Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Senić, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe. Izvolite.

Zahvaljujem gospodine predsedavajući.
Poštovana gospođo ministarka, koleginice i kolege narodni poslanici, u svojoj diskusiji pretežno ću se baviti Predlogom zakona o finansiranju i obezbeđenju finansiranja poljoprivredne proizvodnje ili, kako je gospođa ministarka rekla, zakonom o predžetvenom finansiranju, samo što bih ja to ime malo drugačije dao. Shodno onome što zakon sadrži, pre bih ga nazvao zakon o dužničkom ropstvu poljoprivrednika ili zakon o zaštiti tajkuna u poljoprivredi ili možda zakon o zelenaštvu u poljoprivredi, ako vam se više sviđa.
Ovakav Predlog zakona stavlja u podređeni položaj dužnika i stvara evidentnu mogućnost iskorišćenja stanja nužde poljoprivrednih proizvođača. Kada sam čitao zakon i hteo da pišem amandmane, za svaki amandman sam hteo da predložim da se briše, ali pošto to nije konstruktivan predlog i pošto mislim da nema svrhe apelovati da povučete ovakav Predlog zakona, želim da objasnim građanima i poljoprivrednicima koji ovo gledaju šta će doneti primena ovog zakona od 1. marta 2015. godine.
Ideja uvođenja sistema predžetvenog finansiranja je sjajna i treba da postoji u našem zakonodavnom sistemu, ali zakon je napisan na takav način da uz najavljene smanjene subvencije ili uspostavljanje uslova koje naši poljoprivredni proizvođači ne mogu ispuniti, naši proizvođači će biti prinuđeni da se zaduže i da po pravilu stave hipoteku. Dakle, ovo što se priča da više neće biti stavljanja hipoteke, to je samo jedna od opcija, ali naravno da će svaki poverilac tražiti hipoteku kao sredstvo obezbeđenja.
Zakonom nije predviđena obaveza da se osiguraju usevi, a znamo da već više od dve godine, naročito u poslednje dve godine, zaštita od grada u našoj zemlji uopšte ne funkcioniše. Onda dolazimo do toga da se članom 6. predviđa da se ugovor ne može izmeniti zbog promenjenih okolnosti, kao i to da poljoprivredni proizvođač ili dužnik ne može da se poziva na okolnosti koje nije mogao da spreči, otkloni ili izbegne, u stvari da se poziva na višu silu, kao i na okolnosti zbog kojih ne odgovara, tj. nemogućnost ispunjenja ugovorne obaveze.
Sa jedne strane, damo poljoprivrednim proizvođačima ili, bolje rečeno, nateramo ih da se zaduže, a onda ako se dese poplave, grad ili suša oni nemaju pravo da promene ugovor, da traže odlaganje ispunjenja obaveze. Pre toga su stavili hipoteku na svoju imovinu i ostaju bez svoje zemlje.
U članu 8. je predviđeno da je dužnik obavezan da omogući kontrolu izvršenja ugovornih obaveza. Šta ta kontrola znači? Šta se sve može podvesti pod kontrolu? Da li to znači da može na primer da ulazi u njegovu kuću, da popisuje stvari, da mu remeti privatni život, što je suludo, slažemo se? Nigde nije precizirano šta znači kontrola izvršenja ugovornih obaveza.
Šta ako ta kontrola izvršenja podrazumeva da se, na primer, na svakih 15 dana, shodno promenama cena na berzi, radi nova projekcija prihoda ili novi biznis plan? Ko će omogućiti našim poljoprivrednim proizvođačima da, na primer, na mesec dana, ili na tri meseca, ili na 15 dana, jer nije precizirano, naprave takav biznis plan koji će zadovoljiti poverioca? Ja samo pričam o mogućim zloupotrebama usled nepreciznosti zakonskih odredbi.
Ugovor o finansiranju se upisuje u registar, ali se ne upisuje kamata. Dakle, od svih elemenata ugovora o finansiranju, da se razumemo, ugovor o finansiranju je ugovor o kreditu, najbitniji element ugovora o kreditu, posle toga ko je zajmodavac i zajmoprimac, je kamata. Zašto se samo kamata od svih elemenata ugovora o finansiranju ne upisuje u registar? Pa, zato što će kamate biti basnoslovne. Upravo je zato, po meni, ovo zakon o zelenašenju u poljoprivredi, jer se stvaraju uslovi da se jednostavno odreže neverovatna visina kamate, a i sami znamo da je efektivna kamatna stopa trenutno na poljoprivredne kredite u našoj zemlji oko 30% na godišnjem nivou.
Članom 13. je predviđeno ustupanje potraživanja bez saglasnosti dužnika. Sličnu odredbu imamo i u Zakonu o obligacionim odnosima, ali bitno je da naši poljoprivrednici znaju da njihova potraživanja, tj. njihov dug može biti ustupljen bez njihove saglasnosti, da više ne duguju banci ili preduzeću kod kojeg su se zadužili, već da njihov poverilac ustupi svoje potraživanje.
U članu 16. zaloga o budućim proizvodima, koja je nova, izvanredna kategorija i pojam, ali loše definisana, sadrži i elemente prava i obaveza u pogledu prikupljanja, skladištenja i čuvanja budućih poljoprivrednih proizvoda. Šta to znači? To znači da usled stanja nužde u kome se neki poljoprivrednik nalazi, on može biti primoran da, na primer, poverilac sam izvrši žetvu ili berbu na njegovoj njivi, jer jednostavno mora da pristane na tu ugovornu obavezu. I ono što je po meni najveći skandal u ovom zakonu, ako dužnik koji je poljoprivredno gazdinstvo ne izvrši obavezu po ugovoru, prevodi se u pasivan status u registru poljoprivrednih gazdinstava.
Dakle, država se automatski meša u tržište, reguliše odnos između učesnika na tržištu na taj način što obespravljuje jednu stranu. Prvo smanjuje subvencije, a onda kaže - i to malo subvencija što možemo da vam damo nećemo vam dati ako se ne razdužite svom poveriocu. Zašto nije predviđena obaveza da poverilac, na primer, mora da isplati proizvode koje je uzeo od poljoprivrednika? Da li vi znate koliko ima neisplaćenog mleka, suncokreta, pšenice i kukuruza u Srbiji i nigde niste u zakonu predvideli obavezu da poverilac isplati višak proizvoda, a predvideli ste to da prevedete poljoprivredno gazdinstvo u pasivan status ako ne izmiri svoje obaveze prema ugovoru o finansiranju? Pasivan status nastaje tako što poverilac obaveštava Ministarstvo da dužnik nije izvršio obavezu. Da li ste svesni koliko zloupotrebe tu može da bude?
Članom 17. je predviđeno da budući poljoprivredni proizvodi nad kojima se uspostavlja zaloga sadrže sve podatke, osim onog najbitnijeg, a to je garantovana cena. U prethodne dve godine, kada smo imali problem sa otkupom suncokreta, kada je Ministarstvo u manje-više istom sastavu, osim što se menja ministar, imalo razne preporuke za naše poljoprivredne proizvođače kako da ugovaraju proizvodnju suncokreta, kako da traže garantovanu cenu i kako da se jednostavno ponašaju u toj tržišnoj utakmici, vi im sada ne dajte podršku na taj način što će u zakon da bude ugrađena obaveza ugovaranja garantovane cene proizvoda. Zašto toga nema u zakonu, kada ste već pričali i savetovali naše poljoprivrednike da uvek ugovaraju i traže da u ugovorima o poljoprivrednoj proizvodnji budu garantovane cene?
Još jedan vid diskriminacije dužnika – vansudsko namirenje. Poverilac može da izvrši vansudsku javnu prodaju, s tim što se prodaja ne zaustavlja ni podnošenjem tužbe. Dakle, nemoguće je izreći ni privremenu meru od strane suda, osim ako se ne donese javna isprava koju pre toga treba da ispostavi poverilac koji, naravno, to neće ako ima neke loše namere.
Kao dokaz za ono da je ovo zakon o zaštiti tajkuna u poljoprivredi, navodim i to što se on ne odnosi na stočarstvo, na primer, na stočarstvo, jer trenutno tajkune kod nas zanima poljoprivredno zemljište. Prvo hoće da preko hipoteka i raznih zaduživanja poljoprivrednih proizvođača dođu do njihovog poljoprivrednog zemljišta. Dakle, ako želimo da podižemo stočarsku proizvodnju, uopšte mi nije jasno zašto se ovaj zakon ne odnosi i na stočarsku proizvodnju.
Obespravljenost dužnika se može videti i u članovima 12. i 18. Na primer, u članu 12. poverilac vrši izmenu podataka iz stava 1, uključujući i izmeni podataka koji se odnose na opis obaveze dužnika ili izmirenja ove obaveze. Ali, zato izmeni podataka iz stava 1. ovog člana može da vrši i dužnik na osnovu i samo na osnovu pisane saglasnosti poverioca. Kako nisu ravnopravni? Ako može jedan da vrši, zašto je drugome potrebna saglasnost ovog prvog, kada su ravnopravni, tj. bar bi trebalo da budu ravnopravni učesnici na tržištu?
Mi smo dali neke predloge kroz amandmane, ali ovaj zakon je nemoguće popraviti amandmanima. Dali smo predlog da se ugovorom o finansiranju može definisati i period otplate, broj rata, datum dospevanja, pod uslovom da se ugovori isplata na rate, a razlog je vrlo jednostavan. Pošto se ovo tiče, da kažemo, biljne proizvodnje i imamo situaciju da pretežno imamo dve žetve, u julu pšenice, u avgustu i septembru pretežno kukuruza i suncokreta, zašto nije moguće da se predvidi da se jedna rata plati npr. u julu, a druga u oktobru i na taj način omogući lakše servisiranje obaveza dužnika?
Dakle, predvideli smo i amandmanima da se dužnik, tj. poljoprivredni proizvođač pretežno može pozivati na okolnosti koje nije mogao da spreči, otkloni i izbegne usred više sile, kao i na okolnosti zbog kojih ne odgovara, dakle, zbog nemogućnosti ispunjenja obaveza.
Ako zaista kažete, pošto očekujem da posle mog govora usledi demanti svega ovoga što sam rekao, da nije u pitanju tajkunski zakon i nije zakon o zelenašenju u poljoprivredi, dokažite nam to na taj način što ćete na internet strani svog ministarstva objaviti registar ugovora, da sve bude javno i transparentno i da se zna ko ugovora, pod kojim uslovima i sa kim. Dakle, predvideli smo amandman da registar bude javni i da bude dostupan na internet strani Ministarstva.
Takođe, ovaj zakon ne sadrži nikakve sankcije, mi smo predvideli da ukoliko dođe do zloupotrebe po članu 12. da ukoliko poverilac ne izda, jer predviđeno je da izda bez odlaganja, ali ne piše šta ako ne izda saglasnost po članu 12. stav 3. Mi smo predvideli sankcije i predvideli smo kazne za neodgovorno ponašanje i pokušaj vršenja zloupotrebe.
Ovde želim da zbog celokupne situacije u našoj poljoprivredi osvrnem i na korišćenje sredstava iz IPAR fonda jer ta sredstva u velikoj meri mogu da zamene sredstva koja će naši poljoprivrednici obezbeđivati putem zaduživanja. Dakle, imali smo u martu 2013. godine najavu da će Srbija aplicirati do jula 2013. godine za 10 miliona evra iz IPAR fondova. U julu nas je Evropska komisija obavestila da od te aplikacije nema ništa. Dobili smo obrazloženje da je to zbog toga što Srbija nije prebačena iz Aneksa B u Aneks A, što je potpuna glupost. Pitam vas da li je akreditovana Uprava za agrarna plaćanja za korišćenje i kontrolu sredstava iz IPAR fonda ili nije? To je prvi i osnovni preduslov za korišćenje sredstava. To Aneks B u Aneks A itd, to može da bude zamagljivanje stvarnosti, ali je suština da odgovorimo na to kada će Uprava za agrarna plaćanja biti akreditovana za korišćenje i kontrolu sredstava iz IPAR fonda.
Na kraju, želim da se obratim našim građanima naročito poljoprivrednicima, pošto će evidentno ovaj zakon biti usvojen, od 1. marta vodite računa šta potpisujete, čitajte ono što piše sitnim slovima i ako možete ikako ne stavljajte hipoteku na svoju imovinu. Zahvaljujem.

Zahvaljujem gospodine Seniću.
Poštovani narodni poslanici, pre nego što nastavimo rad, dozvolite da u vaše i u svoje ime pozdravim učenike Prve beogradske gimnazije koji trenutno prate deo današnje sednice sa galerije velike sale.
Molim vas da aplauzom pozdravite goste.
Nastavljamo sa radom.
Reč ima ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SNS Marijan Rističević.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, ministarko, poštovani gosti, poštovani građani Srbije, teško je meni nastupiti posle prethodnog govornika koji je veliki ekspert za poljoprivredu, a kada je video poljoprivredne kulture, o tome možemo da raspravljamo.
Veoma je teško govoriti, jer ima poslovica u našem narodu „sad neću ni kako ja hoću“. Sa nekim primedbama i pitanjima prethodnog govornika, mogu da se složim, ali sva ta pitanja je trebao da uputi sam sebi. Trebao je ta pitanja da uputi gospodinu Petroviću. Trebao je ta pitanja da uputi gospodinu Tadiću. Trebao ta pitanja da uputi gospodinu Mirku Cvetkoviću. Sva pitanja koja je on postavio, ja postavljam njemu zato što je Zakon o finansiranju poljoprivredne proizvodnje tzv. Zakon o prežetvenom finansiranju napisan krajem 2011. i početkom 2012. godine.
Pitam ministarku poljoprivrede da li je tačno ovo što ja tvrdim. Da li je javna rasprava obavljena u februaru 2012. godine, a bivši predsednik Odbora za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu koji je govorio pre mene, je očigledno toliko kvalifikovan da nije znao da je njegova partija napisala taj zakon. Doduše, on je promenio tri partije za dve godine pa se ne seća u kojoj partiji je bio 2012. godine.
Dakle, dame i gospodo narodni poslanici sada znate šta je hipokrizija. Dragi moji poljoprivrednici, sva pitanja koja su postavljena u vezi ovog zakona treba postaviti prethodnom režimu. Možda odgovornost sadašnje vlasti što je prihvatila da ne menja zakon koji je predložio bivši režim. Za taj zakon su korišćeni izrazi: zakon o zelenašenju, zakon o tajkunima, zakon o najvećem skandalu.
Dragi moji poljoprivrednici ja vas savetujem da dobro pazite šta ubuduće potpisujete s obzirom da ovaj predlog zakona je pisao bivši režim. Molim sve kolege da mi kažu koji tajkun je nastao od 2012. godine, do danas. Imamo samo one zatečene. Da li u bilo kojoj stranci je finansijski direktor tajkun koji je kupio tri šećerane za tri evra. Ovaj predlog zakona je stvarno napisao bivši režim gde je dominantna stranka bila ona u kojoj je tajkun koji se bavi sada proizvodnjom šećera kupio šećerane za tri evra u vreme dok je bio finansijski direktor te stranke.
Znam da je moj prethodni govornik ekspert za građevinarstvo, pa neka mi kaže ko iz sadašnje vlasti, ko od kolega poslanika napravio pen haus, ko je od kolega ministara i poslanika napravio na pašnjaku zgradu? Znamo da među pripadnicima režima ima onih dobrih poznavalaca poljoprivredne politike koji imaju iskustva sa pašnjacima. Videli su da se to ne isplati pa umesto da tamo bude neki stočni fond, oni su rešili da naprave zgradu, a u toj zgradi imaju ceo sprat. Ne vidim da među nama ovde u današnjoj vlasti i u partijama koje podržavaju današnju Vladu ima takvih tajkuna.
Dakle, sve što je rečeno o ovom zakonu je možda istina, ali to govori o prethodnom režimu. Ukoliko postoji savet poljoprivrednicima u vezi ovog zakona, verujem da oni koji su napisali ovaj zakon najbolje poznaju način na koji su ga napisali i možda postoji velika verovatnoća da više naginje tajkunima, da je više u korist tajkuna nego u korist poljoprivrednih proizvođača.
Poznavajući njih treba biti izuzetno oprezan u vezi sa ovom materijom s obzirom da oni najbolje poznaju šta su napisali u tom zakonu. Gotovo je neverovatno da napišete jedan zakon 2011. godine, da obavite raspravu u februaru 2012. godine, a onda sve manjkavosti tog zakona pripišete nekome ko je njihov zakon pustio u proceduru verujući da su bili dovoljno odgovorni.
Drage koleginice i kolege danas sam ulazeći ponovo u zgradu se setio da su seljaci i selo izvor državnosti ove države. Prošao sam pored Karađorđa i 2012. godine kada sam prošao prvo što sam ugledao ugledao sam seljačkog vođu, simbola seljačke zemlje na Balkanu Karađorđa Petrovića. On me pita – koje kude vam je selo, koje kude su vam seljaci, koje kude vam je stočni fond nestao do 2012. godine, koje kude poslanici uvozite 188.000 grla živih svinja, uglavnom iz Hrvatske? Mene je bilo sramota. To je zatečeno stanje. Ove druge koji su nas doveli do ovde očigledno da za njih važi ona Dučićeva poslovica – najhrabriji ljudi na svetu ne zato što se ničega ne boje već zato što se ničega ne stide. Mene je bilo sramota, a njih očigledno nije.
Idemo redom, govorile su kolege iz opozicije sa kojima sam ja nekada zajedno, seljaci i radnici 90-tih godina sanjali san o tržišnoj ekonomiji i demokratiji. Devedesetih godina smo pocepali petoro ili šestoro patika i opanaka šetajući ulicama da naše velike političke vođe uđe u dvorce, a radnici i seljaci ostanu na ulici. Sebi su smestili u dvorce, radnike i seljake na ulice. Oni su živeli kao u bajci, a narod živi kao u basni. Danas slušamo njihove tirade i njihove primedbe na njih same.
Mislili smo 2000. godine, kad dočekamo promene, da sve ono što smo izgubili finansirajući socijalni mir, podnoseći teret ekonomskih i vojnih pritisaka kojima je zemlja bila izložena, što je bilo nečuveno do tada u svetu, mislili smo da će nam nova vlast 2000. godine to vratiti. Mislili smo da će nam vratiti zemlju koju su oduzeli čupanjem brkova od 1945. do 1953. godine. Zajedno smo se nekad sa njima borili da ta prava, da ta oteta imovina bude vraćena. Umesto toga, premijeri su u te otete parcele ulazili da prave dugogodišnje zasade.
I danas neko priča o tajkunima. Da, mi nismo verovali da će ljudi koji su opljačkali novac 90-ih godina, za vreme sankcija, koji su iskoristili „šverc komerc“ da bi se domogli ogromnog novca, to pretvoriti u ogroman kapital posle 2000. godine, daleko veći nego što su imali 90-ih. Mi smo se nadali da će selu nešto biti vraćeno. Umesto toga, nastavljeno je sa oduzimanjem i otimanjem.
Ja nisam bio komunista. Komunizam nije bio moj poredak. Bili smo lojalni državi. Ne zameram onima koji su bili, ali ja moram da priznam da smo imali jedan zaokružen model poljoprivrede, sistem koji je funkcionisao. Imali smo nauku. Evo, gospodine Rajiću, imali smo institute, ratarstvo, stočarstvo, povrtarstvo. Imali smo proizvodnju semena sadnog materijala, rasada, svog sopstvenog. Imali smo nezavistan sistem poljoprivrede, ali nam je trebalo samo malo nafte. Da smo pravili biodizel, ni to nam ne bi trebalo. Imali smo đubriva, herbicide, pesticide. Imali smo fabrike za proizvodnju mehanizacije. Imali smo skladištni kapacitet. Imali smo zadruge. Imali smo prerađivačke kapacitete koji rade sad sa 30-40% kapaciteta. Sve smo to imali.
A onda su došle promene za koje smo se svi mi zalagali. I taj sistem koji je bio funkcionalan je divljom predatorskom privatizacijom razbijen. Divlji, predatorski kapitalizam koji je gutao žive ljude, seljake, radnike, dohotke, plate. Sve je to razbijeno da bi neki kupili određene kapacitete za tri puta tri evra, da bi oni mogli da skidaju kožu ljudima sa leđa.
Jeste naš poljoprivredni sistem bio naklonjen tajkunima, više njima nego proizvođačima. Ja se sa tim slažem, ali, to je proizvod prethodne poljoprivredne politike, koja je vođena u korist nakupaca, prekupaca, prerađivača, u korist potrošača, u korist uvozno-izvoznog lobija koji je u potpunosti uništio stočni fond.
Mi danas imamo tri i po miliona tona kukuruza viška, više nego što naša stoka pojede. Mi imamo nekoliko stotina hiljada tona proizvoda od sačma, od soje. Imamo nekoliko stotina hiljada stočnog brašna. Imamo preko četiri miliona tona stočne hrane koji nam može iznedriti i prehraniti dodatnih milion tona stoke žive vage. To je vrednost dve milijarde. Onih tri i po miliona tona kukuruza, četiri miliona ukupno stočne hrane ne vredi više od 500, 600 miliona evra. Da je to naša stoka pojela, da imamo stočni fond koji nemamo, koji je uništen u korist uvoznog lobija, mi bi danas mogli da proizvedemo milion tona, milijardu kilograma mesa, koje bi bilo vredno dve milijarde. Prerađeno, to bi vredelo tri i po, četiri milijarde. Tako bi našli posao i za seljake i za radnike.
Mi imamo i prerađivačke kapacitete koji rade sa 30-40% u klaničnoj industriji. Mi imamo višak stočne hrane. Mi imamo višak tovnih mesta, farmi. Imamo 40 hiljada praznih tovilišta više koje možemo da upotrebimo, ali nam nedostaje stočni fond koji je obogaljen zbog uvoznog lobija, da bi uvoznici, tajkuni, mogli debelo da zarade, oni na uvozu svega i svačega i umesto da punimo farme, punili smo onkologiju uvozeći meso sumnjivog kvaliteta, pri tome smo suzbili stočni fond, a onda su mogli da zarade drugi tajkuni koji su se bavili izvozom kukuruza i stočne hrane, pa zbog njihove zarade od 50 miliona evra mi godišnje gubimo dve milijarde evra. Takva poljoprivredna politika je vođena i zbog toga smo ovde gde jesmo.
Dučić je rekao: „Najgore je biti star, bolestan i siromašan“. Upravo je to snašlo naše selo i naše seljake. Dakle, oni su stari, bolesni i siromašni. Prosečna starost je 59 godina na selu i mehanizacija gotovo da je stara toliko, sve uništeno.
Mi smo sanjali san da ćemo 2000. godine obnoviti poljoprivredu. Umesto toga, još više je zavaljena i još više upropašćena i oni koji su u tome učestvovali, danas oni drže pridike onima koji pod daleko težim okolnostima, bez prodatog društvenog kapitala, donatorske podrške itd, moraju da obnavljaju sve što je upropašćeno.
Možda naš narod kratko pamti. Ja sam zato tu da ih podsetim da je poljoprivreda temeljno uništena, da su hteli da namerno ovoliko unište, mislim da ne bi uspeli. Puneći džepove tajkuna, ispraznili su džepove seljaka i mi smo sada u veoma teškom položaju. Ovo nije pitanje samo poljoprivrede i ruralnog razvoja, ovo je danas pitanje opstanka Srbije.
Dakle, 59 godina starost, prazne nam se teritorije, a barem mi kao narod, kao država imamo iskustvo da kada se neke teritorije isprazne, da mogu agresijom, kolevkama da pripadnu nekom drugom. Neki drugi narodi će naseliti. Ovo nije pitanje poljoprivrede. Ovo je demografsko pitanje opstanka države Srbije. Seljaci su napravili ovu državu, kako kaže i Karađorđe i Miloš Obrenović.
Nezadovoljni, mi danas uvozimo pored ribe, mi uvozimo ribe za 100 miliona evra. Sve je upropašćeno, ribnjaci, farme. Imamo Zakon o ribljem fondu. Evropljani jedu 26 kg ribe po glavi stanovnika, a mi sedam kilograma i od tih sedam kilograma, dve trećine uvezemo. Mi 100 miliona evra potrošimo za uvoz ribe.
Potrošili smo ove godine za prvih osam meseci 35 miliona evra više za uvoz svinjskog mesa, nego što smo izvezli, što znači da nemamo dovoljno svinjskog mesa ni za sopstvene potrebe.
Poljoprivredna politika prethodnog režima mi je ličila na ono – posadiš čvarak i čekaš da nikne prase. To se nije desilo i mi smo danas u problemu.
Mi ćemo podržati kao poslanička grupa sve ove zakone.
Gospodine Rajiću, gospođo ministre, gospodo iz ministarstva, mi tražimo i kao Odbor za poljoprivredu da se subvencije ne smanjuju, mogu da se preraspodele u korist stočarstva, povrtarstva, voćarstva, da napravimo blagi zaokret prema malom i srednjem poljoprivrednom gazdinstvu koje je i po evropskom standardu od 2013. do 2020. godine predviđen kao nosilac razvoja koji treba podržati. S obzirom da imamo 650 hiljada gazdinstava, ja od vas očekujem da se svi zajedno borimo u ovim teškim okolnostima i pod pretnjom ograničenja MMF izborimo da Zakonom o podsticajima u poljoprivredi, ostane budžet u vrednosti 5%. Mi to možemo i treba da preraspodelimo u korist voćarstva, povrtarstva i stočarstva.
Mi takođe zahtevamo promene u Zakonu o poljoprivrednom zemljištu. Mi očekujemo da država, odnosno ministarstvo, radi podsticaja i podržavanja stočarstva, razvoja stočarstva, povrtarstva i voćarstva ima pravo direktno da izda od 100 do 140 hiljada hektara državnog poljoprivrednog zemljišta, da bi povećali stočni fond, jer je dosadašnjim pravom prečeg zakupa uglavnom izvršena preraspodela stočnog fonda sa jednih parcela na druge.
Kada dođe neki stočar, mi očekujemo da Ministarstvo napravi dve vrste tipskih farmi, koje lokalne samouprave moraju da prihvate da se to gradi van sela i da na takav način Ministarstvo pomogne da direktno onaj ko želi da se bavi stočarstvom, povrtarstvom i voćarstvom, stekne površine, modele i da na takav način, od 100 hiljada hektara u stočarstvu, od 30 hiljada hektara modernih voćnjaka, što mora da bude uslov za davanje, da na 10 hiljada hektara u povrtarstvu, u povrtarstvu u plastenicima koji se iole malo dogrevaju, svaki hektar može u bruto da donese 100 hiljada evra. Svaki hektar može da zaposli 10 radnika.
Mi na takav način u povrtarstvu možemo da napravimo preko 800 miliona evra. U voćarstvu, takođe preko 800 miliona evra. U stočarstvu i proizvodnji mesa i mleka možemo da napravimo još nekoliko stotina miliona evra.
Fizički možemo bez prerade u narednih pet godina na takav način od tih 100 i nešto hiljada hektara zemlje da napravimo bruto domaći proizvod iz poljoprivrede koji će biti vredan preko dve milijarde. To od vas očekujemo i mi kao poljoprivrednici i mi kao poslanici i mi kao članovi Odbora koji predstavljamo Narodnu skupštinu u oblasti poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede.
Mi ćemo podržati sve ove zakone. Zato vam kažem, Srbija koju mi sanjamo je Srbija njiva, Srbija šljiva, Srbija momaka, devojaka, Srbija radnika i seljaka. To je Srbija koju mi vidimo. Ona prethodna nas ne interesuje. Hvala.

Zahvaljujem.
(Aleksandar Senić, s mesta: Replika.)
Gospodine Senić, po kom osnovu?
(Aleksandar Senić, s mesta: Više puta je rekao „prethodni govornik“.)
Ima više prethodnih govornika.
(Aleksandar Senić, s mesta: Ako nećete da mi date reč, to je na vama.)
Ućićemo u neku polemiku bez potrebe. Govorio je…
(Aleksandar Senić, s mesta: Obraćam se vama.)
Izvolite gospodine Seniću, samo ne znam da li je o prethodnom govorniku ili je govorio o pašnjacima i svemu.

Ako ste pažljivo slušali početak njegovog izlaganja mislim da je veoma lako zaključiti da je govorio o meni. Po tom osnovu sam tražio repliku.
Pošto smo se svi ovde složili oko toga da je zakon tajkunski, i hajde da se vratim i na pisanje Predloga zakona, krajem 2011. godine, u martu 2012. godine, ja sam radio na fakultetu kao asistent, nisam se bavio politikom, nisam učestvovao u pisanju zakona…

Gospodine Seniću, izlaganje nije ni bilo da ste vi pisali zakon, nego da je zakon napisan u vreme bivšeg, kako je rekao govornik, režima. Mislim ne vredi replika u tom pravcu.

Ne, samo hoću da kažem neka bude da je tajkunski, svi smo se ovde složili, ali ono što je suština, pa Skupština usvaja zakon, nije bitno ko ga je pisao, nego ko ga je usvojio. Dakle, ako smo rekli da je zakon tajkunski, pozivam ministarku da povuče zakon, i da napravimo isti ovakav, samo mnogo bolji, koji neće biti na štetu poljoprivrednih proizvođača. Zahvaljujem.

Gospodine Seniću, mislim da se niko nije složio o tome da li je tajkunski zakon, nego je samo govornik rekao…

A što vi sada tumačite šta je on rekao?