Reč ima ministar Nikola Selaković. Izvolite.

Hvala lepo, uvaženi predsedavajući.
Ja zaista moram da reagujem prvo na neke stvari koje verujem da su pre produkt omaške nego neznanja. Ustavni sud nije sud, on se zove sudom. Ali, hajde da ne zadiremo u to. Ustavnom sudu možete izabrati sudiju koji nema ni godinu dana sudijskog radnog staža, koji nikad nije bio sudija. Neko bi rekao na sreću, neko na nesreću, više nemamo taj propis da to ne mora da bude pravnik. Mada, nekada gledajući neke stvari, verujte mi, ja mislim da bi bilo dobro da imamo jednog vrsnog ekonomistu u Ustavnom sudu. Dakle, Ustavni sud nije redovan sud, ne spada u nešto što je sudska vlast. To je kontrolor ustavnosti i ne možemo da ga poredimo sa ovim.
Sa druge strane, ja nisam ovde govorio da sam bio protiv zakon koji sam ja predložio. Ne, ja sam samo rekao da bi se taj zakon mnogo više mogao nazvati leks specijalisom.
(Zoran Živković, s mesta: Što ste ga predložili?)
Iz objektivnih razloga. Što sam ga predložio? Setite se te sednice, što ste i vi glasali za njega? Očigledno da ako imate specijalan organ vlasti, onda se zahtevaju neka specijalna ovlašćenja. Ovde mi ne pričamo o specijalnom organu. Mi ovde pričamo o najvišem sudu u Republici Srbiji. Taj najviši sud je ustavna kategorija. Taj najviši sud se bavi poslom kojim se ne bavi nijedan drugi sud i na način na koji se ne bavi nijedan drugi sud.
Prema tome, moje lično mišljenje je da je ovakvo rešenje u ovom trenutku dobro rešenje. Ne postoji idealno rešenje. Da li imamo veliki problem sa neujednačenošću sudske prakse? Reći ću vam, imamo i kao država ga izuzetno skupo plaćamo.
Evo vam jedan primer samo. Vojni penzioneri. Da nismo imali raštrkanu praksu svih redovnih sudova na jedan način vrlo nepredvidiv, vrlo neuobičajen, ne bismo danas imali toliko problema sa isplatom te razlike u vojnim penzijama. Zašto? Vrhovni kasacioni sud, je li reagovao? Jeste, ali izuzetno kasno. Morao je da reaguje odmah kada je video da u dva suda u Srbiji postoji različito postupanje u takvoj stvari.
Šta je radio tada Vrhovni kasacioni sud? Šta je radio tada Vrhovni kasacioni sud? To je veliko pitanje. To je onaj period 2010-2011. godine. Kao što sam vam rekao šta je radio Visoki savet sudstva u tom periodu, što se nije bavio disciplinskim postupcima? Sada građani Srbije iz budžeta Srbije treba da plaćaju nečiji nemar, nečiju neažurnost ili nečije neznanje.
Mi ovim rešenjem omogućavamo Vrhovnom kasacionom sudu, kao kapi sudstva, kao vrhu sudstva u Republici Srbiji, da se nekim pitanjima pozabavi mnogo više i mnogo bolje. Ja mislim da je to dobro. Znate, da ulazim u pojedinačne slučajeve 38 sudija Vrhovnog kasacionog suda, ja sam istakao jednog sudiju, jednu ženu o kojoj postoje nepodeljena mišljenja među sudijama u Srbiji da je izuzetno kvalitetan i dobar sudija i da je, za razliku i od mene i od vas, uz svo poštovanje, to jedna od žena, jedna od osoba za koju možete reći da je sui generis institucija. Ali, nije dobro kada imamo pojedince kada su institucije, a institucije na papiru koje nemaju taj epitet.
Ovim se omogućuje da Vrhovni kasacioni sud učvrsti tu svoju ulogu koja je propisana članom 31. Zakona o uređenju sudova. Možemo oko toga da se složimo ili ne, ja odgovorno tvrdim da je ovo razlog ovakvog predloga i ovakve dopune Zakona o sudijama. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.       
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, što se tiče zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama, ja sam u dilemi. Dakle, poštujući sve argumente o produžetku karijere tih sudija sa 65 na 67 godina, ja imam dilemu, s obzirom da poštujem argumente da se radi o sudijama Vrhovnog kasacionog suda i da ta profesija iziskuje nešto starije sudije, da treba da imaju iskustvo, da to iskustvo, pre svega, moraju da koriste da se izjednači ili ujednači suđenje na celoj teritoriji Republike Srbije, budući da razni sudovi, opštinski, osnovni sudovi, apelacioni sudovi donose u različitim krajevima različite presude.
Moja dilema je tim veća zato što sam, poštujući sve ove argumente, bio protiv kada se gospodinu Vladimiru Vukčeviću, tužiocu za ratne zločine, produžavao mandat posle navršenih 65 godina života. Tada sam bio protiv. Poštujući tu funkciju, imao sam mnogo zamerki zašto se tada pravio „leks individualis“, kako su to tada nazvale neke moje kolege, s obzirom da je tada opozicija bila jednoglasna da se Vladimiru Vukčeviću treba produžiti mandat, odnosno da traje i posle navršenih 65 godina života.
Ja sam bio sasvim drugačijeg mišljenja zato što smatram da nije trebalo to raditi, iz prostog razloga što je on svoj posao obavljao veoma selektivno i o svom poslu, poštujući njegovu samostalnost, nije izveštavao našu Vladu, ali je zato izveštavao službenike stranih vlada, odnosno američke ambasade, i zbog toga sam i podneo krivičnu prijavu za špijunažu, misleći da je takva vrsta opštenja sa stranim ambasadama od strane našeg tužilaštva i naših organa koji su samostalni nedopustiva.
Iz tih razloga ću se dvoumiti do kraja glasanja da li da glasam za opravdane razloge koje je ministar izneo da se sudijama Vrhovnom kasacionog suda produži mandat do 67. godine.
Ono što mene zabrinjava da moj kolega vinodelac je imao dva različita stava. Jedan je imao po pitanju tužioca za ratne zločine gospodina Vukčevića, a sasvim druge argumente je upotrebio danas kada su u pitanju sudije Vrhovnog kasacionog suda. Imamo dva različita aršina, po gotovo istom pitanju, tako da, bez obzira što mislim da je gospodin Vukčević neophodan, da je Tužilaštvo za ratne zločine neophodno, smatram i dalje da nije trebalo produžavati mandat, tim pre što sam tom istom tužiocu podneo blagovremeno i već sa velikim protokom vremena dokaze o zločinima koji su počinjeni i nad srpskim stanovništvom u Podrinju, radi se o 298 civila, i do dana današnjeg nisam dobio odgovor, bez obzira što mu je mandat produžen.
Što se tiče suđenja u razumnom roku, taj zakon ćemo podržati, s obzirom da je tu 240.000 predmeta starije od deset godina. Dakle, imamo 240.000 predmeta koji su po starosti maltene isto stari kao predmeti Vojislavu Šešelju u Haškom tribunalu, da nisu dovršeni. Ako imamo prigovore za rad Haškog tribunala, moramo biti objektivni i takav prigovor istaći i za domaće pravosuđe. Bez obzira što je izvršena tzv. reforma 2009. i 2010. godine, naše pravosuđe je sporije čak i od tog zloglasnog haškog kazamata, odnosno Haškog tribunala.
Što se tiče prigovora koji su dozvoljeni, ja ću to u tom zakonu takođe podržati, i to snažno, ali i u sadašnjem zakonodavstvu postoje određeni prigovori, tu pre svega mislim na sudske izvršitelje, odnosno na rešenja o izvršenju, gde sudski izvršitelji otimaju plate i imovinu, kuće itd, a da pri tome sudovi ne rešavaju prigovore u roku jer svako od stranaka koje su na taj način ugrožene su dužne da u roku od pet dana podnesu prigovor. To isto važi i za sudije. Sudije treba da reše prigovor u roku od pet dana, međutim, one te prigovore ne rešavaju ni u roku od nekoliko meseci, bez obzira što se po Zakonu o izvršenju to smatra nemarom sudije.
Takođe ću ovo podržati zbog slučajeva koji zastarevaju. Ovde je spomenut slučaj Dade Vujasinovića, a u poslednje vreme nam se javlja i slučaj zaštićenika građana, ne zaštitnika, već zaštićenika, odnosno zaštićenog Zaštitnika građana, koji umesto da rešava probleme koje ne rešavaju sudovi, on je sam postao problem i problem tumačenja oko zastare određenih slučajeva određenih krivičnih predmeta.
Ovde je spominjana često rečenica „sloboda bez straha“. Oni koji se zalažu protiv plagiranja i za akademsku čestitost trebalo bi da znaju da je delo „Sloboda bez straha“ i Zakon o slobodi bez straha pisao Dragoljub Jovanović. On je bio vođa Narodne seljačke stranke, a ja kao neki pravni sledbenik Narodne seljačke stranke, koja je nastavila svoj rad od 1990. godine, moram da kažem da nije akademski čestito i da nije lepo jedan zakon koji je pisao Dragoljub Jovanović danas na takav način plagirati, s obzirom da sa iste izborne liste dobijamo prigovore o plagijatima i o akademskoj čestitosti, tako da treba imati iste aršine kada su u pitanju dve različite političke strane.
Slobodu bez straha, kada smo se već toga dotakli, treba da garantuju sudovi i ja verujem da se situacija iz dana u dan popravlja. Oni moraju garantovati tu slobodu jer danas sirotinja ne može zbog reforme pravosuđa iz 2009. i 2010. godine gotovo za kvaku da uhvati dok oni koji imaju novac i koji su na vreme instalirali svoje sudije i te kako se provlače kroz naše pravosuđe. Mnogo će nam trebati truda, vremena, rada i znoja da se popravi situacija koja je nastala.
Taj život za slobodu bez straha, koji ja, kao demokratski orijentisana ličnost, u potpunosti podržavam, ne mogu da garantuju sudije, recimo, mrtve sudije koje su izabrane, kojima je Ministarstvo pravde platilo čak i troškove sahrane, pa ga posle dve godine nisu odjavili iz članstva neke stranke, pa ga oni izaberu, taj život za slobodu bez straha ne mogu da garantuju takve sudije. Mogu da garantuju neke koje će postaviti ova Skupština posle donošenja odluke na Visokom savetu sudstva.
Tu slobodu, naravno, bez straha, jer ne mogu da garantujem ni sudija u Prokuplju, protiv koji je bio pokrenut postupak za razrešenje, a recimo u toj nekoj reformi pravosuđa su avanzovali, postali sudija apelacionog suda. Takvu pravdu i pravo ne mogu da garantuju sudije koje su izabrane 2009. i 2010. godine. Mnogi od njih su rezervni partijski sastav određenih političkih struktura, odnosno stranke bivšeg režima. Nema dovoljno crne boje u kojoj bi se oslikalo stanje u pravosuđu, koje smo zatekli 2012. godine i zato sa indignacijom odbacujem sve primedbe koje su istakli poslanici opozicije, pa i moj kolega „vinodelac“. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Dubravka Filipovski. Izvolite.

Zahvaljujem predsedavajući.
Kolege i koleginice narodni poslanici, uvaženi članovi Ministarstva pravde, u potpunosti uvažavam razloge i argumente predlagača za donošenje ova dva zakona. S obzirom da nisam pravnik i ne mogu kompetentno kao deo mojih kolega raspravljati o ovom zakonu, ali ću navesti pet razloga koji su mene kao narodnu poslanicu opredelili da u Danu za glasanje dam svoj glas za Predlog zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku.
Pre svega, on je usklađen sa Evropskim sudom u Strazburu. On će omogućiti prema svim procenama brži i efikasniji rad pravosudnog sistema. On štiti ljudsko pravo i pravo na brzo i pravično suđenje. Povećaće poverenje građana da na deo otvora, način, reše svoje probleme i omogućiće efikasniji rad sudstva. Efikasniji rad sudstva je predviđen i nacionalnom strategijom i akcionim planom za njeno sprovođenje, a obavezan nas narodnih poslanika je da kontrolišemo sprovođenje strategije i akcionog plana.
Zbog toga bih iskoristila ovu priliku da navedem samo nekoliko stavki koje su predviđene Akcionim planom za sprovođenje Nacionalne strategije o pravosuđu od 2013. do 2018. godine. To je, pre svega, automatizacija i standardizacija u postupku sprovođenja, procesna disciplina, insistiranje na konstantnoj edukaciji sudija u primeni sudskog postupka povećanje značaja uloge sudske prakse i naravno odgovornost sudija za kvalitet rada.
Što se tiče predloženih dopuna Zakona o sudijama, po mom mišljenju je čista logika u nameri predlagača da se radni vek sudija Vrhovnog kasacionog suda produži za još dve godine, jer ova najviša sudska instanca ima zadatak da obezbedi jedinstvenu sudsku prasku kao i jednakost stranaka u sudskim postupcima.
Što se tiče predloženog Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije u uzajamno i zaštiti tajnih podataka, stav Nove Srbije je da Narodna skupština treba da potvrdi sve bilateralne i multilateralne sporazume i da se po tom našem stavu ne dovodi u pitanje ni ovaj Sporazum sa Ruskom Federacijom o uzajamnoj zaštiti tajnih podataka.
Nova Srbija će u Danu za glasanje podržati ovaj predloženi set zakona i sporazuma. Zahvaljujem.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Milan Petrić. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, predstavnici Ministarstva, drage kolege i poslanici, većinom naših građana, ali i privremenih subjekata najveću primedbu kada je u pitanju pravosuđe Srbije do sada imala na trajanje postupaka.
U narodu se kaže kada se ide na sud ide se po pravdu, to se ne misli samo da li sudija pravno primenjuje zakon i kada vodi postupak ili kada donosi odluke, već se najviše misli koliko taj postupak sam traje. Teško može da se govori o pravdi ako zahtev za pravdu u jednom sporu bude obesmišljen dužinom njegovog trajanja i izgubi svoju svrhu u odugovlačenju. Pravda je pravda samo kada je ostvarena na vreme, naravno.
Srpska narodna partija smatra da je nesumnjivo važno donošenje jednog ovakvog zakona. Svedoci smo prethodnih godina koliki je broj nerešenih predmeta. I pored izmena mnogih procesnih zakona i pored napravljenih planova kako da se ubrza njihovo rešavanje kao što se vidi u obrazloženju, nije se mnogo odmaklo u rešavanju ovih problema. Kao što se vidi u donošenju svih ovih zakona i obrazloženjima i svemu ostalom Evropski sud za ljudska prava je doneo veći broj presuda koje se tiču upravo te materije. Građani su sa pravom nezadovoljni. Troškovi postupaka su sve veći i gomilaju se. Razočaranje u pravosuđe, naravno da raste, a privrednici, strani investitori žale se da takva situacija utiče na pravnu sigurnost njihovog poslovanja. Srbija zbog toga je sve manje i manje atraktivna za investiranje.
Ono što smatramo važnim je da se pored svih mehanizama zaštite prava na suđenje u razumnom roku koji su predviđeni ovim zakonom obezbedi mogućnost obeštećenja u vidu novčane naknade, kao sva prethodna sredstva budu neiscrpna. Na kraju to ipak ostaje to najdelotvornije sredstvo i najbolja prevencija za neažurnost u rešavanju svih predmeta. U krajnjoj liniji to ostaje poslednja satisfakcija stranci kada sve ostalo što je predviđeno ostane bez uspeha.
U tom smislu ispred SNP sam podneo amandman na član 30. jer smatram da kada je u pitanju visina obeštećenja treba voditi računa i o specifičnosti samog tog predmeta i o visini spora i da se u nekim situacijama obeštećenje ne može uspešno ostvariti samo do visine 3000 eura kako to predlogom ovog zakona je predviđeno. Posebno kada su u pitanju privredni sporovi, a i dužina trajanja.
Takođe, podneo sam još amandmana koji se tiču samog postupka kako bi se neke stvari precizirale i izbegle mogućnosti da jedan te isti sudija koji vodi predmet, protiv koga je podnet prigovor, zbog ne ažurnosti vodi i postupak po takvom prigovoru. Dakle, Srpska narodna partija smatra da konačno mora da se uđe u rešavanje zaostalih predmeta, da građani to sa pravom traže i da se postupci ubrzaju, a svakako ne na uštrb istine i da se što pre krene u izmene nekih procesnih zakona koji su doveli do ako mogu slobodno da se izrazim do zagušenja u pravosuđu.
Sve priče o reformi pravosuđa padaju u vodu ako se predmeti ne rešavaju, a troškovi za građane u postupcima rastu. Prava reforma pravosuđa je brz i jeftin postupak u sudovima i presuda ili rešenje zasnovano na istini. Mi smo podneli nekoliko, po nama, veoma važnih amandmana i smatramo da Vlada treba da iz pažljivo razmotri i usvoji. Od stava Vlade prema tim našim amandmanima zavisi će i glasanje po ovom predlogu zakona. U svakom slučaju, svaki korak koji može da dovede do bržeg rešavanja predmeta i zadovoljenja pravde u sudovima Srpska narodna partija podržava i pozdravlja. Hvala vam.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Zvonimir Stević.

Odustajem.