Reč ima ministar Vulin.

Znate kako, obično svuda u svetu vlast je ta koja se bori za to da ima što više ljudi u upravnim odborima kako bi mogla, pošto ona glasa, izglasava, kako bi ona mogla da postavi što više svojih ljudi, a opozicija se bori za to da bude što manje mesta u upravnim odborima zbog racionalizacije itd. Kod nas je obrnuto, kod nas se vlast bori da sebi smanji mogućnost da zapošljava svoje ljude, a opozicija se bori za to da bude što više mesta, valjda nadajući se da će doći na vlast pa da će tako raditi kada budu bili na vlasti.
Godine 2013. sa šezdeset i nešto hiljada mi smo smanjili 31 ili 30.000 mesta u raznim nadzornim odborima i kao što vidite ništa se nije u negativnom smislu promenilo. Mi smo, kao što je kolega Rističević pomenuo smanjili u PIO fondu i RFZO sa 21 na sedam, i to su milionske uštede. Nisam primetio da RFZO lošije radio i da PIO lošije radi, a naprotiv radi se efikasnije. Isto važi i za Nacionalnu službu za zapošljavanje. Kada smo već kod razloga zašto Vlada treba da ima taj broj koji treba da ima, evo reći ću vam samo u brojkama.
Ukupni budžet Nacionalne službe 35.964.436,000 dinara. Od toga iz Ministarstva rada uplaćuje se 6.800.000,000 dinara, a Ministarstva finansija 8.900.000.000 dinara, dakle, skoro pola novca koji dođe u Nacionalnu službu dođe iz budžeta i logično je da onda Vlada Republike Srbije ima pretežnu ulogu.
Po ranijim zakonskim rešenjima Vlada Republike Srbije je imala pretežnu ulogu, imala je četiri predstavnika Socijalno-ekonomskog saveta, četiri predstavnika Vlade i direktora koji je postavljan na predlog Vlade i naravno da je sprovodio politiku Vlade i naravno da je odnos bio pet-četiri i sad je odnos četiri-tri, ali eto smanjeno i plus, izbacili smo tu zaista čudnu…

Vreme.

Izvinjavam se.

Ne, ne završite.

Samo još tu jednu rečenicu. Dakle izbacili smo to da direktor sam sebe ocenjuje, kao što je do sada bilo i nikom nije smetalo.

Hvala.
Poštovani narodni poslanici, pre nego što nastavimo rad, dozvolite mi da u vaše i svoje ima pozdravim članove Saveza gluvih i nagluvih Srbije, koji trenutno prate deo današnje sednice sa galerije Velike sale i molim vas da aplauzom pozdravimo naše današnje goste.
Reč ima narodni poslanik Zoran Babić. Izvolite.

Neko je malopre rekao, koristim vreme poslaničke grupe, neko je malopre od kolega rekao – Mazanje očiju javnosti.
Ja ću podsetiti na jedan primer iz Narodne skupštine Republike Srbije, pa bih voleo tog narodnog poslanika koji ovo smanjenje i uštedu od 10 hiljada evra smatra mazanjem očiju, da definiše šta znači taj postupak?
Dva člana Državnog veća tužilaca i dva člana Visokog saveta sudstva se biraju iz redova advokata. Siguran sam da to kolega Boško Ristić izuzetno dobro zna. Naknada za rad u Državnom veću tužilaca i u Visokom savetu sudstva iz redova advokata za tih četvoricu ili četvoro ljudi je bila u visini prosečne, odnosno oprostite, bila je u visini poslaničkog dodatka, odnosno 30 hiljada dinara.
Onda se neko, tamo neke 2009. godine setio, pa odlukom skupštinske većine na Administrativnom odboru Narodne skupštine Republike Srbije je rekao – Ne, ne to je nedovoljno, to je malo; pa je promenjena uloga i iznos, gospodine ministre, pa je odlukom Administrativnog odbora i tadašnje skupštinske većine koju je činio predlagač ovog amandmana ta naknada je povećana sa poslaničkog dodatka na šest prosečnih zarada u Srbiji. Šest prosečnih zarada u Srbiji, pa puta četvorica ljudi, pa puta godinama tako.
Siguran sam da će predlagač amandmana sada da pozove Boška Ristića i on će sve detalje da mu opiše jer je bio glavni mozak akcije, kako da se za veoma kratko vreme iz budžeta Republike Srbije u korist, naravno podobnih, isisa preko 11 miliona dinara. Jedanaest miliona dinara dok nisu nastale promene 2012. godine, dok nismo tu odluku vratili ponovo na visinu poslaničkog dodatka, i znate šta se desilo onda dame i gospodo narodni poslanici,? Znate šta se desilo onda poštovani građani Republike Srbije? Odjednom su ti izabrani advokati podneli ostavke. Niko nije želeo da radi za 30 hiljada dinara. Niko nije želeo da učestvuje u radu Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca, ali jesu hteli da rade u tom trenutku po jednom čoveku, po jednom članu 197 hiljada dinara, samo naknadu za rad u Državnom veću tužilaca i u Visokom savetu sudstva.
E pa onda, ako je ovo mazanje očiju javnosti, ušteda od milion i 128 hiljada dinara godišnje, šta je i kako se naziva, osim bahatosti koja nam je uništila javne finansije, kako onda drugačije reći kakav je taj postupak koji je bivši režim koji je predlagač amandmana podigao ruku i glasao da se za manje od dve godine više od 11 miliona dinara iz budžeta Republike Srbije svih vas poštovani građani Republike Srbije, da četvorici ili četvoro advokata koji su naravno izabrani od strane bivšeg režima?
Žao mi je što pominjem ime uvaženog gospodina Boška Ristića, nije u prilici da odgovori zato što više nije narodni poslanik, ali sam siguran da ukoliko ga predlagač amandmana, ukoliko se ne seća, nazove telefonom siguran sam da će celu tu operaciju detaljno opisati i saglasiti se sa mnom. Voleo bih samo da čujem koja je definicija tog postupka, koja je definicija zavlačenja u ruke u džepove svih građana Republike Srbije kako bi svoji miljenicima svojim advokatima, ma šta da su, iz budžeta 11 miliona dinara za nepune dve godine? Zašto ste menjali odluke, zašto se menjali odluke da naknada bude ne jednom ili dva puta veća? Skoro sedam puta ste povećali naknadu tim ljudima, a sada kažete - Ne, nemojte da smanjujete, ne nemojte da štedite.
Ne, jedino što je sigurno ne - Ne, nećemo vašim stopama.

Samo da vidim ko je na redu.
Reč ima dr Vladimir Pavićević.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsednice gospođo Gojković, poštovani ministre Vulin i poštovane gošće i gosti naše Narodne skupštine danas, narodni poslanici Nove stranke su i u načelnoj raspravi pa i povodom Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti saopštili, dakle Zoran Živković i ja da ćemo glasati za ovaj predlog, kao i za Predlog zakona o upotrebi znakovnog jezika.
Nismo, poštovana gospodo, podneli ni jedan amandman ni na jedan od ova dva predloga zakona, ali smatram svojom obavezom poštovana predsednice da ipak reagujem na ovu diskusiju koju do sada imamo o amandmanu na član 1. koji je u ime grupe predlagača obrazlagao naš kolega narodni poslanik Marko Đurišić.
Najpre, gospodin Vulin je, malo pre ovde ja sam pažljivo slušao, saopštio da ga čudi kako to neko iz opozicije želi da se zadrži veći broj članova Upravnog odbora, a eto vlast želi da se malo smanji broj članova Upravnog odbora pa da se malo racionalizuje, a gospodin Vulin je pre čuo našu diskusiju kada smo govorili u načelnoj raspravi da treba da brišemo te Upravne odbore.
Kako to da ministar Vulin nije racionalizaciju vezao za jedan treći predlog, da nemamo uopšte članove Upravnog odbora, poštovana gospodo, nego se služimo sada nekim dosetkama koje su terminološke da bi smo diskreditovali predlagača amandmana. Mislim da nije red time da se bavimo u našoj Narodnoj skupštini poštovana gospodo.
Poštovana predsednice Gojković, ja sam danas i u ovog raspravi čuo još jednu stvar i mislim da je vreme, dame i gospodo narodni poslanici, da ja mislim jednom zauvek rešimo to pitanje amandmana „briše se“. Ponovo smo ovde čuli od poslanika Zorana Babića da to nije primereno, malo pre. Gospodin Đurišić je rekao – Primereno je amandman „briše se“; i ja moram da stanem u odbranu ovog stava gospodina Đurišića.
Poštovana gospodo, kada jedan narodni poslanik zaključi da sadržina jednog člana zakona ne valja ili da predlog zakona u celosti ne valja, može da bude legitimna filozofija i pristup narodnog poslanika da se u našem dijalogu ovde bori amandmanima „briše se“ sa ciljem da se anulira predlog zakona.
Mislim poštovana predsednice da oko toga više ne sme da bude dileme i da je vaša obaveza ja mislim da kada god neki narodni poslanik, u ovom slučaju iz SNS ustane, dobije reč i kaže – To nije u redu; da vi upozorite tog narodnog poslanika i da mu kažete da je to u redu, da narodni poslanici imaju to pravo, poštovana gospođo Gojković.
Još jednu stvar ovde da napomenem poštovana gospodo, ne samo da je u redu, nego zna da bude i smisleno a potvrda da je smisleno došla je od jedne gospođe koja je u zamrznutom statusu na funkciji u SNS, a to je gospođa Jorgovanka Tabaković. Molim vas poštovana predsednice da potvrdite ovako, da klimnete glavom na ovo što ću sada da kažem, gospođa Tabaković, da čuju poslanici SNS, je prihvatila u našoj jednoj raspravi naša dva amandmana „briše se“.
Ako je gospođa Tabaković jednom prilikom kada smo ovde raspravljali prihvatila dva amandmana koji glase – briše se, to znači da ta gospođa znači da ima smisla i amandman briše se. Pa, kada poslanik SNS dođe i kaže – to nema smisla, on se sudara, ne samo sa opozicijom, nego i sa guvernerkom Narodne banke, gospođom Tabaković, koja je i, koliko ja znam, zamenica predsednika SNS, u statusu mirovanja.
Molim vas, poštovana gospodo, da o tome razmišljamo kada diskutujemo ovde. Naše reči proizvode neke posledice. Kada nešto kažemo, to nešto nekada treba i da se univerzalizuje, da ne važi samo u jednom momentu, jednom trenutku, nego da nešto što je princip važi u dužem vremenskom periodu, poštovana gospodo.
Poštovana gospođo Gojković, ako mi dozvolite, ja bih samo u 15, 20 sekundi jednim delom izašao iz onoga što je tema, samo 15 sekundi. Ja to inače ne radim, vi znate.