Molim vas, gospodine Atlagiću, vratite se na amandman samo. Morate govoriti o amandmanu.

Da, govorim o privatizaciji.
Dozvolite sad, na kraju, evo, amandman ovaj ide u prilog da se ostave privredni subjekti da ostanu još u društvenom vlasništvu, jer kako razumeti kada čovek koji je na listi DS, a sedi danas ovde među nama, prekjuče, hajde da kažem, ima 15 dana, na N televiziji kaže da Železaru, verovali ili ne, nije trebalo oporaviti, nego radnike poslati kući i zatvoriti Železaru. E, tako ste, gospodo, radili deset godina, privatizaciju tako dovodili.

Gospodine Atlagiću, moram vas prekinuti, ne govorite o amandmanu. Zahvaljujem se.
Reč ima narodni poslanik šef poslaničke grupe DS Borislav Stefanović.

Dobro. Gospodine predsedavajući, saznali smo neke nove stvari. Demokratska stranke je kriva za uništenje privrednih subjekata od Stefana Nemanja, verovatno pčelinjaka i pogona za izradu sveća i voska.
Ali, moram da dodam nekoliko stvari. Prvo, čovek koji je privatizovao banke se zove Mlađan Dinkić, čovek u vašem Komitetu za saradnju sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Šef Tenderske komisije za privatizaciju se zove Siniša Mali, iz tog perioda. Možemo i dalje. Kažete – od 1995. godine. Godine 1998, prvi ministar za privatizaciju je Jorgovanka Tabaković. Onda možemo još dalje. Ljudi koje ste vi primili u Vladu su sproveli privatizaciju. Gospodin Đelić figurira kao čovek koji će vam biti savetnik za privatizaciju „Telekoma“ itd.
Vrlo nezgodna stvar. Vi se odričete tih ljudi, a premijer ne. Morate međusobno da se dogovorite. To je ono što vas stalno molim. Šećerane, gospodin Kostić je apsolutno u svemu uz Vladu Srbije, uvek na mestima gde treba da se slika, da se otvori nešto novo, apsolutno. Klub privrednika, apsolutno uz Vladu Srbije. Raspitajte se malo.
Što nama prebacujete vaše prijatelje? Sada vam nisu dobri? Izgleda da Vladi Srbije jesu dobri. To je potpuno nejasno. Najveći apsurd od svega je, citiram vas, kolega, privatizovali ste univerzitet. Samo nam objasnite, ako možete, evo, sada ja od vas tražim da se vi izjasnite, kako se to privatizovao univerzitet u Srbiji? Vi ste tu nešto pobrkali. Ima privatnih univerziteta u Srbiji i to je članovima vaše stranke i te kako poznato. O tome neću da govorim.

Vreme.

Hvala.    

Zahvaljujem, gospodine Stefanoviću.
Na član 2. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Zoran Babić i dr Aleksandra Tomić.
Vlada i Odbor za privredu, regionalni razvoj, trgovinu, turizam i energetiku su prihvatili amandman, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije, pa konstatujem da je amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Da li neko želi reč? (Ne.) Zahvaljujem.
Na član 2. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Balša Božović i Goran Ćirić.
Da li neko želi reč? (Ne.) Zahvaljujem.
Na član 2. amandman su u istovetnom tekstu podneli narodni poslanik Vladimir Pagvićević i narodni poslanik Zoran Živković.
Da li neko želi reč? (Ne.) Zahvaljujem.
Sada u ovom trenutku ste se javili gospodine Živkoviću, pogledao sam, ali u redu, nema problema.
Reč ima narodni poslanik Zoran Živković. Izvolite.

Amandmanom na ovaj član naša želja je bila da ne dozvolimo da se produži rok za privatizaciju takozvanih strateških preduzeća, njih 17 ako dobro pratim, a da ostane zaštita preduzeća koja su na teritoriji Kosova i Metohije ili imaju deo imovine na Kosovu i Metohiji. To su dve različite situacije.
Jedno je pitanje preduzeća na Kosovu i Metohiju, pre svega, zato što niti Vlada Srbije niti aktuelno ministarstvo, niti Agencija za privatizaciju može da utiče na privatizaciju tih preduzeća, niti je logično da bilo ko se javi srpskoj Agenciji za privatizaciju i moramo da budemo svesni te realnosti bez obzira koliko ona nije dobra po nas kao državu.
Međutim, ovaj zahtev ili ideja Vlade da se produži zaštita strateških preduzeća na još šest meseci je sa više strana besmislena. Prvo, sama procena toga šta su strateška preduzeća u Srbiji? Na osnovu čega se to meri? Na osnovu broja radnika, pa ima i većih preduzeća koja su otišla u stečaj ili će otići. Na osnovu uticaja na ekonomski sistem Srbije, pa oni utiču negativno svi na ekonomski sistem Srbije. Prema tome, to je svih ovih 500 preduzeća koja nisu privatizovana posle deset godina od početka privatizacije ili malo više 12, naravno da utiču negativno, da ne plaćaju poreze, da ne plaćaju doprinose, da ne plaćaju svoje obaveze prema komercijalnim poveriocima, da ne isplaćuju plate, da retko uplaćuju doprinose. Sve su to problemi.
U načelnoj raspravi, govoriću još pet minuta, govorio o tome da je ovo vrlo dobra tema privatizacija za demagogiju, za podmetanje, za udaranje po cevanicama, ali to neće da promeni sudbinu srpske privrede. Svako od nas može da proziva nekoga sa manje ili više osnova i to nas neće odvesti nikuda.
Učestvovao sam u kreiranju modela privatizacije, mislim da je to najbolji model privatizacije. Naravno, negativnom selekcijom ne postoji dobar model privatizacije, nego postoji samo najmanje loš i ovo je najmanje loš model privatizacije i to je ocena svih stručnjaka iz svih irelevantnih svetskih i domaćih institucija, a dokaz tome da nijedna vlast nije promenila taj model, nego je samo taj model šminkan manje ili više u ovih 12, 13 godina koliko se primenjuje.
S druge strane, on je u početku davao dobre rezultate. Tačno je da je tada bila privatizacija i najboljih preduzeća, to je potpuno tačno. Ali, tačno je i da je taj proces trebalo po prvom zakonu da se završi u roku od četiri godine i time je trebalo da se spreči sve ono što može negativno da se pojavi iz razvlačenja procesa.
Zašto je on razvučen? Zašto se išlo ovako daleko? Tu apsolutno nema opravdanja nikakvog. Ja sam rekao tri faze, 2001. i 2003. godina, gledajte statistiku, gledajte bilo šta oko toga, tada je zakon primenjivan kako treba. Od 2004. do 2009. godine, rekao sam - prljavo sa raznih strana. Teško da bilo ko, ko je tada učestvovao u tom procesu, bilo u Agenciji, bilo u ministarstvu, bilo u Vladi, bilo po lokalnim samoupravama, teško može da onako se zakune u nekog dragog da je tu sve bilo čisto. Naprotiv, i tačno ne da je bilo 24 privatizacije koje su bile kriminalne, bilo je 224. Među ove 24 koje se pominju, tu ima puno grešaka, ima bar tri koje nisu privatizacije uopšte, ali da ne ulazim sada u te detalje, to je opšte poznata stvar.
I, postoji treća faza, treća faza je u zadnjih šest godina, a to je hibernacija i šibicarenje. Znači, tu praktično nije bilo nikakvog procesa privatizacije, bez obrazloženja i za to su odgovorne vlasti koje su u poslednjih šest godina držale vlast u ovoj državi. Tu imamo više učesnika u toj vlasti. Dramatična promena 2012. godine sa pozicije vlasti nije promenila ništa u toj oblasti. Evo, tri godine ništa se nije promenilo osim zakona koji je našminkan pre godinu dana, očigledno nedovoljno dobro da bi moglo sa tim da se završi.
Ovde je amandman koji smo dali odbijen iz razloga koji teško može da se prihvati kao opravdan. Gde kaže da se ne prihvata jer rešenje predloženo u Predlogu zakona je opravdano iz razloga uspešnog rešavanja sudbine subjekata privatizacije za koje postoje uslovi za prodaju i tu se navodi da ima 25.000 radnika koji tamo rade i da bi njihov odlazak u stečaj tih preduzeća doveo do velikog poremećaja, da bi došlo do socijalnih problema i problema u privrednom životu. A ko garantuje da za ovih šest meseci produžetka će ta preduzeća biti rešena na adekvatan način? Da li neko svoju sudbinu može da veže, za političku ili ne znam kakvu, pa da kaže, dajte nam još šest meseci i mi ćemo rešiti problem ovih 17 preduzeća.
Drugo, otkud vi znate da tu ima 25.000 radnika, jer koja su preduzeća strateška, Vlada će da odluči kada se usvoji zakon. To znači da tu nešto nije u redu ili ste vi već odredili koja su to preduzeća, a onda se postavlja moje pitanje – kako tu može da bude preduzeće koje ima problem, recimo PKB? To je moglo da se privatizuje odmah, a može i sada. Pitanje je i koji je strateški značaj Fabrike maziva Kruševac i uz sve poštovanje, tradicije, uloge, mesta ljudi koji danas rade, kakve veze ima politika sa strateškim značajem za državu Srbiju, a da ne govorim o tome da je tu i FAP za koji se pet, šest puta pričalo da je rešen i da je tu još par preduzeća koja su navodno rešena. Što sad tražite još šest meseci? Znači, za šest meseci do kraja ove godine, sasvim je dovoljno vremena da se završi sa sudbinom, ja se nadam, povoljnom sudbinom svih 500 preduzeća, a posebno tih 17. Hvala.

Zahvaljujem gospodine Živkoviću.
Reč ima ministar gospodin Sertić.

Ako sam vas dobro razumeo, vaš predlog bi bio da u stvari do Nove godine oročimo taj proces, a ne na godinu dana. Mi smo ipak mišljenja da nam treba više za pojedina preduzeća, neka ćemo zaista uraditi u tom periodu, jer je nama u interesu kada bismo mogli sve u toku leta da već završimo.
Samo ću dati jedan primer zašto smo neka preduzeća izdvojili i zašto su nam važna. Upravo ste spomenuli FAP. Mi smo sa FAP-om objavili proces pre mesec dana, ali priprema dokumentacije za zaključenje ugovora, za završetak procesa privatizacije, a proces privatizacije traje od momenta prikupljanja, pa objave poziva, pa samih rokova koji su predviđeni zakonom kada kao što se SIS pojavio, prošao te kontrolne mehanizme unutar institucija koje to rade. Nakon toga imate jedan period ugovaranja. Dok god se ne zaključi ugovor, to preduzeće je otvoreno.
Dakle, potrebno nam je bukvalno, a može da se desi da, ne znam, 5. juna ili 15. juna ili bilo kog dana u nekom kratkom periodu mi taj proces završimo, ali 31. kada padne vam zastavica, može pravno da se deluje. Tako da za neka preduzeća su u pitanju možda dani, a spomenuli ste takođe i PKB. Da, PKB nije mogao da bude zaključen proces donošenja promena unutar katastra i vi znate koliko to traje i koliko sa tim imamo problema, ne samo u PKB nego i u situacijama građevinske industrije. U tom procesu učestvuje i Svetska banka i EU i pokušavamo na sve moguće načine da taj proces ubrzamo i da ga učinimo maksimalno boljim jer on jeste uslov našeg oporavka i uopšte sređivanja stanja.
Tako da vrlo su praktični razlozi za to i hvala vam na vašim idejama i uopšte opservaciji vezano za privatizaciju koliko traje i na koji način je vođena, šta se dešavalo. Jasno je da je situacija komplikovana i teška. Jasno je da smo odlučni u ovom procesu. Važno nam je da određen broj preduzeća zaštitimo. Bilo je razmišljanja da li da isto to radimo do 31. decembra, ali naš predlog je bio, ako se sećate, a to je bilo i u medijima, pred MMF izašli smo sa zahtevom da to bude čak dve godine. Međutim, na kraju je napravljen dogovor da to bude na godinu dana.