Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Šeste sednice Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2015. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 96 narodnih poslanika.
Podsećam vas da je članom 88. stav 5. Poslovnika Narodne skupštine predviđeno da kvorum za rad Narodne skupštine, prilikom utvrđivanja dnevnog reda postoji, ako je na sednici prisutna većina od ukupnog broja narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da su u sali prisutna 93 narodna poslanika, odnosno da su prisutna najmanje 84 narodna poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Obaveštavam vas da su sprečeni sednici da prisustvuju sledeći narodni poslanici: Branko Ružić, Siniša Maksimović, Mirjana Dragaš, prof. dr Branko Đurović, prof. dr Vladimir Marinković.
Nastavljamo rad i prelazimo na zajednički načelni i jedinstveni pretres o predlozima zakona iz dnevnog reda pod tačkama 5. i 6.
Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da sam pozvao da današnjoj sednici prisustvuju: dr Nebojša Stefanović, ministar unutrašnjih poslova, Milorad Todorović, sekretar Ministarstva unutrašnjih poslova, Tamara Zlatić, pravni savetnik za normativne poslove u Sekretarijatu Ministarstva unutrašnjih poslova, Rade Krunić, pomoćnik načelnika uprave policije i Nataša Ignjatović, šef odseka u upravi policije.
Saglasno odluci Narodne skupštine da se obavi zajednički načelni i jedinstveni pretres o predlozima zakona iz dnevnog reda pod tačkama 5. i 6, a pre otvaranja zajedničkog načelnog i jedinstvenog pretresa podsećam vas da prema članu 97. Poslovnika Narodne skupštine ukupne vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodni poslanika, članova poslaničke grupe.
Saglasno članu 157. stav 2. i član 170. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram zajednički načelni i jedinstveni pretres o: PREDLOGU ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O PRIVATNOM OBEZBEĐENjU i PREDLOGU ZAKONA O POTVRĐIVANjU SPORAZUMA IZMEĐU VLADE REPUBLIKE SRBIJE I SAVETA MINISTARA REPUBLIKE ALBANIJE O UZAJAMNOM PRIZNAVANjU VOZAČKIH DOZVOLA.
Da li predstavnik predlagača dr Nebojša Stefanović, ministar unutrašnjih poslova želi reč?
Reč ima ministar Stefanović.

Hvala gospodine predsedavajući.
Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, Zakon o privatnom obezbeđenju Narodna skupština je usvojila u decembru 2013. godine, čime po prvi put nakon 20 godina, odnosno od 1993. godine je uspostavljen normativni okvir za uređenje materije privatnog sektora bezbednosti.
Ovaj zakon je bio rezultat intenzivne saradnje MUP i predstavnika struke, pre svega okupljenih oko Udruženja za privatno obezbeđenje Privredne komore Srbije. Od stupanja zakona na snagu, maksimalnog zalaganja svih angažovanih kapaciteta MUP, uspešno smo se nosili sa izazovima koje je donela njegova implementacija. Podzakonskim aktima trebalo je u potpunosti urediti sistem stručnog obrazovanja i osposobljavanja službenika privatnog obezbeđenja izraditi program obuke, propisati sve nužne uslove koje pravna lica i preduzetnici moraju da zadovolje kako bi im bilo dodeljeno ovlašćenje za izvođenje obuke, propisati uniforme pripadnika privatnog obezbeđenja, način upotrebe sredstava prinude itd.
Iz napred navedenih oblasti uređenja podzakonskih akata jasno je koliko je njihov posao bio složen i zahtevan sa različitih aspekata, naročito imajući u vidu da se predmetnim zakonom i podzakonskim aktima uspostavlja pravna regulativa sektora privatne bezbednosti koja je bila prilično neuređena u prethodnih 20 godina u pravnom sistemu naše zemlje.
Kada govorimo o primeni zakona, želeo bih da istaknem da je pored samog donošenja podzakonskih akata za punu implementaciju bilo potrebno izvršiti druge promene u sistemu kojima će se omogućiti njegova primena počevši od organizacionih promena u okviru MUP, uvođenje novih taksi za radnje organa državne uprave, obrazovanje određenih tela u okviru nadležnih organa, kao što je Komisija za sprovođenje stručnog ispita i slično.
Intenzivnim radom od stupanja zakona do danas stvoreni su uslovi za primenu zakona iako su u prethodnom periodu se mogle čuti različite kritike u ovom smislu. Želim da istaknem da primena Zakona o privatnom obezbeđenju ne zavisi samo od podzakonskih propisa, postoje elementi zakona koji se apsolutno neposredno primenjuju, kao što je moguće primeniti do sada donete akte.
Sa druge strane imamo situaciju da pored velikog pritiska da se omogući puna implementacija zakona postoji i određena nezainteresovanost subjekata privrednog sektora o čemu svedoči činjenica da od ukupno 29 ovlašćenih privrednih lica za sprovođenje obuke svega šest zaista sprovodi obuku. U želji da iskažemo razumevanje za privatni sektor uvažavajući objektivne okolnosti koje su otežale potpuno usklađivanje u zakonskom roku koji ističe 5. juna ove godine i to moram da naglasim, postoji tehnička greška u zakonu gde piše 5. maja, izvinjavam se zbog toga. Dakle, 18 meseci usklađivanja ističe 5. juna.
Predlažu se izmene i dopune zakona koje su pred vama. Na osnovu izvršene analize shodno do sada izdatim ovlašćenjima za sprovođenje obuke i procenjenih kapaciteta, prema onome što su dostavile kolege, dakle ako se vrši obuka ovim tempom, onda bi mogli da imamo 32.000 kandidata koji bi mogli da prođu obuku do januara 2016. godine.
Želeo bih da iznesem i par činjenica koje govore u prilog tome da ovo nije samo u nizu odlaganja rokova za usklađivanje sa zakonom i da nadležni organi intenzivno rade na obezbeđivanju njegove pune primene. Ministarstvo je donelo do sada šest pravilnika kojima se u potpunosti omogućava sprovođenje aktivnosti u cilju licitiranja subjekata sektora privatnog obezbeđenja, od sprovođenja obuke, polaganja stručnog ispita do izdavanja licenci.
Uređeno je važno pitanje koje predstavlja često aktuelnu temu kada je sektor privatne bezbednosti u pitanju, to je način upotrebe sredstava prinude uz zakonske odredbe koje u velikoj meri uređuju ovo pitanje. Pravilnikom je ova tema zaokružena sa nedvosmisleno propisanim uslovima i načinom upotrebe sredstava prinude. Uređeno je i pitanje uniforme službenika privatnog obezbeđenja sa jasno propisanim ograničenjima u smislu korišćenja naziva i natpisa kojima se imitiraju državni organi.
Takođe MUP je unutar svoje organizacione strukture stvorilo uslove za izdavanje ovlašćenja za vršenje obuke posla privatnog obezbeđenja i za izdavanje licenci. Izmenama Pravilnika o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u MUP obrazovane su nove organizacione jedinice koje će se baviti praćenjem i implementacijom, nadzorom nad primenom zakona.
U narednim danima biće obrazovan stručni savet za unapređenje delatnosti privatnog obezbeđenja i dektivske delatnosti i razvijanje javnog privatnog partnerstva u ovoj oblasti, čime će se postojeća saradnja javnog i privatnog sektora podići na viši nivo.
Izmena zakona u pogledu produženja rokova pružila je priliku za poboljšanje dva segmenta zakona, a koje ne zahteva zadiranje u već uspostavljeni sistem u ovoj oblasti, već se odnosi na poboljšanje i razjašnjenje prethodnih rešenja. To ne znači da nema prostora i za dalji razvoj unapređenja u uspostavljanju ovog okvira, ali to će biti predmet dalje analize kada se bude započelo sa punom primenom zakona.
Predlogom zakona izvršeno je pojašnjenje odredbe Zakona o privatnom obezbeđenju koje se odnosi na definisanje obaveze obezbeđenih objekata. Svako ko je čitao navedenu odredbu mogao je da uoči da je predviđena definicija veoma široko postavljena uključujući u sebi sve objekte od strateškog značaja, posebnog značaja i od značaja za odbranu Republike Srbije. Ovakvo definisanje obavezno obezbeđenih objekata ne bi bilo sporno da se ne nalazi u Zakonu o privatnom obezbeđenju kojim se predviđa da se zaštita tih objekata vrši uz angažovanje subjekata koji obavljaju delatnost privatnog obezbeđenja ili kao samo zaštitnu delatnost. Upravo je to stvorilo potrebu da se izmenom zakona iz navedene definicije izuzmu objekti čija je zaštita već propisana posebnim propisima iz oblasti odbrane koju obavljaju državni organi.
Na kraju, poslednja predložena dopuna zakona, naizgled implicira uvođenje novog nameta u vidu taksi za izdavanje legitimacije za službenike privatnog obezbeđenja. Dakle, ovo nije parafiskalni namet, ne uvodi novu obavezu sa privredu. Želim da podsetim da se saglasno Zakonu o republičkim administrativnim taksama za spise i radnje kod organa naplaćuje republička administrativna taksa, međutim propisi koji uređuju budžetski sistem dozvoljavaju da se obaveza plaćanja taksi propiše i drugim zakonom dok se njena visina može odrediti podzakonskim aktom. Upravo tu mogućnost smo rešili da iskoristimo predviđajući dopunu člana koji uređuje izdavanje legitimacije za službenike obezbeđenja. To će omogućiti jednostavnije prilagođavanje visine takse u novonastalim okolnostima i realnim troškovima nastalim kroz aktivnosti proizvodnje i izdavanja tog dokumenta koji mogu da se menjaju ukoliko dođe do promene propisanog obrasca, njihovih sastavnih elemenata, proizvođača i slično. Podsećam da sve ovo ne utiče na samu visinu propisane takse i metodologiju koja će se primenjivati ubuduće, ona je propisana i ista je za izračunavanje svih taksi, podleže verifikaciji Ministarstva finansija.
Što se tiče drugog Predloga zakona koji danas pred nama, odnosi se na potvrđivanje sporazuma između Vlade Republike Srbije i Saveta ministara Republike Albanije uzajamnom priznavanju vozačkih dozvola. Naš motiv za zaključenje ovog sporazuma bila je potreba za daljim jačanjem, unapređenjem policijske saradnje između Republike Srbije i Republike Albanije.
S druge strane, državljanima Srbije znatno će se olakšati rešavanje tehničkih, ali istovremeno za život važnih pitanja, kao što je omogućavanje da upravljaju vozilima dok borave u Republici Albaniji bez dodatnih zahteva u pogledu polaganja teorijskog i praktičnog ispita. To je veoma važno, ne samo zbog uštede vremena i angažovanju u cilju sticanja prava na upravljanje vozilom, već će se tako državljanima Republike Srbije omogućiti značajna ušteda, koja bi nova obuka i polaganje ispita kao i sam dokument, prouzrokovali.
Usvajanjem ovog Predloga zakona ostvaruje se efikasan formalno pravni mehanizam da državljani Republike Srbije, koji usled poslovnih ili životnih okolnosti borave u Republici Albaniji, brzo i efikasno na osnovu svoje vozačke dozvole već stečene saglasno pravnom poretku Republike Srbije stekne i albansku vozačku dozvolu.
Predmetnim sporazumom su kroz 10 članova uređena pitanja od značaja za postizanje njegovog cilja, odnosno međusobno priznavanje navedenih dokumenata. Tako je ugovoreno da pravo na zamenu vozačke dozvole imaju državljani strane potpisnice kojima je odobreno prebivalište i boravak na teritoriji druge strane. Obaveza je svakog lica da uz podneti zahtev priloži i dokaz o zdravstvenoj sposobnosti, a potrebna starosna doba određuje se prema nacionalnom zakonodavstvu države na čijoj se teritoriji priznavanje vozačke dozvole traži.
Naravno, sastavni deo sporazuma predstavljaju i priloženi obrasci koje možete da vidite. Dakle, iz navedenih razloga, u interesu Republike Srbije i dobrih i međunarodnih odnosa koje država razvija i u cilju interesa naših državljana kojima će se na ovaj način znatno olakšati boravak na teritoriji Republike Albanije, pozivam vas da glasate i za ovaj Predlog zakona, kao i za prethodni. Hvala.

Zahvaljujem.
Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč?
Da li predsednici, odnosno pretstavnici poslaničkih grupa žele reč?
Reč ima narodni poslanik Olgica Batić. Izvolite.

Hvala puno.
Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, dame i gospodo kolege i koleginice, pre svega, pre samog izlaganja o predlozima zakona koji su danas na dnevnom redu i o kojima danas raspravljamo, u ime Demohrišćanske stranke i SPO želim da iskoristim ovu priliku i da svim građanima koji danas slave Đurđevdan čestitam krsnu slavu.
Naime, što se tiče samog Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatnom obezbeđenju, u prethodnom sazivu Narodne skupštine Republike Srbije, tačnije 26. novembra 2013. godine usvojen je Zakon o privatnom obezbeđenju i time je po prvi put zakonski regulisana ova predmetna materija, a u kojoj prema procenama ima i do 60 hiljada zaposlenih.
Po usvajanju takvog predloženog rešenja u prethodnom sazivu, a Srbija je prestala da bude izuzetak, odnosno prestala je da bude jedina zemlja u regionu gde ovaj sektor jednostavno uopšte nije imao svoje zakonsko uporište i svoje zakonsko uređenje. Od davne još 1993. godine, kada su ukinuti oni propisi koji su regulisali društvenu samozaštitu, bilo je par gotovo sporadičnih pokušaja da regulišu ovu materiju, odnosno ovu oblast, dale privatnu bezbednost koja bi se stavila po okrilje jednog zakonskog teksta.
Odmah po usvajanju ovog zakona 2013. godine mogli smo videti da sam nastavak i održivost delatnosti privatnog obezbeđenja u Srbiji, a i isto tako u zemljama EU i uopšte u svetu, jeste uzrokovan na sve većom potražnjom tržišta za privatnim obezbeđenjem.
Naime, danas raspravljamo o izmenama i dopunama Zakona o privatnom obezbeđenju, koji se tiče pet izmena, odnosno pet dopuna. Među njima posebnu pažnju, bar po meni, zavređuje ovaj član 5. kojim se, kao i nebrojeno puta do sada opet nalazimo u situaciji, ne samo po pitanju ovog Predloga zakona, nego i mnogih drugih, da jednostavno dođemo u situaciju da se ovakvim jednim predloženim rešenjem predviđa odlaganje primene zakona.
Iako je bilo propisano da će se propisi za izvršavanje tog zakona doneti u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu, uvidelo se da tako nešto jednostavno nije moguće i otuda danas raspravljamo i o ovoj, ali i preostale četiri izmene, od kojih praktično tri, koje sam spomenula, predstavljaju posledicu ove pomenute uz naravno dopunu iz člana 1. ovog Predloga zakona, a kojim se definišu obavezno obezbeđeni objekti.
Istina je da smo kasnili ne samo sa donošenjem Zakona o privatnom obezbeđenju, nego se čini mi se taj trend kašnjenja nastavlja i dan danas i pritom ne mislim samo na kašnjenje zarad kašnjenja u onom bukvalnom smislu, nego mislim na kašnjenje prvenstveno u obuci kadrova, mislim na kašnjenje u pogledu samog licenciranja privatnih firmi za obezbeđenje, ali kasni se i sa donošenjem podzakonske regulative koja jeste obimna, ali činjenica je da je zakon donet 2013. godine, a danas je 2015. godina i opravdanje nikako ne može da bude činjenica – mi smo doneli šest podzakonskih akata, ostao nam je još samo jedan, pošto je sedam podzakonskih akata u domenu našeg ministarstva i našeg resora. Tako da pozivanje na tako nešto jednostavno nema svoje utemeljenje.
Udruženja za privatno obezbeđenje, kako su oni i sami istakli, apsolutno nemaju ništa protiv visokih kriterijuma, nemaju ništa protiv visokih standarda, obuke i licenciranja jer drugačije i ne treba da bude, ali ima bojazan da se jednostavno sa ovakvim i postojećim kapacitetima posao ne može završiti u ovom novom roku koji današnje izmene i dopune predviđaju.
Potpuno je ispravno, oni primećuju, da ukoliko postoji 20 hiljada zainteresovanih, a ima ih i više, a po danu jedna komisija uspe da ispita do 15 ljudi pod uslovom da ima uopšte dovoljan broj ispitnih komisija, onda oni primećuju da je realan rok za završetak obučavanja i za licenciranje otprilike oktobar mesec 2018. godine.
Naravno, troškovi obuke jesu veliki i njih je teško finansirati. Takođe, to je činjenica koja se treba imati u vidu i koja se mora uzeti u obzir. Ako se na sve ovo doda još i činjenica jako niskog položaja, a on upravo takav i jeste, jako nizak položaj privatnog obezbeđenja naše zemlje u odnosu na druge zemlje EU, ali i ne samo zemlje EU, nego i zemlje u neposrednom našem okruženju, kao i činjenica da se on nalazi apsolutno na najnižim granama po pitanju cene rada, koje su ništa drugo do mizerne, onda otuda tu logično proizilazi sve ono što zapravo predstavlja stav do koga se došlo istraživanjem Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, a to je da postoji jako mala zainteresovanost i motivisanost radnika za učešće u samom procesu, te da zbog relativno visoke cene obuke i polaganja ispita veliki broj malih firmi uopšte neće preživeti takvo licenciranje.
Naravno, i o svemu ovom treba voditi računa jer posledica navedenog mogla bi biti ukoliko se ovako nešto ne uzme u obzir da mi dobijemo nekakve monopoliste u domenu sektora privatnog obezbeđenja. Ukoliko pođemo od toga da obuka košta oko 200 evra po radniku, te ukoliko mala i srednja preduzeća ionako jedva preživljavaju, time ih faktički gurate u sferu sivog poslovanja i njima nažalost ništa drugo ne preostaje nego da tu jednostavno obitavaju.
Nezainteresovanost radnika da se obučavaju jeste takođe prisutna, ali ta nezainteresovanost nije posledica onoga što sam prethodno pomenula, nije nezainteresovanost zato što radnici nešto neće da urade, nego je posledica prvenstveno jako niskih primanja, zapravo jako malih plata koje sam već napomenula da su na prilično mizernom nivou i iznose nekakvih dvadesetak hiljada dinara mesečno, a ti ljudi moraju da radi i ti ljudi moraju da pohađaju stotine sati obuke, a to će usloviti da postojeće firme jednostavno neće angažovati, neće biti u mogućnosti da angažuju, odnosno da edukuju apsolutno svu radnu snagu koju bi edukovali morali, odnosno staje pitanje da li će i oni koji su licencirani, zapravo licencirani radnici uopšte odgovoriti potrebama i zahtevima tržišta.
Ono što takođe ostaje prisutno kao veliki problem, i on jeste prilično vidan, jeste pitanje obezbeđenja kafića, pitanje obezbeđenja klubova i, ono što je najgore, a što možemo stalno čitati u rublikama crne hronike, to je pitanje obezbeđenja samih splavova. Mislim da takvo jedno pitanje zahteva hitno regulisanje i što je moguće ažurnije postupanje.
Iskrena da budem, ovo su sve prisutni problemi postojećeg Zakona o privatnom obezbeđenju. Očekivala sam da ove izmene i dopune neće biti samo tehničkog karaktera, a zapravo danas ovako kako ih imamo i jesu apsolutno tehničkog karaktera. Mislila sam da ćemo danas raspravljati o nekakvim suštinskim izmenama, da će današnja rasprava biti kvalitetnija, ali ne može da bude jer nam to postojeće izmene o kojima danas raspravljamo jednostavno ne dozvoljavaju.
Kada sam spomenula suštinske izmene, mislila sam, pre svega i prevenstveno, na ono što je rečeno i u Privrednoj komori Srbije, a to je zapravo da se reguliše način uključivanja privatnog obezbeđenja u sistem zaštite, jasno i precizno definisanje angažmana više od 200 firmi koje se bave privatnim obezbeđenjem u našoj zemlji.
Ne može se, zaista, i mislim da se ne sme, dogoditi situacija koju smo imali na nesreće poput onih prošlogodišnjih poplava, kada su obučeni ljudi bili raspoređivani da pune džakove, umesto da obavljaju neke mnogo složenije poslove i da obavljaju nekakve mnogo zahtevnije poslove na pružanju pomoći u situaciji kakva je bila prošle godine, dakle u vanrednoj situaciji.
Dobro je što je izvršena dopuna člana 4, da ne bude da samo kritikujem i postojeće, još uvek važeće, rešenje, kao i izmene i dopune o kojima danas raspravljamo. Dakle, dobro je što je izvršena dopuna člana 4. budući da još uvek ova važeća odredba u istinu prevazilazi domen Zakona o privatnom obezbeđenju, pritom uz potpuno zanemarivanje propisa iz oblasti odbrane koji uređuju materiju zaštite određenih kategorija objekata od značaja za odbranu zemlje, ali isto tako i propise kojima se predviđa da zaštitu određenih objekata za Republiku Srbiju obavlja policija.
Takođe, predmetna odredba propustila je da objekte izuzme iz objekta koji su, naravno, ovakvom izmenom definisani iz domena primene Zakona o privatnom obezbeđenju.
U razlozima zbog kojih se predlaže stupanje na snagu zakona pre osmog dana od objavljivanja u „Službenog glasniku“ kaže se sledeće: „Rok za usklađivanje privatnog sektora sa odredbama Zakona o privatnom obezbeđenju koji je predmet produženja predloženim izmenama zakona ističe 5. maja 2015. godine. Kada bi se predmetni rok produžio, a da ne dođe do povratnog dejstva zakona, neophodno je da isti stupi na snagu do 5. maja 2015. godine. Iz navedenih razloga predlaže se da Zakon stupi na snagu prvog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku“.“
Na samom početku vašeg izlaganja mogli smo čuti da se radi o tehničkoj greški i da u stvari nije 5. maj, nego je 5. jun. Ali, moje pitanje jeste da li bi se takva tehnička greška jednostavno oprostila ukoliko bih ja predala neki predlog zakona ili amandmana i kažem – izvinite, ja sam nešto pogrešila, i tako lepo uđe u proceduru i nikom ništa?
Kada se pošalje neki predlog zakona, ovde je reč o zakonu iz vašeg resora, mora se voditi računa da se sve tehničke greške isprave.
Dakle, prema ovakvom stavu 5. maj bio je juče, ispravka ovako nečega ne postoji, a to znači, da je po automatizmu upravo došlo do povratnog dejstva Zakona o privatnom obezbeđenju.
Što se tiče analize efekata koji se nalaze na strani 10. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatnom obezbeđenju, mislim da su isti prilično dobro sistematizovani, tako da oni imaju za cilj ono što se uopšte želi postići, jeste celovito uređenje uopšte poslova privatnog obezbeđenja, zaštite određenih objekata, ali isto tako poslova i rada i privatnih i fizičkih lica u oblasti privatnog uređenja, zatim uređenja poslova za licenciranje pravnih i fizičkih lica i licenciranje fizičkih lica za obavljanje privatnog obezbeđenja, uređenja načina vršenja poslova, privatnog obezbeđenja ovlašćenja službenika, privatnog obezbeđenja vođenja evidencije i nadzor nad sprovođenjem zakona. Već sam spomenula da su ciljevi prilično dobro sistematizovani i zaista se nadam da će nakon početka primene ovog zakona oni i biti uočljivi u samoj praksi.
Dalje, što se tiče Predloga zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Saveta ministara Republike Albanije o uzajamnom priznanju vozačkih dozvola, naravno da će u danu za glasanje, jer smatramo da je dobro što danas imamo ovakav jedan predlog zakona na dnevnom redu, poslanička grupa SPO i DHSS glasati za ovaj predloženi zakon.
Moram na kratko da se osvrnem i da kažem da budući da je 2013. godine, kao što sam rekla, 26. novembra po prvi put donet Zakon o privatnom obezbeđenju, danas, 6. maja 2015. godine, imamo Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatnom obezbeđenju, plašim ni da rok koji je određen ovako Predlogom zakona jednostavno neće biti ostvariv, te da ćemo u nekom narednom periodu biti u situaciji da opet vršimo nekakve izmene i dopune.
Ono što na kraju želim da kažem jeste da što je više izmena i dopuna jednog zakonskog teksta, to je pravne nesigurnosti više. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar dr Nebojša Stefanović. Izvolite.

Hvala vam pre svega na podršci i razumevanju zbog čega smo neke od ovih odredbi morali da uvedemo i zaista se radi o složenoj materiji u koju prvi put ulazi, što bi rekle moje kolege, počeli smo od belog papira, dakle, nije postojao nikakav raniji okvir od koga se krenulo.
Ono što hoću da razjasnimo su dve stvari vezano za rok. Razmišljali smo, radili smo projekciju prema onim manjim nosiocima mogućnosti za obuke koji mogu da obuče 25 do 40 ljudi, 40 kandidata i zbog toga smo napravili projekciju ovako, ali smo upravo dobili jedan amandman, čini mi se gospodina Đurišića, da se amandmanom pomere rokovi na april. Spreman sam kao ministar da prihvatim ovaj amandman zato što mislim da će to možda dodati još jedan dodatni rok, da budemo za svaki slučaj sigurni, da nemao još jednu sednicu parlamenta na kojoj ćemo ovo produžavati.
Druga stvar tiče se retroaktivnosti. Uputio sam izvinjenje Narodnoj skupštini. Zaista ni ja ne volim bilo kakve tehničke greške koje se potkradaju, šta da radite, to je stvar koja nije suštinska, ali jeste važna za parlament, jeste važna i za Ministarstvo, jer pokazuje da moramo da promenimo ovakve stvari. Međutim, ne može se raditi o retroaktivnosti, zato što se radi o tekstu obrazloženja zakona, te u samom obrazloženju, pošto obrazloženje nije samo tekst zakona, ne može nikada da dođe do retroaktivnosti. U svakom slučaju, smatram da smo napravili grešku. Pokušao sam to da obrazložim, šta je zaista bila intencija i mislim da ste to razumeli. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Vojislav Vujići. Izvolite.

Uvaženi predsedavajući, gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, Jedinstvena Srbija je i 2013. godine učestvovala kao parlamentarna stranka u donošenju ovog zakona. Danas, posle dve godine, imamo izmene, ali ja bih ih okarakterisao kao tehničke izmene. Suština zakona i dalje ostaje ista, što znači da smo i tada doneli jedan dobar zakon .
Ono što je najbitnije, od četiri ili pet stvari, koliko se sada menja ovim zakonom, su rokovi za početak primene. Znači, sada idu na 1. januar 2016. godine, i po meni ima sasvim logičnih i objašnjivih razloga. Teško da ste mogli da napravite procenu za obuku dovoljnog broja ljudi, tj. zainteresovanih kandidata za pripremu svih pratećih organizacija i kada je u pitanju Ministarstvo i kada su u pitanju pravna lica koja trebaju da rade na obuci ovih ljudi.
Zakon tretira veliki broj ljudi, u ovom trenutku, koliko sam ja došao do informacija, barata se sa cifrom od 40 hiljada do 60 hiljada ljudi koji se trenutno nalaze na ovim poslovima.
Ono što je vrlo bitno, to je da se u ovom sektoru nalazi preko 40.000 registrovanog oružja, 40.000 komada, tako da sa nekim stvarima ne treba žuriti. Ipak se ovde daju ozbiljne licence, ljudi dobijaju legitimacije i sutra će se nalaziti verovatnije i u nekim rizičnim situacijama. Svakako, ukoliko se dobro odrade ove pripreme, pre svega obuka o kojoj se dosta priča, velike su šanse da će incidentnih situacija da bude vrlo malo u budućnosti.
Olakšavajuća okolnost vama za obrazloženje danas upravo zbog pomeranja ovih rokova je i taj period od 20 godina. Znači, od 1993. do 2013. godine, za razliku od svih zemalja i okruženju, mi nismo radili ništa. Onda je, slobodno mogu da kažem, u jednom presingu i želji da se izjednačimo sa zemljama u okruženju, 2013. godine i donet ovaj zakon.
Vi ste do sada, koliko je meni poznato, izdali 17 ovlašćenja centrima koji mogu da rade obuku, a da imamo 27 zahteva. Vidim da ste radili određene procene po broju zainteresovanih ljudi u odnosu na broj časova koji je obavezan da svaki kandidat prođe. Ako uzmemo i obavezu da je u komisiji pet ljudi iz Ministarstva unutrašnjih poslova, verujem da ste došli do optimalnog roka i da 2016. janura možemo i da očekujemo u primeni ovaj zakon.
Ono na šta sam ja obratio pažnju u razgovoru sa ljudima koji se bave ovim poslom i u komentarima koje su davali na različitim forumima su sledeće stvari. U trenutku kada se raspisuje tender za određeni broj izvršilaca u ovim sektorima, obično se kalkuliše sa cifrom koja je mnogo manja od minimalnog ličnog dohotka. Sasvim je nelogično da imate obučenog čoveka koji je uniformisan, koji je opremljen sa sredstvima neophodnim za izvršavanje jednog takvog zadatka, a da dovodimo preduzetnika ili pravno lice koji ga angažuju u situaciju da faktički treba da donira određena sredstva da bi taj posao mogao da dobije.
Ono što je moj odgovor svima njima bio ovih dana, a verujem da se slažete sa tim, je upravo primena ovog zakona, jer u tom trenutku svako će morati da ima obaveznu uniformu. Znači, to su neki troškovi koji su kod svih jednaki. Svako će morati da ima prijavljenog radnika i neće moći da se kalkuliše sa cifrom da li je radnik na obuci ili nije. Ovog puta će imati svoju licencu. Postojaće jedna evidencija o svim licenciranim ljudima. Tako da, mislim da ćemo 2016. godine da uvedemo ovaj red po prvi put posle 20 godina u jednoj ozbiljnoj branši, a to je privatno obezbeđenje.
Što se tiče poslaničke grupe JS, svakako ćete i ovog puta u ovim izmenama imati podršku. Pred nama je i Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Saveta ministara Republike Albanije o uzajamnom priznavanju vozačkih dozvola. Naravno, mi ćemo i ovo podržati. Samo još jedanput hoću da vam skrenem pažnju, naravno da ćete zbog uspeha, koji ste do sada i vi i vaše ministarstvo i vaši saradnici iskazali u obavljanju izuzetno odgovornih poslova, i dalje uživati podršku poslaničke grupe JS.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Marko Đurišić. Izvolite.

Poštovani potpredsedniče, poštovani gospodine ministre, gosti iz Ministarstva, kolege poslanici, danas raspravljamo o dva zakona. Prvi je Zakon o potvrđivanju Sporazuma između Republike Srbije i Republike Albanije o potvrđivanju vozačkih dozvola, koji će naša poslanička grupa podržati. Dobro je da donosimo zakone koji će olakšati život, rad, poslovanje državljanima naše zemlje i državljanima susednih zemalja u regionu, što bi sve trebalo da dovede boljoj saradnji i ekonomskom napretku.
Drugi zakon je prava slika rada Vlade u ovih godinu dana ili u ove tri godine. Baš zato što na pravi način, po našem mišljenju, odslikava kako ova Vlada radi, odnosno ne radi, mi taj zakon nećemo podržati. Ja bih iskoristio ovo vreme koje mi je na raspolaganju da odslikam tu sliku Vlade koja se vidi u svakom od ovih pet članova, koliko Zakon o izmenama i dopunama Zakona o privatnom obezbeđenju ima. Ovo će verovatno, kada se bude ubacio u statistiku, biti još jedan reformski zakon, kao što su svi zakoni koje Vlada predlaže, a Skupština usvaja, koji je, gle čuda, kao i više od 60% zakona koje smo u poslednjih godinu dana usvajali, predložen da se usvoji po hitnom postupku. Zašto po hitnom postupku? Zato što neko nije uradio svoj posao, svoj posao za koji je sam sebi dao rok.
Ova Skupština je 26. novembra 2013. godine usvojila Zakon o privatnom obezbeđenju. Tim zakonom je predviđeno da se u roku od šest meseci donesu podzakonska akta, a da se u narednih 12 meseci uskladi poslovanje pravnih lica koja obavljaju posao po ovom zakonu i da se izvrši obuka ljudi koji će raditi kao privatno obezbeđenje. Taj rok ističe za mesec dana. Mi danas raspravljamo o tome da se rok produži jer nije urađen posao na vreme. Prirodno je da se onda postavi pitanje odgovornosti. Odgovornost, to je jedna reč koju ova Vlada ne zna. Ima raznih vrsta odgovornosti, politička, disciplinska, krivična, moralna. To je nešto što ne znaju ministri u Vladi, nešto o moralnoj odgovornosti, a ministar odbrane pre svih.
Onda, umesto da se priča o odgovornosti, ministar nam priča o tome kako se naporno radilo na izradi podzakonskih dokumenata i kaže – usvojeno je šest podzakonskih dokumenata. Za 17 meseci je napisano šest podzakonskih dokumenata. Ti dokumenti imaju ukupno 75 članova. Od toga na kraju svakog od ovih šest je član koji govori o stupanju na snagu. Znači, Ministarstvu i ministru je trebalo 17 meseci, umesto šest, da napiše šest podzakonskih dokumenata od 69 članova. To vam je da pišete četiri člana mesečno napisali bi u tom periodu. Znači, jednom nedeljno napišete jedan član. Ne znam koliko to može da bude komplikovano da vam treba jedna nedelja da napišete jedan član podzakonskog dokumenta.
Da li je to bio razlog, taj veliki posao u pisanju tih podzakonskih dokumenata, da li je to ministar naučio na Univerzitetu „Džon Edzvid“, bilo bi dobro da znamo ko je Džon Edzvid uopšte, da vam za jedan član treba nedelju dana da ga napišete? To je rečenica dnevno.
Sada možemo da krenemo po ovim članovima, pet članova koliko ima ovaj reformski zakon. Prvi član, sami kažu – kada je donet zakon napravljen je previd, stavljena je široka definicija toga šta se sve privatno obezbeđuju, koji objekti i zaboravili smo da postoje objekti koje obezbeđuje vojska i policija po nekim drugim zakonima. Sada prepisujemo te druge zakone u ovaj zakon, kao što se prepisuju neki doktorati, pa o tome posle ne sme da se priča. Član 2, koji je imao jednu rečenicu, ako se usvoji ova izmena, imaće tri rečenice koje daju ministru ovlašćenje da određuje visinu takse.
Jedna od glavnih zamerki svih ljudi koji privređuju ovoj zemlji su visine i broj taksi koje moraju da plaćaju. Ova vlada pre tri godine je obećala smanjenje taksi i parafiskalnih nameta. A šta je rezultat? Bilo je 360 – 2012. godine, 370, sada je 384. Sa ovim, imaćemo još jednu novu taksu - 385. Gde je ovde borba za bolje uslove poslovanja, za ekonomski razvoj? Nigde. Gde su rezultati? Nema ih. Više je nezaposlenih građana, manje su plate, manje su penzije. To je rezultat ove Vlade i to se vidi i u ovom članu. Priča se jedno, radi se drugo.
Članovi 3. i 4. ovog zakona bave se pomeranjem roka. Vladi nije bilo dovoljno šest meseci da donese podzakonska akta, nego 17, i sada je došla u cajtnot i dolazi u parlament i traži dodatni rok, da se pomeri za još sedam meseci rok po kome će pravna lica uskladiti svoje poslovanje sa ovim zakonom, a obučiti se oni ljudi koji će raditi u privatnom obezbeđenju.
I šta je ministar radio u ovih godinu dana, koliko je on bio ministar, da se ovoliko kašnjenje ne desi? Da li je možda otkrivao ko je odgovoran za žrtve prošlogodišnjih poplava? Da li je možda otkrivao ko je napao novinara Davora Pašalića? Da li se možda bavio ko su amateri koji su pucali u Mišu Beka? Ili je spašavao bebe na auto-putu…