Poštovani predsedniče, poštovana ministarko, predstavnici Vlade, uvažene kolege, kao poslanik u drugom mandatu na spisku SNS, moram zaista da iznesem svoje oduševljenje ne samo moje, već da prenesem velikog broja privrednika i poljoprivrednika, da je ovo početak stvarnog preporoda srpske poljoprivrede i srpskih poljoprivrednika i gazdinstava.
Upoznaću samo kratko građane gde se nalazi danas Srbija, šta su prethodne vlasti uradile i kamo sreće da su još davne 1996, 1997, 1998. godine prihvatili program nas privrednika, a to su program organizovana proizvodnja, prerada u najveći mogući stepen, gde se ostvaruje izuzetno velika razlika koja je svima poznata i ekonomistima i privrednicima, pa i najobičnijim poljoprivrednicima.
Ono što je preko potrebno svim našim proizvođačima, koji su i u najteža vremena embarga i ratova, uspevali kako tako da održe svoju proizvodnju, je potrebna velika pomoć, kako to danas prodati i to je danas najteže svugde u svetu, pa i u Srbiji.
Srbija ima jednu veliku prednost nad mnogim zemljama, uporediću samo jednu Holandiju koja je manja, znamo svi da je manja od Vojvodine, ali četiri puta više je proizvela u 2013. godini, oko 12 miliona svinja u tovu i ostvarila 5,5 miliona prasadi za razliku gde Srbija ima 0,9 miliona.
Holandija, kao mnogo manja zemlja sa svega 60 sunčanih dana, je još pre 106 godina, osnovala prvo zadrugarstko akcionarsko društvo i zahvaljujući tome i dan danas zadruge izuzetno dobro funkcionišu, kao što je to slučaj i u velikoj Francuskoj, koja je krenula u vreme Miterana, i ono što je uradila davno Kanada, koja danas ima preko 30.000 zadruga, kroz zadružna akcionarska društva.
Znači, želim da predložim da drugi korak koji treba da uradi naša Vlada, na čelu sa premijerom Vučićem, je da se u najkraćem mogućem roku donese zakon o zadrugama i zakon o zadružnim akcionarskim društvima.
Zašto? Onda, svi oni koji danas mašu ovde i u svojim govorima iznose da je ovaj zakon donet za tajkune, ja bih rekao da nije tačno i samim tim što ako Vlada prihvata, jeste u toku donošenja zakon o zadrugama i akcionarskim društvima, na taj način ćemo kroz zadružna i akcionarska društva moći da udružimo kompletno svu srpsku pamet, sve kapacitete koje raspolažu sitni, manji, srednji proizvođači, poljoprivredni proizvođači i izgradnjom nekoliko stotina malih fabrika od 100 do 150 ljudi zaposlenih, lociranih tamo po terenima gde ima sirovina, uspećemo da uvećamo BDP daleko više nego što je to naš premijer sinoć izjavio kao vrlo skroman procenat u 2015. godini za 1,5%.
Mi privrednici verujemo da uz pomoć Vlade i Ministarstva za poljoprivredu koje je pohvaljeno i na našem odboru koji smo održali prekjuče u Bajinoj Bašti, podržali smo ovaj kompletan program, ovaj zakon i samo da se nastavi, da u nastavku donesemo zakon o zadrugama o zadrugama i akcionarskim društvima.
Duboko sam uveren kao iskusan privrednik sa 39 godina iskustva u privredi u proizvodnji da će veliki broj nezaposlenih radnika naći svoja zaposlenja kroz zadružna akcionarska društva, a samim tim konačno nakon punih 26 godina, kad god prođem auto-putem i pogledam Godomin, koja je to lepota nekada dok sam živeo i radio u Nemačkoj, ja sam stajao da bi slikao cveće raznih boja, prelepih dunja, jabuka i drugih voćarskih sadnica, a zatim u jesen kad sazrevaju slikao sam razno voće, nosio i pravio izložbu kod Nemaca gde sam živeo i radio 14 godina i hvalio se kako je moja Srbija jedna Kalifornija, ali u Evropi, odnosno na Jugoistoku Evrope, u velikoj Srbiji.
Tako da, kada gledam 26 godina korova i šiblja, niko za to do danas nije odgovoran. Kad pogledam drugi deo Vučje, pored, gde sam skoro boravio su imali razgovor i dogovor sa poljoprivrednicima, koji je potpuno u korovu, obraslo 500 hektara voćaka, jabuka, pogledajte na šta liči, ovo je strašno da neko dozvoli, da niko do danas nije odgovoran za tako nešto. Još strašnije nažalost kada uđete na sajt i skinete o PKB plantaže voća i vidite ovde da je 2005, 2006. i 2007. godine tadašnji direktor voćarske plantaže Žarko Radenović, sa predsednikom upravnog odbora doneli su odluku da se proda kvadratni metar tog zemljišta, znači plantaža jabuka, voća i da se proda po ceni od svega 40 dinara.
Molim vas, zamislite 40 dinara kvadratni metar, to je jedan ar 4000 dinara. To je ispod svake cene.
Tada to nije prodato. Zašto nije prodato? Niko se nije setio da konačno pomogne da vidi kako da se pomogne tom jadniku, seljaku, pogotovo u ruralnim sredinama, gde je ostao potpuno sam.
Ako uzmemo naš Levač, nekada je taj Levač izvozio više stotina tona malina, kupina, jabuka, jagoda i sve ostalo, danas je selo gotovo prazno, tako da donošenjem jednog dobrog zakona, dopunom ovog zakona u nastavku sa Zakonom o zadrugama i akcionarskim društvima i podrške Vlade, ja sam duboko uveren kao privrednik koji zapošljava 300 radnika, ima preko 1.600 proizvoda, da se pohvalim, 30 godina nikada jedan dinar kredita niti bilo kakve subvencije nisam koristio. To je moj uspeh, tako da ne pripadam tajkunima kada ovo kažem.
Ovo sam namerno govorio ne da bih pravio svoju promociju, već da vam prenosim poruke i radost ovog velikog broja privrednika, posebno u selima gde su ostali samo starci i na ovaj način će moći da svoju zemlju i svoju imovinu iznajme, da neko odradi, da uradi itd, da se tako stavi zemlja koja je u korovu. Otprilike oko 30% naših površina moći će da se konačno stavi u funkciju zemlje i samim tim uvećaćemo bruto produkt, a uvećanjem bruto produkta uvećaćemo nacionalni dohodak i imati realnost da očuvamo našu nacionalnu valutu, dinar.
Ja sam napisao u amandmanu, o tome ću kada bude bilo o amandmanima, u svakom slučaju ću podržati ovaj zakon i glasaću u Danu za glasanje za predloženi zakon. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Nevenka Milošević. Izvolite.

Uvaženi predsedavajući, poštovana ministarko poljoprivrede i zaštite životne sredine sa brojnim saradnicima, drage kolege narodni poslanici, uvaženi građani Republike Srbije, kao što smo čuli iz prethodne rasprave, ja bih podržala moje kolege da su na današnjem dnevnom redu ovog visokog Doma Narodne skupštine Republike Srbije četiri važna zakona iz veoma važne oblasti, poljoprivrede. Svi znamo i svi ćemo se složiti da ako nam je do razvoja, do napretka Srbije, onda treba da sve svoje snage usmerimo upravo na razvoj poljoprivrede. Nadam se i sigurna sam da će ovi zakoni doneti jedan boljitak svih poljoprivrednim proizvođačima i uopšte razvoju sela.
Ja bih da iskoristim priliku da se ovog puta obratim lično javnosti, da pohvalim skupštinski Odbor za poljoprivredu, predsednika tog Odbora, da se zahvalim i svim članovima Odbora, jer je prvi sastanak ovog Odbora van sedišta, van Beograda, upravo održan u Ivanjici, u opštini odakle i potičem. Smatram da je to izuzetna praksa, da se sa tom praksom sigurno treba nastaviti i nastavilo se, jer već pre neki dan ovaj Odbor imao je sastanak u Bajinoj Bašti koji je bio veoma uspešan. To nama samo daje dodatni motiv da i mi koji živimo negde van velikih centara nismo zaboravljeni i zaista u ime svih građana moje opštine ja se zahvaljujem na tome.
Složili smo se svi u današnjoj raspravi da je stanje u poljoprivredi, stanje na selu veoma teško. Da sada pričamo o tome mogli bi danima, ali nema posebnih efekata. Da tražimo krivca, i to nema posebnog smisla. Treba ići dalje, donositi ovako dobre zakone i poboljšati to stanje.
Naravno, imamo dobru strategiju za poljoprivredu, akcione planove, ali negde kada to sve treba da zaživi, da stigne do našeg seljaka, poljoprivrednog proizvođača, tu uvek nešto nedostaje.
Mnogo je važno finansiranje i mene zaista raduje što je na dnevnom redu i ovaj zakon o finansiranju poljoprivredne proizvodnje, jer čuli smo više puta koliko nam poljoprivreda daje, koliko potencijala u zemlji Srbiji za to imamo i da je u spoljnotrgovinskoj razmeri na prvom mestu poljoprivreda i prehrambena industrija. Stoga je dobro što želimo na jedan kontinuiran, na jedan sistematski način da uložimo sve napore da to finansiranje prema primarnoj poljoprivrednoj proizvodnji i poboljšamo.
Znamo da se to finansiranje do sada baziralo na finansiranje iz budžeta, ali prepoznali smo realnost da moramo imati i alternativne izvore i to nudi ovaj zakon i to su dobra rešenja, jer time pokušavamo da poljoprivrednim proizvođačima, pre svega onim malim i srednjim, mnogo olakšamo. To je finansiranje do žetve, ali ne samo do žetve, naravno i do berbe. Znamo koliko poljoprivredni proizvođači moraju uložiti sredstava da bi došli do proizvoda.
Podržavam sve prethodne govornike koji su govorili šta je to još potrebno, ali ja moram da još jednom apelujem i Zakon o zadrugarstvu da li će uskoro biti na dnevnom redu, to je mnogo važno, zatim prerađivački kapaciteti, nešto što je posebno važno i mislim da bi trebalo regionalno to da se realizuje tamo gde se kao u Ivanjici malina proizvodi i ivanjički krompir da budu kapaciteti za to negde na drugo mesto za neke druge kulture.
Naravno, kao što reče kolega Jovanović, i protivgradna zaštita i osiguranje jeste svakako nešto što je prioritet.
U daljem svom izlaganju bih se osvrnula na Zakon o zaštiti i obnovljiviom korišćenju ribljeg fonda. Svi smo čuli koliko je nedostataka tog aktuelnog zakona iz 2009. godine. Ovim novim zakonom mnoge te nedostatke ćemo otkloniti i nadam se da će to u praksi tako i biti.
Naravno, riblji fond jeste prirodni resurs, to je jeste državna svojina i svi zajedno treba da učinimo sve da očuvamo i zaštitimo riblji fond. Ovaj zakon se donosi i da bude usaglašen sa određenim međunarodnim propisima.
Ovog puta bih vašu pažnju usredsredila na jednu konkretnu aktivnost, na jednu dobru inicijativu koju želim da pohvalim. Naravno, radi se udruživanju sportskih i rekreativnih ribolovaca zapadne Srbije.
Ovde imam Sporazum o osnivanju Zajednice organizacija rekreativnih i sportskih ribolovaca „Zapadna Srbija“. Radi se o opštinama Moravičkog i Zlatiborskog okruga. To su opštine Bajina Bašta, Užice, Kosjerić, Požega, Arilje, Čačak, Lučani i Ivanjica.
Oni su se udružili i zaista žele da daju svoj doprinos. Znamo da je bila javna rasprava i povodom ovih zakona i da su se i udruženja uključila u tu raspravu i dala svoj doprinos. Ova udruženja su došla do zaključka da je riblji fond na teritoriji ovih opština u veoma lošem, da ne kažem katastrofalnom stanju. To je njihov zaključak i ja ga ovom priliko prenosim.
Zbog čega je to tako? Na prvom mestu upravo zbog loših zakonskih rešenja koja su do sada bila. Naravno, ona će se prevazići. Drugo, aktuelni korisnici ribarskih područja uglavnom su bili neki pojedinci ili privatne firme koji su negde ispred svega stavljali lični interes i nekako se stiče utisak da se sve radilo da bi pojedinci i privatne firme dolazili do velike materijalne koristi.
Znači, sportski ribolovci i rekreativci ova dva okruga su se udružili. Centar njihov će biti upravo u Bajinoj Bašti ne slučajno. Tu je reka Drina gde svi ovi ribolovci prirodno gravitiraju prema reci Drini, koja je, rekla bih, godinama bila zapostavljena. U nju se nije mnogo ili minimalno se ulagalo, naravno, ne samo reka Drina, već i svi rečni tokovi u našoj zemlji.
Ovo što bih na kraju svog izlaganja istakla, što se ne nalazi u predlogu ovih zakona jeste, što je po mom mišljenju veoma bitno, a to je obrazovanje, edukacija, vaspitanje. Mislim da se od najmlađeg uzrasta sa tim mora krenuti kako bismo imali izgrađenu ekološku svest i jedan zdrav odnos prema životnoj sredini. Ali, naravno, mladi se najbolje vaspitavaju primerom, a mi treba da im budemo dobar primer, kako se mi odnosimo prema životnoj sredini.
Zaista bih apelovala na veću saradnju Ministarstva za prosvetu, obrazovanje i ovog ministarstva. Naravno, 27 godina sam radila u učionici i znam da nastavni planovi i programi imaju mnogo sadržaja iz ove oblasti. Znam da imaju izborni predmet – čuvare prirode, ali mislim da se još može uraditi na tome i pre svega ne samo na teorijskim znanjima, već i na onim praktičnim koji su nam i te kako potrebni.
Videli smo u ovim poplavama koliko u rečnim tokovima naše zemlje ima otpada, da su to prave deponije i to je zaista žalosno. Moramo razvijati tu svest, ali svest se ne razvija brzo. Dok se ona polako ne razvije, tu su inspekcijske službe i naravno, u ovim poglavljima ovog zakona imamo i pojačan nadzor, ali i kaznene mere koje su pojačane.
Na kraju, pozivam sve kolege narodne poslanike da podržimo sva četiri predloga zakona vezana za poljoprivredu, kako bismo postojeće stanje unapredili i mnoge stvari doveli u red. Hvala na pažnji.

Reč ima narodni poslanik Žarko Bogatinović. Izvolite.

Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvažena gospođo ministarko, predstavnici Ministarstva poljoprivrede, uvaženi predsedavajući, poštovani građani Srbije, u uvodnom izlaganju, odnosno obrazloženju Predloga zakona o finansiranju i obezbeđenju finansiranja poljoprivredne proizvodnje vi ste, gospođo ministarko, naveli jednu istinu, koja, hteli mi da prihvatimo ili ne, neosporna je trenutno i poslednji dugi niz godina važi u našoj poljoprivrednoj proizvodnji.
Citiraću današnje stanje poljoprivrede u Republici Srbiji – potencijali i ograničenja pokazuju da se u poljoprivredu ulaže manje nego što je neophodno i da se za uzvrat, normalno, dobija mnogo manje nego što je to moguće. Ipak, poljoprivreda države Srbije ostvaruje određene izvozne rezultate, iako je proizvodnja na niskom nivou.
Kao što znamo, dominira izvoz sirovina, nažalost, žitarica, a od izvoza prerađenih proizvoda značajan je samo izvoz šećera, biljnih ulja i piva. Izvoz mesa i mesnih prerađevina je, nažalost, simboličan. Mereno po hektaru obradive površine, Srbija ima ubedljivo najmanji izvoz u regionu, osim BiH i Rumunije. Makedonija ostvaruje dvostruko, a Hrvatska čak trostruko veći izvoz hrane po hektaru obradive površine, iako su im potencijali za to, priznaćemo, skromniji nego u našoj zemlji.
Izvozni potencijali agrarne privrede Srbije su višestruko veći, ali se neće ostvariti sve dok se ne promeni privredni i ekonomski ambijent poslovanja poljoprivrede. Poljoprivreda Srbije mora biti izvozno orijentisana, jer jedino tako može obezbediti sopstveni opstanak. Poljoprivrednike u Srbiji u narednom periodu očekuje žestoka konkurencija i to na svim bliskim stranim tržištima, ali i na našem domaćem tržištu.
U celini, poljoprivreda države Srbije, kao i prehrambena industrija, nije dovoljno pripremljena da se uspešno nosi sa konkurencijom na širim tržištima, a poseban problem poljoprivrednika Srbije predstavlja činjenica da je njihova konkurencija visoko subvencionirana iz budžeta EU, koji je programiran i predvidljiv za duži period godine.
Veliki broj sadašnjih proizvođača u poljoprivredi će morati zbog starosti, malih poseda, loše opremljenosti i neorganizovanosti da prestane da se bavi dosadašnjim poslom, jer neće moći da se nosi sa konkurencijom na otvorenom tržištu, naravno, ako ne uradi jedan definitivno ozbiljan zaokret u ponašanju i svojoj proizvodnji.
Imajući u vidu napred navedene ocene, činjenice i moguće ishode, Srbija mora svoju buduću agrarnu politiku kreirati prevashodno u pravcu obezbeđenja stabilnog i kontinuiranog sistema finansiranja poljoprivredne proizvodnje uz permanentno informisanje i stalno podizanje nivoa stručnih znanja i aktivnih poljoprivrednika.
Grad Leskovac iz kog dolazim je prepoznao potrebu ulaganja u poljoprivredu i preko Fonda za razvoj poljoprivrede grada Leskovca ulaže u razvoj poljoprivrede podsticajima za unapređenje stočarstva, voćarstva i vinogradarstva, modernizaciju i unapređenje, tehničke opremljenosti, izgradnju poljoprivrednih objekata, podsticajna finansijska sredstva za finansiranje kamata.
Međutim, nažalost, zbog velikih finansijskih obaveza, koje su nasleđe od prethodnih vlada u ovom gradu, koje su dve milijarde dinara, sveukupan iznos podsticaja još nije isplaćen i gradske vlasti se trude da će u narednoj godini to i da završe.
Međutim, uticaj finansijske krize značajno smanjuje pronalaženje alternativnih izvora finansiranja. Usvajanjem Zakona o finansiranju i obezbeđivanju finansiranja poljoprivredne proizvodnje stvara se dobra osnova za razvoj poljoprivrede u Republici Srbiji. Uvođenje ugovora, kao što kažete, o finansiranju poljoprivredne proizvodnje i registrovanje ovih ugovora zalog je na budućim poljoprivrednim proizvodima, koji se obezbeđuju, naplata potraživanja po ugovoru o finansiranju, registrovanje i pravno dejstvo ove zaloge, zakonsko založno pravo na poljoprivrednim proizvodima zalogodavca, vansudsko namirenje i zaloge na budućim poljoprivrednim proizvodima, omogućava privlačenje potencijalnih finansijera u poljoprivredu Republike Srbije, što smo i čuli od skoro svih prethodnih govornika.
Takođe, predloženim članom 4. ovog zakona precizno se određuje sadržina, pravno dejstvo, forma ugovora o finansiranju, što nesumnjivo otvara dobar put za njegovu primenu.
Na kraju, posebnu pažnju bih skrenuo na član 6. predloženog zakona. On pruža značajnu pravnu zaštitu interesa poverilaca koji su spremni da finansiraju buduću poljoprivrednu proizvodnju. Ovim članom se isključuje viša sila kao okolnost usled koje bi se primarni proizvođači mogli osloboditi obaveza iz ugovora o finansiranju.
Međutim, moramo imati u vidu da je dugogodišnji položaj poljoprivrednih proizvođača oslabljen svim onim što se dešavalo u prošlosti, neodgovornom dugogodišnjom poljoprivrednom politikom, finansijskom krizom i tako je sve to uticalo na iscrpljivanje obrtnog finansijskog kapitala samog proizvođača. To se ogleda u tome što proizvodnja nije mogla tehnološki napredovati u dovoljnoj meri u smislu izgradnje, efikasne protivgradne zaštite, sistema za navodnjavanje, već se to uglavnom radi stihijski, po volji poljoprivrednih proizvođača, odnosno po mogućnostima i zaštite od poplava su takođe veliki problem.
Kako ne bi proizvođači zapali u tzv. dužničko ropstvo, mi moramo u nekom narednom periodu doneti zakonske regulative koje će u mnogome balansirati zaštitu i poverioca jednako i dužnika.
Da bi bili spremni za zaključivanje ovakvih ugovora u uslovima neizvesne tržišne privrede i promena globalnih klimatskih uslova, potrebna je i aktivna uloga i snažna podrška poljoprivrednim proizvođačima od strane države i lokalnih samouprava u uslovima tržišne ekonomije. To se odvija u dva pravca i kako kaže program rada Fonda za razvoj poljoprivrede grada Leskovca – zbog i radi zaštite obezbeđenja dužnika iz ovih ugovora. U prvom delu, u smislu modernizacije i unapređenja tehničke opremljenosti gazdinstva, a u drugoj poziciji, industrija osiguranja mora na vreme pripremiti i ponuditi tržištu konkurentan i prihvatljiv model osiguranja za slučaj više sile, da bi proizvođači mogli da osiguraju nastupanje neželjenog osiguranog rizika.
Potrebno je, dakle, aktivno učešće države u obezbeđivanju uslova da proizvođači dobiju povoljnije uslove osiguranja.
Na kraju, u skladu sa rešenjima koje je propisao ovaj zakon, poljoprivredni proizvođač će moći da založi buduće proizvode koje proizvodi, što ga čini kreditno sposobnim. Dakle, omogućava mu da lakše dođe do finansijskih sredstava pod povoljnijim uslovima, a bitno je naglasiti da ova vrsta zaloge ne isključuje mogućnost ugovaranja drugih instrumenata obezbeđenja.
Dakle, neosporno je da se predloženim zakonom uređuje i unapređuje tržišni model kratkoročnog finansiranja i time se obezbeđuje finansiranje primarne poljoprivredne proizvodnje u periodu od žetve i berbe, a u skladu sa Nacionalnom strategijom poljoprivrednog razvoja.
Zato ću dame i gospodo ja, kao i sve moje kolege iz poslaničkog kluba Srpske napredne stranke, podržati u danu za glasanje ovaj Predlog zakona i naravno sve ostale koji se tiču unapređenja poljoprivredne proizvodnje. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Blagoje Bradić. Izvolite.

Zahvaljujem gospodine predsedavajući, gospođo ministarka, uvažene koleginice i kolege, poštovani građani, drage moje Nišlije, ja ću danas govoriti o Predlogu zakona o zaštiti i održivom korišćenju ribljeg fonda.
Gospođa ministarka je u dva navrata rekla da je ideja ovog zakona donošenje i menjanje zakona koji je donet 2009. godine. Osnovna ideja je to što štitimo i želimo da štitimo riblji fond, što želimo da zaštitimo ribolov na području Republike Srbije. Ja se tu potpuno slažem da Zakon koji je donet 2009. godine ima svojih nedorečenosti. Zbog toga sam ja i pretpostavio i očekivao da novi zakon reši te probleme, ali čitajući ovaj zakon ja nemam taj utisak.
Dakle, prva i osnovna zamerka vama kao Ministarstvu je da je, sami ste rekli, ovaj zakon jedan dokument koji treba da reši odnos između države, korisnika ribolovnih područja, tih zakupaca, kako god da ih zovemo, i očekivao sam i ribolovaca Republike Srbije, kojih u Srbiji po popisu, tj. po podatku iz 2013. godine ima 50.069. To morate priznati da je jedna zavidna brojka ljudi koji vole taj sport, koji vole ribolov, koji idu na reke i to je, hajde da tako kažem, naša prva linija uzbunjivača, juče smo o uzbunjivačima pričali, za sve ono što se dešava u prirodi, a nije na dobrobit zajednici, na dobrobit prirode i našeg okruženja. Znači, to su ljudi koji prvi jave da nešto nije u redu.
Ovim zakonom ja ne vidim njih, oni uopšte nisu sagledani. Sada mi uopšte nije jasno da li Ministarstvo ima politiku da ugasi ribolovačka društva, udruženja, da ugasi Ribolovački savez Srbije ili želi da kroz njegov osnaženje, popularizaciju, jer to je jedna nevladina organizacija, neprofitna, apsolutno neprofitna, koja okuplja ljude raznih profila, raznih struka, sa jednom zajedničkom ljubavi prema pecanju, prema reci, prema vodi, prema prirodi… Da li mi to želimo da unapredimo ili želimo mi to da dezavuišemo i da uništimo?
Kao posledica ovog zakona iz 2009. godine, koji nije bio dobar, imamo da nam pada broj registrovanih ribolovaca od nekih 80.000, koji je bio 2003. godine, na 50.069, kao što sam rekao, iz 2013. godine. Oni nisu uvažavani ni tokom javne rasprave. Bilo je očekivano da budu pozvani, da budu sastavni deo komisije ili tog radnog tela koji je pravio Predlog zakona. Vi ste odlučili, kao Ministarstvo, da nema potrebe. Dobro, to je vaše legitimno pravo. Mislim da ovakav zakon, ponavljam da imate potpuno pravo da ga doneste i vi ćete ga verovatno usvojiti, pošto imate apsolutnu većinu u Skupštini, je odraz politike kako vi doživljavate tu oblast u našem društvu, kroz vaš politički program i ono što ste obećali građanima.
Mislim da bi trebalo da uvažite naše amandmane. Ja sam podneo ispred stranke Zajedno za Srbiju 13 amandmana, koji se baš bave ribolovcima i ribolovnim savezom, koji mislim da treba da bude sastavni deo ovog zakona, jer to je taj treći oslonac ovog zakona koji treba da ima aktivno učešće. Mislim da bez jakih ribolovnih organizacija, ovo što ste vi napisali u zakonu, je nesprovodivo. Jedino ako podzakonskim aktima to vi budete rešili.
Vi ste rekli da imate edukaciju, da su to obavezni zaključci da imaju edukaciju. Vi verovatno znate, a ja ću vam pročitati, da Savez sportskih ribolovaca Srbije ima preko 70 ovlašćenih trenera, ima 18 selektora i trenera nacionalne reprezentacije, ima 180 sudija svih kategorija i preko 500 sportskih saradnika u ribolovu. Znači, to je jedna zavidna, hajde tako uslovno da kažem, sila koja može da edukuje mlade naraštaje o kojima svi pričamo i gde se apsolutno svi slažemo da treba edukovati decu da zavole sport, da vole ribolov, da vole prirodu i da vole da izađu na reku.
To su ljudi koji su kvalifikovani, nemamo mi šta tu da izmišljamo. Mi imamo gotov sistem, samo trebamo da ga iskoristimo, da ga unapredimo i da damo šansu ljudima koji to rade iz ljubavi, a ne iz profita, da odrade ono što vole i na dobrobit svih.
Ono što je jedna od osnovnih zamerki je da u Zakonu o ribljem fondu nedostaju ozbiljne stručne službe, odnosno organizacije koje će isključivo ili uz odgovarajuće procedure obezbediti upravljanje, a time i očuvanje ribljeg fonda u ribolovnim područjima, što je navedeno u uvodnim odredbama kao cilj zakona.
Zakon daje mogućnost da ribarsko područje može da se ustupi na korišćenje bilo kom privrednom društvu, javnom preduzeću ili drugom pravnom licu koje ispunjava zakonom nabrojane uslove koje je lako ispuniti. Koliko sam video, ono što nije valjalo u Zakonu iz 2009. godine je samo učešće na konkursu, tenderu, kako god da zovemo to kada se dodeljuju ribolovna područja. Pošto vidim da se ljudi bune oko tih ribolovnih područja, u Srbiji imamo pet ribolovnih područja. Nekada ih je bilo 18 i mislim da bi trebalo da se vratite na broj 18, jer je to mnogo efikasnije i lakše, prirodnije, da budu manje jedinice, nego da budu velike jedinice koje će imati više zakupaca ili korisnika, kako ih zovete.
Nije jasno zašto se daje mogućnost bilo kom privrednom društvu, kao i javnom preduzeću da upravlja ribarskim područjem, a ne pravnim licima, poslovnim udruženjima ili udruženjima građana osnovanih jedino i isključivo sa ciljem unapređenja, održavanja i zaštite ribljeg fonda. Ovo je iz razloga zato što se upravo te službe isključivo osnivaju sa ciljem zaštite ribarskog područja i nema nikakvog drugog skrivenog interesa, imajući u vidu da im je to isključivo jedina delatnost, što obezbeđuje objektivnost u odlučivanju, savesnost, stručnost i kompetentnost, razvoj i odgovornost u vezi sa korišćenjem ribarskog područja i drugih prava koja proizilaze iz ovog prava.
Ono što ste u ovom Predlogu zakona dali Skupštini na razmatranje, nije mi jasno, kada govorite o uslovima za dobijanje dozvole za korišćenje ribarskog područja, vi ste u članu 6. u stavu 3. u tački 3. napisali da taj koji podnosi zahtev, vlasnik preduzeća ili privatnik nije u roku od dve godine, pre objavljivanja konkursa za ustupanje ribarskog područja na korišćenje, kažnjavan za privredne prestupe i prekršaje iz oblasti zaštite i održivog korišćenja ribljeg fonda. To znači, ako je prošlo tri godine od kažnjavanja za takav prestup, on može da konkuriše. Pretpostavljam, ako ste limitirali na dve godine.
Pitam vas – kako možemo nekome ko je napravio privredni prestup ili napravio neki ekološki ispad u prirodi, namerni, zbog čega je kažnjen, da poverimo da gazduje prirodnim blagom Republike Srbije? Kako možemo da dozvolimo da neko ko je već kažnjen za nešto što je protivno zakonu i što je protivno prirodi i ekologiji, da mu damo posle dve godine šansu da ponovo gazduje ribolovnim područjem?
Jer ono što proizilazi iz ovog zakona, ljudi koji konkurišu i privredni subjekti koji konkurišu za dobijanje ribolovnog područja to rade iz čistog finansijskog interesa. Ono što je spisak lepih želja, to je taj elaborat koji nose i podnose i gde pišu kako će oni da unaprede i očuvaju to ribolovačko gazdinstvo, tj. područje za koje konkurišu.
Ovim zakonom pokušavate u ovim članovima da to sankcionišete i da pokušate da stavite pod kontrolu i da obavežete tog zakupca ribolovnog područja da ispuni to što je obećao. Opet da se vratim, zaobilazite društva ribolovaca koja su prirodno ljudi dobre volje koji žele da unaprede ribolov, reke, da budu čistije, bolje i lepše. Mislim da treba ozbiljno da razmotrite naše amandmane, jer bez tih usvojenih amandmana mislim da će ovaj zakon biti jako nedorečen. Ovaj zakon kako su rekle moje neke kolege – ostavlja mnogo praznina i mogućnosti manipulacije, te vas molim da razmotrite naše amandmane i da u danu kada budemo glasali za ovaj zakon, ako usvojite amandmane damo i našu podršku. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Peranović.

Poštovani predsedavajući, poštovana ministarko, poštovani gosti iz Ministarstva, uvažene kolege poslanici, pred nama se nalaze četiri zakona koja su izuzetno značajna jer je Srbija upala u jedan ćorsokak da tako kažem, kada je nivo poljoprivrede i kao što je ministarka i rekla, situacija nije baš sjajna u poljoprivredi, ali svi moramo dati jedan doprinos da se izađe iz te krize.
Govoriću o dva zakona, to su Zakon o zaštiti i održivom korišćenju ribljeg fonda i o Zakonu o finansiranju i obezbeđenju finansiranja poljoprivredne proizvodnje.
Najpre bih rekao nešto o održivom korišćenju ribljeg fonda gde bih rekao da se ovim zakonom uređuje upravljanje ribljim fondom u ribolovnim vodama. Sama reč ovog zakona kaže zaštita ribljeg fonda, gde moram reći da se u prethodnom periodu nije obraćala pažnja na vodotoke, na kanale, na reke, na jezera te smo imali situaciju da često dolazi do uginuća te ribe i životinjskog sveta u vodama.
Riblji fond Republike Srbije predstavlja jedan značajan resurs prirodni, te kao takav zaslužuje maksimalnu pažnju i odgovornost. Sa druge strane, ovakav zakon nas približava ili nas tera ka evropskom zakonodavstvu koje od nas zahteva pre svega zaštitu životne sredine. Jedna koleginica je rekla – ne smemo dozvoliti u narednim danima, periodima da imamo smetlišta ili đubrišta pored reka i pored vodotoka.
Sledeće stvari koje su jasno opisane u ovom zakonu su to da u maju mesecu ove godine i to je dobro rečeno u članu 28, gde smo imali spašavanje riba sa poplavljenog područja. Mogu sa puno odgovornosti reći da iz kraja iz koga dolazim, Mačvanski Okrug, Šabac, da smo imali veliku opasnost od izlivanja Save i to smo više puta ovde govorili. Maksimalna odgovornost svih građana je baš na tome da se spase riba i sa mačvanske strane, a isto tako mogu reći i sa sremačke strane, napomenuću Grabovac, Klenka gde je bilo izlivanja Save i tu je riba spašena od strane meštana.
Kada sam već kod ovoga, moram reći da baš na tom terenu, u Opštini Ruma postoji jedna vrsta ribe koja mislim da živi samo tu. U jednoj bari trskovača živi zlatni karaš. U prethodnom periodu nije data velika pažnja tome iako su brojni naši stručnjaci iz oblasti dolazili u tu baru i kako ste ovde naveli – naučnoistraživački ribolov. Bavili su se time da bi baš to opisali onako kako treba. Mislim da to nije urađeno na najbolji način i verujem da će ovim zakonom maksimalna pažnja i odgovornost tih ljudi, a pre svega mislim na vas koji vodite ovo ministarstvo, dati se doprinos da mi sačuvamo te retke vrste riba, ne samo riba nego i svih ostalih životinja. Kao pasionirani lovac i ribolovac želim da dam doprinos tome i zato sam i uzeo učešće u ovim zakonima.
Moramo maksimalnu odgovornost posvetiti i dati doprinos edukaciji ribolovaca. Često se dovodi u pitanje, odnosno u Srbiji su prisutne reči krivolov i krivolov kada je u pitanju ribolov. Tome moramo stati na put.
Jasno ste opisali izdavanje ribolovnih karata. Da li su one nedeljne, mesečne ili godišnje da to ne nabrajam, ali jednom sveobuhvatnom kontrolom izdavanja tih karata sa kvalitetnim i obučenim ribočuvarima može se doći do jednog zaista kvalitetnog i ono što dugujemo prirodi da sačuvamo taj riblji fond.
Sa druge strane, ovlašćeni predstavnik je rekao da Srbija ne koristi dovoljno ribe u svojoj ishrani. Građani Srbije je ne koriste, ako sam dobro zapamtio koristimo samo sedam kilograma, a narodi iz zapadne Evrope ili iz sveta koriste preko 25 ili 30 kilograma. Kao lekar mogu da napravim paralelu, manja upotreba ribe i ribljih proizvoda u ishrani humanog sveta dovodi do povećanog oboljenja nekih kardio vaskularnih bolesti. Sa te strane nije priča samo Ministarstva poljoprivrede, podsetiću na sve one rečenice kada je premijer u ekspozeu rekao ovo je jedna reformska Vlada koja se mora baviti sveobuhvatnim segmentima ili procesima našeg društva. Zato sam ovo i rekao, da damo i sa te strane jedan doprinos.
Sledeći zakon zaista moram da pomenem, jer dolazim iz mačvanskog kraja gde nema onih velikih proizvođača. To je Zakon o finansiranju i obezbeđenju finansiranja poljoprivredne proizvodnje, nema baš onih malih koji imaju pet, šest, tri ili 10. Ministarka poljoprivrede je bila u Šapcu više puta u zadnjih sedam-osam meseci i na samom terenu mogli ste se uveriti u kakvom stanju žive ti ljudi. Nigde niste mogli da čujete da neko neće da radi, da mu je problem da zaseje ili da poore, ali situacija koja nas je dovela za prethodnih 12 godina gde je urušena poljoprivreda, gde je nakaradno vođeno i rađeno, nismo imali jednu strategiju u poljoprivrednoj proizvodnji.
Pre svega mislim na tu primarnu proizvodnju, ali sa druge strane smo imali gde su određeni tajkuni ili monopoli davali impute za poljoprivrednu proizvodnju u paritetu, što je verovatno najskuplje za poljoprivrednog proizvođača. Ovim zakonom o kojem danas raspravljamo i koji ste predložili dolazimo u situaciju da ti mali poljoprivredni proizvođači, ako seju pet hektara kukuruza mogu tu svoju letinu dati u zalog. To je najlakše i najjednostavnije i najbolje za te proizvođače da urade onako kako treba. Ovde jasno kaže da ako ne damo poljoprivredi koliko traži, zemlju, ne možemo ni ubrati sa nje. Dakle, maksimalna odgovornost, maksimalno dati pristup i dati hranu zemlji i možemo ubrati jedan kvalitetan rod.
Naši poljoprivredni proizvođači su ušli u jedan problem gde zaista ne znaju kako će svoj proizvod da prodaju i koja će to cena biti. Ovde sa jedne strane kažemo – da, daćemo to pod hipoteku, ali verujem i kao predstavnik tih ljudi iz cele Srbije i moje kolege su govorile o tome, ovo je samo jedan početak.
Ovo je zakon, kojim mi ulazimo u prvi korak gde ćemo, verujem, u nekom narednom periodu imati jednu zasigurnu prodaju tih žitarica, da li je pšenica, da li je kukuruz, uopšte nije bitno u ovom momentu, ali će poljoprivredni proizvođač imati jasnu strategiju. U poljoprivredi je to najbitnije, da se zna šta treba da se seje, a ne stihijski ove godine je dobra cena pšenice, sledeće godine ćemo posejati pšenicu koju ne možemo da izvezemo jer će verovatno negde biti kvalitetnija pa će možda biti i jeftinija, a sledeće godine kukuruz i obratno, opet ulazimo u jedan problem.
Završio bih svoje izlaganje sa tim da od vas mora da pođe jedna strateška ideja, da date jedan program i jedan cilj i sve to da povežemo i sa stočarskom proizvodnjom. Nemojmo da dođemo kao što je bilo zadnjih dana u mom Šapcu reči da otvaramo deset mlekara a nemamo dovoljno muznih krava ni za jednu omanju mlekaru. To su stvari o kojima moramo ovde raspravljati. Ovde nema da se priča da li je neko pametniji ili nije.
Gospodo, Srbija je u jednom ozbiljnom problemu. Poljoprivreda je u ozbiljnom problemu i svi moramo dati jedan jasan i kvalitetan doprinos. U danu za glasanje ću kao i moje kolege podržati ovaj predložen zakon. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Ivan Karić, a neka se pripremi narodni poslanik Vladan Milošević.