Pre nego što budete govorili, gospodine Pavićeviću, morate da shvatite jednom da kada dođete danas kući da uzmete da pročitate još jednom Poslovnik. Kada smatrate da je neko prekršio Poslovnik, morate strpljivo da sačekate da govornik završi izlaganje, da predsedavajući završi izlaganje i onda da u tom momentu dobijete reč i javite za povredu i obrazložite povredu Poslovnika, a ne kada mislite da je neko povredio Poslovnik i istog trenutka ustanete, istog trenutka počnete da govorite bez toga da ste dobili reč. To može da vas oduči i vaša koleginica.

Molim vas , znajte da ste zbog toga dobili opomenu. Dovoljna je jedna opomena, a ne dve koje sam izrekao. Dovoljna je da shvatite da konstantno kršite Poslovnik u ovoj Narodnoj skupštini. Zahvaljujem.

Izvolite, povreda Poslovnika.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani potpredsedniče Narodne skupštine, gospodine Bečiću, poštovani ministre Vulin, poštovane gošće i gosti iz ministarstva i Nacionalne službe za zapošljavanje, prekršili ste članove 107. i 109, gospodine Bečiću.
Član 107. ste prekršili time što niste reagovali na primereni način na govor gospodina Babića koji je meni rekao više puta ovde „sram vas bilo“ i on je rekao meni „sram vas bilo“, zato što sam se ja u svom govoru pozvao na rečenicu gospodina Babića, koji je rekao – kvantitet nije kvalitet.
Gospodine Bečiću, pogrešili ste što niste reagovali. Tu grešku možete da ispravite tako što ćete opomenu ovde sada da izreknete gospodinu Babiću.
Potom ste prekršili član 109. Poslovnika Narodne skupštine, koji definiše izricanje mera narodnim poslanicima u Narodnoj skupštini i time što ste meni izrekli ovde dve opomene apsolutno neosnovano, gospodine Bečiću, budući da ja ni jednom rečju ovde nisam uvredio bilo koga. U jednom delu sam citirao rečenicu gospodina Babića, pa ako je tu nešto bilo uvredljivo, onda gospodin Babić zaslužuje opomenu, gospodine Bečiću, ne ja.
Predlažem da sada ovde kažete da ste pogrešili kada ste mi izrekli jednu, pa drugu opomenu i da povlačite, kao znak priznanja da ste pogrešili, gospodine Bečiću, obe opomene koje ste mi izrekli. Hvala.

Zahvaljujem se, gospodine Pavićeviću.
U objašnjenju na ovakav način mogu samo da kažem. Prvo, nisam bio u mogućnosti, kao predsedavajući Narodne skupštine, da reagujem, jer u momentu kada sam reagovao, jedna rečenica koja se učinila gruba za ovaj visoki dom, vi ste me tada prekinuli, zato što ste ustali, zato što ste počeli da dobacujete i onemogućili mene, kao predsedavajućeg, da reagujem, a u stenogramu ćete imati moju rečenicu kada sam reagovao na to izlaganje.
Druga stvar, pošto ne poznajete Poslovnik, ja ću sada da vam pročitam član 109, gde se kaže - opomena se izriče narodnom poslaniku koji govori pre nego što je zatražio i dobio reč, što ste vi učinili. To je jedna opomena.
Takođe - i koji pored upozorenja predsednika Narodne skupštine govori, koji prekida govornika u izlaganju ili dobacuje, što ste učinili i zato ste dobili drugu opomenu. Povlačim povlačenje druge opomene. Smatram da obe opomene treba da stoje, jer ste učinili i jednu i drugu i nastavili ste, kada sam pokušao da vas upozorim da sačekate strpljivo da govornik završi izlaganje, tako da u zapisniku stoji da sam izrekao jednu, pa drugu opomenu na vaš stalni pokušaj da zloupotrebite Poslovnik i da ometate izlaganje narodnog poslanika i da jednostavno ne poštujete član 109.
Samim tim, nažalost, gospodine Pavićeviću, stoje dve opomene koje ste učinili i prekršili Poslovnik o radu Narodne skupštine Republike Srbije. Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Zoran Babić, povreda Poslovnika. Izvolite.

Ja se neću više javljati gospodine predsedavajući po ovoj mučnoj temi koja je nepotrebno skliznula u ovakav tok.
Član 107. povreda Poslovnika. Većina nas u ovoj sali smo roditelji, a onima koji nisu želim da to budu i da osete tu ljubav. Koliko puta sam mojoj deci, kada nešto urade što mi se ne dopada u tom trenutku, rekao – sram te bilo i niko se nije brecnuo, niko se nije štrecnuo i niko nije rekao - to je loše. Kada roditelj svom detetu, a još gore kolegi kaže – stoko jedna, mislim da je to loše, mislim da je to neprihvatljivo. Kada nas oni koji nas ovde u ovoj sali i vas, gospodine predsedavajući, prvenstveno, a na taj način i sve nas ostale narodne poslanike, na taj način i sve građane Republike Srbije, karakterisali i označavali sa – stoko jedna, sada su hipersenzitivni na sram te bilo. Sram te bilo zato što si narodne poslanike, zato što si ljude, zato što si kolege, zato što si građane Srbije uporedio sa tvojim belim listićima, sa tvojim eksperimentima. Ponovo ću reći, pa makar me oterali iz ove sale, da nikada više ne uđem, zato što je čovek za mene najveća vrednost, kolega i svaki čovek u Srbiji. Zahvaljujem se.

Gospodine Babiću, ja mogu samo da kažem ono što gospodin Pavićević nikada neće shvatiti, da je potrebno samo malo tolerancije, da je potrebno da pročita Poslovnik, da zna kada i u kom trenutku treba da se javi i kada može da se javi i kada može da govori i, u ovom slučaju dobio je opomenu od svih predsedavajućih do sada, da nije problem samo u predsedavajućem, nego da je problem u njemu koji ne zna u nekom trenutku da treba i da se poštuje Poslovnik o radu Narodne skupštine Republike Srbije.
Radi mogućnosti, gospodine Pavićeviću, ja ću se ipak zadržati na toj jednoj opomeni i povući ovu drugu, baš da pokažem dobru volju da jednostavno morate pokušati da sačekate i da poštujete vaše kolege, da sačekate da oni završe izlaganje i da tek tada govorite, kao što je moja reakcija bila potrebna, da ne dozvolim da uporedite, na način na koji ste želeli, svih ostalih 249 narodnih poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Reč ima narodni poslanik Gordana Čomić.

(Narodna poslanica pokazuje znakovnim jezikom.)
Sa nadom da sam dobro znakovnim jezikom rekla – poštovanje dame i gospodo, i uz želju da kažem da je dobro što je Narodna skupština tokom današnjeg zasedanja uz prevod na znakovni jezik.
Sa nadom, takođe, da će biti ovde narodnih poslanika koji će takođe govoriti znakovnim jezikom i sa žaljenjem što smo tokom ove sednice i tokom teme rasprave Zakona o znakovnom jeziku imali tako puno nesvesne diskriminacije, tako puno netrpeljivosti prema različitostima, uključujući osobe sa invaliditetom ili osobe sa smetnjama u razvoju slušnog ili govornog aparata. Imali smo jednog narodnog poslanika koji je kao diskvalifikaciju za drugog narodnog poslanika rekao – on je gluv i slabosluh. Imali smo i diskvalifikacije na osnovu godina.
Možda takvi zakoni, koji treba da pomognu osobama koje su po različitim kvalifikacijama i gluve i nagluve i gluvoneme i sa slabijim sluhom, više pomažu nama koji mislimo da nam ništa ne fali i otuda moj pokušaj da se znakovnim jezikom obratim onima koji ne čuju, a sa nadom da će u primeni ovaj zakon biti bez nekoliko manjkavosti.
Prva manjkavost je što, bez obzira na objašnjenje ministra da postoji tri miliona evra iz kojih će biti i lokalnim samoupravama i za sve potrebe finansirani tumači, to u zakonu nigde ne piše. Problem je ako sve što treba da bude plaćeno, bude pod reči „može“ u zakonu, jer ako može, onda i ne mora. To će biti problem za šest meseci kada budemo videli zakon u primeni. Smatramo da treba da bude predmet amandmana koje može da podnese Odbor i da se tačno zna ko će finansirati pri zapošljavanju, pri intervjuima, u obrazovanju, bilo gde? Ko će finansirati tumače?
Drugi problem je centralizacija i fokus samo na savez. Ima niz udruženja po gradovima i opštinama Srbije i bilo bi dobro da zakon ima pojačanu ulogu od udruženja, ne samo onu koju ima savez. Onako kako je napisano, može da odlučuje još neko sem saveza, a ne mora.
Treće, kada korisnik tumača znakovnog jezika po ovom zakonu, bude u situaciji da kaže da želi da koristi, on neće moći da bira ko će da mu bude tumač. Mislim da i to treba razmisliti i amandmanom odbora pokušati popraviti ili prihvatiti slične amandmane koji postoje u zakonu.
Za drugi zakon koji je u raspravi, povezaću ga rečenicom koju je, citirajući ministra koji je rekao da su ovo zakoni bez politike i bez ideologije. Nema pogrešnije rečenice nego na ova dva zakona.
Oba su zakona ideološka, civilizacijski vrednosna. Zakon koji se tiče nadoknada za nezaposlene, je ideološki, ali zaista ideološki i bilo bi dobro da se ne pokušava odredbama kojima je jasno da nećemo da plaćamo nadoknade za nezaposlene zamaskirati bilo šta drugo osim da nećemo da plaćamo jer nemamo novaca. To se vidi u argumentaciji ministra koji kaže – 11.500 ljudi je bilo, treba da bude da ne može godinu dana bez stalnog doprinosa, da opet bude u pravu za nadoknadu, a kaže – nije bilo zloupotreba. Zbog čega onda imamo takvu argumentaciju?
Nedostaje detaljnije diskusije i nedostaje fokus na to na koga će se odnositi i jedan i drugi zakon, i otuda je moj pokušaj …
(Narodna poslanica pokazuje znakovnim jezikom.)
… da se obratim poštovanim damama i gospodi koji ne čuju da me razumeju. To je moje obraćanje vama. Mi samo treba da hoćemo da se čujemo i da uključimo svoje uši ako mislimo da dobro rade. Hvala vam.

Zahvaljujem, gospođo Čomić.
Reč ima ministar u Vladi, gospodin Aleksandar Vulin.

Nažalost, zloupotreba je bilo. Jel treba da čekamo da postanu masovne, jel treba da čekamo da prestanu i da budu zloupotrebe nego da postanu model ponašanja? Pa ne treba.
Naravno da je zloupotreba da nakon što dobijete otpremninu višu nego što predviđa Zakon o radu, inače, ovo je predviđeno Zakonom iz 2009. godine, dakle, Zakonom koji je donet u vreme jedne druge skupštinske većine, skupštinske većine koja je donela i ovaj Poslovnik i mnoge druge stvari.
Dakle, kada ste dobili otpremninu veću nego što je predviđeno Zakonom o radu, zar nije zloupotreba da napravite kratki fiktivni ugovor, koji vrlo brzo raskinete, bez obzira, i to je vrlo važno, da to uradite sopstvenom voljom, dakle, niste otpušteni, niste tehnološki višak, već ste jednostavno jednostrano raskinuli ugovor o radu i to uradite posle svega nekoliko dana, pa nismo rekli ove brojeve od dva do šest dana slučajno.
To se pojavljuje i u praksi, pojavljuje se nažalost prilično često. Ogromna većina nije pokušavala to da radi, ali izvinite, ogromna većina ljudi nije ubica i nije pokušala nikada u svom životu da ubije nekoga. Pa jel to znači da to ne treba da se reguliše zakonom? Jel treba da sačekamo da to postane masovno pa ćemo onda da regulišemo? Ako postoji jedan jedini slučaj zloupotrebe, jedna jedina mogućnost zloupotrebe, odmah ćemo da je zaustavimo. Ali hoćemo da vidimo da to ne postane masovno i ne postane svakodnevno ponašanje. Naravno da ćemo tako raditi.
Dakle, ništa nikom nije uskraćeno. Samo je onemogućeno da neko uzme nešto što mu ne pripada. A pokazalo se u praksi da ima onih koji to rade. Nikom ništa nije onemogućeno. Ni jedno pravo nije umanjeno ni za jedan jedini dinar.
Ovde se pominjalo da smo obezbedili nova sredstava za Nacionalnu službu. Samo pet puta više nego prošle godine. Eto, toliko malo smo obezbedili. I što se tiče zakona o znakovnom jeziku, znate kako, ja ne mislim da možete da recimo, sudskog tumača za ruski ili engleski jezik birate. Dobijete sudskog tumača. Vi tražite, ne tražite vi njegovu koloritnu ličnost, nego vi tražite njegovu ekspertizu, vi tražite njegovo znanje. A što bi onda to bilo primenjeno na tumače znakovnog jezika a ne važi ni za jednog drugog tumača? I nije u pitanju nikakva centralizacija, zakonom su predviđena i druga udruženja. Dakle, ne samo savezi. Mogu i druga udruženja da rade.
A kada su u pitanju finansiranja, finansira Republika, finansiraju svakako i lokalne samouprave koje to već rade u 81 kancelariji, dakle, nije ovo da ne postoji praksa i to svakako već radimo i naravno, izvinite, ako vi imate tumača u osnovnoj školi, pa neće ga plaćati ovo ministarstvo i lokalna samouprava, plaćaće ga prosveta. Zato što je deo sistema prosvete. Zato što služi upravo za te svrhe.
Videćemo naravno u praksi kako će šta funkcionisati, ja sam uvek raspoložen i za dijalog i raspoložen da prilagodimo zakon životu, a ne život zakonu, ali ovo su neoborivi argumenti. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima gospođa Čomić.
Po kom osnovu?
(Gordana Čomić, s mesta: Replika. Nesporazum.)
Jel stvarno mislite da imate pravo na repliku?
(Gordana Čomić, s mesta: Da ne mislim ne bih se javila.)
Evo izvolite.

Zahvaljujem.
Bez obzira što narodni poslanici kažu – pogrešno misliš, velika je to smelost izreći u ovoj sali da neko nešto pogrešno misli, ali eto, ima hrabrih ljudi, neobična stvar.
Nesporazum sa ministrom je što ne može oba, ministre, ne možete da kažete - imamo preko 11.500 slučajeva i da nismo imali slučaj zloupotreba, ali imamo i zloupotreba. Morate se odlučiti, zbog toga što, kada stavljate takvu argumentaciju pred poslanike, mi pažljivo slušamo, i ako hoćete da sprečite zloupotrebe, to se nikada ne radi smanjivanjem prava. To je toliko jednostavno. Ja pri tome imam potpuno razumevanje za politiku koja kaže – mi nemamo novca da isplatimo nadoknade za nezaposlene. Potpuno razumem. To je čak legitimno. Ali, nemojte ni pokušati da to onda zamotate u nešto drugo.
Moram iskazati razočaranje što sa takvom lakoćom upoređujete sudske tumače za engleski ili bili koji jezik i tumače znakovnog jezika. To pokazuje jedno zabrinjavajuće nerazumevanje zakona koji branite. Hvala.