Molim vas gospodine Martinoviću, dozvolite gospodinu Orliću, da završi izlaganje.

Može? Hvala.
Dakle, javljam se pre svega zbog toga što očigledno neke kolege naprosto žele da se javim po tom pitanju jer žele da čuju predstavnika stranke, SNS kako se javlja po pravu na repliku i vidim postoji više nego dobar motiv da se ovo danas pretvori u nešto što ne treba da bude po ko zna koji put.
Čudi me da niko sa suprotne strane sale uporno ne uvažava našu nameru da se ovo radi onako kako dolikuje, da postoji određeni nivo digniteta u ovom poslu. I kada pokazujemo više nego visok stepen tolerancije, uporno se insistira da se sve ovo nekako pretvori u raspravu koja ima ton svađe ili čega već.
Dakle, zamolio bih da se držimo teme danas, i danas i svaki put kada imamo teme kao što je ova, da vodimo računa o izboru reči, da vodimo računa o tome kako ćemo utrošiti ovaj dan, našta će sve ovo da liči, kako će delovati ljudima koji nas posmatraju i svakako, s tim u vezi, da kontrolišemo potrebu da se demonstrira duhovitost tamo gde je nema.
Dakle, i kada pričamo o postignutim rezultatima, to što neko nešto ne vidi to je pre svega njegov lični problem, a ne treba da bude razlog za raspravu u ovoj sali ili kada je reč o nazivima stranaka.
Mislim da se rasprava o nazivima i drugim stvarima na tu temu ponajmanje isplati onima koji pokazuju da bi ih, je li, voleli.
Hvala gospodine predsedavajući.

Zahvaljujem se. Nastavite.

Vreme kreće još jednom. Hvala.
Dakle, ovaj put isključivo u vremenu predviđenom za predstavnika i isključivo na temu, kao što bi i stvarno trebalo da se dešava danas.
Prvo, par poruka na samom startu u ono vreme koje sam pominjao za neiskorišćena prava na repliku smatram dobrim ulogom u toku ove rasprave.
Što se tiče stava Srpske napredne stranke, mi dakle podržavamo Predlog da se donese autentično tumačenje na način na koji ga je definisao nadležan odbor. Pružiću par dodatnih obrazloženja u prilog iskrenoj nameri da ova rasprave ide u onom tonu i onom toku u kom bi trebalo.
Prvo, zašto se uopšte došlo do predloga da se zatraži ovakvo tumačenje? Čuli smo već danas, zahvaljujem i na datim obrazloženjima i na iskazanoj podršci koleginicama koje su predstavljale svoje poslaničke grupe, koleginicama koje su ujedno i članovi Odbora za obrazovanje, nauku, tehnološki razvoj i informaciono društvo, u kom između ostalog nastupam i sam i sa kojima zajedno delim spisak potpisa narodnih poslanika, članova ovog odbora, koji su se obratili sa pitanjem da se donese autentično tumačenje.
Čuli ste šta je osnovni motiv. Dakle, da se potvrdi i obezbedi, na kraju krajeva, zvanično da konstatacija da je ono što zaista po našem dubokom uverenju i jeste bila izvorna namera ko treba da u skladu sa definicijom pod tačkom 5) člana 13. stava 3. Zakona kojim se danas bavimo, bude predstavnik u Nacionalnom prosvetnom savetu i da, mi se slažemo i članovima skupštinskog odbora koji pokriva ovu problematiku, delovalo je da je to jasno.
S druge strane, dobili smo informacije da se u praksi ipak dešava drugačije. Da postoje tumačenja, dakle, da postoji izgleda i neko kome to nije do kraja jasno. Nastupajući isključivo sa dobrom voljom, sa željom da se ta stvar raščisti, da se dakle predstavnici obrazovanja koji su zaposleni u predškolskim institucijama, u institucijama osnovnog i srednjeg obrazovanja, obezbedi zasluženo mesto u Nacionalnom prosvetnom savetu, prihvatimo predlog da svi zajedno potpišemo da se obratimo uvaženim kolegama iz susednog skupštinskog odbora, u skladu sa pravilima koja procedura nalaže.
Ništa jasno, ništa sporno i apsolutno je moglo tako da bude, ne samo od 15. januara do danas, nego i u međuvremenu i do kraja ove sednice, do dana kada se budemo svi zajedno izjasnili, a mislim da je i to jasno. Da se ogradim, meni je bar bilo do pre par sekundi, sad se već nešto pitam, ali postaviću pitanje onome ko mi je određenu sumnju nabacio u celoj priči, dakle, jasno kako ćemo svi da se izjasnimo. Između ostalog, to govori i činjenica da da tih 15 potpisa članova skupštinskog Odbora za obrazovanje postoje, da su ih dali predstavnici svih poslaničkih grupa, da se u međuvremenu nije pojavilo ni jedno jedino mišljenje.
Da li se bilo šta promenilo po pitanju naše ideje da se ovo autentično tumačenje donese na predloženi način? Ni jedno jedino. U međuvremenu čuli ste, imamo i saglasnosti i Vlade. Zahvaljujem dakle, ne osuđujem za razliku od nekih. Odboru za ustavna pitanja zahvaljujem im zbog dobrog posla, jer mi smo im se kao susedni odbor obratili sa jednim pitanjem, jednom molbom. Oni su to obradili do poslednje zareza, do jota. Dakle, sto posto u skladu sa onim kako smo mi želeli. To je urađeno. Šta ja mogu da budem kao jedan od inicijatora, nego zadovoljan što je učinjeno na taj način.
Dobili smo ga nazad, na samom smo koncu procedure, sada ovo treba da izvedemo do kraja i još jednom, umesto da sve bude baš kako treba, suočimo se po ko zna koji put sa čim? Opet onom pričom buka, ni oko čega. Generisanje drame, da bi je bilo. Priča, da bi se neko napadao. Da li Vlada, ili možda Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo ili neko lično, ili prosto većina? O čemu je reč? Zašto opet ovo radimo i dokle zaboga ovo da radimo na ovaj način?
Bilo je tu sijaset stvari koje su sporne. Na primer, nije više nikome ovde jasno da li sada u situaciji u kojoj se nalazimo mi sada imamo jedan, dva, tri ili četiri meseca kako smo bili u prilici da čujemo od jedne uvažene koleginice sa kojom takođe delim klupe i u Odboru za obrazovanje. Da li je jedan, dva, tri ili četiri meseca sada neophodno da prođe zbog komplikovanih procedura, mnoštva razgovora koje treba da obavimo, dok se ne izabere Nacionalni prosvetni savet?
Nekoliko puta sam čuo tu cifru četiri, pa mi se nekako urezala u uho, vrlo interesantno. Petnaesti januar kada mi donosimo predlog plus četiri meseca, koliko to dođe? Ako je četiri meseca neophodan rok da se sve sprovede do kraja, šta smo mi 15. januara uradili podnevši ovaj predlog? Jesmo tada aktivirali tajmer za ta četiri meseca? Nismo. Zašto? Zbog predloga da se donese ovo autentično tumačenje.
Šta je alternativa? Zamislite situaciju, mi tada nismo predložili ništa i odmah se bacili na posao da iskoristimo ta četiri meseca. Šta bi to značilo? Ni sada taj posao ne bi bio završen, koji je u tom roku koji smo čuli. Ali se bojim da taj rok nije bio toliko realan, da je više poslužio kao cifra koja treba da služi za onu dramu bez potrebe i onu buku ni oko čega, jer da je tako mi bismo tek za mesec dana konstatovali da eto ne bi bilo važno ko je kriv. Verovatno opet na neki način, čudan način i Vlada i vladajuća većina, ali postavite neki drugi razlog, zašto se nešto nije dogodilo na vreme.
Dalje reći, da smo mi prvo morali da vidimo koga to predlažu, da bismo mogli da reagujemo 15. januara, a zato nismo mogli decembra, novembra, ili kada već ni to nije tačno. To nije nešto što se dešava sada prvi put. Dakle, to je stvar za koju se zna.
Sada se pojavila inicijativa ovog januara da se na predloženi način reši. I to je dakle, cela priča. Ne bih ja pominjao ni ove rokove, niti bih bilo šta zamerao bilo kome ovde u sali, da se radi onako kako treba, da se ljudi ponašaju na odgovarajući način i da je mnogo više korektnosti. Šta je bila suština? Da se napadne predsednik susednog Odbora, zbog čega? Dakle, sarađivali smo maksimalno po ovom pitanju, svi mi zajedno. Mi u našem Odboru, mi pripadnici različitih poslaničkih grupa, mi sa drugim odborom, mi sa Vladom, sve je prošlo maksimalno dobro, i eto mi i dalje imamo neku konstantnu potrebu da se napadamo čisto da bi se dobro zvučalo, dalo nekome na važnosti, da bi se još jednom podvukla razlika, po pitanju po kom nema nikakve potrebe da je bude, da se podvuče razlika. Da se još malo delimo, da se vidi da postoji jedna i druga strana. Potpuno besmisleno.
Samo da zna svako u ovoj sali, kada dođemo do tačke da ljudi ne cene, mislim na građane Srbije, ne cene dugo, dugo vremena mnogo politiku, ne cene mnogo političare, pa i ne cene mnogo Narodnu skupštinu, to je upravo zato što je postojala ta hronična, nekontrolisana potreba da se stalno generiše buka, da se pravi drama, da se potencira na razlikama, da se prave tabori i strane. Konstantno. I šta mi sada ispadamo nego gomila ljudi koja ništa drugo ne radi, dok gleda kako da se što bolje i uspešnije posvađa.
Kada mi budemo promenili naš odnos prema tom pitanju, prema pitanju kako treba da bude, kako treba da se posmatramo međusobno, koliko treba da se uvažavamo, onda ćemo zaslužiti i da nas ljudi drugačije gledaju, a onda će se mnogo štošta drugog dobro dogoditi, pa između ostalog, više će ljudi želeti da se bavi politikom, a više angažovanih ljudi koja razmišlja o svojoj sudbini značiće da celoj zemlji, celom sistemu bude bolje, koliko god delovalo čudno i nezamislivo nekome. Možda to baš tako ide i što nije tako već sa, pa krivi smo sami sa ovakvim odnosom.
Završavam polako. Mi danas ako hoćemo da ovo uradimo kako treba možemo da to uradimo na jedan način. Ako hoćemo da izađemo u susret generisanju drame, imamo mi alternativu, čisto da svima bude jasno. Alternativa bi bila, sada se svi odjednom strašno zabrinemo zbog tog roka od 60 dana koji je protekao, a koji bi protekao svakako, oko te štete koja bi se ako saberemo 15. januar sa četiri meseca desila svakako, ali mislim da je pre svega reč o pričanju i o krivcima bez ikakve potrebe i kažemo – Dobro, sada ćemo to da presečemo i mi ćemo da prenebregnemo bilo kakvu štetu. Kako? Nećemo da usvojimo ovo autentično tumačenje. Šta to onda znači? Svako ko je dao predlog - dao je predlog, mi ne moramo nikome da pišemo nazad, ni jednom stručnom udruženju ne moramo da se obratimo i da tražimo novi spisak. Mi lepo nastavimo dalje i sve uradimo u onom roku u kom bismo i uradili da 15. januara nije ni bilo. Da li to hoćemo?
Da li to bilo ko, predstavnik bilo koje političke stranke, ovde traži da odustanemo od ovog autentičnog tumačenja. Mislim da ne. Iako je i zvučalo drugačije, mislim da je reč o ishitrenom, nesmotrenom postupku i ne razmišljanju o posledicama.
Šta bi bilo dobro i ispravno rešenje? Da prihvatimo, izjasnimo se pozitivno, donesemo tumačenje onako kako jeste predloženo, kako ga je izneo skupštinski Odbor za ustavna pitanja i kako smo ga uostalom mi potpisnici i tražili.
Na sve to još samo jedna sitna mala napomena sa moje strane, a to je da mnogo, mnogo više vodimo računa u svemu što radimo, pa i kad se nekome obraćamo sa izvinjenjima u ime Narodne skupštine zbog njene ne ažurnosti, ako se to uopšte zaista desilo, nek to bude u lično ime.
U ime svojih kolega i Odbora sa kojim se sa tim sigurno neće složiti, jer to definitivno ne stoji, ne može niko, i to je ujedno odgovor na pominjanje nekakve sramote po celoj priči. Sramota je odnos nekih od nas i prema ovom mestu i prema ovom poslu, a sve to je i svakako i prema društvu kom pripadamo. Ništa više. Da se vratimo na temu i da ovo završimo kako treba. Zahvaljujem.

Koliko sam razumela, možemo da pređemo na listu govornika.
Reč ima narodni poslanik Gordana Čomić.

Tema, verovatno, potpuno nezanimljiva najširoj javnosti, zanimljiva usko stručnoj javnosti koja nije malobrojna, naprotiv, koja se bavi prosvetom i obrazovanjem i zanimljiva nama koji sebe smatramo i čuvarima procedure i onima koji vode računa da se zapisano u zakonima zaista i sprovodi.
Pošto se ovde od kolega čulo da se ne zna odkud rok od četiri meseca – piše u zakonu. Rok od četiri meseca piše u zakonu kojim se bavimo - da četiri meseca pre isteka mandata ovlašćeni predlagači treba da predaju predloge za Nacionalni prosvetni savet.
Eventualni nesporazum koji mi ovde imamo je banalan, ali dubok. Ja bih o tom nesporazumu nekoliko rečenica, ako može.
Svima je jasno šta piše u zakonu i direktno poricanje realnosti, pošto u realnosti oni koji su birali nastavnike nisu gledali zakon kako mi smatramo da jeste. Volja u Skupštini da se poriče realnost nije dobra ni za koga. Volja da se od toga pravi percepcija isto nije dobra ni za koga, to je zajednička šteta.
Dakle, četiri meseca pre isteka mandata ovlašćeni predlagači članova Nacionalnog prosvetnog saveta smatraju da nastavnik znači univerzitetski profesor i bilo ko je zadužen da primeni izbornu funkciju Skupštine, odnosno Odbora ima obavezu da počne proces autentičnog tumačenja zakona.
Da li je ili ne Vlada koja treba o tome da odlučuje? Nije. To je volja većine u Odboru za zakonodavstvo i ustavna pitanja, manje više. To će biti nešto o čemu je većina na tom odboru i odlučila.
Šta je pred nama u ovom trenutku? Pred nama je proces koji je složen zbog toga što imamo sklonost ka poricanju realnosti. Kada usvojimo autentično tumačenje oko kojeg imamo raspravu i treba da je imamo proces kandidovanja ovlašćenih predlagača za članove Nacionalnog prosvetnog saveta počinje iz početka.
Imamo tu još jednu tačku realnosti o kojoj smo u obavezi da pričamo. Oni koji su navikli da predlažu univerzitetske nastavnike imaju protiv da mi odlučimo da se autentično tumači da su nastavnici, kada je u pitanju predškolsko, osnovnoškolsko i srednjoškolsko, oni koji tamo rade. Kad ćemo time da se bavimo? Hoćemo li time da se bavimo ili ćemo smatrati da je nam je poricanje realnosti i te vrste dozvoljeno. Većina može svašta. Može čak i jedno vreme da poriče realnost, ali je ne može poreći i ne može je poništiti. To nam istorija mnogobrojnih primera pokazuje.
Šta treba da uradimo jednom kada se saglasimo oko autentičnog tumačenja kojim će ovlašćeni predlagači biti upućeni da za osnovno, predškolsko i srednjoškolsko obrazovanje predlažu ljude iz tog sektora? Dakle, nastavnike, vaspitače, oni koji to rade, oni to znaju da rade. Šta ćemo da uradimo?
Imam za vas predlog za koji znam da ću ostati u manjini, što me neće sprečiti da predlog sa vama podelim. U okviru onoga što, takođe, u zakonu piše da pozovemo taj Nacionalni prosvetni savet kao Skupština i da vidimo šta rade. Šta radite vi? Kako vam ne smeta, kao članovima Nacionalnog prosvetnog saveta, istraživanja koja pokazuju da svega 14% građana smatra da je obrazovanje važno za budućnost? Kako vam ne smeta prezir prema obrazovanju koji se pojavljuje u raznim segmentima? Kako vam ne smeta očita kritika koja postoji kada su udžbenici u pitanju, kada je odnos onih koji rade u obrazovanju u pitanju, kada je stanje dece u pitanju, kada je stanje znanja i obrazovanja u pitanju?
Možemo mi da kažemo – što mi u Skupštini time da se bavimo. Zato jer smo nadležni za to. Zato što smo izborna funkcija. Imamo izbornu funkciju za te ljude. Oni su autonomni i nezavisni. Biti autonoman i nezavisan ne znači da ni sa kim ne razgovaraš. Videli smo kako to izgleda kada se autonomnost, samostalnost, nezavisnost tela razume – šta ja imam sa kim da pričam, šta ja imam koga da slušam. Nema veze da li si nezavisno regulatorno telo, da li si ministar koji sebe sam smatra – šta on ima sa Skupštinom da priča ili da dođe na odbor ili si narodni poslanik koji kaže – šta ja imam da gledam u Zakon o Narodnoj skupštini ili Ustav, ja ću da pitam moju stranku.
Tema autentičnog tumačenja jedne odredbe, koja je proizvela probleme u realnosti biće od nje manja šteta i u rokovima i u onom što je i Odbor za prosvetu i obrazovanje i Odbor za Ustav mogao da uradi, nije ono što smo mi, kao Skupštini, u svojoj izbornoj funkciji mogli da uradimo, a nismo. Ta šteta će biti manja, ako ova priča o izborima bude neposredan povod da otvorimo temu sa Nacionalnim prosvetnim savetom.
Ako ovde u ovoj Skupštini ne postoji svest koliko je za našu budućnost opasan prezir prema obrazovanju, nemar prema onome što su problemi obrazovanja, mi imamo zajedno svi mnogo veći problem, nego da li predlagači sa univerziteta smatraju da je nastavnik samo sa univerziteta, da li je u pravu Odbor za ustavna pitanja, da li je trebalo ili nije trebalo konsultovati Vladu i da li je sve urađeno na vreme? Dobra vest je da je moj predlog na vreme. Na nama svima je da razmislimo da li ćemo na moj predlog odgovoriti – ma šta pričaš, mi smo super, pa time poreći realnost ili ćemo, ono što su resursi ove institucije, staviti u funkciju jedne dugoročne debate o stanju obrazovanja u Srbiji.
Da ne bude nikakve zablude da hoću da govorim o štrajku prosvetara, ja bih o tome govorila, ali ja o tome ne govorim. Ja govorim o jednoj ozbiljnijoj, opisnoj, suštinskoj, u sistem utkanom stanju, a o kojem u Srbiji niko neće da priča. Ko u 21. veku neće da ima 84% stanovništva koje kaže da je obrazovanje važno za budućnost, taj svoju budućnost je prodao unapred ni za šta.
Molim vas da o ovom predlogu razmislimo, kada budemo bili u izbornoj funkciji za članove Nacionalnog prosvetnog saveta, da i sa njima otvorimo dijalog o tome. Taj dijalog bi morao da bude svima na korist. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Ljubiša Stojmirović. Izvolite.

Poštovane kolege, jedna tačka za koju sam mislio da će biti brzo završena protegla se na par sati i ne znam dokle će da traje to.  Ovo što reče koleginica Čomić, ja se slažem sa njom. Obrazovanje je problem sa kojim se mi igramo, ako mogu tako da kažem, već 50 godina. Za to prvo vidim krivicu kod sebe, pa onda kod svih ostalih, jer ja pripadam to sistemu, skoro ceo svoj radni vek sam proveo u obrazovanju. Ali, ako ćemo biti iskreni, to nije problem koji je problem ove sadašnje većine ili prethodne većine, nego kako sam rekao svih nas i zato mi svi zajedno moramo da rešimo taj problem.
Kako ćemo ga rešiti? Pa, evo ovako iskreno rečeno, stalnim kritikama i pozivanjem na greške iz prethodnog perioda, ne može se popraviti loše stanje. Ono se može poboljšati samo ličnim primerom. Svako od nas pojedinačno na svom radnom mestu, u svom okruženju neka da pozitivan primer i neka učini napor da se stanje makar malo poboljša. Svako to pojedinačno poboljšanje doneće Srbiji boljitak.
Kako ćemo mi poslanici ovde u Skupštini Srbije da se potrudimo da svojim ličnim primerom poboljšamo to stanje? Pa, nedavno mi reče jedan građanin u Grockoj, vezano za rad naše Skupštine, kaže - pametan čovek govori kada ima šta da kaže, a onaj drugi, da ne kažem izraz koji je on rekao, govori da bi govorio. Evo, ja vas sada pozivam, jer verujem da niko od nas ne želi da bude u toj drugoj klasifikaciji, hajde da se potrudimo da učinimo rad ove Skupštine zbilja efikasnijim, da govorimo onda kada imamo šta da kažemo, a ne da se trudimo da pričamo radi priče i da što duže i duže traju ove naše sednice. Jer, na taj način učini ćemo boljitak za sve građane koji plaćaju kroz budžet ova naša zasedanja, a i vreme koje ćemo utrošiti na rad skupštine će biti kraće tako da možemo da radimo i neke druge stvari.
Vezano za ovo autentično tumačenje, moj stav je da se ono prihvati onako kako je to predloženo. E sad, da li ima tu nekih grešaka sa jedne ili druge strane? Pa, najverovatnije da ima. Greška je i kod nas u Odboru za prosvetu, što nismo to ranije primetili i što nismo ranije podneli taj zahtev. Da li su ovi iz Odbora, odnosno od Vlade mogli brže da donesu te odluke da nam dostave? Pa, mogli su, ali nije ovo problem, ja sam razgovarao sa ljudima koji rade u osnovnom i srednjem obrazovanju, jer su se i meni obraćali sa ovih zahtevom da se vidi zašto njih predstavljaju u Nacionalnom prosvetnom savetu, profesori univerziteta. Pa, su mi rekli da su oni te zahteve upućivali i pre četiri i pre pet godina, ali da niko nije reagovao na to. Znači, sve je moglo, ako ćemo mak na konac, sve je moglo da se završi mnogo, mnogo, ranije, ali sada je situacija takva kakva jeste i predlažem da prihvatimo ovo tumačenje i u budućnosti možemo da pokušamo blagovremeno da ispravimo sve ono za šta mislimo da je problem. Ja se slažem da se formira taj Nacionalni prosvetni savet, da sa tim ljudima sednemo i porazgovaramo. Bruka i sramota je da je samo 16% građana Srbije. 16% ili 17%?
(Aleksandra Jerkov, s mesta: 14%.)
14%? Eto, još grđe, da vodi računa o obrazovanju. Svi moramo da se angažujemo, da se to stanje popravi. Neće moći da se popravi za dan, dva, mesec ili osamdeset i nešto dana, što reče koleginica Jerkov, ali dajte da svako učini mali napor pa polako to da popravljamo za naraštaj koji dolaze da ta situacija bude mnogo bolja. Hvala lepo.

Hvala, sledeći govornik Borislav Stefanović, nije tu.
Marko Atlagić? Vi ste tu, izvolite.

Poštovana predsednice, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, evo ovo tumačenje autentično jednog člana zakona otvorila je jednu od najvažnijih pitanja u državi Srbiji, a to je pitanje vaspitanja i obrazovanja.
Nemoguće je danas o tome raspravljati. Slažem se da je ona zanemarivana kako rekoše prethodne kolege, dvadesetak, pedesetak, koliko hoćete godina i smatram da danas i sutra, kada to kažem mislim ovih dana, meseci i godina treba posvetiti posebnu pažnju vaspitanju i obrazovanju i nauci, od opštinskih, da kažemo lokalnih zajednica pa sve do ove skupštine.
Ponoviću jednu rečenicu, stanje u vaspitanju i obrazovanju i nauci je sumorno, ali kada kažem to sumorno, sada se javljaju oni traže krivca, koji su krivi. Ja kao čovek koji nikada nije političarsku platu zaradio i uzeo, koji čitav život sam proveo u vaspitanju i obrazovanju od osnovne škole do univerziteta, mogu vam reći da ima jako mnogo ministara u prošlosti vlada, kako god hoćete, krivica za to. Ali nećemo sada tražiti dlaku u jajetu nego zaista mislim da bez znanja nema budućnosti.
Citiraću jednog filozofa u jednoj rečenici – zrno znanja jače probija nego čelično. Ukoliko to bude naša maksima, da tako kažem, ali verujem da će biti, onda ćemo izaći iz stanja u kojem smo se našli. Ni sam za to da jedni druge okrivljujemo, ali sam za to da neistine iznosimo u ovoj Skupštini. Mi smo ipak narodni poslanici, pa kada čujem prethodnog govornika, koji momentalno u sali, a predstavlja jednu poslaničku grupu, sedi u prvoj klupi nasuprot mene, kada kaže – ministar Verbić je kriv. Kao da je sijalo sunce dok nije došao ministar Verbić.
Dozvolite samo dve rečenice, radi istine i pravde, gospođo predsedavajuća, za vreme ovog ministra u vrlo kratko vreme u mesec dana rešili smo donekle problem inspekcija. Smenjen je načelnik inspekcije koji je bio oličenje mita i korupcije. Preko određenih školskih uprava koje su bile po 20 godina u koje su ulazili i služeni političari, sprega inspekcije, sprega isluženih političara, direktora škola i to se zove mito i korupcija u vaspitanju i obrazovanju.
Malo bi mi bio jedan dan da govorim o tome, ali neću da vas zamaram. Zbog čega mi je danas žao? Kao prosvetaru koji je radio od osnovne škole i sada radim na univerzitetu, prošao sam sve faze koje po struci, ne samo kao istoričar nego i pedagog, koji se u nauci bavi sa tim itd. što smo pokušali danas dobru ideju da ono što se dešavalo otklonimo bar u poslednjih nekoliko godina, a to je kod pitanja Nacionalnog prosvetnog saveta i drugog saveta, Nacionalnog prosvetnog saveta za visoko obrazovanje. Vidim da su neki mešali ova dva saveta itd.
Dozvolite, koji je bio motiv Odbora? Častan i čestit motiv Odbora za vaspitanje i obrazovanje, kao i Vlade i ove Skupštine, čestit motiv da otklonimo ono što se dešavalo. Šta se dešavalo? Da su nam u Nacionalnom prosvetnom savetu za visoko obrazovanje bili dekani, a zakonom zabranjeni, da su nam u Nacionalnom prosvetnom savetu bili mahom univerzitetski profesori, a trebali su biti nastavnici iz osnovnih i srednjih škola. To je motiv, dobra ideja ove većine, ako hoćete u Odboru i manjine. Zato je svih nas 15 potpisalo da tražimo tumačenje ovog zakona.
Biću jako direktan pošto sam u toj materiji aktuelan, vidite za članove Nacionalnog prosvetnog saveta pored ostalog, kako reče gospodin Martinović, posle njega kao iskusnog pravnika i profesora na univerzitetu prava, zaista mi je teško tumačiti, ali ja ću neke praktične stvari. Nisam pravnik. Pored ostalog, predlažu i udruženja odnosno društva iz redova nastavnika, vaspitača i stručnih saradnika koji su zaposleni u predškolskim ustanovama, osnovnoj školi i srednjoj školi. Šta se dešavalo? Kod lista tih udruženja mahom su pod firmom, da kažemo pod navodnicima nastavnika prolazili univerzitetski profesori sa titulom magistra i doktora, zapravo oni su po drugoj osnovi bili predloženi.
Šta smo dobili u praksi? Dobili smo sve doktore i magistre, a nismo neposredne proizvođače. Ko su to? Nastavnici u razredu, iz predškolskih ustanova, osnovnih škola i srednjih škola. To smo hteli poboljšati. Šta je za to bila posledica? Da smo loše nastavne planove imali, loše nastavne programe i ono što je dovelo do vaspitanja i obrazovanja dugi niz godina danas. Isto je tako situacija u visokom obrazovanju, još veća katastrofa. Tamo smo imali dekane koji su zakonom zabranjeni. Lično sam imao problem u odboru, ne ovom nego bivšem. Nismo mogli jednog dekana omeđiti na tri godine sa dva mandata, nego je bio 21 godinu. Sada smo uspeli na mom univerzitetu da ga otklonimo zahvaljujući baš ovom ministru i potpisu koji je poslao itd.
Dešavalo se da u Nacionalnom prosvetnom savetu i sada imamo, išao sam u biografije svih, sve „mašince“ sa svih tehničkih fakulteta. Sa društvenog-humanističkih nema. Molim vas, kakve će oni programe donositi sa društveno-humanističkih fakulteta? Gde su pedagozi sa odseka za fakultete? Zato sada sa ovog mesta, gospodine potpredsedniče, apelujem na Nacionalni savet za visoko obrazovanje u sadašnjem sastavu da kod akreditacionih komisija koje su jako bitne za naše visokoškolske ustanove na neki način predlažu ljude sa svih fakulteta, da budu zastupljene društveno-humanističke, tehničke i druge nauke. Jedino ćemo tako poboljšati stanje.
Da se vratim sada na ovaj deo jer znam da nas sada gledaju profesori i radnici iz osnovnih i srednjih škola. Gospodo i ovo moramo da razjasnimo. Kroz udruženja, udruženja nisu samo filozofa, nastavnici i profesori osnovnih i srednjih škola, nego i fakulteta, čak i iz proizvodnje, predsednik filozofskog društva jednog od udruženja ne radi u osnovnoj školi, srednjoj školi, univerzitetu. Kako ćemo njega tretirati? Da li on dolazi kroz jednu drugu verziju? Vidite, to su jako složeni problemi.
Gledaju nas magistri i doktori osnovnih i srednjih škola. Da li oni imaju pravo? Dabome da imaju pravo preko udruženja jer i oni su nastavnici. Dakle, posle ovog tumačenja zaista nemam šta da kažem.
Dozvolite na kraju, ne želim stranački da govorim. Dobra namera Odbora, kako reče kolega Orlić, za vaspitanje, obrazovanje i nauku i tehnološki razvoj zaista bila i tu smo svi bili jedinstveni u oceni ovog stanja i šta treba popraviti. Danas je malo zakomplikovano stranački. Molim vas, nemojmo kada je u pitanju vaspitanje i obrazovanje to raditi. Kolega, nema ga ovde, stalno štrajk taj spominje. Kada bi to analizirali, znate li gde bi nas dovelo? Verujem da bi se i on postideo jer je bio pet mandata, ako ne pet onda tri, znam sigurno, da je bio u ovoj Skupštini. Ostavimo to na to mesto, nego na neki način stavimo vaspitanje i obrazovanje kao jednu tačku, zaista nemam ništa protiv, na Skupštinu i posvetimo joj deset dana sa svih ovih aspekata.
Problemi su veliki. Tranzicija nije lak proces. Tranzicija „melje“, uništava ako se ne snađemo, ako ne pratimo, ako se konstantno ne usavršavamo mi tzv, hajde da kažemo sada, celoživotnim učenjem, nekada smo – permanentnim učenjem, doživotno, kako god ga nazovite itd. Nećemo daleko poći.
Meni je drago i hvala odboru i jednom i drugom, i koji vodi gospodin Martinović i koji vodi gospođica Jerkov, pa i vama gospodo narodni poslanici što smo uspeli bar jedan mali problem skinuti sa dnevnog reda, ono što je tištilo naše vaspitanje i obrazovanje. U to ime zaista vam hvala.