Zahvaljujem gospodine Sertić.
Replika, narodni poslanik Žika Gojković.

Vrlo ću kratko i brzo. Hvala vam na prilici što ste mi dali da još jednom govorim.
Svima je jasno na koji način i kako su pojedini finansijeri pre četiri, pet i šest godina uništavali preduzeća, sve ono što je valjalo i sve ono što je bilo dobro u Srbiji. Ja sam verovao da je prosto nemoguće uništiti tu fabriku akumulatora, ali, videli smo da je i to moguće učiniti, kada nemamo sudstvo i kada nemamo pravnu državu i kada nemamo ljude koji brinu o imovini države.
Potpuno se slažem sa vama o zakonima za koje ste govorili da su dobri, ali, nažalost, oni kasno stižu, jer je u stečaj oterano puno firmi koje nisu morale da budu tu. Naravno da to ne ide na vaš račun, ali vas molim da još jednom razmislite, kada je u pitanju fabrika akumulatora, da još jednom napravite dodatnu reviziju, šta je tu urađeno, da bi ta fabrika mogla što pre da se oporavi i da ljudi koji su funkcionisali čak i za vreme onih nesrećnih ratova i dobijali plate, da bi mogli ponovo da dođu u priliku da zarađuju i da rade svoj posao. Hvala.

Zahvaljujem.
Da li još neko od ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi reč?
Reč ima mr Dejan Radenković.

Hvala, potpredsedniče.
Uvažene koleginice i kolege, poštovani ministre, jedna od najvećih zabluda je nadanje da će teške stvari postati jednostavnije za rešavanje koje gurnemo pod tepih, iako se svi pravimo nevešti na, ja bih to rekao, pošto sam poznat po tome da se figurativno izjašnjavam ovde, prisustvo ružičastog slona u našoj zemlji, a ružičasti slon je svima vidljiv. Svi znamo da će rešavanje, a ne priča o rešavanju problema preduzeća u restrukturiranju biti veliki izazov i da je najlakše svima da ponove ono što je već viđeno.
Kupovina jedne godine je najlakše, mada će i ovaj put biti potrebno da najosetljivije strateške firme… Jednostavno je istina da što se duže čeka da se nešto reši, veće su šanse da nam treba više vremena i da će rešenje biti donekle i sve više ne prijatnije.
Međutim, mi nećemo raditi kao što su radile neke prethodne vlade. mnogo smo šansi propustili, čak i previše. U preduzeća u restrukturiranju smo upumpali nekoliko milijardi evra. Za taj iznos smo mogli da imamo manji dug, mogli smo da imamo koridore, mogli smo da imamo rekonstruisanu i obnovljenu železnicu. Mnogo smo toga mogli sa tim novce. To nismo uradili. Bežali smo od realnosti.
Nakon više od 10 godina, restrukturirane firme, koje još uvek lebde u limbu, neke su u samo u pravnom, a neke u ekonomskom smislu, nisu ništa u boljoj poziciji. Naprotiv, spasavanjem tih radnih mesta, što je neosporna misija, i spasavanjem kooperanata tih firmi, desilo se nešto što niko nije želeo – razvio se neki sektor u kome postoje drugačija pravila igre. Te firme su postale odlične za zaposlenja koja nemaju nikakvu ekonomsku osnovu. Kada imate gubitak i kada ta firma pravi gubitak, da li ćete zaposliti 10, 100 ljudi, pa povećati taj gubitak, to nikome nije bilo bitno, to nikome ništa nije značilo.
Mnogi su koristili te firme da bi iz njih izvlačili novac za najrazličitije potrebe. Bilo je apsolutno kakve menadžere te firme imaju. Jednostavno su menadžerima tih firmi ruke bile vezane. Onima koji su hteli nešto dobro tim firmama, a potpuno odrešene ako hoće da čine loše tim firmama. Vezali smo ruke oporavka firmama gde se ne zna sa sigurnošću kakvo im je stanje, gde se zna da je stanje privremeno, gde se ne možete da naplatite svoja potraživanja i gde ćete se vrlo verovatno sresti sa godinama građenim mrežama interesa najrazličitijih grupa. Tim firmama niko nije verovao. One zato i ne mogu dobiti sredstva za finansiranje po normalnoj ceni. Zato njima ne rado prodaju i ne rado posluju , osim države.
Čekajući da se stvari reše čarobnim štapićem ili verujući da će neko drugi da to uradi umesto nas, kada se probudimo iz tog nelagodnog sna, izgubili smo mnogo toga kao društvo. Nešto i neko to mora preseći, a ne kao Aleksandar Veliki kada je presekao Gordijev čvor, jer nama nije poenta da nam stečaj i prodaja imovine bude glavni model. Nije poenta da budemo upisani kao oni koji ne znaju ništa, osim da prodaju zgrade, mašine, zemljišta i da dugove firmi jednostavno prebacuje poreskim obveznicima.
Mi želimo da uradimo vremenski oročenu operaciju i da sačuvamo sve što se može sačuvati, da probamo da sačuvamo, tj. da izvršimo jedno zdravo razdvajanje na firme kojima treba još vremena i na firme koje nemaju razloga da čekaju, bilo zato što su im perspektive loše ili zato što su im perspektive odlične.
Iznad svega ovoga što sam naveo, mislim da moramo da stavimo tačku barem na tri stvari. Prvo, da se resursima jednog društva upravlja na loš način. Mi nemamo resurse za bacanje, a posebno nemamo pravo da se neodgovorno odnosimo prema imovini i kapitalu države. Nemamo pravo da sve proglašavamo ne perspektivnim i ne Alajbegovom slamom ili da dajemo lažnu nadu tamo gde je nema. Različiti smo u tome što govorimo kakvo je realno stanje, ali ne da bi lepo izgledalo ono što kažemo.
Drugo na šta treba da stavimo tačku da mi više nemamo pravo da ljudima šaljemo pogrešne poruke i da im govorimo da limbo može večito da traje. Ljudi nisu brojke, ni 20.000 ni 50.000. Iza svakog od njih stoji jedna porodica i jedan način na koji oni dolaze do sredstava za rad. Ne možemo ih osuditi da večno čekaju, makar samo dolazili povremeno na posao i primali neku zaradu za to ili primali platu s vremena na vreme koja kasni i koja je neredovna. Jednostavno ne vodi ničemu.
Jedna decenija koja je prošla je četvrtina radnog veka. Iz ove perspektive bolje da se naši prethodnici nisu igrali guranja glave u pesak u vreme kada je ovo probleme bilo mnogo lakše rešiti. Zašto je bilo lakše rešiti? Zato što nije bio ovoliki spoljni dug. Tada su dolazile investicije, rasla su finansijska tržišta, mnogo je bilo povoljnije tlo da se tada reše ti problemi. Oni su uradili to što jesu, ostavili su nam užasno stanje, ali ne vredi plakati nad hektolitrima prosutog mleka.
Treća stvar na koju treba staviti tačku je da ako neko misli da ovakav način nije elegantan, da ćemo propustiti da sve uradimo na najbolje zamišljen način, ja kažem da neće biti 100% elegantan i da ćemo dati sve od sebe da pomirimo potrebu da se stvari reše i koliko god je moguće dobro.
Oni koji imaju primedbe na rokove i načine privatizacije, možda imaju najmanje prava da nam govore jer su se istakli u svim privatizacijama koje su služile samo da se novac izvuče iz tih privatizovanih firmi. Često su bile u dosluhu sa onima koji su takve privatizacije neuko i pravno neuko poništili i ostavili mogućnost da neko prisvoji određenu količinu koristi od loše privatizacije dva puta.
Da li ćemo mi pogrešiti negde? Da, hoćemo sigurno zato što usled toga što posle rđavih propisa koje je neko doneo i nekih naših prethodnika niko ne može sa sigurnošću da raspetlja. Iznad svega podržavamo opredeljenje da se mora znati šta je stvarno stanje u preduzećima. To definitivno moramo da uradimo, da ne može biti odudaranja od knjigovodstvenog i stvarnog stanja, od inventarnog stanja. Ne mogu se zalihe, dugovi i potraživanja proizvoljno procenjivati. Imamo mnogo primera, neću o primerima. Mora se znati šta je imovina i šta je od imovine opterećeno. Mora se znati kakav je status sudskih postupaka i procesa vezanih za ta preduzeća. To nije ništa što nije nemoguće uraditi. Ceo svet to radi i mnogo kompleksniji sistemi od nas to urade, pa nije nemoguće da to i mi uradimo.
Ako budemo prodavali, da ne kažem baš mačku u džaku, ali bar mačku u polumraku, rizikujemo da nas to košta u budućnosti. Rizikujemo da nam se dese propusti poput nekih privatizacija, a navešću „Vršačke vinograde“, npr. u najgorem slučaju čak i propusti koji mogu imati dalekosežnije posledice i po finansije naše zemlje, a tek po ugled naše države koji se sa mnogo muke posle treba vraćati. Kako u našoj zemlji tako i u svetu, renome je sve, verujte mi. Niko od nas neće biti večno na ovim pozicijama, posebno to nećemo biti ako ne ispunimo ono što smo obećali našim građanima. Pre svega nećemo da se ponašamo kao oni koji posledice svojih propusta, da ne upotrebim jače reči danas koriste kao dokaze da mi ne možemo da rešimo probleme koje smo nasledili.
Rokovi koji su dati su u redu i tu nema nikakve dileme. Zakon koji smo usvojili se sada menja. Ostavlja široku lepezu potencijalnih rešenja gde svi koji žele mogu da se uključe u privatizaciju. Sa našim uspesima u spoljnoj politici, otvaranjem poglavlja sa EU u evropskim integracijama koja nas očekuju, smanjenim fiskalnim deficitom, inflacijom pod kontrolom, političkom stabilnošću i drugim dostignućima koja su velika, a ne dovoljna za nas imamo sasvim dovoljno razloga da verujemo da ćemo vrlo brzo znati koji je model za svaku firmu i da će do jeseni stanje biti mnogo mnogo jasnije.
Uopšte ne očekujemo ono što se tvrdi, a to je masovni stečaj kao realnost. Očekujemo da ćemo tokom leta imati muke da između dobrih ponuda odaberemo najbolje, kada je reč o firmama koje imaju perspektivu, a verujte imaju je definitivno. Ako smo mogli da nađemo rešenja kako da „Železara Smederevo“ postane od velikog problema mali problem, a sa perspektivom da postane i ponos, onda je vrlo verovatno da ćemo uskoro moći i biti sposobni da rešimo i neke druge probleme.
Moram da napomenem da postoje preduzeća koja će imati manje šansi i koja će otići u stečaj. Stečaj je nakon reformi koje smo preduzeli način da se zdravi i prezaduženi biznisi izvuku iz tih stečaja i spasu, kao što je slučaj svuda u svetu, a ne da te firme počnu polako da odumiru zato što neko misli da treba da još prolongiramo i da dobijamo na nekom vremenu.
Dakle, od onih firmi koje odu u stečaju neke će stati na svoje noge na različite načine, dok će samo deo njih većim delom završiti svoje postojanje kroz prodaju imovine. Biće i takvih i to moramo da kažemo, a i ministar je rekao da je to neminovno.
Konačno imamo i velike sisteme koji su strateški značajni. Primeri traženja rešenja slučaj po slučaj nam daju za pravo ne da sačekamo da se u narednoj godini posvetimo aktuelnom traženju rešenja, koja se traže u timskom radu svih onih koji te probleme mogu da reše. Probali smo nekoliko puta i uspeli smo i mislimo da je to jedini pravi put. Ako za godinu dana ne bude uspeha, onda se tu stavlja tačka i na ova izuzeća. Moramo da kažemo da izuzeća nisu naša slabost, nisu slabost popuštanja. Ona su način da ne izgubimo suštinu podvođenja izuzetnih slučajeva pod isti aršin koji svima ne pristaje. Zdrav sistem je uslov za zdravu privredu i za zdravo društvo.
Lice završetka restrukturiranja je da neki ostaju bez posla, ali je naličje da možemo manje u budućnosti oporezivati firme i da će ljudi koji će dobiti otpremnine i koji sigurno neće završiti na ulici imati gde da potraže svoje zaposlenje. Ako se ovi problemi ne reše mi ćemo kao i mnogi drugi protraćiti priliku da budemo oni koji su rešili problem, a da nekoj novoj većini ostavimo te probleme kao još veći problem.
Moram da kažem da SPS i poslanički klub SPS je uvek bila odgovorna prema građanima Srbije. Ona podržava dugoročno održiva rešenja koja će nas jedino moći dovesti do boljeg života. Naravno na tom putu postoje momenti koji nisu lepi za sve, ali na žalost drugačije se ne može. Hvala na pažnji.

Hvala.
Reč ima šef poslaničke grupe DS, gospodin Borislav Stefanović.

Hvala gospodine predsedavajući.
Gospodine ministre Sertiću sa saradnicima, uvažene kolege narodni poslanici, znam da u današnjoj raspravi mnoge moje kolege su govorile sa pozicije neizbežnosti ovog procesa, mnogi su govorili o greškama u privatizaciji u prethodnom periodu. Mnoge kolege su govorile o tome da je to maltene jedna situacija u kojoj voz samo što nije udario u neki zid koji će ga zaustaviti. Svi smo to govorili i svi smo se podsećali velikih ljudi iz prošlosti. Bilo je tu i citata i svega ostalog.
Ali, ono što je suština da su ovim izmenama zaštićenih 17 preduzeća sa ukupno sa 21.483 radnika. To su između ostalih RTB „Bor“, „Resavica“,Simpo“, „Prva petoletka“, „Galenika“, „Trajal“, Fabrika kablova „Jagodina“, „Petrohemija“ i „FAP“.
U ovoj godini, krajnji rok za privatizaciju 188 preduzeća sa 18. 859 radnika. Dakle, sve ukupno kad se sabere to je nešto ispod 100 hiljada radnika, 100 hiljada porodica, tj. da budem precizan 92 hiljade radnika u svim privatizovanim, neprivatizovanim preduzećima. Izvinjavam se ako neki broj manje-više nije ispravan, ali to je tu negde.
Dakle, svi znamo da su to preduzeća koja zapošljavaju veliki broj ljudi. Svi znamo, ali malo o tome pričamo, da su to preduzeća u kojima mnogi rade, mada ima ljudi koji i fiktivno rade, ali opet dobijaju neku zaradu. Takođe znamo, i što se prećutkuje, da su to preduzeća koja kako tako sa svim tim problemima, budžetskim dotacijama kroz decenije održavaju te delove Srbije u kakvom takvom normalnom stanju, sprečavaju iseljavanje delova Srbije, pražnjenje Srbije koje se nažalost dešava ubrzano u poslednjih nekoliko godina. Srbija nam se prazni. Omladina i stručnjaci napuštaju zemlju, odlaze u inostranstvo, a ljudi iz centralnih, južnih, istočnih i zapadnih delova zemlje odlaze ili u Beograd najčešće ili u inostranstvo.
Imamo jedan katastrofalan disparitet, užasno lošu ekonomsku i socijalnu situaciju u zemlji, za koju niko živ ne odgovara zato što – samo sam ministar od septembra, pre mene je bio neko drugi, što ja poštujem, samo vas molim onda poštujte to i oko stranaka koje su bile na vlasti pre tri godine, a ne ovde da slušamo - prethodna vlast od jednog kolege malopre koji su takođe bili deo te vlasti. To je vređanje inteligencije. Dakle, dajte bar oko toga da se uozbiljimo.
Pre svega ostalog moram da vas podsetim da smo u maju mesecu 2014. godine imali raspravu ovde u Skupštini Srbije i kako ste pozvali na Abrahama Linkolna, pozvaću se i ja - nijedan čovek nema tako dobru memoriju da bi bio uspešan lažov. Hajde da čujemo šta je režim govorio u maju 2014. godine u ovoj Skupštini. Jedan kolega od preko puta, neću ime da mu spominjem, je rekao sledeću stvar – Vlada se nalazi u situaciji koja najbolje može da se opiše jednim stihom starozavetnog proroka Jezekilja –Da je neko jeo kiselo grožđe, a sad ovoj Vladi trnu zubi.
Međutim, on kaže sledeću stvar – neće se ljudi naći na ulici, nego će se u tom dodatnom vremenu od pet meseci, ovo je maj 2014. godine kad se govori, tražiti rešenje, konačno i definitivno rešenje za ovaj problem preduzeća u restrukturiranju i preko 50 hiljada srpskih radnika. To je rekao uvaženi kolega od preko puta, ne mislim na šefa većine, i u tom smislu smo dobili jednu u nizu potvrda ove rasprave da će se naći konačno i definitivno rešenje. Konačno i definitivno rešenje očigledno ne postoji jer se mi ponovo nalazimo na istoj temi godinu dana kasnije u ovoj Skupštini.
Druga zamerka je naravno zašto samo ili baš ovih 17 preduzeća ili onih 33? Zašto? Koji je to kriterijum? Kako ste merili stratešku opredeljenost? Da li je to broj zaposlenih? Da li je to strateška priroda proizvoda koji se pravi ili ne pravi i kako ste se baš za njih odlučili?
Drugim rečima, moja zamerka, ministre vama i Vladi, da bih malo razbio monotoniju istih argumenata, je u tome što niste mnogo više preduzeća stavili na ovaj spisak.
I imamo izjavu ministra Selakovića koji je to tada branio, koji je rekao sledeću stvar – mi želimo problem da rešimo definitivno i taj problem sada mora da se reši. Naravno nisu rešili. Onda to poredi sa tumorom itd. što je vrlo neukusno.
Onda kaže – nema vaskrsenja bez smrti, misleći na smrt u preduzeću u restrukturiranju. Najgušći mrak je pred zoru, kaže ministar Selaković itd. protiv otrovi, citostatici. Nećemo andole, nećemo, kako kaže premijer, bombone da lečimo rak itd. Dakle, tu se vidi jedna linija istih primera, iste argumentacije koja je potpuno ne primerena.
Ovako kaže tadašnji branilac stavova Vlade ministar Selaković – nećemo čekati da prođe 150 dana. Ponavljam, ovo je maj 2014. godine. Ne pada nam na pamet da čekamo da prođe 150 dana, pa da onda smišljamo šta ćemo da uradimo. Ne, mi ćemo to onmah. Već smo počeli da radimo, u prirodi politike vladajuće stranke koja sve govori u futuru i sve – uradićemo i napravićemo i rešićemo, samo sutra. To je kao i u onom filmu – i ti ćeš kume, samo sutra. To oni poručuju građinima Srbije.
Građani Srbije čekajte vi sutra. Posle godinu dana – ne pada nam napamet, citiram ministra Selakovića, da čekamo 150 dana. Bogami, padalo vam je napamet. Evo vas, ništa niste uradili. Tri godine ste na vlasti. Tri godine na vlasti, 92.000 radnika čeka rešenje koje nije, po nama, samo u tome da kažete – evo vam novac, niste uspeli da se privatizujete, niko se živ nije javio, izvolite neki novac, koji je mizeran, koji je mali, sa kojim ne može nikakva privreda u Srbiji realno da se pokrene, realno govoreći, nikakva i ti ljudi odoše na ulicu. Kupiće neke potrepštine za kuću i završiće na ulici. Puna je Srbija takvih primera od svih vlasti. Vi znate da ja ne aboliram nikoga i da ekonomski i privatizacioni model od 2003. godine po meni je bio užasno loš.
Ali, vi ste ovde pričali protiv privatizacije. Do juče ste, do jutros ste pričali protiv privatizacije, pa što je branite sada? Čekajte, kakva je to privatizacija koja ima stranačke boje? Jel privatizacija ili nije privatizacija? Ako je privatizacija, zašto onda do juče govorite o genocidu, citiram jednog kolegu, što je vrlo neprimeren izraz, nad radnicima Srbije, a sada kažete – teški lekovi, nema smrti bez vaskrsa. Neće radnik u Srbiji vaskrsnuti dok je vaše vlasti. Nema šanse i ovaj zakon je dokaz za to.
U maju će biti ulazak vaš u četiri godine apsolutne vlasti, u maju sad, iako se ni mi nismo proslavili u procesu privatizacije, da budem blag, ovo što sada radite je bezpogovorno prihvatanje koncepta privatizacije onoga što je MMF smislio. Bez ikakvog kriterijuma, bez procedure, odokativnom metodom 17 preduzeća, budite srećni, godinu dana ste zaštićeni, a ostali na doboš. To je ono što će se desiti. Ne krivim vas lično.
Znate šta ću sad da vam kažem, ministre Sertiću, možda vas iznenadim, što se mene tiče, čitajući ovde šta se vi govorili i šta je govorio premijer Vučić, vi ste za mene heroj, a znate zašto ste vi za mene heroj? Zato što je premijer Vučić ovako rekao 6. maja u „Blicu“ – neću da trpim javašluk, zato sam skinuo Sertićev predlog na sastanku sa MMF i, rekao je, moj potez je šokirao predstavnike Fonda. Ponovno odlaganje rešenja možda bi prijalo moj stranci, ali ja znam da u naredne dve godine ništa ne bi bilo urađeno. Prezirem stalna odlaganja. Zato sam srušio Sertićev predlog i prihvatio predlog MMF da za svako od tih 25 preduzeća razgovaramo sa poveriocima.
I onda se desi čudo. Odjednom, 11. maja za „Tanjug“ – prihvaćen Sertićev predlog – izuzimaju se 17 preduzeća od poverilaca i od naplate. Dakle, vi ste uradili pravu stvar. Samo ja mislim da ste trebali mnogo više preduzeća. Nije rešenje ni za srpsku privredu, ni za ekonomiju, ni za katastrofalnu ekonomsku, a pre svega socijalnu situaciju u Srbiji, naročito u centralnoj, južnoj, istočnoj i zapadnoj Srbiji, nije rešenje da im zatvorite ovo zato što nema, bože moj, ko da kupi, pa onda ćemo dobiti novac koji ćemo potrošiti na belu tehniku, ali nažalost u Srbiji na vraćanje dugova.
Na vraćanje dugova zato što vrlo dobro, uvažene kolege znaju, da nam Srbija jede na crtu i da minimarketi koji su opstali po srpskim varošicama, selima i opštinama daju robu na crtu kada stignu pare. Ovaj radnik će prvo morati da plati tu crtu i gde će on onda da radi? To je moje pitanje vama.
Ja sam takođe primetio da iz prerađivačke industrije imamo čak 63 preduzeća. Šezdeset tri preduzeća će se ili ugasiti ili će otići na doboš, u stečaj i ti ljudi će ostati bez posla.
Puna su usta ovom režimu poljoprivrede, prerade hrane - mi smo šampioni u proizvodnji hrane, a 63 preduzeća odoše niz Dunav. Šta ćemo s tim da radimo? Zašto niste izašli iz okova promašenog ekonomskog privatizacionog koncepta, kada pričamo o konceptima ovih dana? Zašto niste pokušali ta preduzeća da spasite? Zašto ih niste naterali da naprave planove? Zašto ih niste naterali da pospeše proizvodnju, da im pomognete da ostvare izvoz? Zašto niste Razvojnu banku Srbije napravili? Zašto ne razvijete radničko akcionarstvo na pet godina, pa ga onda prodate. Zašto ono što ste dali „Smederevskoj Železari“ niste dali i ostalima? Stavite na konkurs menadžment i dobro ih platite, neka rade i ta preduzeća, a naročito u prerađivačkoj industriji. Evo Koceljeva, može da hrani pola Srbije određenim proizvodima. Zašto? Ne, na doboš. Kome? Kalkulantima, mešetarima, preprodavcima. Koja vam je brana od toga da se ne ponovi ono što se dešavalo? Koja? Agencija za privatizaciju? Pa dajte da budemo ozbiljni. Ko će da kontroliše poreklo imovine tih ljudi? Ko? Kažite mi ime institucije. Po kom zakonu? Koliko će biti taksista koji će naprasno da kupe neka preduzeća po Srbiji, kao što su kupili „Avala film“? To treba da nam kažete. Kako ćete kontrolisati te mešetare?
Šesnaest milijardi dinara ste opredelili u budžetu za otpremnine. U 80 firmi najmanje 20 hiljada ljudi će ostati bez posla, i ovima se odlaže na godinu dana, pa je to još 30 hiljada. Srbijo, ovo je ono što vas čeka. Ne zato što vi želite loše. Verujte, ne optužujem nikoga, naročito vas, ministre Sertiću. Ne, ja ne mislim uopšte da vi želite nešto loše. Ja mislim da vi funkcionišete najbolje što možete u datim okvirima, političkim, ideološkim, ekonomskim i tržišnim, nego je problem što ova Vlada nije spreman da iz toga iskorači. Ona će slepo da prati ovaj princip. Ona će slepo da prati tržište. Ona će da dozvoli da svi odu na biro, svi ovi ljudi, jer nema, Bože moj, ko da kupi. Pa šta sad? Kako je rekao uvaženi kolega - neće valjda država da daje poslove? Pa, idite to u ispražnjenu Srbiju pa im recite. Ili, još bolje, ne mislim ništa lično, idite pa im recite zašto vaše partijske kolege mogu da rade u opštini i javnom preduzeću, a oni moraju na tržište. A, ovo vam se više sviđa? Pa, idite onda tamo po srpskim selima, idite u „Srbijanku-Valjevo“, recite njima što on ne može da dobije neku pomoć da radi, neki podsticaj, neku novu teglu koju će prodati, a njegov prijatelj i komšija koji je ušao u SNS može da radi u javnom preduzeću i opštini i baš ga briga, za njega tržište ne važi. E, to je problem.
Niste vi pravi neoliberali. Vi ste samo neoliberali za narod. Za vas ste vi i te kakve budžetlije, etatisti čisti. Sve ste podržavili što ste mogli, ali ne za narod. Narod mora na tržište, ili, da budem precizan, oni koji nisu u vašoj partiji. To je ono protiv čega se mi moramo boriti.
Zato, ministre, ako možete, osim ovog dela koji se tiče nedostatka jasnog kriterijuma, dela koji se tiče zašto samo 17 i dela šta će biti sa ostalima, ali ne samo otpremnina, nego šta tu strateški ova Vlada može da uradi za te ljude? Jer, to nije pitanje za ovih 50 hiljada, 92 hiljade radnika, to je pitanje za celu Srbiju, ljudi. Cela Srbija će da se spakuje i ode negde. Najverovatnije u Beograd ili u inostranstvo, ko može. Šta onda? Ode otpremnina. Ko će tada da pita naprednjake gde je otpremnina? Kakva otpremnina, vratili su dugove.
Ne može se izaći, ljudi, iz krize i rupe u koju smo upali sa ovim ustaljenim koracima, koje je i naša vlast preuzimala. To su pogrešni koraci. To je ono što vam predlažem, a ne napadam nikoga. Samo izađite iz kutije. Ja mislim da ste vi, ministre, uspeli, bar sa pokušajem da spasite nešto na neki rok, da izađete iz kutije i svaka vam čast što ste imali snage da se usprotivite premijeru Vučiću. Hvala.

Zahvaljuje, gospodine Stefanoviću.
Reč ima ministar Željko Sertić. Izvolite.

Zahvaljujem se poslaniku za ovaj deo koji je vrlo jasno definisao, barem poslaničku grupu i mišljenje poslaničke grupe, u kom pravcu ovaj zakon treba da ide, da li je to neka striktna privatizacija koja će bez ikakvog obzira ići ka gašenju preduzeća ili ćemo imati podršku za pokušaj da u nekom narednom kratkom periodu zaista nešto uradimo.
Zahvaljujem se na tome što podržavate ovaj koncept da bar jedan deo preduzeća zaštitimo. Ono što se ne slažem sa vama, to je koncept kako su izabrana preduzeća. Prvo, ne radi se o 17 striktnih preduzeća, radi se o manjem broju preduzeća, zato što imamo jedan deo petoletkinih kompanija koje su pravno samostalne, ali suštinski je manji broj preduzeća uopšte u pitanju.
Sa druge strane, ta preduzeća su veoma važna iz nekoliko aspekata. Pod jedan, već sam spomenuo koliko nam je „Jumko“ iz Vranja važan, u kakvim dugovima je bio i koliko je bilo nezaposlenih u prethodnom periodu. Rekao sam vam da smo obezbedili poslove za „Jumko“, da danas tamo radi 1700 ljudi i da plaćaju sve svoje obaveze. Dakle, ne samo plate iz svog redovnog budžeta i poslovanja, nego plaćaju poreze, doprinose i plaćaju energente i sve ostalo što je potrebno.
Imamo proces i mogućnost da takvo preduzeće prodamo u nekom narednom periodu, a do sada nismo zaista imali mogućnost, osim samo imovine i hala, što je upravo ono što vi kritikujete. Nije suština da prodamo imovine i hale, iako je i taj proces komplikovan, jer ako idete na prodaju modelom imovine, morate da imate stopostotnu saglasnost svih hipotekarnih poverilaca i sve ostale komplikacije koje su u skladu sa tim.
Međutim, jedan deo preduzeća, jedan deo firmi koje rade u ovom realnom sektoru će moći kroz naplatu svojih potraživanja da dođu do nekog svežeg vazduha. Taj proces neće ići niti brzo niti lako, jer treba da se utvrdi vrednost imovine i mora da se odradi to. Ali, veliki broj preduzeća koje mi danas imamo, i to sam na početku spominjao, svako u opštini sigurno ima priliku da zna za neko preduzeće koje je iz stečaja kupljeno. Evo, imali smo sada „Mitros“ u Mitrovici koji je kupio „Gerlinger“. Imamo i livnicu u Topoli. Dakle, imamo veliki broj preduzeća koji se svakog dana negde objavljuju.
Sada samo da razdvojimo jedan deo. Ima deo procesa koji vodi Agencija za privatizaciju, ali same stečajne postupke vodi sud i preko sudske praske se te stvari realizuju.
Ono što ste spomenuli za „Avala film“, ja mislim da je prvo veoma važno da razdvojimo i da sklonimo etiketiranje ko je šta. Ko god da je kupio, ja ne znam čime se bave i šta su završili od škole i na koji način vlasnici kompanije koji su se javili, koji su položili garanciju, ali pretpostavljam da ćemo svi zajedno da podržimo da ako je nešto plaćeno 980 miliona, od toga 150 miliona vraćeno poreza državi, od toga 80 miliona dinara vraćeno duga „Dunav osiguranju“, od toga ne znam koliko miliona para vraćeno radnicima koji su imali sporove sa preduzećem oko zaostalih dugovanja, i kada se sve to sabere sa dodatnim sredstvima koja su obezbeđena u tom preduzeću u međuvremenu, sama država, budžet, pošto je država Srbija vlasnik polovine kapitala u „Avala filmu“, će dobiti nešto oko, procena je, 320 miliona dinara. Dakle, skoro tri miliona evra od te privatizacije.
Zaista bih voleo da mi svaku privatizaciju imamo na takav način da možemo da platimo troškove i dugovanja koja smo imali i na kraju da dobijemo pare u budžet. Verujem da niko za to nema ništa protiv i to jeste put da kroz takve modele otkočimo sve ono što danas stoji, a imate danas zbog mora propisa koje smo doneli u prethodnom periodu nemogućnost da nekada čak izdvojite imovinske celine. Jedini način je da to uradite putem stečaja. Zato toliko insistiram na stečaju. Stečaj nije strašni sud za preduzeća. Za najveći broj firmi on može upravo da služi.
Imali smo situaciju, sećate se priče sa „MIN Lokomotivom“, danima je bilo po medijima kako smo ni krivu ni dužnu kompaniju stavili u stečaj, a eto preduzeće je napravilo posao u Makedoniji, pa imaju tu silne milione. Znači, danima su mediji pisali o tome. Pozvali smo na sastanak u Ministarstvo privrede sve čelnike sindikate, direktora i gradonačelnika grada Niša. Stavili smo na sto sva dokumenta koliko sredstava je do tada „MIN Lokomotiva“ dobila iz državne kase, koliko nije vraćeno, kakve su obaveze koje su nastale po osnovu drugih poslova, koliko su ogromni minusi.
Kada smo ih stavili u biznis plan koji su oni predložili za izlazak iz te krize, u smislu upravo od tog posla koji su trebali da dobiju od Makedonije, shvatili su da ne mogu jednu platu da isplate od eventualno sredstava koje budu dobili čistih para zarađenih, a da ne uđu u nove dugove, a pri tom je država trebala da da i garancije i avansnu garanciju za početak posla i da im da još novac za uzimanje opreme i sredstava.
Kada je sve to završeno na sastanku, sami su čelnici sindikata rekli da je za njih stečaj jedini spas i to jeste tako bilo jer danas MIN lokomotiva radi. Znači, preduzeće je u stečaju, ali 50 radnika ima posao i radi remonte. Da li je bolje da radi 50 nego niko? Pa, jeste. Da li je lošije 50 nego 200? Jeste. Ali, radimo u sistemu mogućeg, imamo neki okvir u kome je samo suština da idemo ka zdravom i održivom tržišnom poslovanju, jer ovo što do sada imali zaista niti je zdravo, niti je održivo. Neću ponavljati sve razloge koje smo spominjali.
Pogotovo sam bio opširan u uvodnom izlaganju što se tiče svih preduzeća, ali ovih 17 preduzeća je izabranih preduzeća i Vlada će verovatno posle usvajanja ovde u Skupštini, ako bude sve kako se mi nadamo, Vlada će na svojoj sednici doneti konačan spisak tih preduzeća u kome ćemo tačno znati kojim preduzećima ćemo ostaviti prostor i zaista je suština da ta preduzeća koja se nađu na tom spisku uradimo posao. Dakle, ne da prolongiramo privatizaciju. Vidim da je danas ponovo objavljen tekst upravo sa mog govora, da mi sada tražimo pomeranje privatizacije. Ne, mi samo tražimo pomeranje rokova za zaštitu od naplate prinudnih potraživanja, da ne bismo proces privatizacije zaustavili.
Molim vas da vrlo jasno te terminološke izraze koristimo. Dakle, ne pomeramo privatizaciju ni u jednom ni u drugom slučaju, nego samo definišemo okolnosti pod kojima će nam privatizacija upravo biti zaustavljena i nećemo moći da je realizujemo. Hvala vam.

Zahvaljujem, gospodine Sertiću.
Repliku ima šef poslaničke grupe SNS zbog pominjanja stranke i predsednika stranke.
Izvolite, narodni poslanik Zoran Babić.

Zahvaljujem se, gospodine predsedavajući.
Gospodine ministre, da sam malopre ušao u ovu salu kada je govorio gospodin Stefanović i da pre toga nemam ni pamćenje ni političko iskustvo, pomislio bih da u državnoj upravi samo rade članovi SNS. Niko drugi ne radi, niko drugi u životu nikoga u državnoj upravi, u javnim preduzećima, u opštinama, gradovima, ministarstvima nije zaposlio, nikoga, samo SNS.
Zašto onda kada smo na jednoj teškoj sednici smanjivali plate u javnom sektoru, zašto su najbučniji bili predstavnici DS? Koga su štitili? Naprednjake? Pre bi nas pogledali kako se davimo nego što bi nas štitili. Štitili su svoje, one koje su oni zaposlili u državnoj upravi.
Kada smo najavljivali da je javni sektor preglomazan i preveliki, u kojem, eto, rade samo naprednjaci, ko se prvi pobunio? Demokratska stranka. Čuvajući naprednjake? Ne, naravno, čuvajući svoje, sve one koje su zaposlili za 12, a bogami u Vojvodini i za 15 godina, koliko su na vlasti.
Licemerno je govoriti i samo prebaciti teret na drugoga. Zašto je teško reći ono što sam i rekao i pre nekoliko meseci i sada – u partijskom zapošljavanju nema nevinih, samo što je krivica direktno proporcijalna dužini ostanka na vlasti.
Ne može da se meri godinu dana SNS sa 15 godina DS. Nikada ne može da se meri sa tim grehom koji ste napravili prema javnom sektoru, sa tim grehom koji ste napravili prema javnim finansijama.