Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.
Poštovani ministre sa saradnicima, drage kolege narodni poslanici, građani Srbije koji pratite današnji rad, ponoviću se, danas su zaista dva važna predloga zakona na dnevnom redu. Osvrnuću se najpre ja izmene i dopune o Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti.
Ovaj zakon, pre svega, podstiče mere reorganizacije Nacionalne službe za zapošljavanje, ali i povećanje kapaciteta Nacionalne službe za zapošljavanje. Neću argumente iznositi, čuli smo ih veoma precizno i dovoljno ovom prilikom.
Ono što je za mene posebno važno jesu mere aktivne politike zapošljavanja. Akcioni plan koji svake godine donosi Vlada na godinu dana, ovim zakonom predviđa se da se te mere mogu i poboljšati. Ono što je istaknuto i što je mnogo važno jeste u skladu sa lokalnim tržištima i sa potrebama. A ono što je, po meni, još važnije, možda i najvažnije, a do sad nije bila praksa kada se sprovode mere aktivne politike zapošljavanja, ono što je nedostajalo to su analize efekata, šta se uradilo, prosto, završi se javni rad, stručna praksa, svi odoše tamo, gde su, šta je bilo, da li se neko zaposlio, da li je neko stekao neka nova iskustva i znanja, od toga ništa. Ovim zakonom se i to precizira i to je dobro.
Osvrnuću se kratko na opštinu Ivanjica, koja već nekoliko godina unazad sprovodi mere aktivne politike zapošljavanja i podržavam ove mere zapošljavanja. Svi znamo da je prioritet u Srbiji zapošljavanje.
Moja opština je 2013. godine sprovela mere aktivne politike zapošljavanja u tri segmenta. To su samozapošljavanje, stručna praksa i javni radovi. U 2014. godini opredelili smo se samo za javne radove, i to nismo dobili sredstva iz Republike, već je iz opštinskog budžeta, lokalnog budžeta izdvojeno 22 miliona, tako da 60 osoba još uvek su u procesu javnih radova.
U mojoj opštini ima preko 5.000 nezaposlenih. Tome je doprinelo i preduzeće koje je u restrukturiranju. To je, nadam se, svima poznata, jer je to brend, konfekcija „Javor“, gde su se uglavnom žene, jer je ženska radna snaga, opredelile za novčanu pomoć, socijalni program. Neke od njih su našle novo zaposlenje u lokalnim preduzećima, šivarama, ali neke su ostale za sada nezaposlene.
Ono što svi znamo da je Zakonom o privatizaciji regulisano da će se proces privatizacije završiti do 31. decembra ove godine. Ja se nadam da će i ova konfekcija „Javor“ biti uspešno privatizovana, s obzirom da je već decenijama uspešno poslovala, da je to jedan brend, da ima kvalitet proizvoda, da prosto ima dobru i opremu, ima i hale i toj nadi da će biti ipak zapošljavanja, mi verujemo u to i nadamo se da će rezultat i doći.
Ove godine iz republičkog budžeta, kao što ste, ministre, već i rekli, izdvojeno je 16 milijardi za novi višak nezaposlenih.
Preći ću na drugi zakon koji, kao što ste rekli, jeste inovativni zakon. To je zakon o upotrebi znakovnog jezika. Nedavno smo ovde u Skupštini imali i usvojili Zakon o kretanju uz pomoć psa vodiča i tada smo najavili ovaj zakon i ova dva zakona ili druge mere jesu upravo dokaz afirmativnog odnosa ovog društva, ovog ministarstva, ali i Vlade prema osobama sa invaliditetom.
Ovim zakonom, koji se pre svega odnosi na gluve i nagluve, čuli smo i koliko ih je puno u Srbiji, oni će ovim samo dobiti, jer ćemo imati konačno profesiju tumača, tumača koji ne može doslovno prevoditi govorni jezik, ali naravno, uz tumačenje i gestova i svega drugoga može se mnogo doprineti.
Cilj i jeste da se diskriminacija što više ublaži. Cilj jeste da se ove osobe integrišu, da se uključe, a to je ona popularna reč inkluzija, da se uključe u sve sfere društvenog života.
Ali, sada ću na kraju ostaviti samo da dam tri svoja razmišljanja, možda sugestije, preporuke ili kako god nazovemo. Prvo jeste da ja smatram da je potrebno da znakovni jezik bude kao predmet u školama koje pohađaju gluve i nagluve osobe. Znam da nama predstoje tek podzakonska akta, da ćemo mi mnogo toga i regulisati njima. Možda je to u ovom trenutku nerealno, ali bar da idemo ka tome, jer ja smatram da gluve i nagluve osobe moraju na jedan dobar i sistematičan način da usvajaju svoj jezik, a ne kao što je sada slučaj, to bude uglavnom nekako spontano.
Drugo na šta bih se osvrnula i mislim da će to biti regulisano ovim zakonom, to je standardizovani znakovni jezik. Ovo posebno naglašavam, jer bilo je primera, čak i gde sam prisustvovala, na nekim važnim konferencijama, gde su prisutne osobe sa invaliditetom, da prosto bude prisutan tumač, ali da one ne razumeju, jer su se služili nestandardizovanim jezikom.
Treće, osvrnuću se na važnost interresorne komisije, koja procenjuje potrebu za znakovnim jezikom u obrazovnom sistemu, ali ne samo za znakovnim jezikom, već i svim drugim potrebama osoba sa invaliditetom da bi se uključile u redovno obrazovanje.
Sada u stalni sastav interresorne komisije ne ulazi defektolog. Moje mišljenje je da defektolog kao osoba koja najbolje poznaje populaciju osoba sa invaliditetom svakako treba da bude stalni član ove interresorne komisije, pa stoga predlažem, ako je moguće u nekom izvesnom periodu, da se promeni Pravilnik o dodatnoj podršci.
Na kraju, šta reći nego da ću zajedno sa poslanicima SNS u danu za glasanje naravno podržati oba dobra predloga zakona. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima gospodin ministar.

Kao što poslanica sigurno zna, interresorne komisije su isključivo u nadležnosti Ministarstva prosvete, ali slažem se potpuno sa vama da treba da razgovaramo o njima. Ima i raznih primedbi na njihovo funkcionisanje i da ih treba malo osvežiti, malo drugačije, tako da računajte da ću preneti ministru, pa zašto da ne da razgovaramo o tome.
Vi ste iz Ivanjice i „Javor“ je baš dobar primer. Ako se ne varam, u „Javoru“ je 512 radnika uzelo socijalni program, što je sve, skoro svi su uzeli socijalni program. Sad, zamislite da se njih 512 dogovori sa komšijom, na šest dana raskine radni odnos i svih 512 na Nacionalnoj službi za zapošljavanje i kaže – e, narednih 12 meseci mi smo obezbedili još jednu platu.
Ali, sa druge strane, zaista postoji realna nada da će doći do oživljavanja proizvodnje u „Javoru“ i da će svih 512, a ko drugi, nastaviti da rade. Eto, to je ovaj zakon. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik dr Violeta Lutovac.

Hvala.
Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, poštovane kolege narodni poslanici, Predlog zakona o primeni znakovnog jezika ja bih rekla da je i te kako važan zakon za osobe sa invaliditetom. Svakako bih ga povezala sa prethodno donesenim Zakonom o kretanju slabovidih i slepih osoba uz pomoć psa vodiča i jasno bih rekla da je namera predlagača ovakvih zakona jasna, a to je izjednačavanje osoba sa invaliditetom bilo koje vrste i njihovo apsolutno uključivanje u sve društvene tokove i izjednačavanje sa svim članovima društva.
Ovakav predlog zakona zapravo omogućava ostvarivanje prava na upotrebu znakovnog jezika, a samim tim će zapravo gluvim osobama omogućiti da učestvuju aktivno u donošenju važnih odluka, a takođe i u učešću u svim društvenim sferama života.
Znakovni jezik zapravo predstavlja jedan prirodni i, rekla bih, jedini oblik komunikacije gluvih osoba. Taj znakovni jezik se još i naziva gestikulacionim jezikom ili jezikom govora tela, pokreta ruku, gde se prenosi značenje pojedinih reči.
Prava na upotrebu znakovnog jezika zapravo podrazumevaju pravo gluve osobe na učenje znakovnog jezika, pre svega, da bi moglo doći do njegove upotrebe, s jedne strane i, takođe, podrazumeva pravo na korišćenje usluga tumača za znakovni jezik, jer gluva osoba koja koristi znakovni jezik i nije u mogućnosti da na bilo koji drugi način pokaže i ostvari pravo razumevanja, svakako ima pravo na korišćenje, odnosno pravo na upotrebu usluge tumača.
Donošenjem ovakvog zakona omogućićemo gluvim osobama da postanu ravnopravni, da učestvuju u političkom životu, u obrazovanom životu, u zdravstvu i u svim drugim sferama koje društvo i potrebe društva zahtevaju. Ovaj zakon, s druge strane, obavezuje i javne službe i ministarstvo i nadležne organe, koji se bave zaštitom samih prava osoba sa invaliditetom, da preduzmu odgovarajuće mere. Da preduzmu mere i oslušnu potrebe samih osoba sa invaliditetom, u ovom slučaju gluvih osoba sa jedne strane, a takođe da preduzmu mere u cilju, pre svega, promovisanja ovakvog znakovnog jezika, a takođe i upotrebu znakovnog jezika.
Rekla bih još da smo donošenjem Zakona o zabrani diskriminacije napravili zapravo odličan korak ka donošenju ovakvog predloga zakona, a za upotrebu znakovnog jezika i napomenula bih da u mnogim zemljama, kao što su SAD, Švajcarska, i mnoge druge zemlje, gluve osobe imaju uslugu tumača u sudstvu, u zdravstvu, u obrazovanju, bilo gde da se nalaze, tako da smatram da ne bismo smeli da dozvolimo da se 30.000 ljudi, koji imaju potrebu za korišćenjem znakovnog jezika, osećaju kao stranci u našoj zemlji. Zahvaljujem.

Reč ima narodna poslanica Milena Turk.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, sa velikim zadovoljstvom učestvujem u današnjoj raspravi o Predlogu zakona o upotrebi znakovnog jezika. Sa velikim zadovoljstvom, jer smatram da će ovaj zakon iskoreniti diskriminaciju osoba sa oštećenim sluhom, da će dovesti do pune ravnopravnosti i jednake mogućnosti za svoje građane.
Ovo govorim jer je moj otac osoba oštećenog sluha, jer sam nažalost prisustvovala nebrojeno puta neprijatnim situacijama u pošti, u prodavnici, na ulici i statistika pokazuje da su osobe sa oštećenim sluhom, gluve osobe, pred diskriminacijom u brojnim aspektima ljudske komunikacije, a posebno u administrativnim poslovima, na šalterima, u bankama i u poštama.
Ono što nam je neophodno je postizanje nivoa svesti, jer je to jedini put ka ostvarivanju svih ljudskih prava. Mi moramo da prihvatimo osobe sa invaliditetom, moramo da prihvatimo da su to korisni, ravnopravni i produktivni članovi našeg društva.
Moj otac jeste osoba oštećenog suha, ali je isto tako diplomirani inženjer mašinstva. Osoba cenjena u svojoj struci, nagrađivana na takmičenju za najbolju tehnološku inovaciju. I takvi ljudi su svuda oko nas. Ono što je problem je to što postoji barijera u komunikaciji sa ovakvim osobama i mi moramo da poradimo na tome da tu barijeru prevaziđemo, da ove osobe uključimo u sve aspekte našeg društva, da ih osnažimo, motivišemo i podstaknemo da preuzmu inicijativu i odgovornost.
Barijeru u komunikaciji vrlo lako možemo prevazići samo ako pokažemo malo dobre volje, ako pokažemo da imamo strpljenja i učinimo jedan mali korak. Mnogo puta sam čula, kao izgovor za nesporazum u komunikaciji, pa on me ne razume. Međutim, kada je reč o osobi koja je u stanju da čita sa usana, mi treba da govorimo samo malo sporije ili malo razgovetnije i prevazićićemo ovu barijeru. Ipak su ovo institucije koje treba da su nama na usluzi, koje ove usluge i naplaćuju, a osobama sa oštećenim sluhom i gluvim osobama je mučno da u ovakve institucije uđu. Naravno ne bih da generalizujem, ima i svetlih primera.
Danas nije jedina tema usvajanje ovog zakona o upotrebi znakovnog jezika. Nije cilj ni jednostavno korišćenje svih onih dokumenata koji su međunarodno prihvaćeni, implementacija svih onih zakona na koje se Srbija obavezala, već je cilj i da podignemo svoju svest i o tome da moramo da budemo svesni da treba da radimo na sebi. Neophodno je da razbijemo predrasude o osobama sa invaliditetom, da prihvatimo njihovo postojanje i potrebe.
Ono što će zakon doneti, a to stoji i u obrazloženju ovog zakona, je uticaj na način obavljanja poslova od strane javnih službi i poslodavaca i ovde mislim na službe zdravstvene zaštite, pravosudne, obrazovne ustanove, jer ovako ćemo obezbediti ravnopravan položaj osoba sa oštećenim sluhom pred ovim institucijama.
Ono što bih istakla u zakonu je ta dostupnost usluge tumača znakovnog jezika i o tome najbolje svedoče komentari korisnika, jer oni kažu da se osećaju mnogo samostalnije, da su im sve informacije dostupne, da su informisani i da se u mnogo manjoj meri moraju oslanjati na pomoć porodice i prijatelja.
Takođe, mogućnost formiranja kol centra, koji stoji u ovom zakonu, je veoma značajna i ovo nije novina u svetu. U Francuskoj postoji broj koji gluve osobe mogu okrenuti u hitnim situacijama gde se otvara video čet i uspostavlja kontakt sa tumačem znakovnog jezika.
Takođe, još jedna stvar koja je veoma značajna je, kada je reč o medijima, ta obaveza pružaoca medijskih usluga, u skladu sa svojim finansijskim i tehničkim mogućnostima, da korisnicima medijskih usluga pruže i sadržaj koji im odgovara i na način na koji im odgovara, tako da bih ja posebno pohvalila titlovane emisije na našim programima.
Na kraju zaista verujem da će ovaj zakon svesti diskriminaciju osoba oštećenog sluha na najmanju moguću meru, da ćemo sprečiti marginalizaciju i socijalnu isključivost osobe sa invaliditetom i da ćemo učiniti sve informacije dostupnim i omogućiti im da se osamostale. U Danu za glasanje ja ću podržati ovaj predlog zakona. Zahvaljujem.

Reč ima ministar Aleksandar Vulin.

Osobe sa invaliditetom jesu deo našeg društva i dužni smo da im ne pravimo više problema, nego što je priroda već učinila. Jedan od velikih problema sa kojim se suočavaju osobe sa invaliditetom, pored nerazumevanja sredine, jeste i ne odgovarajuća dostupnost obrazovanja. Zato me je posebno obradovalo što ste rekli da vam je otac mašinski inženjer. To je retko, pogotovo gluve i nagluve osobe. Oni nemaju ni jedan drugi problem, osim pristupa obrazovanju da bi došli do odgovarajućeg znanja. Gluvoća nije prepreka za sticanje bilo kog stepena znanja i bilo koje veštine, ali bez tumača, bez mogućnosti da ih na odgovarajući način uključimo u obrazovni proces, ljudi neće doći do znanja koje im je potrebno da bi mogli da normalno žive i da žive bolje.
Inače, nije nikakva predrasuda u pitanju, ali gluve i nagluve osobe su poznate kao izuzetno vredni radnici. Nedavno sam bio u preduzeću koje zapošljava osobe sa invaliditetom u Novom Sadu. Oni zapošljavaju veliki broj upravo gluvih i nagluvih. Izuzetno su zadovoljni njihovim radnim angažovanje. Nije nikakva predrasuda u pitanju. To je činjenica. To je jednostavno tako.
Ovim zakonom poboljšavamo mogućnost da se gluva i nagluva osoba obrazuje i da dođe do bilo kog stepena akademskog znanja. To je nešto što ćemo određenim podzakonskim aktima, pravilnicima regulisati u saradnji sa Ministarstvom prosvete i u skladu sa Zakonom o obrazovanju, itd. Sve su to stvari na kojima treba da radi čitavo društvo, kao što ste i sami primetili.
Da, kol centar ćemo sigurno da napravimo. Prvo u Beogradu. Nadam se da će se to onda primeniti i na ostale velike gradove u ovoj zemlji. To je izuzetno dobar način. Posebno je dobar primer pošte, banke. Vi sa tabletom uspostavite video vezu i predate službenici, koja ne može da kaže da vas ne razume. Ovo razume i moći će potpuno normalno da funkcionišu. Za početak ćemo krenuti sa Beogradom i siguran sam da ćemo se proširiti. Ne samo za gluve i nagluve, već moramo da vodimo računa o svim osobama sa invaliditetom.
Jedan od projekata koje je ministarstvo pokrenulo zajedno sa „Parking servisom“ u Beogradu, a širićemo to i na sve ostale, jeste jedna vrlo jednostavna aplikacija ne telefonu koja će osobi sa invaliditetom, bez obzira odakle dolazi, samo da se uloguje, pokazivati gde se nalaze slobodna parking mesta predviđena za osobe sa invaliditetom. Ukoliko se neko parkirao na tom parking mestu, on će moći vrlo jednostavnom operacijom da pošalje SMS na odgovarajući broj, koji će pozvati pauka i skloniti nesavesnog komšiju koji je bio tu.
Jednostavno, život se sastoji od milion malih detalja, a na nama je da svaki od tih detalja pokrijemo i učinimo život lakšim i normalnijim. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Jelisaveta Pribojac.