Ne možemo a da se ne osvrnemo u prošlost. Zato što analizom prošlosti mi možemo jedino na kvalitetan način da kreiramo budućnost. Svako kome smeta analiza prošlosti pokazuje jednu veliku neodgovornost, bez obzira da li se nalazi u opoziciji ili poziciji.
Prema tome, o prošlosti moramo da razgovaramo, moramo da razgovaramo u političkom smislu da je prethodna vlast imala jedan drugi koncept uređivanja medijskog prostora. Apriori se zalagala za evropske direktive, ali nikada ih nije sprovela, zato je našla način da napravi jednu „dajrekt mediju“, jednu kuću koja će biti suštinski savetodavac svih državnih, privatnih medija, koja će finansirati kroz određene projekte. Na taj način će vršiti jedan politički uticaj od strane DS i tako uvesti jedan medijski mrak.
Sada kada dolazite u situaciju da morate da uvedete evropske direktive i jednostavno da uvedete nov set medijskih zakona koji je ova Vlada u saradnji sa EU donela i ovaj parlament to izglasao, dolazite u situaciju da zaista morate da obezbedite konkurenciju i tržišnu utakmicu, osnov da svi sa pozicije privatnog sektora i vlasništva u medijima imaju jednake šanse da se izbore na tržištu kapitala.
To je teško, ne samo kod reforme medijskih zakona, uopšte i medija i sredstava javnih informisanja. To je teško uopšte, ta tržišna utakmica za sve vrste delatnosti i za sve oblasti. Ali, u medijima je negde specifičnost veća zbog toga što su navike našeg naroda uopšte kada govorimo o odnosu sa medijima i novinarima ostale stare. Te navike govore o tome da je negde mnogo lakše uvek imati medije koji se finansiraju od strane budžeta i da odluke koje se donose se uvek pozivaju na one koji vrše vlast, a to je ono što je u stvari potreba sadašnjim setom zakona, da menjamo svest o tome kako treba da izgleda suštinski vlasnička struktura medija, odnosno kako privatni vlasnici treba da se ponašaju, pogotovo kada imaju u svom vlasništvu pisane i štampane medije.
Ono sa kog aspekta sam želela da govorim o zakonu je upravo Zakon o privatizaciji, koji je bio predmet rada Odbora za privredu, regionalni razvoj, turizam i energetiku i Agencije za privatizaciju jednom u tri meseca i podnosi izveštaj o radu i ono što smo imali prilike da čujemo i od direktora Agencije, a to je da zaista postoje veliki problemi što se tiče uopšte procesa privatizacije. Upravo zbog toga što Vlada na krajnje odgovoran način gleda da što odgovornije obavi ceo taj postupak.
Odgovornije u smislu da jednostavno postupke koje treba da sprovede sprovodi u određenim zakonski propisanim rokovima. Tako i ovaj rok suštinski nije mogao da se sprovede upravo zbog te navike naših naroda, a pogotovo onih u medijima da prvo nisu završili izveštaje koji se odnose na procenu kapitala. To je ono što nije dostavljeno Agenciji za privatizaciju u roku. Svi mediji su znali da to treba da urade, ali to nisu uradili. Uvek negde čekamo taj zadnji rok. To nije slučaj samo sa televizijom, to je slučaj sa svim privrednim subjektima, društvenim preduzećima koja su u postupku privatizacije.
Kada sam govorila imala sam određena pitanja i od strane lokalnih televizija u Srbiji kada sam putovala proteklih mesec dana, uvek su bili zainteresovani za to pitanje da li će Vlada i da li će ministarstvo i da li će Agencija sprovesti zakon? Rekla sam – Vlada, ministarstvo i Agencija će naći mehanizme na koje će ukazati da sprovede to u zakonskom roku. Onog trenutka kada su videli da tih 74 medijske kuće nisu sprovele ono što je bila njihova obaveza, sigurno je da je jedini način bio da se kroz ovo zakonsko rešenje produži taj rok, da se da jedna dodatna mogućnost da se završi taj postupak.
Na kraju krajeva, u tom produžetku roka 2000 ljudi će na određeni način iznaći mogućnost i napraviti ako treba i određene planove kako da iznađe načine i strateška partnerstva da bi olakšalo i Agenciji za privatizaciju i ministarstvu da nađu strateške partnere sa kojima će na određenim konkursima koji se budu raspisivali pronaći način da funkcionišu dalje.
Ono što smo imali prilike da čujemo u raspravi, to je, od strane opozicionih stranaka, da jednostavni oni smatraju da taj zakon treba preko noći suštinski da počne da funkcioniše do 1. jula. Ako bi on počeo da funkcioniše, praktično više od polovine ovih 74 medijske kuće bi bilo ugašeno.
Sad ja postavljam jedno logično pitanje – da li su takvi predlagači ovakvih rešenja ostali na tom evropskom putu,? Da li se oni zalažu zaista za evropske integracije u punom svom kapacitetu? Da li postoji ta prihvatljivost društva za uopšte ovakve zakone? Izvinite, ali Vlada i Ministarstvo i Agencija za privatizaciju, pa i Ministarstvo kulture pa i Ministarstvo privrede na krajnje odgovoran način su pokazali ovakvim predlozima da zaista vode računa o svakom segmentu medijskog prostora. I to je ono što treba reći.
Ali, treba reći još nešto građanima Srbije i kada se govori o taksi koja naravno i nije predlog ovog zakona, ali treba reći da su upravni odbori ti koji donose te odluke. Kao što je Upravni odbor RTS-a doneo odluku o naknadi, odnosno o taksi koju trebaju građani da plaćaju, tako treba reći da je Upravni odbor RTV Vojvodine takođe doneo tu odluku. A zašto? Zato što gleda da jednostavno funkcioniše na krajnje finansijski održiv način i jedini način na koji mogu da funkcionišu televizije, pogotovo koje su sada od strane budžeta, znači tzv. na budžetu Srbije, znači plaćaju se kao javni servisi, a to je i RTV Vojvodina i RTS, jedini način je da se uvede određena vrsta naknade, odnosno taksa.
Na kraju ono što je, gospodine ministre, ono što ste rekli da to treba više puta ponoviti, kako su reforme došle u sve sektore tako su došle i reforme u medijski prostor i te reforme jednostavno mi kao građani moramo da prihvatimo. Najteže je prihvatiti svako sa svog stanovišta. Najteže to ide u medijskom prostoru gde se nalaze novinari koji su navikli godinama na jedan vid funkcionisanja, pogotovo ukoliko su oni u vlasništvu države u jednoj malo lagodnijoj poziciji, nego oni koji treba da se bore na tržištu. Ta utakmica borba tržišta i finansiranja od strane države je potpuno neravnopravna. Ako se svi stave u istu ravan, u ravan ravnopravnosti gde treba da se bore za to tržište, onda će utakmica biti mnogo bolja, mnogo jača i donosiće kvalitetnije programe jer samo kvalitetom programa suštinski onda vlasnici medija, moći će da pokažu zaista koliko oni mogu da funkcionišu na tržištu kapitala.
Na kraju ono što sam htela još da naglasim, to je da smo negde zaboravili ovaj sporazum Srbije i Narodne Republike Kine, a u delokrugu i predlagač se formalno vi kao Ministarstvo kulture. To je da je inicijativa Narodne Republike Kine još iz 2013. godine za tim da se oforme zajednički kulturni centri u Srbiji i da jednostavno kroz ovaj sporazum se pokazuje da su opredeljenja inicijativa svih država, da li oni dolaze sa zapada, istoka, severa i juga za tim da kroz jednu kulturnu saradnju mi u stvari pokazujemo da smo poštovani krajnje kao država u tom diplomatskom smislu i da politika koju Vlada vodi tu spoljnu politiku koju vodi je zaista pohvaljena sa svih strana.
Negde je kultura uvek zaboravljeni sektor u kome i najteže sada funkcioniše pogotovo kada su u pitanju ekonomske reforme i finansijska konsolidacija i znam da imate velike pritiske, uopšte ljudi iz te oblasti zbog finansiranja. Ali, mislim da kroz ove kulturne centre koji dolaze od strane inicijative mnogih država treba iznaći načina da kroz određene projekte finansiranja se zaista pomogne našem sektoru kulture, tako da ne bih nikoga izdvojila da se ne bi naljutili, jer negde taj sektor iako je zapostavljen ali on je negde odlika toga u kom stanju se nalazi država kao što je obrazovanje, kao što je i zdravstvo jer su to na određeni način neproizvodne delatnosti, ali koje pokazuju suštinski u kom se mi stanju kao država nalazimo ali i kakve kontakte i kolike saradnje jednostavno podrške primamo od drugih država. Zbog toga mislim je jako važno da ovaj današnji sporazum ipak govorimo o njemu da se ne okrećemo samo ka tome da je odlaganje roka do 31. oktobra 2015. godine cilj ovih zakona. Jednostavno
Jednostavno je cilj da se privatizacija sprovede na jedan krajnje ekonomski, ali i socijalnoekonomski odgovoran način, da sektor javnih informisanja i medija bude sektor koji će u budućnosti zaista pokazati da evropski standardi funkcionišu u Srbiji. Za to je potrebna prihvatljivost društva i zbog toga je jako potrebno da o tome što više razgovaramo na svakom mestu i da ne podlegnemo nekim trivijalnostima, kao što smo imali u toku sednice da razgovaramo o povredama Poslovnika koji ne govore o ovoj temi na jedan krajnje odgovoran i korektan način.
Manja je šteta produžiti rok za šest meseci, nego sprovesti zakon i neke mere preko noći i naneti veliku štetu ovoj oblasti, nego je veća korist u svemu tome da na krajnje jedan odgovoran način priđemo uopšte završavanju i završetku postupka privatizacije o kojoj govorimo danas.
Zbog toga u Danu za glasanje ovaj Predlog zakona ne treba samo SNS da prihvati, nego i one stranke koje jednostavno pripadaju strankama opozicije jer time pokazuju da su zaista za taj evropski put i prihvatljivost društva i da na tome ne treba da se delimo. Hvala vam.
