Zahvaljujem.
(Vladimir Pavićević, s mesta: Javljam se za reč.)
Kolega Pavićeviću opet vi.
(Vladimir Pavićević, s mesta: Gospođa Pilja je pokušala da…)
Njeno tumačenje vašeg izlaganja je odlično.
(Vladimir Pavićević, s mesta: Mislim da me je pogrešno interpretirala i na osnovu člana...)
Vi ste stvarno profesorski govorili, svi smo ga razumeli, tako da nema šanse da je neko pogrešio.
Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Živković.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Zoran Živković.

Suština ovog amandmana je preciziranje ko ima pravo na suđenje u razumnom roku i ovim amandmanom ja preciziram, a rekli smo već iz čijeg pera mudrosti i iskustva su pisani ovi amandmani. Na pravo na suđenje u razumnom roku ima svaka stranka u sudskom postupku, što uključuje i izvršni postupak. Svaki učesnik po zakonu kojim se uređuje vanparnični postupak, stranke u upravnom sporu, okrivljeni u krivičnom postupku, a oštećeni u krivičnom postupku, privatni tužilac i oštećeni kao tužilac samo ako su istakli imovinski zahtev, itd.
U obrazloženju odbijanja kaže – amandman se ne prihvata iz razloga što je članom 2. predviđeno pravo na suđenje u razumnom roku da ima svaka stranka u sudskom postupku, pa preciziranje koje se predlaže amandmanom nije potrebno.
Ministar je malopre rekao koristeći, čini mi se, ne baš ispravne izraze – obični ljudi i obični građani, sa idejom da su pravnici verovatno specijalni ljudi i specijalni građani, a pravnici su isto ljudi kao i svi drugi, da običnim građanima treba objasniti što bliže neku normu. Mislim da je upravo iz tog razloga ovo dobra varijanta da se prihvati naš tekst jer on precizira tačno ko ima pravo na suđenje u razumnom roku i sprečava tumačenja koja mogu da budu arbitrarna, koja mogu da budu ovakva i onakva, koja mogu da budu posledica neusaglašene sudske prakse, kao što imamo prilike svaki dan da vidimo po srpskim sudovima. Mislim da je precizna norma mnogo bolja za obične građane nego norma koja daje mogućnost tumačenja.
Nadam se da ovo nije konačan stav Ministarstva, odnosno Vlade i da postoji šansa da se prihvati ovaj naš predlog. Ako se to ne desi onda ćemo biti u kontradiktornosti jer kad predlažemo jedan izraz vi kažete – nije prepoznatljiv običnim građanima; a ovde je kada nudimo formulaciju koja je prepoznatljivija običnim građanima, to bi bilo u kontradikciji jedno sa drugim, amandman iza amandmana, stvarno bi bilo…
Vidim da, čini mi se da pokazujete razumevanje za ovaj stav. Ako je tako, ja ću biti zahvalan. Naravno, ja razumem malo da ste, šalim se sa kolegom Pavićevićem, on je najbolji čovek mogući koji može da bude u ovom parlamentu, zato je i u stranci u kojoj sam i ja i ima jednu romantičnu viziju o tome šta je srpski parlament, iz najboljih namera, tako da to treba tako i razumeti i drago mi je što je deo kolega prihvatio to njegovo gledište i to nagradio aplauzom, bez obzira iz kojih stranaka dolaze.
Dakle, ja očekujem da ipak prihvatite ovaj naš amandman, a sada moram da vam kažem nešto što je isto vezano naravno sa pravom i sa Vladom i sa stanjem u ovoj državi i sa jednom brutalnošću koja je porasla u zadnje vreme u ovoj državi, a to je informacija koju sam upravo primio iz Urgentnog centra Srbije, da je jutros od strane ljudi u kapuljačama prebijen državni sekretar Ministarstva prosvete, gospodin Milovan Šuvakov, i to je jako loša poruka. Bilo bi dobro da parlament dobije informaciju o tome šta se desilo, kako se desilo.
Neki dan smo čitali o ministru kulture, nešto slično i to je bez obzira na povode i razloge jako loša stvar da u Srbiji državni činovnici, javne ličnosti dobijaju batine na sred ulice verovatno kada je pošao na svoje radno mesto i mislim da aktuelna Vlada i parlament treba da učine nešto da Srbija ne bude zemlja u kojoj se dešavaju takve stvari. Hvala.

Iskorišćeno je dva minuta i 30 sekundi od vremena samostalnog poslanika.
Reč ima ministar Nikola Selaković. Izvolite.

Zahvaljujem.
Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, ja bih želeo da pojasnim dodatno zašto nije prihvaćen amandman.
Dakle, ako pogledate pažljivo tekst predloženog člana 2, videćete pored načelne odredbe da pravo na suđenje u razumnom roku ima svaka stranka u sudskom postupku. Dakle, kaže se - svaka stranka u sudskom postupku, obuhvatajući sve vrste sudskog postupka.
Zašto se ovde namerno kaže: „što uključuje i izvršni postupak“? Zbog toga što se primenjuje ne samo na ona izvršenja koje sprovodi sud, već koja sprovode i izvršitelji. To je razlog zašto je ovde istaknut izvršni postupak.
Okrivljeni je stranka u krivičnom sudskom postupku. Upravni spor je vrsta sudskog postupka. Upravni spor može da se vodi isključivo pred Upravnim sudom, ne može pred nekim imaocem javnog ovlašćenja, kao što je u ovom slučaju izvršitelj kome poverava izvršenje ili u nekim slučajevima po zakonu izvršitelj je isključivo nadležan da u određenim slučajevima sprovodi izvršenje. I to je jedan jedini razlog.
Zakon ima neku svoju sistematiku. Mislim da je nekada loše. Dakle, ima ovde logike zašto je ovako napisano. Ne kažem da vi niste u pravu, ali mislim da je ovako konciznije i bolje, primerenije. Apsolutno, ovo je situacija u kojoj možete reći da je nešto primerenije i da je nekoj zakonopisačkoj ili nomotehničkoj metodologiji ovo nešto što je prihvatljivije.
Dakle, zakon ima neki svoj jezik. Možemo da se sutra naći u situaciji da se neki drugi zakon poziva na ovaj zakona, onda je bolje da to bude što konciznije. To je razlog. Dakle, nema suštinske stvari ovo je opet jedna logično-tehnička stvar. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Zoran Živković, po amandmanu. Izvolite.

U načelnoj raspravi kolega Pavićević i ja smo rekli da je ovo dobar zakon, pre svega, zbog toga što se prvi put normira jedna važna životna oblast, a to znači to upravo pravo na suđenje u razumnom roku i zbog toga smo načelno podržali ovaj Predlog zakona, ali smo takođe rekli da sve što je dobro može da bude i vrlo dobro, pa i odlično, i sa te strane su upućeni naši amandmani. Tako da, ja mogu da razumem to da može i ovako i onako, ali čini mi se da smo izgubili tu neku nit, a to je prepoznatljivost zakona običnim građanima, ljudima koji nisu pravnici.
Ja sam siguran da za bilo koji zakon, kakav god, pisan bilo kojim stilom, pravnici će naći zajednički jezik, razumeće se, ali mislim da su zakoni pisani i za ljude koji nemaju pravno znanje.
Vaša argumentacija za prethodni amandman gospodina Pavićevića, da je to primerenije za razumevanje običnim građanima trebalo bi da se prenese i na sledeći član, a to je ovaj, gde se opet preciziranjem ko sve ima pravo na suđenje u razumnom roku, da se time ova zakonska materija približava građanima.
Razumem da može i ovako i onako, ali čini mi se da vi gubite doslednost u objašnjavanju, a to je posledica nedoslednosti u pisanju zakona, jer u jednom slučaju je važno ono što je jasnije građanima, a u drugom slučaju je bolje ono što je opštija norma. Mislim da tu nema logike.

Reč ima narodni poslanik dr Marko Atlagić. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, naravno da predlažem da se ovaj amandman ne usvoji iz razloga, pod broj jedan, onoga koji je Vlada obrazložila. Pod broj dva, nije tačno da je reč „svrsishodan“ i „celishodan“ isto, kao što reče jedan od mojih prethodnika.
Dozvolite da kažem da gospodin koji citira iz rečnika nije u pravu, jer on ima rečnik sa jednom knjigom, a ja sa devet, pa ga upućujem na knjigu broj pet od 1971. godine Matice srpske, knjiga broj 5, pa da vidi šta znači „celishodno“ i knjigu broj šest Matice srpske, na 770 strana, pa će videti da to nije jedno te isto, ali nemam nameru da to posebno obrazlažem.
U pravu ste, gospodine ministre. Ja nisam pravnik, ali postoji pravnička logika i da se sistem pravnički kroz zakon provlači. Po mom mišljenju, Vlada je u tom smislu potpuno u pravu.
Gospodinu docentu preporučujem da uzima rečnik od šest knjiga, pa će sigurno i obrazloženje biti drugačije.
Međutim, kada smo već kod suđenja u razumnom roku, hvala vam, gospodine ministre, što ste zaista konačno baš vi uspeli da taj zakon date u ovu Narodnu skupštinu. Ja ću citirati jedan izveštaj Zaštitnika građana iz 2011. godine, koji na strani osam navodi, pored ostalog, da je to jedan od velikih problema pravo na suđenje u razumnom roku i šest zadnjih izveštaja sam pročitao, dakle, do 2012. godine stalno se ponavljalo. Pa, gde su bila moja dva prethodna govornika? Zašto tada nisu poticali ovaj Zakon na suđenje u razumnom roku i definisali? Mislim da snose, ako ništa, bar deo moralne odgovornosti što to nisu postavili u ovom visokom domu. Hvala.

Kolega Pavićeviću, po kom osnovu želite reč?
(Vladimir Pavićević, s mesta: Replika.)
Nije vas pomenuo.
(Vladimir Pavićević, s mesta: Jeste, rekao je docent.)
Nije rekao.
Na član 3. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Nenad Čanak, Bojan Kostreš, Olena Papuga, Nada Lazić, Đorđe Stojšić i mr Dejan Čapo.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Nada Lazić. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, mi smo u članu 3. ovog zakona, odnosno deo koji se odnosi na pravna sredstva kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku, predložili zamenu stava 2. sa tri nova stava, koja glase: „U postupku odlučivanja po pravnom sredstvu kojim se štiti pravo na suđenje u razumnom roku sud je dužan da postupa hitno. Postupci u kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku imaju prvenstvo u odlučivanju. Stranka ne plaća sudsku taksu u postupcima u kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku.“
Naime, ovim amandmanom smo prekomponovali stav 2. iz člana 3. Predloga ovog zakona kako bi se naglasilo da o pravnom sredstvu kojim se zahteva ubrzavanje postupka mora da se hitno odlučuje, te da ovi postupci imaju prvenstvo u odlučivanju. Dakle, i o pravnom sredstvu mora da se odluči u razumnom roku.
Ovaj amandman nije prihvaćen uz obrazloženje da je predloženi član delotvorniji. Hvala.