Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji smo podneli na član 4. je posledica amandmana koji smo podneli na član 3. i govori o istoj stvari – da rok za usaglašavanje sa odredbama ovog zakona pomeramo na 1. januar 2018. godine.
Saglasan sam sa koleginicom Pešić iz SNS koja je rekla da treba da krenemo odmah da realizujemo ovaj zakon i da radimo prosto na tome, ali ja verujem da ste vi tu kritiku uputili ministru, jer zapravo Ministarstvo nije uradilo svoj posao. Podzakonska akta su trebala da budu završena do maja 2014. godine. Prvi je donet oktobra 2014. godine, a poslednji pre mesec dana. Mogli su oni da krenu da obučavaju ljude i da se usklađuju sa Zakonom o privatnom obezbeđenju, ali nisu imali podzakonska akta i nisu imali mogućnost da počnu da rade.
Dobra je činjenica da to nije četiri već je šest centara koji su počeli obuku, ali je 17 dobilo akreditaciju. To prosto govori o jednoj tromosti procesa. Upravo iz toga i upravo iz toga da ne znamo koliki se broj ljudi tačno bavi ovim poslom, mi predlažemo da taj rok bude 2018. godina i da u tom roku prosto damo privatnom sektoru i privrednim licima koji se bave ovim poslom vremena da se usaglase sa ovim zakonom, kako ne bismo ponovo za godinu dana imali izmene i dopune ovog zakona. Hvala.

Reč ima ministar.

Samo želim da kažem jednu stvar koja je materijalno istinita, a to je da rokovi nisu prošli. Rok je 5. jun. Dakle, mi teorijski to možemo da donesemo do juna, pošto smo dva najkompleksnija pravilnika doneli. Dva najkompleksnija pravilnika su oni koji se tiču davanja licenci privrednim subjektima za obavljanje ove delatnosti i oni koji se tiču pravilnika o programu obuke. Oni su doneti. Obuka je počela po licenciranim subjektima. Znači, što se obuke tiče, nije nikakav problem.

Mi možemo da do juna donesemo i ova dva pravilnika, kad bismo hteli da to zbrzamo. Ali, ja vam kažem da smo upravo konsultujući i udruženje ljudi koji se bave ovim poslom i koji su zadovoljni produžetkom roka, a ne zavisi od MUP-a hoće li rok biti produžen, nego od vas, narodni poslanici u ovoj Narodnoj skupštini mogu da se opredele da rok ne može bude produžen, dakle, mi smo i dalje u zakonitim rokovima i u tim zakonitim rokovima obavili smo najkompleksniji deo posla.

Da li će ti rokovi biti produženi, pre svega u korist onih ljudi koji obavljaju ovu delatnost, videćemo u danima za glasanje. Na to Ministarstvo ne može da utiče. Ono što je dobro, to je da je obuka već počela, a ja se nadam da će se i oni koji obavljaju ovu delatnost truditi da to bude što pre, jer ćemo tako svi dobiti uređeniju materiju, ali i imati više zaposlenih koji su licencirani.

Reč ima narodni poslanik Marija Obradović. Izvolite.

Hvala, predsednice.
Uvaženi ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, nisam htela da preterano učestvujem u raspravi jer smo i prvog dana u načelu, i danas na Odboru, raspravljali o ovim amandmanima na Odboru za odbranu i unutrašnje poslove. Mislim da smo dosta govorili i nema razloga da dodatno zbunjujemo građane i da širimo ovu raspravu, ali moram da se javim, da ukažem na jednu pojavu kojoj želim da stanem na kraj, ili barem da ukažem na nju pa da je pratimo kako se razvija u narednom periodu.
Zaista imam osećaj da podnosioci amandmana žele da zaluđuju javnost, da blokiraju ovaj proces donošenja novog zakona, jer kad se malo analizira, kad kažem „zaluđuju“, to je žargonski, hoću da kažem da spinuju ili igraju se pomalo amandmanima, jer ako pratite jednu logičku liniju amandmana koji se podnose i kritike koje se čuju u parlamentu, u jednom trenutku se čuje da ne treba menjati ovaj zakon, da treba ispuniti ove rokove, da smo krivi što ih nismo ispunili, ali ne znamo šta dalje.
Kad ipak odlučimo da promenimo te zakone, kako bismo pratili realnost, ono što nam život nameće i što traži privatni sektor, e, onda se igramo sa datumima. Ako smo se dakle ipak odlučili da menjamo, onda ćemo sada možda dati i četiri meseca, možda ćemo dati godinu dana, možda ćemo dati dve godine. U zavisnosti od toga ko podnosi amandman, imamo različite argumente i koristimo ih po potrebi. Dakle, nema ujednačene logičke linije.
Ako kritikujete da ne treba dalje menjati, onda nemojte predlagati nikakve datume. Ako ih predlažete, onda treba da budu minimalni. Ali, vi ih predlažete da oni budu rastegljivi po potrebi, kako vama odgovara. Da li želite da napravite određeni efekat ili želite da dobijete što više medijskog prostora?
Ja znam da je sekunda televizijskog prostora na RTS-u skupa i da je svaka sekunda koju vi dobijete za vas izuzetna ušteda, za vašu stranku, jer znam da je teško u situaciji i rejtingu koji imate, da prikupite novac od vaših simpatizera. Teško je ulagati u investiciju koja nije isplativa. Ja vas potpuno razumem, ali, igrate se sa zakonima u ovom najvišem zakonodavnom domu.
Hajde da se malo uozbiljimo pa barem kad smo pri kraju razmatranja amandmana, da se držimo nekih argumenata, jer mislim da javnost očekuje od nas da budemo konkretni, praktični i štedljivi u svakom smislu.

Na član 4. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Marko Đurišić, prof. dr Janko Veselinović, Snežana Malović, akademik Ninoslav Stojadinović, Biljana Hasanović Korać, Aleksandar Senić, Branka Karavidić, Goran Bogdanović, Slobodan Homen, Ivan Karić i dr Blagoje Bradić.
Reč ima narodni poslanik Marko Đurišić.

Da iskoristim priliku da pokažem građanima koji prate ovu diskusiju šta je spin, a šta istina.
Rok po važećem zakonu koji kaže sam ministar da nije probijen je bio od usvajanja zakona šest meseci, da se usvoje sva podzakonska dokumenta, a u roku od 18 meseci, u slučaju ovog člana, da fizička lica moraju da ispune obaveze po ovom zakonu.
Gde smo mi danas? Prošlo je 17 meseci od usvajanja zakona. Ministarstvo još nije donelo sva podzakonska dokumenta. Znači, Ministarstvo je prekršilo zakon ministre, i tu je ta reč odgovornost o kojoj smo pričali pre dva dana, koju vi ne razumete. Vi ste prekršili zakon, jer ste doneli prvo podzakonski dokument u oktobru 2014. godine, posle 11 meseci, a ne šest koliko piše u zakonu.
Najvažniji, kako sami kažete, podzakonski dokument ste doneli 28. marta 2015. godine, znači posle 16 meseci. To je deset meseci više od zakonom predviđenog roka. Drugi ste doneli, poslednji koji ste doneli je 4. aprila 2015. godine, 16 i po meseci. Znači 10 i po meseci posle zakonskog roka koji je vaša obaveza. To nije slobodan rok pa vi kažete – hoćemo-nećemo. To je rok koji vaše Ministarstvo mora da poštuje, a vi ga niste poštovali.
Prekršili ste zakon vi, gospodine ministre, koji ste glasali za taj zakon ovde pre 17 meseci, kao predsednik parlamenta tada. Smatrali ste da su ti rokovi ispunjivi, mogući. Onda kada dođe ovaj zakon, šta mi kao poslanici radimo? Pogledamo šta može da se popravi i vidimo da ste vi predložili da se rok koji je trebao da iznosi 12 meseci, od izrade podzakonskih dokumenata do usklađivanja sa ovim zakonom iznosio je 12 meseci, a vi ste predložili u originalnom tekstu da taj rok iznosi još šest meseci. Mi kažemo – u redu, pomerićemo, daćemo predlog da taj rok traje još tri meseca duže, da bude što bliži onom prvom roku od 12 meseci, koliko je trebalo da se uskladi, u ovom slučaju da se izvrši obuka fizičkih lica, znači 12 meseci je bilo ostavljeno da se taj posao završi. Mi smo smatrali da ne može za šest, odnosno sedam, bolje da se to uradi za još tri meseca više.
To je vrlo dosadno, koristeći kriterijume koje ste vi, kada ste usvajali prvi put ovaj zakon, kako kažete, posle 20 godina ničega, usvojili ovo. Taj kriterijum smo koristili, jedino što smo ga skratili za još mesec dana upravo iz argumenta da treba što pre da se krene sa punom primenom ovog zakona koji danas slušamo.
Gde smo mi tu nedosledni, a šta je spin? Spin je kada ministar kaže – nismo probili zakonski rok. Probili ste, ostavili te pravnim licima i fizičkim licima manje od dva meseca da završe obuku. To je nemoguće. Niste usvojili sve pravilnike, a trebali ste u roku od šest meseci. Prekršili ste zakon, to su fakti i istina.
Na kraju, šta ćemo imati ako se usvoji zakon sa izmenom koju je kolega Petrić predložio? To je jako zanimljivo, da se pročita ceo član, koji glasi: „Fizička lica koja u vreme stupanja na snagu ovog zakona, zaposlena kod pravnih lica koja vrše poslove privatnog obezbeđenja u neprekidnom trajanju od najmanje pet godina, mogu nastaviti rad, a zahtev za minimalno stručno obrazovanje moraju ispuniti u roku od tri godine od stupanja na snagu ovog zakona“. Taj rok od tri godine će biti 5. decembar 2016. godine, to je rok od tri godine od dana stupanja na snagu, 5. decembar 2016. godine.
Onda sledeći stav: „Ostale uslove propisane ovim zakonom lica koja na dan stupanja na snagu ovog zakona vrše poslove obezbeđenja moraju ispuniti u roku“ i stajalo je „u roku od 18 meseci“, a sada će da stoji – do 1. januara 2017. godine. Znači, prvi stav će da važi, odnosno stupanje na snagu, usklađivanje će biti 5. decembar 2016. godine, a drugi stav će da govori o 1. januaru 2017. godine, znači 25 dana razlike, tako će da izgleda zakonski predlog sa ovim izmenama i dopunama.
Da imate u osnovnoj školi, u prva četiri razreda, da pišete tako recimo neki sastav iz srpskog jezika dobili bi dvojku, na pravnom fakultetu, verujem, evo kolega Martinoviću, da tako pišete zakone da nešto stupa na snagu u roku od tri godine, a nešto tri godine i 25 dana, neko bi vam rekao – nemojte da se igrate, nego stavite u roku od tri godine.
Ova izmena je trebala da glasi da će da se uskladi sa stavom 1. i da kaže – u roku od tri godine. To bi onda imalo pravnog smisla i delovao bi zakon uredno, a ne ovako, kao neki kupus. Menjamo i dopunjavamo kako nam se sviđa. Ko će onda da se snađe u tom brdu rokova, taksi novih koje se uvode i sličnih stvari.
Loše je ovako pisati zakone i mi zbog toga ne možemo da glasamo za ovakve izmene i dopune. Hvala.

Reč ima narodni poslanik dr Aleksandar Martinović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada već pričamo o rokovima, gospodine Đurišiću, bilo bi politički korektno da se prisetimo nečega što je bilo pre nekoliko godina.
Uz svo poštovanje prema značaju ove materije koja je regulisana Zakonom o privatnom obezbeđenju, postoje neke oblasti društvenog života koje ipak malo važnije, slažete se nadam se u tome sa mnom. Zašto ovo govorim?
Ustav Republike Srbije donet je u novembru 2006. godine, istog dana kada je donet Ustav, donet je i Ustavni zakon za sprovođenje Ustava. Sticajem, po državu Srbiju i po građane Srbije, vrlo nesrećnih političkih okolnosti praktično DS je bila ta od koje je najviše zavisilo sprovođenje Ustavnog zakona.
U članu 5. Ustavnog zakona stoji: „Novoizabrani sastav Narodne skupštine će u toku prvog zasedanja nakon izbora Vlade uskladiti sa Ustavom zakone kojima se uređuju Zaštitnik građana i ostvarivanje prava građana na obaveštenost i izabrati zaštitnika građana, organ nadležan za praćenje i ostvarivanje prava građana na obaveštenost, guvernera NBS i organe DRI. U toku drugog zasedanja nakon izbora Vlade Narodna skupština će uskladiti sa Ustavom zakone koji se odnose na primenu odredaba Ustava na sudove i javna tužilaštva, i to: zakone kojima se uređuje organizacija i nadležnost sudova, izbor i prestanak funkcija predsednika sudova i sudija, Visoki savet sudstva, organizacije i nadležnosti javnih tužilaštava, izbor i prestanak funkcije javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca i državno veće tužilaca“.
Vi ste, gospodine Đurišiću, te 2007. godine bili na vlasti, jel tako? Demokratska stranka je imala većinu ministara u toj famoznoj Vladi Vojislava Koštunice, a predsednik Narodne skupštine koji je trebao da se stara o poštovanju rokova iz Ustavnog zakona je bio vaš, valjda bivši partijski kolega Oliver Dulić.
Da li su poštovani rokovi koji su propisani u članu 5. Ustavnog zakona? Nisu. Da li je sa Ustavom u toku drugog zasedanja nakon izbora Vlade, a Vlada je izabrana u maju 2007. godine, 20 minuta pred ponoć, pred istek onog ustavnog roka od 90 dana tako što je Tomislav Nikolić izašao za govornicu Narodne skupštine, tamo u Kralja Milana i rekao – prekidamo raspravu, dogovorili su se Boris Tadić i Vojislav Koštunica, nećemo da kvarimo dogovor, mislimo da će biti loša Vlada, ali eto, da bismo poštedeli Srbiju novih izbora, ako ste se već dogovorili, neka vam je sa srećom, i formirana je ta vaša Vlada, da li ste u toku drugog zasedanja nakon izbora Vlade uskladili sa Ustavom zakone koje sam pročitao? Niste.
Da li snosite bilo kakvu odgovornost, vi, vaša partija, bivša partija, Boris Tadić? Vidim da ste tužili Zorana Babića, vi i Boris Tadić, zbog povrede časti i ugleda. Znate, kada neko ima čast i ugled, sada vas pitam – da li smatrate da ste častan i moralan čovek, ako ste bili nosilac vlasti koja nije ispunila, ne ovo što piše u Zakonu o privatnom obezbeđenju, da ministar treba da donese neke podzakonske akte, nego da Narodna skupština mora da donese zakone, da li ste poštovali rokove? Niste. Sa kojim pravom sada držite lekcije ministru unutrašnjih poslova o tome kako on navodno na vreme nije doneo neke podzakonske akte? On nije doneo podzakonske akte, vi niste doneli zakone i niste zakone i pravni sistem uskladili sa Ustavom. Da ne govorim o tome da je ovo bila materija koja je bila potpuno pravno ne regulisana.
Ovo je prvi zakon u modernoj političkoj istoriji Srbije koji agencije za privatno obezbeđenje uvodi u pravni sistem i pravni sistem ih tek sada prepoznaje kao pravne subjekte. Svi znamo da agencije za privatno obezbeđenje postoje praktično od početka 90-tih godina, ali su funkcionisale na divlje. Krajem 2013. godine donosi se Zakon o privatnom obezbeđenju i, kao što vam je lepo rekao i ministar Stefanović, većina podzakonskih akata doneta, još neki akti treba da se donesu.
Mi sada produžavamo rok, ne zbog Ministarstva unutrašnjih poslova, nego zbog fizičkih lica koja se bave poslovima privatnog obezbeđenja i preduzetnicima koji se bave poslovima privatnog obezbeđenja, da bi mogli da usklade svoje normativne akte, svoj rad sa odredbama zakona i sa odredbama podzakonskih propisa. Ali, nije mi jasna ta stvar da vi sad ovde kao moralna paradigma ovog parlamenta držite lekcije o tome da ministar unutrašnjih poslova nije doneo podzakonske akte na vreme, a vi niste doneli čitav niz zakona na vreme.
Između ostalog, bili ste obavezni i da donesete zakone kojima se uređuje organizacija sudova. Da li se sećate kada ste to uradili? To ste uradili u decembru 2008. godine, a ovde piše u toku drugog zasedanja, nakon izbora Vlade. Pa, vi ste rok probili za više od godinu dana. Da li ste snosili neku odgovornost zbog toga? Niste. Da li ste imali potrebu da kažete Oliveru Duliću - gospodine Duliću, u obavezi smo po Ustavnom zakonu da donesemo zakone koje moramo da uskladimo sa Ustavom? Niste.
Moram li da vas podsećam, gospodine Đurišiću, koliko puta je Narodna skupština za vreme vaše vlasti produžavala rok za izdavanje novih vozačkih dozvola, novih saobraćajnih dozvola, novih pasoša, svih mogućih ličnih dokumenata? Nema sednice na kojoj nismo produžavali neke rokove. Da ne pričam o raznim aferama gde će se štampati pasoši, gde će se štampati nove lične karte, ko će uzeti koju proviziju, ko je sa kim u dilu, ko je sa kim u talu itd. O tome uopšte neću da pričam. Ali, koliko puta ste vi glasali za produženje različitih rokova? I tada je to bilo uredu. Tada je to bilo demokratski. Sada kada mi produžavamo rokove, ne zbog ministra, nego zbog ljudi kojima je ovo hleb, koji se bave ovim poslom, sada je odjedanput to problem. Zaista ne vidim u čemu je ovde problem, što ćemo da omogućimo ljudima koji se bave poslovima privatnog obezbeđenja da svoju delatnost usklade sa odredbama zakona i sa podzakonskim propisima, pri čemu su najvažniji podzakonski propisi koji uređuju ovu materiju već doneti.
Srpska napredna stranka će za ovaj amandman da glasa. Mi ćemo pružiti podršku ministru unutrašnjih poslova da se do kraja normativno uredi ova materija. Ono što je pošlo za rukom Srpskoj naprednoj stranci i ministru unutrašnjih poslova od kraja 2013. godine, pa evo sada do maja 2015. godine, to Demokratskoj stranci nije pošlo za rukom od 2000. godine pa na ovamo. Vi ste poslednji koji treba da nam držite lekcije o tome kako treba poštovati rokove i kako treba normativno urediti neku oblast društvenog života.

Nadam se da je ovo replika sada, konačno? Hvala vam.
Gospodine Martinoviću, drago mi je da ste ponovo iskoristili omiljeni, a čini mi se i jedini argument vladajuće većine kada govorimo da ne radite nešto što je u skladu sa zakonom, sa demokratskim principima. Vi kažete - vi ste radili isto to. To stalno slušamo, godinu dana. Vi ste pitali - šta smo mi to platili, koja je cena? Cena je što smo izgubili izbore. Gospodine Martinoviću, vi ste nas kritikovali kada smo to radili i mi smo izbore izgubili. Mene raduje što vi radite isto to, jer to znači da ćete i vi izbore izgubiti. Slobodno radite. Nastavite tako da radite, jer što više tako radite pre će se desiti taj poraz. Naša je obaveza ovde da ukazujemo kada radite ono što nije po zakonu, po demokratskoj praksi.
Znači, vi ste ovde meni sada govorili da sam ja odgovoran što nisu doneti zakoni. Ja sam bio deo većine u to vreme o kojem govorite. Bio sam jedan od 128 poslanika većine ili jedan od 64 poslanika najveće stranke tada. Daleko su male moje mogućnosti bile da utičem na sve te stvari o kojima govorite. Ja ovde govorim o poslu koji je ministar, odnosno Ministarstvo, a za njegov rad je nadležan ministar, trebalo da uradi u roku od šest meseci, koji je sam sebi zadao. Sticajem okolnosti, kada je usvajan zakon ministar je bio predsednik Skupštine. Ja verujem, ministre, da ste vi glasali za ovaj zakon. U tom zakonu je pisalo – u roku od šest meseci biće doneta sva podzakonska akta. Onda vi dođete posle nekoliko meseci…