Poštovani gospodine predsedavajući, gospodine ministre, uvažene kolege narodni poslanici, postupak dovršavanja privatizacije medija, koji se u potpunosti ili delimično finansira iz javnih prihoda, pomalo je nalik na onu Alibabinsku dilemu, koja otprilike glasi – ako uđeš kajaćeš se, ako ne uđeš kajaćeš se. Nije pri tome sporna činjenica da su i država i lokalne samouprave vrlo loši poslodavci, pogotovo u segmentima koje možemo nazvati prirodnim ili stečajnim monopolom.
Mediji, u principu i u načelu, ne spadaju u grupu društveno neophodnih monopolista, naravno, sa izuzetkom javnog servisa, gde smo se već manje-više složili kako urediti finansiranje usluga koje takav medij ima da pruža građanima.
Zašto sam na početku pomenula onu dilemu? Najpre iz razloga jednog opšteprihvaćenog utiska da privatizacija u Srbiji nije išla u pravcu ostvarivanja prvobitnih namera i očekivanih efekata, u svim delatnostima - u privredi, u vanprivredi, pa tako i u medijskoj sferi. Svi znamo da su se preduzeća kupovala iz razloga sasvim drugačije prirode od namera države da privatizaciju izvrši, makar javno iskazivanih namera. To se događalo dovoljno često da bi mogle biti osnovane sumnje da će se to desiti i kod privatizacije medija. Obavezujući rokovi, dati u smislu obaveze zadržavanja zatečenih programskih šema, taman bili dovoljni da se novi vlasnik spremi i obavi pripreme za neku drugu delatnost, potpuno različitu od medijske. To bi, s jedne strane, moglo imati svoju realnu ekonomsku logiku - preduzetnički duh privatnog kapitala ulaže u ono što tržište traži, a ne šta se nekome sviđa.
Dakle, imamo obavezu i svest, a najvažnije svest, da je najmanje milion razloga neophodno da se država i niži nivoi vlasti povuku iz medija, iz razloga ekonomske, a bogami posebno iz razloga političke i politikantske prirode jer su mediji, a pogotovo lokalni, bili glasila opštinskih vlasti, o čemu su već govorile moje kolege, dok su ih za to vreme finansirali svi građani. Urednici su po mišljenje odlazili kod onih koji su ih na ta mesta i postavljali. Budući lokalni spin-majstori birani su po kriterijumu savitljivosti sopstvene kičme, spremni da i sami budu spinovani. I novinari svih rangova, od pijačnih barometara pa do kolumnista, ponašali su se uglavnom slično tome, neki zato što su gledali svoja posla, bez ideje da budu voditelji u svetliju budućnost, dok su drugi, nevični novinarskom zanatu, pristajali na sve, znajući da su ionako stekli nezaslužene pozicije.
Dabome da je u tom zamešateljstvu najviše postradalo novinarstvo, ili barem ono što bi se pod tim pojmom trebalo da podrazumeva. Pozivi za gromoglasnu tišinu za slobodu medija su iz godine u godinu izazivali sve gromoglasniju gluvoću kod građana, u smislu da medijskim poslanicima daju podršku u borbi za slobodu medija, pri čemu su ih građani sasvim prozreli. Nije se tu radilo o istinskom esnafskom opravdanom zahtevu, već o pokušaju da se građani animiraju, ne bi li sve ostalo onako kako jeste, tj. da se finansiraju što duže i što više o tuđem trošku.
Mediji su još početkom 2000-ih prepušteni tržištu a da za tu ulogu nisu bili spremni, nego nisu uopšte imali ni objektivne uslove za to, pa se zato desilo da je medijsko tržište izbacilo u prvi plan najmanje dve politički modifikovane i izmutirane sorte medija. Jedne koji kobajagi dobro uspevaju da se pozicioniraju na tržištu, a u stvari su bili veoma prihranjivani i đubreni iz kuhinja od strane njihovih stvarnih finansijera, sakrivenih u dubokom bekstejdžu. Drugu kolonu su predvodile novinolike i televizolike nakaze, zloupotrebe slobode nastupanja u javnom diskursu, čija je najsramnija posledica upropašćavanje generacija mladih ljudi, kojima je nepovratno naspinovan vrednosni sistem u najgorem mogućem smislu, pogrešno nametnuta percepcija gde je život estrada u kojoj je dozvoljeno sve, pa čak i ono što pristojan svet upražnjava iza zidova, sklanjajući se od najupornijih voajera. I to je to, makar u najkraćem.
Dakle, nemam iluzije da će jedan i sto jedan zakon moći da razreši sve ovo što se, zahvaljujući medijima ili tek putem njih, direktno ili indirektno ispililo. Šteta je odavno počinjena, i to velika. Koliko će eventualno novi vlasnici se baviti onim što se zove edukativna, da ne kažem prosvetiteljska, uloga medija, pokazaće vreme. Nisam baš tu neki veliki optimista. Zato mislim da bi uloga nezavisnih regulatornih tela morala da bude opsežnija, redovnija i kvalitetnija. Biće tu još mnogo posla, ali sam sigurna da se ništa dobro desiti neće, ako se nešto barem ne započne. U tom smislu ću podržati ovaj zakonski predlog. Zahvaljujem.