategije za borbu protiv korupcije. Tu se postavlja prvi problem. Taj Akcioni plan je predviđao da taj zakon bude donet u Skupštini sedam meseci od usvajanja Akcionog plana. Akcioni plan je donet u avgustu prošle godine. Znači, prošlo je nekih 15 meseci od tog trenutka i mi tek danas govorimo o ovom zakonu.
Zašto je to za nas važno? Važno je zato što ovaj zakon predviđa neke rokove za stupanje na snagu. Počeće da se primenjuje, ako bude usvojen ovako kako je predloženo, tek šest meseci od dana objavljivanja u „Službenom glasniku“ . Za tih šest meseci zakonom je predviđeno da ministar u roku od tri meseca donese podzakonska akta, koja bi omogućila u narednih godinu dana preduzećima i javnim institucijama da donesu svoje pravilnike kojima će regulisati unutrašnji proces uzbunjivanja.
Postavlja se pitanje šta će se dešavati u vremenu dok se ne donesu svi ti propisi? Poseban razlog za zabrinutost je činjenica da, kako je neko danas pominjao NALED, a NALED kaže da država kasni sa donošenjem 162 podzakonska akta više od 922 dana u proseku. Sada nama ostaje da verujemo ministru da će on u roku od 90 dana doneti podzakonska akta. Mi sumnjamo da će to tako biti, upravo iz razloga što je praksa ove Vlade da se kasni i to zakašnjenje je u proseku 922 dana.
Razlog zašto sumnjamo je zato što Vlada nije ispoštovala Rezoluciju o zakonodavnoj politici, koja je usvojena u ovom parlamentu, koja kaže da se uz svaki predlog zakona moraju doneti, podnositi Skupštini i modeli podzakonskih akata. Ta Rezolucija je usvojena prošle godine u ovom parlamentu, a ona se konstantno ne poštuje.
Kod mnogih zakona smo govorili o tome gde su podzakonska akta. Oni moraju da budu uz zakon, odnosno model podzakonskih akata mora da bude ovde da bi se uverili da je Vlada spremna i da će Vlada u propisanom roku doneti podzakonska akta. Bez toga, ovaj zakon u narednih godinu dana neće štititi nikoga. Neće biti podzakonskih akata, neće biti mogućnosti zato što poslodavci i osnivači neće doneti zakon o unutrašnjoj organizaciji, odnosno postupku za vođenje unutrašnjeg uzbunjivanja, mi nećemo moći da sprovodimo ovaj zakon.
Ako je ovo jedan od važnih mehanizama, a trebalo bi da bude, za borbu protiv korupcije, mi taj mehanizam nećemo moći da koristimo najmanje godinu dana sa ovim rokovima koje predlagač predlaže. Mi smo predložili da se ti rokovi skrate, da se izbegne ta rupa koja će postojati u pravnom sistemu Srbije ukoliko ovi rokovi ovako ostanu.
Naš predlog je i da sam zakon promeni ime, da se zove zakon o uzbunjivanju i zaštiti uzbunjivača. Govorio je ovde jedan kolega da uzbunjivanje postoji mnogo duže, da je to jedan način borbe protiv korupcije, a da se tek u poslednje vreme zakonski reguliše zaštita uzbunjivača. Mislimo da bi bilo bolje da se zakon tako zove.
Takođe, govorio je ministar o tome da je polazni model od koga se krenulo kod pisanja ovog zakona od strane radne grupe Ministarstva bio model koji su kroz raspravu koja je trajala više od godinu dana pripremili republički Poverenik za zaštitu informacija i Ombudsman.
Ono što je interesantno, međutim, je da se u ovoj verziji koja je danas pred nama ne nalaze vrlo bitna rešenja iz tog modela, koji središnju zaštitu uzbunjivača prebacuje na nezavisne institucije. Konkretno, bilo je predviđeno tim modelom da Ombudsman vrši središnju zaštitu, znači, od onog trenutka kada uzbunjivač pokrene proces uzbunjivanja do sudske odluke. Predlagač se opredelio da sve radi sud po hitnom postupku.
Problem je u kakvom stanju je naše pravosuđe. Sam ministar je govorio o tome da je pripremljen priručnik, da treba da se izvrši obuka sudija koji će to da rade. Znači, ponovo neko vreme koje je potrebno, a isključen je, ja ne mislim slučajno, Ombudsman ili možda Agencija za borbu protiv korupcije, koja je jedina državna institucija koja trenutno ima kakvo-takvo iskustvo u zaštiti uzbunjivača, jer je u skladu sa zakonom donela pravilnik koji je pre mesec dana proglašen neustavnim i ta odluka treba da bude objavljena za još dva meseca, tri meseca je odloženo objavljivanje te odluke.
Ali, postoji neko iskustvo u toj Agenciji i to iskustvo se neće koristiti. Da li je razlog za to što Agencija vodi postupak, odnosno pokrenula je postupak protiv ministra u skladu sa zakonom i svojim ovlašćenjima za razrešenje u ovom parlamentu, koji nikako da doše na dnevni red ovog parlamenta?
Ovde u ovom zakonu postoji nekoliko rešenja za koja smatramo da nisu dobra. Ministar je govorio da su uzbunjivači svi koji kroz svoje radno angažovanje dođu do nekih informacija i mogu da pokrenu postupak. Radno angažovanje koje nije samo stalno zaposlenje, nego bilo koji rad ili volontiranje ili na bilo koji način da se dođe do informacije. Zakonom je dalje predviđeno da samo preduzeća ili institucije sa više od deset zaposlenih imaju obavezu da donesu svoje pravilnike. Činjenica je da postoje preduzeća, neka i vrlo uspešna, ako pogledate na APR, ako možete da pristupite, sa manje od deset zaposlenih koja rade sa državom, rade velike poslove sa državom i sa privatnim preduzećima, a koji imaju manje od deset zaposlenih.
Postavlja se pitanje šta će biti u tim preduzećima, ako nema usvojenog tog pravilnika? Tu se govori o preduzećima o deset zaposlenih. Neka preduzeća mogu da imaju manje od deset zaposlenih, a da radno angažuju mnogo više ljudi, dobrovoljaca ili primoranih da rade da bi sačuvali socijalnu pomoć, kako to ovih dana promoviše ministar Vulin.
Ovaj zakon u ovakvom obliku nije dovoljno dobar da bi mi danas mogli da ga podržimo. Postoji puno mesta na kojima može da se popravi. Nažalost, nemoguće je bilo amandmanima popraviti ideju koja je postojala, ponavljam, u modelu koji je ministar rekao da je bio polazni, a očigledno da nije bio polazni, da se taj središni nivo zaštite prebaci na neku od nezavisnih institucija. To jednostavno amandmanima nije bilo moguće promeniti, ali smo dali nekoliko amandmana, pre svega u skraćenju ovih rokova, kako bi izbegli da postoji pravna praznina, jer kada odlukom Ustavnog suda za dva meseca bude stavljen van snage Pravilnik o zaštiti uzbunjivača, a ovaj zakon će stupiti tek za šest meseci, počeće da se primenjuje, znači neće postojati u tom roku od četiri meseca nikakva zaštita. Ako se bude nastavilo sa praksom kašnjenja podzakonskih dokumenata, onda će taj period, bez ikakve zaštite uzbunjivača, biti mnogo duži.
Sada bih hteo da kažem nekoliko rečenica o drugim tačkama dnevnog reda, a to je Predlog odluke za izbor predsednika sudova opšte i posebne nadležnosti. Ne znam da li je ovo jedan primer uzbunjivanja?
Dobio sam dopis vezano za izbor predsednika Prekršajnog suda u Pančevu. Tamo su, kako stoji ovde, možete da vidite u predlogu, bila tri kandidata predložena. Kada su sve sudije odlučivale, odnosno sudije koje su uzele učešće u odlučivanju njih 11, o tome ko bi trebao da dobije najveće poverenje svojih kolega, predložena kandidatkinja Ljiljana Košutić je dobila jedan glas od 11, verovatno svoj, v.d. predsednica suda dobila je dva glasa, a treća kandidatkinja, ne znam da li da kažem njeno ime, pošto ne znam po kom zakonu može da se štiti ova informaciju koju je ona dostavila, je dobila osam glasova.
Činjenica je da to glasanje nije jedini parametar za odlučivanje ko treba da bude kandidat za predsednika suda. Da, jeste bitan, ali nije jedini i nije odlučujući, ali je interesantno da ovde u obrazloženju za neke druge sudije vidimo da, gde god je postojala ta jednoglasna podrška, je to navedeno u ovom predlogu kod izbora nekih drugih sudija. Znači kod predsednika Osnovnog suda u Dimitrovgradu i Osnovnog suda u Zrenjaninu navedeno je da su se sve sudije jednoglasno izjasnile i dale podršku jednom kandidatu, iako je bilo više kandidata.
Tada je navedeno da, pored tog odlučivanja, su sledeći kriterijumi i godine studijskog staža, rezultati rada, dostavljen program rada suda, kao i utisak koji su kandidati ostavili na komisiju prilikom obavljenog razgovora.
Čuli smo od predstavnika Visokog saveta sudstva da su, krajem septembra, čini mi se, obavljeni razgovori sa svim kandidatima i ono što je interesantno, kod izbora za ovaj sud, Prekršajni u Pančevu, da kada je postojao isti konkurs za isto mesto, početkom ove godine, tada su bile prijavljene dve od ove tri kandidatkinje i tada ni jedna nije ostavila pozitivan utisak na komisiju koja je vršila razgovor i tada nije izabran predsednik Prekršajnog suda u Pančevu, a sada nekoliko meseci kasnije jedan od kandidata, kandidatkinja koja tada nije očigledno ostavila dovoljno dobar utisak, je ostavila dovoljno dobar utisak i predložena, iako je, ponavljam, dobila samo jedan glas na izjašnjavanju svih svojih kolega.
Želim da pitam, ne želim da optužujem, da li možemo da dobijemo razloge šta je to opredelilo Visoki savet sudstva? Želim da pitam, pošto je rečeno kod svakog od ovih kandidata, govori se da je svaki kandidat dobio, u skladu člana 12, odluke o utvrđivanju kriterijuma, mere, ocene stručnosti, da ispunjava uslove posle odluke sednice svih sudija, u svakom od ovih sudija, od tih 30 kandidata, da li se desilo kod nekoga da nije ispunjavao te uslove, što naravno, svi koji su ovde predloženi su ispunili te uslove, inače ne bi mogli da budu predloženi?
Bilo bi dobro da znamo malo više o tim kandidatima. Recimo, treba da izaberemo predsednika Osnovnog suda u Lebanu, koji je bio jedan od šest kandidata. Nemamo informaciju kako su se tamo sudije izjašnjavale, ali znamo da je gospodin Svetomir Cvetković bio predsednik pravnog saveta okružnog odbora SNS u Leskovcu, u jednom trenutku svog angažovanja. To nije sporno. Nije tada bio sudija, mogao je da se angažuje, ali jeste zanimljivo da je baš on između šest kandidata predložen danas da bude biran za predsednika… Nije. Mi smo nešto proveravali, došli smo do toga. Ako nisam u pravu, ja se odmah, odmah izvinjavam. Možda je neko sa istim imenom, a da nije to obavljao, nije bio na toj funkciji.
U svakom slučaju, ove odluke ne ulivaju nadu da ćemo imati slobodno i nezavisno sudstvo, koje ukoliko se ovaj zakon usvoji u ovom obliku, kako je predložen, treba između ostalog i da se bavi zaštitom uzbunjivača. Ponavljam da nije slučajno što su izbačene neke nezavisne institucije, kao središni sloj zaštite, koji postoji u zemljama koje imaju ovakve zakone, nije obavezno, postoje druga rešenja, ali postoje rešenja gde je to urađeno.
Mi ćemo vrlo aktivno učestvovati u raspravi o amandmanima na predlog ovog zakona, pokušati da vas ubedimo da su naša rešenja svrsishodnija i celishodnija i da ćemo doneti jedan dobar zakon, koji neće imati za posledicu ono što je ministar kada je ovde poslednji put predlagao izmene i dopune zakona, u najboljoj meri i uverenju, govorio da će doprineti pravnoj sigurnosti građana i pravnom sistemu zemlje. Donošenje tih zakona nas je dovelo do toga da već više od dva meseca imamo štrajk advokata u Srbiji, potpunu blokadu pravosuđa, veliku štetu koju ova država trpi svakodnevno i da ćemo prestati sa tom praksom da se međusobno ne slušamo i ne uvažavamo argumente koji se čuju u ovoj Skupštini, ali i u javnoj raspravi kada se ona vodi o donošenju nekih zakona. Hvala.

Povreda Poslovnika, Zoran Babić. Izvolite.

Zahvaljujem se gospođo predsednice.
Povređen je Poslovnik, član 106. stav 1. da govornik može da govori da govori samo o tački dnevnog reda o kojoj se vodi pretres. Prethodni govornik, gospodin Đurišić je u dobrom delu izlaganja govorio o samom konceptu dnevnog reda i o spojivosti i ne spojivosti tačaka dnevnog reda, smatrajući za ne primereno da se spoje dva zakona i četiri odluke u jednu celinu.
Međutim, pošto živimo u vremenu interneta i u vremenu dostupnosti informacija i vremenu kada se te informacije sačuvaju, ja sam bio dovoljno bezobrazan pa da malo istražim i, evo u ruci imam jedan dnevni red Narodne skupštine Republike Srbije koji je potpisala skupštinska većina kojoj je pripadao gospodin Đurišić, u kojoj je spojeno, zamislite gospodo 57 tačaka dnevnog reda. I to je dnevni red od 29. maja 2009. godine. Tu imamo spojen Zakon o subvencijama za zaštitu bilja, i Zakon o radio-difuziji. Ne vidim šta je tu spojivo. Pa Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima i Zakon o potvrđivanju Konvencije o zaštiti i unapređenju raznolikosti kulturnih izraza, pa Zakon o bezbednosti hrane i Zakon o potvrđivanju Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom. Pa Zakon o opštoj bezbednosti proizvoda i Zakon o vinu, itd, 57 tačaka dnevnog reda i nije smetalo, sada smetaju dva zakona i četiri odluke. I to nije sve. Nije ovo pojedinačno, nije ovo samo jedno u četiri godine.
Sledeći, 29. februar 2012. godine, poslednja sednica Skupštine u osmom sazivu, spojeno 27 tačaka. Pa u tih 27 tačaka čini mi se i jedan Zakon o potvrđivanju zajma „Galenici“.