Hvala.
Na član 30. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Nenad Čanak, Bojan Kostreš, Olena Papuga, Nada Lazić, Đorđe Stojšić i mr Dejan Čapo.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 30. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Marko Đurišić, prof. dr Janko Veselinović, Snežana Malović, akademik Ninoslav Stojadinović, Biljana Hasanović Korać, Aleksandar Senić, Branka Karavidić, Goran Bogdanović, Slobodan Homen, Ivan Karić i dr Blagoje Bradić.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Janko Veselinović.

Poštovani gospodine Arsiću, da li mogu da znam koliko je ostalo još od vremena šefa poslaničke grupe?

Ostalo je devet i po kao šef poslaničke grupe i dva minuta po amandmanu.

Sasvim dovoljno. Hvala gospodine Arsiću.
Dakle, u amandmanu na član 30. naša poslanička grupa je predložila da minimalna satisfakcija za suđenje koje nije u razumnom roku ne bude ispod 1.000 evra.
Mi smo to obrazložili činjenicom da je to adekvatna sankcija sa jedne strane za sudstvo, odnosno za državu, za činjenicu da nije omogućilo svojim građanima da dobiju konačnu presudu u svoju ili protiv, korist druge strane, da je to dovoljna sankcija, ali da je to i dovoljna satisfakcija za građanina da to bude 1.000 evra. To možemo čak obrazložiti i finansijski.
Dakle, ako minimalna satisfakcija bude 300 evra u dinarskoj protivvrednosti, maksimalna 3.000 evra, bojim se da će znajući praksu naših sudova ta minimalna satisfakcija biti pravilo i da će građani dobiti satisfakciju u iznosu od 300 evra, a moguće je da će sam postupak, troškovi advokata, biti na nivou te satisfakcije.
U tom smislu smatramo da je ministarstvo moralo da vodi računa o troškovima advokata koji nisu mali za obične građane Srbije i o tome da se teško može proceniti i da je to, rekao bih, neozbiljno, da je suđenje mimo razumnog roka, da tako kažemo, da to suđenje mimo razumnog roka košta 300 evra.
U tom smislu predlažemo da prihvatite ovaj naš amandman naravno imajući u vidu sve ono, gospodine ministre, o čemu smo jutros pričali, da se ovaj zakon bavi kozmetikom, da bi on bio prigodan za jedan uređen pravni sistem, kao što ste rekli da se radi o pravnom sistemu Nemačke, Austrije, a da će u ovom slučaju, to pokazuje i odredba ovog člana, to biti u stvari samo jedna šminka nečega što se zove loše pravosuđe.
Nisam imao mogućnost da jutros obrazlažući prethodni amandman, a može se odnositi i na ovaj amandman, kada ste govorili o broju predmeta koji stoje u fiokama vaših sudova i naših sudova, nisam bio u prilici da vam kažem da je najveći broj tih odluka, odnosno predmeta koji stoje u tim fiokama, nastao zahvaljujući sudijama koji nisu bili reizabrani u periodu koji vi označavate kao loš period našeg pravosuđa i da oni nisu bili reizabrani, baš zbog činjenice što su u svojim fiokama držali neke predmete koji su zastarevali.
Sećate se dobro predmeta koji su prošli bez osuđujuće presude baš zbog toga što su zastareli i zbog toga ministre Selakoviću nemojte da ovako na mali iznos procenite, da tako kažemo, duhovnu patnju građana koji čekaju na suđenje zato što im je neki državni organ ugrozio neko pravo, zato što vode radni spor ili možda neki drugi spor koji će voditi penzioneri zato što su im oduzete penzije i nemojte to svoditi na 300 evra.
Zamislite penzionera koji će pokrenuti spor zato što ste mu oduzeli penziju, odnosno smanjili penziju i zato što ne može sa svojom penzijom danas da preživi, a to je bilo stečajno pravo, mimo Ustava je bilo to smanjenje i uz tu presudu koju će možda dočekati za neke tri – četiri godine, dobije moralnu satisfakciju od 300 evra.
Zamislite invalide ili trudnice ili samohrane majke u NIS koji su ovih dana, njih oko 160, ostali bez posla zato što je poslodavac primenio novi Zakon o radu, naravno ne poštujući, moram reći, međudržavni sporazum između dve zemlje, koji je garantovao pravo na rad tim osobama i zamislite ukoliko jedna samohrana majka posle tri ili četiri godine dobije presudu koja će biti u vrednosti 3.000 evra.
Mislim ministre da to nije odgovorno i da bi vi na ovaj način mogli da otklonite štetu koju je ova Vlada napravila tim ljudima koji će se naći u sporu. Zamislite spor građana koji su uzeli kredite u švajcarskim francima, u evrima, kupili svoj stan, koji su sada dužniji, više dužni nego u momentu kada su počeli da vraćaju kredit. Počeli su da vraćaju kredit od 30.000 evra, sada su dužni 60.000 evra.
Kada se okonča …
(Zoran Babić, s mesta: Ko je doveo te banke?)
Gospodine Arsiću, molim vas da smirite gospodina Babića.
Dakle, kada se okonča taj postupak i kada banke budu proglašene krivima i kada banke budu označene da su koristile, da su se prekomerno okoristile, zamislite moralnu satisfakciju od 300 evra i brojne druge nepravilnosti koje su prouzrokovane između ostalog.
Juče sam slušao jedan slučaj o legalizaciji nelegalnih objekata. Čovek je završio postupak legalizacije prema zakonu još iz 2004. godine. Završio je celokupan postupak. Trebalo je da dobije upotrebnu dozvolu. U međuvremenu su doneti neki novi zakoni i na šalteru su mu rekli: „Sada ti moraš da pokreneš kompletno novi postupak“. Pa, kaže: „Ja sam završio jedan postupak koji je bio mnogo složeniji, a cena mnogo veća za legalizaciju. Zašto sada moram da podnosim novi zahtev?“. Kaže: „Morate da podnosite zato što u Zakonu o legalizaciji ne piše da oni koji su završili postupak ne moraju da pokreću novi postupak.“.
Molim vas, gospodine Selakoviću, zabeležite to, to je zaista jedna nepravda za građane koji su izvršili svoju građansku obavezu. Zamislite tog građanina koji je platio šest hiljada evra za legalizaciju 2004. godine, koji jednog dana dokaže svoje pravo i koji dobije moralnu satisfakciju od 300 evra.
Zbog toga predlažem, gospodine Selakoviću, da prihvatite ove naše predloge. Mi smo branili sve naše amandmane. Mi smo pokušali da popravimo ovaj zakon koji, kažemo, sam kao zakon nije toliko sporan koliko su sporne društvene okolnosti u kojima se on donosi. Hvala.

Reč ima ministar Nikola Selaković. Izvolite.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, nekada demagoška priča ni ne zahteva dugačak odgovor. Gospodin Janko Veselinović, inače diplomirani pravnik, doktor prava i profesor na Poljoprivrednom fakultetu, ali bez obzira na sve to zna da postupak legalizacije nije sudski postupak, a mi ovde pričamo o sudskom postupku. Prema tome, ja neću da kažem da je ovo elementarno neznanje, jer on to vrlo dobro zna. Ovde je reč o apsolutnoj demagogiji.
Druga stvar, kako je ovde rečeno da ne procenjujemo na ovako mali iznos duševnu patnju nekoga kome spor dugo traje. Prva stvar, ovaj iznos koji ovde vidite cenjen je na osnovu naše dosadašnje prakse, a čisto da vas upoznam sa tom praksom, Ustavni sud Republike Srbije dosuđivao je naknadu u dinarskoj protivvrednosti od 200 evra. Dakle, ovde imamo za 50% povećanje. Što to ne rekoste? Što ne rekoste da je ovaj raspon, kada gledamo realnu vrednost novca i kada gledamo vrednost prosečne zarade u Republici Srbiji u prošloj godini, da je veći nego u jednoj Sloveniji? Tamo je taj novčani maksimum pet hiljada evra. To tamo iznosi otprilike pet prosečnih mesečnih zarada. Znam da je vaš posao i hvala bogu, zato i opozicija postoji, da kritikujete, ali dajte makar, budite argumentovani.
Meni je drago što vi kažete da je ovo zakon koji je kozmetički, da je ovo šminka nečega što se zove loše pravosuđe, jer je Savet Evrope rekao da je ovo izuzetno dobar Predlog zakona, jer je o ovom zakonu trajala gotovo sedam do osam meseci otvorena javna rasprava, kao nikada u vreme dok je vaša stranka vodila ovu zemlju, pod nekim drugim nazivom i vodila pravosuđe u kome je nastalo milion starih predmeta sa kojima sada treba da se borimo. Zahvaljujem.

Pravo na repliku, narodni poslanik dr Janko Veselinović.

Poštovani gospodine Selakoviću, smatram da vama kao pravniku ne moram baš sve nacrtati i ja to nisam činio. Dakle, nije sporno, gospodine Selakoviću, vi to znate da postupak legalizacije nije sudski postupak, ali pomenuti građanin je pokrenuo sudski postupak. Tužio je grad zbog toga što smatra da mu je načinjena šteta, zbog toga što je jednom završio taj postupak. Dakle, on sada vodi sudski postupak, platio je advokata i traži da se donese presuda u njegovu korist. O tome mi govorimo, gospodine Selakoviću. Nemojte se služiti sitnim forama. To vama ne dolikuje. Vi ste ozbiljan pravnik i vi, kao što sam vam prošli put rekao, u određenom smislu imate moje uvažavanje, pre svega iz razloga što ste završili državni fakultet i što radite kao jedan od retkih ministara u Vladi sa državnim fakultetom i što niste ništa stekli na neki drugi način.
U tom smislu, gospodine Selakoviću, govorim o ljudima koji neće imati adekvatnu satisfakciju. Možete vi da govorite o nečemu što je bilo. Ja sam rekao – dajte da pokušamo da vidimo šta je sada i ono što će biti, da li će ljudi koji su sada u sudskim postupcima dobiti adekvatnu satisfakciju, a vaše je, gospodine Selakoviću, i tu imate našu podršku, i moju i cele poslaničke grupe, pretpostavljam cele opozicije, da učinite sve da pravosuđe funkcioniše bolje, efikasnije i da ovakvih postupaka uopšte ne bude, da ne bude tužbi, niti postupaka koji se tiču suđenja u nerazumnom roku, jer to jeste naš cilj, naš zajednički cilj. Tada ćemo imati građane koji žive u pravnoj državi i koji znaju ako im je neko pravo uzurpirano bilo od fizičkog lica ili od države, da će to pravo biti jednog dana u primerenom roku uspostavljeno, da će oni za to dobiti određenu satisfakciju u vidu presude, ali u vidu obeštećenja.
Nemojte da zamenjujemo teze. Ja se nadam da smo mi na istom poslu, gospodine Selakoviću. Nema potrebe da na taj način govorimo.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar Nikola Selaković. Izvolite.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, ne služimo se mi ovde nikakvim sitnim forama. Uzmete lepo, pročitate zakon od početka do kraja, pročitate obrazloženje i onda vidite da cilj ovog zakona nije primarno da bi neko dobio novac.
Cilj ovog zakona jeste da se građaninu kome je ugroženo, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku omogući da ako se utvrdi povreda tog prava, da taj spor bude gotov što pre, ne da dođe do novca, pa da ga više kraj spora ne zanima. Ako mu je do novca stalo, on po ovom zakonu ima pravo da inicira postupak, da podnese tužbu protiv Republike Srbije i da zahteva obeštećenje u znatno većem iznosu nego što to omogućava ovaj zakon kada je u nekom slučaju nešto intenzivnije povređeno pravo. To je jedna stvar.
Druga stvar, kao ministar u Vladi moram odgovorno da kažem da ubedljiva većina ministara u Vladi je završila državni fakultet. Ako neko nije završio državni fakultet, onda je završio eventualno fakultet koji ova država priznaje i koji je omogućila ova država da se otvori i da radi.
Da li je to dobro ili nije, o tome možemo nas dvojica kao ljudi koji rade na državnim fakultetima da vodimo neku raspravu. Da li ti fakulteti rade po zakonu? Ako rade po zakonu, ako su akreditovani od strane ove države, kao što jesu, šta mi tu možemo da prigovorimo?
To nisu nikakve sitne fore. Ima, kao što vi kažete u vladajućim strankama, ima i u opozicionim strankama ljudi koji nisu mogli da završe državni fakultet, studirali ga pet, šest, osam godina, dve godine tog fakulteta, a onda otišli na neki privatni i završili za godinu i po dana preostale studije ili za pet meseci završili preostale dve godine.
Znate, to su stvari koje više govore o takvim ljudima nego o nama. Nemojte da idemo ad personam i da ljude prozivamo lično. Ovde smo da raspravljamo o jednom dobrom predlogu zakona i drago mi je što podržavate njegovu ideju i svrhu donošenja. Zahvaljujem.