Pa, doprineću.

Upravo radite suprotno. Nije korektno.

Molim vas da privedete repliku kraju.

Ja nisam na nivou obućarskih argumenta, ja idem na hotele. Razumete? Znači, to je ipak viši nivo, složićete se.

Zahvaljujem se.
Replika, gospodin Babić.
(Borislava Stefanović, s mesta: Nema osnova za repliku. Niko nije spomenuo ime.)
Pa, upravo ste dozvolili i niste bili u pravcu kvaliteta ove rasprave. Replika, narodni poslanik Zoran Babić. Izvolite.

Ja ću gospodine predsedavajući, da u ovom trenutku javno gospodinu Stefanoviću podarim, poklonim godinu dana u bilo kom hotelu koji se nalazi u mom vlasništvu ili u vlasništvu moje porodice. To što se nešto zove, a moj  pokojni otac se tako zvao, govori o vašoj patološkoj mržnji i patološkom zadiranju u privatne stvari. Ne želim da vam se ikada tako nešto desi kao što se dešavalo mojoj porodici gospodine Stefanoviću, nikada i nikome.
Moja kuća se, gospodine Stefanoviću, pored koje su vas sprovodili da je slikate, da je vidite, umesto da ste kao kod kolege svratili, se zove po mom pokojnom bratu. Objekta koji se nalazi u istom dvorištu koje sam nasledio od dede Davida i oca Trifuna se zove po mom pokojnom ocu. Po ljudima koji su čestito svoj vek proveli u Vrnjačkoj Banji i u Lipovi i od kojih, ne da se ne stidim, nego se ponosim tih korena.
A možemo da razgovaramo kako se akcentuje prada ili prada ili kako god ali ona košta koliko dve plate u Srbiji. Možemo akcentovati škode, škode ili kako već god, ali ste ih razbili pa pobegli sa lica mesta, a bili su vlasništvo Republike Srbije. Možemo govoriti i o radnim mestima u Ministarstvu spoljnih poslova gde je jedina kvalifikacija bio stric. Možemo razgovarati i o tome kako se za godinu dana sa jednog prelazi na tri kategorije višeg mesta u ambasadi SAD, ambasadi Srbije u SAD. I o tome možemo razgovarati.

Zahvaljujem.
Dajem pauzu od dva minuta.
(Posle pauze)

Nastavljamo sa radom.
Reč ima Aleksandra Tomić, ovlašćeni predstavnik SNS.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministri, kolege poslanici, danas je na dnevnom redu izmena i dopuna Zakona o privatizaciji, kao i deo zakona koji se odnosi na vrlo važan deo naše privrede, ono o čemu je gospodin ministar Sertić govorio, a to su izmene i dopune Zakona o standardizaciji.
Inicijalna privatizacija, kada je počela posle 2000. godine, praktično se pretvorila u jedan grabež, pre svega direktora tadašnjih društvenih preduzeća, da što više direktorskih mesta zadrže, a preduzeća su se vremenom pretvarala u glasačke mašine stranaka koje su tada bile na vlasti, i ni jedna vlada, i ni jedan ministar nije hteo po dubini da se pozabavi ovim pitanjem.
Ono sa čim se Vlada SNS i gospodine Sertiću, kada ste vi došli na to mesto, je bila jedna vruća stolica koja je izgledala, da će u svakom trenutku jednostavno da se sruši, iz prostog razloga, da ste nastavili tim tempom, jednostavno ne činjenja kao što su ranije vlade radile, ne biste mogle uopšte da dođete do prave slike o kojoj tek sada, na kraju krajeva, svi imamo prilike da vidimo kako Srbija izgleda u pogledu 526 preduzeća i postupka privatizacije.

Molim vas gospodine Božoviću, dopustite da poslanica završi izlaganje.

Veliki je značaj, i mislim da je to prvi put u srpskom parlamentu, da dolazi ministar privrede i sa svim poslaničkim grupama vrši određene konsultacije, prezentuje svoj rad, prezentuje koncept koji treba, jednostavno, ova skupština da usvoji i bez obzira što se sada govori o 17 preduzeća za koje treba nešto da se prolongira, jednostavno dolazite u situaciju da svi dolaze do određenih informacija koje do sada niko nije hteo javno da iznese, a najmanje prema narodnim poslanicima.
Narodni poslanici do 2012. godine su držali sednice ad hok. Prvo je vlada radila, zaduživala se, donosila kredite, odobravala projekte, a onda je radila sednice gde su se donosili zakoni odjednom. Jednostavno saglasnosti za određene projekte koji su bili u milionskim iznosima su se tek onda odobravale na kraju celog postupka. Znači, tu je konceptualno velika razlika između Vlade SNS i gospodina Vučića i vlade svih vlada koje su ranije bile.
Ono što je interesantno primetiti, to je da bi svaka vlada da skine sa sebe odgovornost da je ona radila određenu privatizaciju pa kaže, to je neka druga stranka, to ne neka treća, to je neka sa kojima ste vi bili ili niste u vlasti, ali činjenica je da je početak krenuo od gospodina Cvetkovića, koji je bio prvo direktor Agencije za privatizaciju, pa se nastavilo dalje da taj čovek bude ministar finansija, pa je došao čak do mesta premijera. Ali čak ni to njegovo stručno mišljenje kao određenog eksperta kojega je kvalifikovao za ta mesta, politička većina u tom trenutku nije htela ni da čuje.
Znači, sve ovo o čemu danas pričamo i potrebama da se završi postupak tek dolazi na scenu političku i dobija političku težinu onoga trenutka kada dolazi, u Vladu ulazi SNS na čelu sa gospodinom Vučićem. Ono što je važno reći to je da koncept od prošlog maja do ovog maja, praktično je išao korak po korak i nije tačno da se ništa nije uradilo. Tačno je da je urađena analiza svih privrednih subjekata, znači i društvenih preduzeća i preduzeća u restrukturiranju. Tačno je da smo imali 144 preduzeća u restrukturiranju, a ono resto su bila društvena preduzeća.
Tačno je da je od 2002. godine bilo 234 preduzeća u restrukturiranju, a onda su se svela praktično na 104, a onda su, posle toga sva preduzeća na volšeban način prodavana pa ponovo vraćana u nadležnosti države, odnosno finansiranja budžetom.
Danas imamo, za ovih zadnjih godinu dana, raspisane konkurse za četiri preduzeća u restrukturiranju i za još osam do 1. juna. Ono što je važno reći da je najavljeno još 28 preduzeća koja će se raspisati, objaviti javni konkursi, i ono što je bitno da ovih 17 preduzeća na osnovu ekonomskih pokazatelja, ekonomičnosti i rentabilnosti i profitabilnosti za poslednjih dve godine mogu da funkcionišu na ovom tržištu. To su bile karakteristike i kriterijumi na osnovu kojih ste vi to odabirali.
Ono što vam negde zaboravljamo i negde i ne želimo o tome da pričamo, da mi moramo da očuvamo određena preduzeća koja su praktično na teritoriji Kosova i Metohije, a suštinski na teritoriji Srbije.
Prema tome, mi ne smemo da budemo neodgovorni pa da kažemo – ne želimo da finansiramo, tipa naše radnike i rudare u Trepčinim rudnicima, jer bi to do sutra dovelo da 4.000 Srba izgubi posao i da jednostavno ostanu bez posla i dođemo do tog trenutka da se isele sa tog juga Srbije.
Znači, o tome niko ne želi da priča, ali žele da pričaju naši politički neistomišljenici da li će to ugroziti pregovore Beograda i Prištine. Ne, neće. Neće ugroziti pregovore, zato što Srbija mora odgovorno da vodi svoju ekonomsku politiku.
Od 2000. godine do 2012. godine, do praktično, do donošenja zakona prošle godine 2014. godine, ekonomsku katastrofu po pitanju opšte privatizacije, svi su gurali pod tepih i ovde se to svi slažemo. Ali, negde zaboravljamo onaj deo da smo se evropskim direktivama obavezali da ćemo taj postupak završiti. Da državnu pomoć, koja je jednostavno iz budžeta Srbije svake godine Srbija bila dužna da daje, jel, jer se tako naviklo godinama do 2012. je to postao princip rada, pa i danas kažemo, eto može da bude ne 17 – 65.
Znači, ta navika da se jednostavno daje a ne da se zarađuje na tržištu kapitala mora da prestane i ta utopija za koju ste rekli da mora da prestane je jedini prihvatljiv koncept ne neoliberalizma, nego opstanka privrede Srbije.
Šta dobijamo današnjim izmenama i dopunama Zakona? Dobijamo da ovih 17 preduzeća, koja su od strateške važnosti, kako ekonomskog, tako nacionalnog razvoja uopšte društva, treba da dobiju još određeni period do godinu dana, a da ne kažemo da su recimo više od polovine već debelo zagazili u određene pregovore što se tiče iznalaženja strateških partnera i procedura kojima treba da se raspišu određeni javni tenderi.
Treba da im se da taj rok da završe taj proces koji su započeli. Privatizacija mora da se završi do kraja tih zacrtanih rokova. To nije samo naša obaveza zato što mi to želimo kao Vlada, nego smo se jednostavno, kao odgovorno društvo, obavezali ne samo prema MMF, koji stalo spominjemo, nego i prema Svetskoj banci, vezali smo sve projekte, vezali smo kompletno za pregovore sa EU. Državne pomoći iz budžeta Srbije od 2017. godine, više neće biti.
Nećemo smeti iz budžeta da dajemo pare za određena javna društvena preduzeća bilo koja koja su u nadležnosti države. Ona će morati na tržištu kapitala da se ponašaju održivo. Koliko prihoduju, toliko moraju i da rashoduju i to mora da bude svima jasno.
Ono što na kraju treba reći što se ovog zakona tiče, da postoje određeni strateški projekti kojima jednostavno treba posvetiti posebnu pažnju.
Negde smo u dogovoru sa poslanicima koji zaista smatraju da određena preduzeća u poslednje dve godine su pokazale da imaju jako dobre rezultate, da prema onim bilansima stanja i uspeha, vi vidite da oni imaju velike prihode, da na ta preduzeća treba staviti poseban fokus od strane Ministarstva privrede i znaće određene mehanizme uz pomoć kojih treba ih zaštititi da bi zaista na adekvatan način dobili veliku cenu kada ulaze u pregovore sa strateškim partnerima.
Mislim da će to biti predlog jednog od amandmana koji ćemo dati moje kolege i ja, a drugi deo je koji takođe možda ne bi volela da zaboravimo a to je da mnoge kompanije i društvena preduzeća su zapošljavala i imaju u vlasništvu ljudi sa posebnim potrebama.
Na njih ne treba nikako da zaboravimo i da na neki način treba u tom roku takođe da ih zaštitimo od svega toga. To ćemo, znači, dati kroz određenu vrstu amandmana, ali ono što je važno reći i ne zaboraviti, treba na svako mesto da kažete da 50 firmi su potrošile do sada četiri milijarde evra iz budžeta, odnosno građana Srbije baš zato što smo vodili kao država, kao društvo jednu neodgovornu politiku zahvaljujući direktorima koji su živeli u prošlosti zarad svoje lične dobre budućnosti, a ne zarad budućnosti uopšte društva i države.
Drugi zakon koji su izmene i dopune Zakona o standardizaciji je u stvari nastavak onih ekonomskih reformi kojima je Srbija na putu i koju jednostavno treba da se pokaže u najboljem svetlu, to je da imamo mogućnost da kao kompanije domaće dobiju sertifikate po međunarodnim standardima i da sa takvim sertifikatima mogu da se pojave, ne samo na domaćem tržištu sa robom, nego i stranom.
Niko ne kaže da je taj sertifikat tzv. „ekonomski pasoš“, jer vi onda otvarate mnoge izvozne uvozne odnose sa drugim državama, pa i u regionu, pa i u okviru EU i postajete konkurentni kao društvo, kao privredne aktivnosti, kao ljudi koji se jednostavno bave određenim delatnostima za koje imaju međunarodne sertifikate.
To je glavni problem, recimo, kada pričamo o strateškim projektima gde ne mogu naše firme uopšte da izađu na konkurse zbog toga što nemaju određene međunarodne sertifikate. Onda se pitamo zašto naše firme ne mogu da budu nosioci međunarodnih tendera? Upravo su ovo uslovi koji stvaraju te mogućnosti. To će dovesti velike uštede, pre svega budžetu Srbije, ali će otvoriti mnoge poslovne aktivnosti u tom pogledu.
Ono što smo danas imali prilike da čujemo, to je da naši ne istomišljenici jednostavno bi želeli da se vrate na vlast sa nekim jeftinim političkim pamfletima koji nigde ne vode ovu Srbiju. Ti jeftini politički pamfleti jednostavno dovode do toga da se u društvu stvori jedna slika o tome da mi nešto rušimo, a to što rušimo je srušeno odavno, još 2005, 2006, 2007. i 2008. godine. Pogrešan koncept privatizacije koji jednostavno nikada nije zaživeo u ovoj Srbiji i samo je predstavljao predmet grabeža između, i podele političkog plena i koji je predstavljao, kao što sam rekla na početku, glasačku mašinu. Taj koncept više nigde ne može da opstane, a to je postupak privatizacije celog privrednog restrukturiranja završen u zemljama srednje, istočne Evrope još pre 20 godina.
Dobro je što mi ne želimo da kasnimo više u tim procesima. Dobro je što želimo to da završimo. U svakom slučaju ćemo u danu za glasanje prihvatiti ovaj vaš predlog i zahvaljujem vam se što ste zaista bili toliko uviđavni i na odboru danas imali toliko prilike da objasnite svaki detalj i svaki postupak koji je naveden u ovom zakonu koji treba da da određene rezultate sutra i za godinu dana po pitanju razvoja privrednih aktivnosti u Srbiji. Zahvaljujem se.