Poštovani ministre, poštovani predsedavajući, zaista se ovde radi o sukobu dva koncepta. Sve vreme insistiramo na tome da ministar ove Vlade nema pravo da zakoni koji su usvajani u prethodnom periodu na ovakav način budu degradirani. Ta njegova diskusija i insistiranje na tome da nije bilo zakona u prethodnom periodu dovelo je do toga da gospodin Babić u svom izlaganju pre nekoliko sati kaže da je poništena odluka. On Zakon o ministarstvima iz 2011. godine smatra odlukom i svi poslanici koji kasnije diskutuju o toj temi smatraju da to ne postoji, da to ne važi.
Ono što je izvesno iz svih ovih diskusija koje su bile u ovih dva dana o ovoj temi, proizilazi da upravo to što na takav način govorite o ovoj temi doprinosi tome da nema odgovornosti, doprinosi tome da nema planiranja 130 miliona u budžetu za ovu godinu za strelce, doprinosi da nisu sklopljeni ugovori sa strelcima, doprinosi tome da dolaze velike katastrofe na koje vi ne reagujete. Upravo o tom kontekstu mi govorimo. Ako vi kažete da je Zakon o ministarstvima odluka, onda to podrazumeva nepostupanje institucija na terenu u primeni ovog zakona. Onda to znači da imamo katastrofu koju imamo i upravo o tome govorimo. Vaša odgovornost je velika i vi ste sa ovim konceptom preuzeli odgovornost za nešto u šta i vi ne verujete. Rupa u budžetu koja postoji, preko 500 miliona dinara, govori o tome da ste neozbiljno pripremili ovaj zakon. Vi kažete da ne trebaju nova sredstva.

Zahvaljujem, gospodine Markoviću.
Reč ima ministar, dr Nebojša Stefanović. Izvolite.

Samo zbog ljudi koji pažljivo prate ovu raspravu, moram da kažem da naravno da Vlada ne može doneti bilo kakvom uredbom ili odlukom odluku kojom se zakon stavlja van snage. To može samo uraditi Narodna skupština posebnim zakonom, kao što je to uradila 1992. godine, a „Službeni glasnik RS“ broj 18/92, Zakon o prestanku važenja Zakona o protivgradnoj zaštiti.
Dakle, ako je Narodna skupština usvojila Zakon o prestanku važenja Zakona o protivgradnoj zaštiti, a do danas nije usvojila novi, meni bi bilo interesantno da mi neko pravno objasni kako onda taj zakon postoji. To je pravno, čini mi se, vrlo interesantna tema i siguran sam da će pravnici dati neki odgovor na to pitanje.
Zakon o ministarstvima, i meni zaista neće biti teško da to ponovim koliko god puta bude bilo potrebno danas, ako neko misli da ću biti lenj, zaista neću, to bi bilo isto kao kada ne bi usvojili Zakon o policiji, a rekli Zakon o ministarstvima i MUP je zadužen za obavljanje tih i tih policijskih poslova, ali ne treba nam Zakon o policiji, to je potpuno normalno, piše u Zakonu o ministarstvima. Imamo zakon i onda smo džabe usvajali Zakon o poljoprivrednom zemljištu i planiranju i izgradnji. Sve je to urađeno bezveze. To je trebalo samo da se stavi u Zakon o ministarstvima, pobrojte nadležnosti i institucije koje su nadležne za to, a oni onda neka podzakonskim aktima i kako god im padne na pamet uređuju tu materiju. Šta će nam zakoni u ovoj zemlji?
Dakle, ne može se na takav način posmatrati sistem. Zakon ne postoji. Odgovornost je na svim onima koji godinama nisu hteli da donesu zakon o protivgradnoj zaštiti, na svima onima koji su gledali ove štete koje su bile, pa i po Zahariju Trnavčeviću, i stotinu miliona evra za jednu godinu. Svi ti koji su to gledali i nisu donosili zakon su odgovorni i pred narodom i pred državom i od te odgovornosti neće pobeći.

Zahvaljujem, gospodine Stefanoviću.
Gospodine Markoviću, sada nemate pravo na repliku.
Reč ima narodni poslanik Zoran Babić, replika.

Ono što neko u ovoj sali uporno pokušava da ne razume i ne želi da razume je da do sada nije bilo zakona o protivgradnoj zaštiti. Navedite mi, molim vas, i „Službeni glasnik“ i sednicu Skupštine Srbije kada je on usvojen i donesen. Jedno je prenos nadležnosti, pa sada kao vruć krompir prebacujemo iz jednog u drugo ministarstvo i igramo se malo.
Zašto je tada došlo do tog prenosa nadležnosti? Da bi se pokrile katastrofalne posledice grada u Gornjem Milanovcu, koji je uništio useve te godine. Sada hajde da malo pokrijemo odgovornost tako što ćemo to prebaciti malo u MUP, a malo ko zna gde. Zakona kao što je ovaj zakon o odbrani od grada do sada nije bilo. Uostalom, taj sistem sa kojim ste se rado igrali i, kako kažete, sukob koncepta, filozofije, da li je u vašoj režiji sprečio, odnosno da li je postojala bolja odbrana od grada? Nije.
Godine 2010, 25. juna, u ovo vreme pre pet godina, prema izveštaju Komisije šteta u valjevskom kraju, nastala od grada i nevremena koje je zahvatilo Valjevo i valjevski kraj 16, 19. i 21. juna 2010. godine, iznosi 484 miliona dinara, od čega je samo na poljoprivrednim dobrima uništeno useva u vrednosti od 427 miliona dinara. Godina 2010, šteta u Podunavskom regionu bila je 200 miliona dinara, Čačak itd.

Vreme, gospodine Babiću.

Da li je ta vaša filozofija sprečila ovakve štete? Nije. Dajte priliku ovom zakonu da pokaže bolji nego što je bio prethodni sistem.

Zahvaljujem, gospodine Babiću.
Reč ima narodni poslanik Zoran Živković.
(Jovan Marković, s mesta: Nemam prava na repliku?)
Gospodine Markoviću, pravo na repliku možete da dobijete ako vam se neko obraća, ako vas u negativnom kontekstu pomene, ako pomene vaše ime i prezime, u ovom slučaju kao ovlašćeni predstavnik ako pomene DS ili predsednika DS, gospodina Pajtića. U tim slučajevima imate pravo na repliku, a tako što mislite da u nekom trenutku …
(Dragan Šutanovac, s mesta: Samo nije direktno.)
Gospodine Šutanovac, nemojte da dobacujete. Vašu nervozu negde drugde, ne morate u velikoj sali Narodne skupštine.
Ako smatrate da vas je neko pogrešno protumačio ili tako nešto drugo, ja kao predsedavajući ne mogu da tumačim svako izlaganje da bi to procenio.
Reč ima narodni poslanik Zoran Živković. Izvolite.

Pet minuta koristim.
Ova rasprava je otišla dosta daleko. Imamo analizu raznih vlasti u Srbiji, tamo od 1960. i neke godine, kada je počela protivgradna zaštita, pa do današnjeg dana. To se tako dešava kada se bavimo nečim što je prevelika buka oko ne tako velike stvari. Naravno da je zaštita od grada velika stvar, ali ceo sistem, njegova organizacija, koštanje tog sistema je nešto što, to smo već imali ovde podatke, košta pet – šest miliona evra na godišnjem nivou. Znači, to može da se organizuje na vrlo jednostavan način.
Nema potrebe da postoji zakon o svemu, to smo već govorili. Mnoge stvari koje su važne za život jedne države i jednog društva se ne definišu zakonom, nego imaju izvor u nekom zakonu, što bi ovde bio Zakon o ministarstvima, gde se ta nadležnost nekom dodeljuje, a sve ove stvari se rešavaju podzakonskim aktom.
Ovaj zakon, koliko vidim, ima dvadesetak članova, tako da i to govori o tome da to nije baš po svaku cenu zakonska materija. Od 1992. godine, otkad nema zakona definitivno koji to definiše, bilo je zaštite od grada, pod raznim vlastima, a i razne vlasti su se menjale pa nisu donele zakon. Tako da, to prebacivanje jednim ili drugim nema nikakvog smisla. Sve stranke koje su danas u parlamentu su bile u nekom trenutku vlast od 1992. godine do danas. I to prebacivanje, ko je kad šta uradio, mislim da to nije posebno važna stvar.
Mislim da je važnija stvar o tome da govorimo o terminu kad se donosi zakon, da je to kasno, da se desila velika šteta, kao što se desila 2010. godine, kao što se desila nekih ranijih godina. U načelnoj raspravi, ministar mi je rekao da se setim avgusta 2003. godine, kada je grad u Zrenjaninu pobio useve, pa i vitraž na nekoj crkvi. Moram da priznam da se ne sećam toga, ali oko toga zašto se to desilo najbolje je da pitate Gorana Kneževića, koji je tad bio gradonačelnik, a danas je vaš kolega pa će se on setiti bolje ko je tada bio kriv.
Ono što u materijalu vidim, a vezano je i za ovaj član o kome govorimo, to je izveštaj o troškovima za prošlu godinu. Ovde piše, na 14 strani, da su jedinice lokalne samouprave utrošile sto miliona dinara za nabavku tri hiljade protivgradnih raketa. Koliko se sećam, cena tih raketa 2003. godine je bila negde oko 130-140 evra. Ako je tačan ovaj podatak da je za tri hiljade raketa dato sto miliona dinara, to znači da su plaćane duplo skuplje nego što je njihova tržišna cena bila 2003. godine, a teško da je ta cena rasla. U međuvremenu, pošto su to domaći proizvodi, znači imamo i ove naše, imamo kineske i mislim da ovde ima puno razloga da se napravi jedna ozbiljna istraga ko je nadležan za to i da vidi po kojim cenama su kupovane ove rakete.
Naravno, ovo govori i o besmislu da se na tri ili četiri nivoa vlasti, da tri nivoa vlasti preuzimaju odgovornost za jednu oblast. Znači, treba da bude, potpuno se slažem sa činjenicom da ne treba da bude u MUP-u, ali potpuno sam protiv toga da postoje nadležnosti lokalne samouprave, nadležnosti AP Vojvodine i nadležnosti države Srbije u ovoj oblasti za pet miliona evra godišnje. To treba da radi jedno odeljenje u Hidrometeorološkom zavodu koje će da se bavim svim, i procenama i održavanjem radara i kupovinom novih koji su jako loši, stari, objedinjenom nabavkom raketa, kojih treba da bude 20-ak hiljada na godišnjem nivou, da bismo bili sigurni, servisom, plaćanjem ljudi koji ispaljuju te rakete, to treba da buce centralizovano i tu nema nikakve sumnje.
Prema tome, hajde malo manje da pravimo galamu oko nečega, nego da počnemo da radimo. Ja sam siguran da u Hidrometeorološkom zavodu postoje ljudi koji to mogu da organizuju na vrlo jednostavan način, bez velike rasprave o tome.

Hvala.
Ministar Stefanović ima reč.