Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Zoran Babić, povreda Poslovnika. Izvolite.

Gospodine predsedavajući, povređen je Poslovnik, član 107. stav 1. Ne mislim da je u govoru uvaženog kolege Nikolića povređen Poslovnik. Poslovnik je povređen na drugi način. Dostojanstvo Narodne skupštine je poniženo i uniženo. Znam da mi imamo u našem društvu stelt predsednika pokrajinske Vlade, Bojana Pajtića koji nikada nije na svom poslu. Nikada nije na poslu za koji ga plaćaju građani Srbije koji žive u Vojvodini. Ali sada, valjda po ugledu na svog predsednika stranke, evo imamo i predstavnike Demokratske stranke, narodne poslanike kojih nema u sali. Raspravljamo o jednoj bitnoj temi, suštinski bitnoj temi za naše društvo, za pravosuđe, za sve naše građane, ali mi u sali imamo stelt narodne poslanike. 
Znam da postoji „stelt vlada u senci“, pa „stelt predsednik pokrajinske vlade, gospodin Pajtić“, nevidljiv ni na svom radnom mestu, ali nevidljiv i po rezultatima, a sada imamo i „stelt“ poslaničke grupe, i to nekako one koje bi trebalo da budu ovde, u Narodnoj skupštini. Ja ću se ujedno uz poziv nadležnim službama Skupštine Srbije, ipak te kartice „stelt“ narodnih poslanika, ipak izvuku iz poslaničkih jedinica, da se ne bi zloupotrebile, da se ujedno zahvalim koleginicama i kolegama narodnim poslanicima SNS, ali i ostalim kolegama zato što svojom pažnjom, učestvovanjem u debati pokazuju vrednost, pokazuju marljivost, pokazuju brigu za građane Republike Srbije.

Hvala gospodine Babiću.
Reč ima narodni poslanik Ljiljana Malušić, a neka se pripremi narodni poslanik Milanka Jevtović Vukojičić. Izvolite.

Hvala, poštovani.
Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, poštovane koleginice i kolege poslanici, upravo sam htela da izrazim svoje nezadovoljstvo, obzirom da preko puta zaista deluje sablasno, ovako lepa Skupština nigde nikoga, raspravljamo o kapitalnim zakonima. To je sramota, ali o tome će neko drugi da odlučuje.
Govoriću o Predlogu zakona o dopuni Zakona o sudijama. Članom 59. Zakona o sudijama propisano je da sudiji prestaje radni vek sa navršenih 65 godina. Međutim, obzirom da je Kasacioni sud jedan od najviših instanca sudstva, upravo Predlogom zakona produžavamo vek sudija iz Kasacionog suda, obzirom da se smatra da su to najobrazovaniji, odnosno najkompetentnije, najstručnije sudije.
Neophodno je da se u cilju zaštite prava na pravično suđenje upravo na ovaj način produži još za dve godine i ja se s tim slažem. Nije tačno da to ima veze sa politikanstvom, prosto ima veze sa stručnošću. U ovom momentu kada radimo reforme, a pre svega pravosuđe koje je najvažnije, sigurno je da je kompetentnost neophodna, a imamo ih upravo u sudijama koje su sada ažurne.
Drugi zakon o kome ću govoriti je Predlog zakona o potvrđivanju Protokola br. 15 kojim se menja Konvencija za zaštitu ljudskih i manjinskih prava i osnovnih sloboda. Ovaj Protokol doneo je Komitet ministara Saveta Evrope juna meseca 2013. godine, a Republika Srbija ga je već potpisala decembra meseca iste godine, što je odlično. Na taj način se vidi koliko smo mi ažurni, koliko nam je stalo da uđemo u Evropu, a ne samo to, mi imamo direktivu, moramo se usaglasiti sa propisima EU.
Ono što je bitno reći ovde, u stvari dolazi do potvrđivanja, a to je najvažnije, imajući u vidu da je to naša obaveza. Inače, ovaj Protokol nije veliki ima samo četiri promene i to promene koje se tiču članova, član 21, član 23, član 30. i 35.
Reći ću par rečenica o svakom članu. Pre svega član 21. se odnosi, njime se uređuju uslovi za izbor sudija, što je jako važno, i da bi neko izabran za sudiju Evropskog suda za ljudska prava, neophodno je da ima do 65 godina. Znači, to je maksimu 65 godina. Ono što je bitno je promena drugog člana izmena to je član 23. što je vrlo bitno govori i mandatu sudija i sudije u Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu ne mogu imati više godina od 70. Znači, 70 je krajnja granica.
Zatim član 30. koji se odnosi na ustupanje predmeta Velikom veću Evropskog suda za ljudska prava, tako što je Brisel, deo koji ima ograničenje da se ne može ustupiti predmet ako se neka stanka u sporu tome protivi. Naravno da je to dobro.
Četvrti član koji se menja je član 35. koji govori o tome da se predstavke čiji je rok bio šest meseci sada smanjuje i to je sada četiri meseca. To je još jedan boljitak za Republiku Srbiju, idemo u korak sa EU. To je sve dobro.
Skratiću svoj govor, moje kolege su uglavnom rekle sve, eventualno ću spomenuti Sporazum Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o uzajamnoj zaštiti tajnih podataka. Zašto je to dobro? Zbog jačanja bilateralnih odnosa. Rusija je nama vrlo bliska zemlja, prijateljski nastrojena kroz istoriju uvek imamo dobre odnose sa njom. Ovim Sporazumom ćemo još pojačati te odnose, a radi se o uzajamnoj zaštiti tajnih podataka. Znamo da tajni podaci mogu biti strogo poverljivi, poverljivi i interni. Takođe, te podatke prenose ili kuriri ili diplomatskom pošto. Ono što je najvažnije da mi jačamo bilateralne odnose.
Hvala vam na pažnji. Naravno da će SNS u danu za glasanje podržati predloge ovih zakona i sporazume. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Milanka Jevtović Vukojičić. Neka se pripremi narodni poslanik Zoran Bojanić.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre sa saradnicima, kolege poslanici i poslanice, poštovani građani Srbije, ja ću se u današnjem izlaganju fokusirati na Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, pre svega iz razloga zato što on počiva na ustavnim načelima, ali počiva i na Evropskoj konvenciji o zaštiti ljudskih prava i sloboda.

Predloženi Predlog zakona u stvari, tiče se ljudskog prava pre svega, a to je pravo na zaštitu prava na suđenje u razumnom roku. Ono što posebno želim da naglasim to je da ovaj zakon ima pre svega preventivni karakter, a preventivni karakter ogleda se upravo u tome što on predupređuje, odnosno cilj ovog zakona jeste da se predupredi nastajanje povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Ono što takođe želim da istaknem da je Republika Srbija i njena Vlada na putu pridruživanja EU jedan od ciljeva je svakako harmonizacija našeg zakonodavstva sa zakonodavstvom EU. Sam ministar, gospodin Selaković istakao je u svom uvodnom izlaganju, koje je bilo opširno, koje je bilo jasno, koje je bilo precizno, da je u izradi ovog zakona konsultovani su i sarađivali sa Evropskom komisijom.

Takođe, želim da istaknem, to je da su razmatrana i uporedno pravna rešenja zemalja u okruženju i da su naravno korišćena pozitivna iskustva iz tih uporedno pravnih rešenja, pre svega iz Slovenije i pre svega iz Poljske.

Ono što takođe želim da istaknem to je da predlogom ovog zakona ubrzava se sudski postupak i to kroz primenu dva pravna sredstva. Prvo pravno sredstvo je prigovor, drugo pravno sredstvo je žalba, sem ubrzanja postupka naravno ovim predlogom zakona omogućava se i satisfakcija onog ko učestvuje u sudskom postupku kroz novčanu nadoknadu neimovinske štete.

Takođe želim da naglasim to je član 4. Predloga zakona koji se odnosi na merila za ocenu suđenja u razumnom roku. Moram da istaknem da su ova merila u potpunosti usaglašeni sa Evropskom Konvencijom o zaštiti ljudskih prava i sloboda, ali takođe, moram da naglasim da ova merila nisu zatvorena, da su merila sa otvorenom listom i da upravo u ovim merilima se ogleda fleksibilnost suda. Šta to znači? Sud naravno ne postupa po šablonima mada je ujednačena sudska praksa u istim pravnim stvarima nešto što svakako Republika Srbija treba da teži. Znači, da prevashodno lista nije zatvorena i nije zatvorena upravo iz tog razloga što je svaki predmet specifičan i svaki predmet je po svojoj specifičnosti zaseban i jedinstven za sebe.

Ono što takođe želim da naglasim da se ovim predlogom zakona aktivno participira i učesnik u sudskom postupku, a to je učesnik u parničnom, vanparničnom, upravnom, izvršnom postupku na taj način što mu se pruža mogućnost podnošenja prigovora i žalbe. Prigovor i žalba su procesne pretpostavke za pravično zadovoljenje u sudskom postupku i naravno to su prethodne radnje kako bi do pravičnog zadovoljenja moglo uopšte da dođe.

Ono što smatram izuzetno važnim, što je izuzetno značajno sa aspekta rasterećenja sudova, to je čini mi se član 24. koji daje mogućnost poravnanja pred pravobranilaštvom. Taj postupak poravnanja može da traje dva meseca. U tom postupku ili se postiže poravnjanje, a ako se poravnjanje ne postigne postupak se obustavlja, ali stranka naravno ima pravo da tužbom pokrene postupak pred nadležnim sudom.

Takođe, ono što želim da naglasim, to je član 35. pomenutog predloga zakona koji daje mogućnost svim našim građanima koji su podneli predlog, odnosno zahtev pred Evropskim sudom za ljudska prava, a po čijim zahtevima nije razmatrano i nije doneta nikakva odgovarajuća odluka, da mogu da se obrate u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona, pravobranilaštvu radi poravnanja, odnosno da pokrenu tužbu u roku od godinu dana od dana stupanja na snagu ovog zakona, što svakako našim građanima daje mogućnost da u zemlji ostvare svoja prava koja su ranije bila uskraćena.

Ovo svakako jeste iz domena ljudskog prava. Republika Srbija brine o svim svojim građanima, a posebno o građanima u sudskim sporovima. Na ovaj način vraća se poverenje građana u sud, ali naravno i povećava odgovornost pravosudnih organa i sudija. Sve su to razlozi zbog čega će SNS u Danu za glasanje podržati sve zakone. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Zoran Bojanić, a neka se pripremi narodni poslanik Biljana Ilić Tošić.

Hvala uvaženi predsedavajući.
Gospodine ministre, koleginice i kolege, toliko je toga rečeno u ovoj sveobuhvatnoj raspravi koja je stvarno bila i dobra i kvalitetna. Pre svega ću govoriti o Zakonu o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i na početku bih istakao ono što je većina diskutanata danas preskočila, da je obavljena široka javna rasprava gde su svi relevantni faktori bili uključeni i sudije i zainteresovana lica i što je najvažnije da je Ministarstvo organizovalo i okrugle stolove u sedištima Apelacionih sudova u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu i Nišu i sve primedbe koje je stručna javnost uputila, pridodate su ovom nacrtu zakona i date nama u ovom predlogu zakona.
Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku je neophodan preduslov za smanjenje broja zaostalih predmeta, ali i poštovanje ljudskih prava učesnika u postupku.
Nacionalna strategija za reformu pravosuđa za period 2013. – 2018. godina, kao jedan od primarnih problema pravosuđa, čije je rešavanje hitno, pretpostavljam rešavanje predmeta u razumnom roku.
Predlog zakona je deo mera koje pokriva strategija, a čije je cilj da pravdu učini dostupniju građanima, da poveća poverenje građanima u pravosuđe, da smanji broj zaostalih predmeta, kao i broj predstavki protiv Republike Srbije pred Evropskim sudovima, odnosno Evropskim sudom za ljudska prava, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.
O tome da zakon predviđa pravičnu nadoknadu ili reparaciju o tome kako pravo na suđenje u razumom roku prema predlogu zakona ima stranka u sudskom postupku i koji su sve učesnici, da to pravo nema javni tužilac, neću govoriti ništa o svim tim detaljima jer je toliko toga rečeno pre svega u vrlo dobrom izlaganju gospodina ministra i odbrani ovog zakona, kao i u izlaganjima naših prethodnih kolega, pre svega mislim na kolegu Nikolića i mislim na koleginicu Milanku, koja je upravo o tome govorila.
Ja bih još samo dopunio da je jedan od ciljeva ovog zakona da se smanji broj pritužbi Evropskom sudu za ljudska prava za povredu prava na suđenje u razumnom roku, koji se podnosi protiv Republike Srbije, a kojih je trenutno više hiljada.
Zakonom o uređenju sudova iz 2013. godine uveden je u naš sistem zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, praćen žalbom i naknadom za povredu prava na suđenje u razumnom roku.
Praksa je pokazala da je neophodno donošenje zakona koji bi u celini uređivao ovu materiju, obezbedio sredstva kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku.
Nacrt zakona je rađen u skladu sa praksom suda u Strazburu i ponoviću i rešenje i za nas i imalo se u vidu i zakonodavstvo susednih država, čini mi se da je koleginica Milanka to malopre istakla, pre svega bivših socijalističkih država i Nemačke. Posebne zakone o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku imaju Slovenija i Crna Gora od republika bivše Jugoslavije, a Hrvatska i Makedonija imaju ovaj set prava, ali ugrađen u zakone o sudovima.
Na kraju, ono što bih posebno podvukao, Srbija ima presuda Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu iz prethodne dve godine. Mora da plati oko četiri i po miliona evra odštete. Samo u prošloj godini, propusti domaćeg pravnog sistema koštaju nas 2,7 miliona evra. Suđenje u Srbiji prosečno traje, to je za Riplija, 579 dana. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Biljana Ilić Stošić, a neka se pripremi narodni poslanik Biljana Hasanović Korać.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, poštovane koleginice i kolege, ne mogu i ne želim da propustim priliku da pre svega odam priznanje predlagaču ovog zakona, kao i stručnoj službi resornog ministarstva na uloženom trudu i detaljnom obrazloženju ovog teksta.
Usudila bih se da kažem da je ovo svakako jedan od do sada najbolje obrazloženih zakonskih predloga, što nama poslanicima ne samo olakšava posao, nego je pre svega i doprinelo kvalitetu današnje rasprave i konačnom uobličavanju ovog zakonskog teksta zarad njegovog usvajanja.
Garantovanje zaštite prava na suđenje u razumnom roku svakako je jedan od temeljnih, ne samo čisto pravnih, već i civilizacijskih instituta uvrštenih u korpus nepovredivih ljudskih prava u skladu sa važećim međunarodnim konvencijama, tako ih i tretira naša ustavno-pravna materija, međutim, sve što je ustavno proklamovano i zaštićeno, ovo temeljno pravo mora biti i ostvarivo kroz odgovarajuće instrumente i procedure koje se upravo veoma precizno ovim predlogom zakona utvrđuju.
Nije sporno da je ovaj pravni institut i ranije bio formalno obezbeđen barem donekle, računajući tu i Ustav i Zakon o uređenju sudova na primer, pa sve do konkretnih instrumenata poput ustavne žalbe, koja je pokazalo se u praksi iz niza razloga nije mogla garantovani efikasno zadovoljenje i ostvarivanje ovog prava zbog čega praksa ogromnog broja pritužbi koje nađi građani upućuju na adresu Evropskog suda za ljudska prava, očigledno potvrđuje potrebu za boljim institucionalnim uređenjem ove materije sa jedne strane.
Sa druge strane, neophodno je obezbediti održive mehanizme i instrumente da se ta prava i održivost zaista mogu i štiti. To je prvenstveno rezultat potrebe i težnje da se ta prava ničim ne smeju narušavati, ali i niza drugih aspekata koji najozbiljnije ulaze u ocenu onoga što se zove pravno uređena država.
U tom smislu, pored zakonodavca, što je samo početni obavezni, ali ne i dovoljni korak, čitav je niz subjekata koji u stvarnoj zaštiti tih prava moraju da učestvuju. Mislim tu svakako na sudove, na pravobranilaštva, ali i na advokatske komore, na službe za pravnu pomoć građana, na medije naročito.
Svi oni imaju ulogu i obavezu a i odgovornost da ovakvu vrstu zaštite učine ljudima i jasnom i dostupnom, kako bi mogli da je istinski i koriste.
Sa druge strane, postavlja se pitanje odgovornosti prema novcu građana kojim se nadoknade ma koliko bile pravične moraju finansirati.
U nedavnom medijskom, rekla bih vrlo uspešnom nastupu predsednika Vrhovnog kasacionog suda, gospodina Milojevića, čuli smo razne podatke, između ostalih na večnu temu – Pravda je spora ali dostižna.
Bila sam zapanjena podatkom o najslavnijem sudskom maratonu kod nas, starom punih 36 godina, kao i ne baš retkom praksom da se postupci, pogotovo ne krivični često odlažu bez ikakvog stvarnog, preciznije objektivnog razloga. Sudija Milojević je tu prozvao i advokate ali i sudije koji često neke predmete svesno guraju pod tepih odlažući ih. Kao što reče, uočena je izvesna ali veoma zabrinjavajuća apatija kod nosilaca pravosudnih funkcija.
Potreba za boljom efikasnošću sudstva stara je verovatno koliko i ova grana vlasti, pri čemu nepovredivost sudske funkcije ne može biti paravan za nedovoljno dobar rad sudija. Naravno, efikasnost ne sme urušiti kvalitet sudskih odluka, pa je balans prave mere u tom pogledu i jedno od centralnih pitanja u implementaciji ovog zakona, pogotovo kada je reč o korišćenju instrumenata predviđenih ovim predlogom zakona kao što su prigovor ili žalba.
Utvrđeni raspon nadoknade za proizvedene nematerijalne štete u dinarskoj protivvrednosti od 300 do 3.000 evra odgovara ekonomskoj moći državne kase koju takođe treba štititi i zaštititi. Svakako da je razumljivo ogorčenje i gnev građana koji godinama ne uspevaju da okončaju zaštitu svojih legitimnih prava i to nije sporno. Sporno je, međutim, kako utvrditi odgovornost onih institucija i nosilaca uloga u institucijama koji svojom nedovoljnom efikasnošću dozvole da se dođe u situaciju da jedini instrument koji preostaje građanima bude materijalna nadoknada. Tu ne mislim samo na sudije, ali, najviše ipak mislim na njih, naročito u situacijama kada razlozi baš i nisu realni i objektivni.
Nije reč o tome da predsednici sudova ili veća sudija traže način da izbegnu dosuđivanje pravedne nadoknade oštećenim građanima, već je reč o tome da do povrede tog prava uopšte ne dođe, kao i da se ne deli odgovornost, a naročito neodgovornost. Tu mnogim institucijama predstoji ogroman posao, kako bi se krenulo ka ostvarivanju tog projektovanog ideala izjednačavanja pravde sa pravičnošću, na kom putu je ovaj Predlog zakona samo polazna, ali veoma dobra osnova, zbog čega ću kao poslanica, kao čovek i kao građanka najiskrenije podržati. Zahvaljujem.