Poštovani predsedavajući, gospodine ministre sa saradnicima, imam želju pre svega da na početku izrazim svoje zadovoljstvo na ugledu i poverenju koje Vojska uživa u našem narodu. U to ime ja vam čestitam.
Takođe, želim da izrazim svoje zadovoljstvo na profesionalno odrađenoj paradi i na nesebičnom zalaganju, vezano za otklanjanje vanrednih prilika usled elementarnih nepogoda. Tu je Vojska pokazala da je uz svoj narod, rešavajući probleme, pre svega, sudbonosne probleme naših građana.
Kad je reč o ova dva zakona, na početku moram da ukažem, čini mi se i imam osećaj kao da se na neki način poistovećuju ova dva zakona. Hoću da kažem da je Zakon o odbrani jedan krovni zakon koji reguliše obaveze i zadatke svih struktura jedne države, pa i naše, a da je Zakon o Vojsci izveden iz ovog zakona. U tom smislu, ne bi smeli poistovećivati ova dva zakona. Vojska kao sistem odbrane ili deo sistema odbrane je najvažniji nosioc sistema odbrane i u tom smislu sigurno da zaslužuje posebnu pažnju, ali je veoma bitno da u ukupnoj odbrani moramo shvatiti da veoma značajnu ulogu imaju i druge strukture u našem društvu, od običnog građanina, preko radnih organizacija, preko drugih ministarstava, lokalne samouprave, itd, itd. To se u ovom zakonu jasno vidi, koje su to obaveze i uloga.
Kad je reč o ovim izmenama i dopunama zakona, mislim da su one bile u najvećem delu i neophodne. Oba ova zakona imaju za cilj da definišu i urede zadatke i nadležnosti svih subjekata u našem društvu, jasno, svako u svojoj oblasti i svojoj nadležnosti, kako bi se postigao krajnji cilj, a to je odvraćanje od napada i suprotstavljanje voljnim i nevoljnim pretnjama i zaštiti nezavisnosti i suvereniteta celovitosti Srbije.
Odbrana slobode i nezavisnosti je pravo i obaveza svakog građanina, i to je uzvišeni cilj, nažalost, veoma skup, koji se plaća u određenim momentima i životima, onim što je najvrednije čoveku. Međutim, kada se izgubi sloboda, onda se i shvati koliko je ona vredna i veoma bitna za jedan narod.
Smatram da oba zakona stvaraju zakonske pretpostavke da se sistem odbrane organizuje, uredi i osposobi da se ciljevi ostvare. Nijedan zakon nije toliko dobar da ne može biti bolji, niti toliko loš da ne može biti lošiji, ali, valjanost svakog zakona zavisi pre svega od nas, od onih koji su u obavezi da ih sprovedu i da realizuju predviđene obaveze.
Od sprovedenih priprema i obučenosti, umnogome će zavisiti otpornost našeg odbrambenog sistema. Svakako da je materijalni faktor jedan od bitnih preduslova za ostvarivanje ovih ciljeva. Nažalost, moramo konstatovati da u ovoj sadašnjoj situaciji, bar unazad 10-ak godina, taj faktor nam nije išao na ruku i otuda možemo imati i određene primedbe, ili, bolje rečeno, žal zašto nismo na ovom ili onom nivou. Ali, objektivna situacija je takva i mi se jednostavno moramo prilagoditi, da učinimo u granicama onoga sa čime raspolažemo maksimalno što možemo da sistem funkcioniše što je moguće bolje.
Moram da vam kažem da je organizacija svakog sistema veoma bitna. Bio sam zadivljen kada su se naši građani odazvali da idu i da pomognu u rešavanju problema koji su nastali usled poplava u Obrenovcu, Šapcu, itd. Veliki broj mladih se odazvao.
Moram isto tako da vam kažem, znajući da je to jedan humani gest svih naših građana, ali sam imao i strepnju i bojao sam se od eventualnih posledica, jer ko zna sistem, zna da je to ipak bio neorganizovan potez. Sva sreća, sve je završeno dobro, ali da je bilo, ne daj Bože, nekih drugih posledica, onda da bi bilo izuzetno problematično pitanje.
Ovde želim posebno da naglasim, to je i ministar naglasio, da se ovim zakonom posebno daje značaj vojnoj proizvodnji. Vojna proizvodnja kao sistem svake države veoma je bitna za državu. Mislim da je to dobro opredeljenje, ne samo zbog toga što se ostvaruje određena samostalnost u obezbeđivanju određenih sredstava naoružanja i vojne opreme, nego on je jedna pokretačka snaga ukupnog razvoja privrede. To je, pre svega, dobro, ljudi koji su vojnom sistemu ranije bili u onoj Jugoslaviji, šta je značilo proizvodnja naoružanja vojne opreme, počevši od tenkova, artiljerijskog naoružanja, aviona itd. To je bila jedna pokretačka snaga, a pre svega ona utiče na modernizaciju, usvajanje novih sistema, novih tehnologija, novih znanja itd, tako da koliko god vojska kao sistem i kao nužno zlo, da kažem, s obzirom da živimo u svetu kakav jeste, da je problem bezbednosti, sigurnosti i slobode uvek pod znakom pitanja.
Bio bih najsrećniji da ne moramo da imamo vojsku, to znači da bi imali idealno civilno društvo uopšte u svetu. Međutim, to je nužno zlo. Zato smatram da se u tom pogledu, kada je to već tako kako jeste, onda mi moramo biti svesni da moramo dovoditi naš sistem odbrane na nivo koji želimo, za koji želimo da obezbedimo koliko toliko sigurnost. To u krajnjem slučaju mi i postižemo kroz razvijanje vojne proizvodnje i ukupne privrede u našoj državi.
U suštini bih mogao da kažem i da stavim tačku ovde, ali imam potrebe da ipak neke stvari prokomentarišem i u jednom i u drugom zakonu, iz prostog razloga što smatram i želim, one su dobronamerne, na neke sam dao amandmane, da li ćete ih prihvatiti ili ne. Ono što je za mene problematičnije, to ću posebno reći, ali jednostavno, želim da ukažem iz prostog razloga da u nekoj budućoj izmeni i dopuni zakona jednostavno to imamo u vidu.
Smatram, pre svega, da su neke definicije, pre svega u Zakonu o odbrani, da me ne shvatite, ali da upotrebim reč rogobatne, opširne, opterećene čak nepotrebnim rečima i mislim da su se mogle mnogo jednostavnije definisati. U krajnjem slučaju, nisu morale da budu sastavljene od jedne rečenice. Mogle su da budu od dve rečenice. To vam je kao slučaj definicije postrojenja, vojnog skladišta i td.
S druge strane, pitanje civilne odbrane, čini mi se, da je civilnoj odbrani dat preveliki značaj, ili ja to tako vidim. Moram da vam kažem, jednostavno ne vidim da to civilna odbrana može da realizuje, bar u onom smislu kako je ja vidim. Zato ću samo deo da pročitam iz ovog zakona, iz prostog razloga da imate u vidu, možda ja nisam u pravu, ali se kaže – civilna odbrana Republike Srbije, koja obuhvata skup mera i aktivnosti itd, obezbeđuje uspešno … Pazite, ona treba da obezbedi uspešno funkcionisanje državnih organa, organa AP, jedinica lokalne samouprave, privrednih društava i drugih pravnih lica, zaštita i spasavanja, obezbeđenje uslova za život i rad građana i zadovoljenje potreba snaga odbrane u vanrednom i ratnom stanju.
Nisam siguran, ili mislite, ako se misli civilna odbrana kao ukupan sistem, gde se podrazumevaju i Vlada i državni organi, onda u redu. Ja civilnu odbranu malo drugačije gledam, kao organizaciju koja izvršava namenske zadatke u onom prethodnom sistemu koje je imala. Možda je iz tog, da kažem, razloga ta nedoumica. U svakom slučaju, to navodim kao potrebu za razmišljanje.
U poglavlju u kojem se definišu nadležnosti Ministarstva odbrane, pored ostalog, predviđeno je da Ministarstvo odbrane određuje program obuke i uređivanja načina i postupka planiranja i sprovođenja planova obuke građana preko nadležnih teritorijalnih organa. I to je u redu, nemam primedbu.
Međutim, ono što meni nedostaje, bar ja nisam uspeo nikakvu odrednicu u pogledu obuke ratnog sastava vojske, ratne armije, građana. Jeste vi tu nagovestili, ali šta hoću da kažem? Mislim da bi trebalo, vojska se sastoji iz mirnodopske i ratne vojske. U jednom sistemu ratna vojska se na poseban način podučava, kroz razne vežbe itd. Mislim da bi bilo uputno u jednoj ovakvoj naznaci da se da obaveza Ministarstvu odbrane da tu aktivnost organizuje, uredi itd.
Vi znate da smo ukinuli služenje vojnog roka. Otuda postaje problem uopšte regrutovanja ratnih jedinica. Ovo dobrovoljno služenje vojske mislim da nije dovoljno da bi popunilo ratne jedinice, a generacijski već koliko godina gubimo generacije koje su nesposobne za vođenje rata. Osposobite jednog artiljerca, jednog nišandžiju, jednog tenkistu itd. To je jedan proces koji zahteva ne samo vreme, zahteva i obnavljanje znanja itd. Smatram da bi bilo dobro da je u ovom – nadležnosti ministra odbrane to bilo regulisano.
Ako imate u obzir glavu 5. zakona, u članu 47. i 48. se kaže da građani Srbije imaju pravo i obavezu da izvršavaju vojne i materijalne obaveze i da je pravo i dužnost građana da se pripremaju i osposobe za učešće u odbrani, to je lepo definisano. Protiv ove definicije nemam ništa. Ali, pitam se šta je sa ovim ljudima koji nisu služili vojsku? Gde je to njihovo pravo? Na koji način će oni da ostvare pravo i obavezu?
Kada je reč o Zakonu o vojsci, mislim da je to član 3, gde se definišu vidovi vojske, a u članu 12. su definisani činovi. Predviđaju se mornarički činovi, a vid kao mornaricu nemamo u vojsci. Nije mi logično da imate činove u vojsci za vid koji ne postoji.
Ako ste već hteli to da uradite, onda je taj vid rečne jedinice možda trebalo ugraditi kao oblik organizovanja u vojsci. Oni se nigde ne pojavljuju, ne vide se u Zakonu o vojsci, ni o odbrani.
Zatim, imam primedbu, mislim da je suvišno, u članu 4. Zakona o vojsci pored ostalog se kaže da pripadnik Vojske Srbije u vršenju službe dužan je da postupa u skladu sa Ustavom, zakonom, drugim propisima i aktima komandovanja prema pravilima struke, nepristrasno i stranački neutralno.
Po mom mišljenju ova reč „stranački neutralna“ je suvišna, nepotrebna. Jednostavno ne vidim razloga zašto to potenciramo. Ako smo uredili da pripadnici Vojske ne mogu biti stranački organizovani, pored toga, ako je u obavezi da poštuje zakone, norme itd, onda je samo po sebi logika da je on stranački neutralan. Da li prilike, po ovo sadašnje, politika to nameće da se ova reč ovako ubaci, verovatno je to razlog, ali ja mislim da je to suvišna reč i da bi je jednostavno trebalo izostaviti.
Ono što mislim da će biti veliki problem, gospodine ministre, to je član 44, kojim je regulisano penzionisanje oficira i podoficira. Ja sam dao amandman doduše. Znam da, ovako kako sam ga ja dao, ne može biti prihvaćen, svestan sam toga. Više sam ga dao iz razloga, i ja ću o tom detaljnije obrazložiti, što su, upoređujući odredbe koje ste vi dali ovde sa odredba Zakon o penzionom sistemu, one suprotnost. I što je najgore, gospodine ministre, doći će nam budući penzioneri, koji budu penzionisani, u situaciju da će biti u suštini i kažnjeni. Ja ne verujem. Zakon o Vojsci i Zakon o penzionisanju se moraju uskladiti, moraju ispoštovati. Bojim se da Ministarstvo za rad i socijalnu politiku, koje utvrđuje penzije, neće ispoštovati Zakon o Vojsci, jer je on u suprotnosti.
Sa druge strane, ima jedan ozbiljan problem. U zakonu je sada produžen radni vek do 65 godina. Onaj ko ode ranije, sada je 60 godina za profesionalna vojna lica, na njega će se morati primeniti kaznena odredba, recimo, ako ode u 50-oj godini, za 10 godina, a mesečno mu se za 0,34% umanjuje penzija. Znači, molim vas, da ovaj problem ne bi doveli u situaciju, dosta mi je, verujte, od kada sam u Skupštini stalno branim interese vojnih penzionera zbog raznih propusta koji su učinjeni u prethodnom sistemu, mislim da sam čak postao i dosadan, da ovaj član 44. ozbiljno pogledate. Svestan sam da on odgovara vojsci. Samo ukazujem da će budući penzioneri imati problem i to se mora uskladiti.
U tom smislu, molim vas da učinite napor i da se taj problem razreši. Po meni bi bilo najnormalnije, gospodine ministre, da vi jednostavno vojne penzionere vratite u prethodni sistem Fonda PIO i onda više neće biti nikakvih problema, onda će se poštovati Zakon o vojsci, nema nesuglasica, nema nesporazuma itd. Prelaskom, moram da vam kažem, u sistem Fonda PIO nastalo je mnogo problema kada je reč o vojnim penzionerima.
Kada sam već spomenuo vojne penzionere, gospodine ministre, sa ovim ću završiti, podržavam, ne samo ja, nego cela poslanička grupa, oba ova zakona, ali situacija je danas nametnula i moram da vas zamolim, pitao sam vezano za onaj dug, vi to znate, ali postoji jedan drugi problem. Grupa ljudi koja se organizovala i vršila protest sada je primana…
