Hvala lepo na iscrpnoj diskusiji sa dosta korisnih sugestija.
Dozvolite mi da krenem od stvari koja možda deluje najkontroverznija, a u stvari je definisana članom 30. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o hipoteci koji kaže da se rešenja o zabeležbi hipotekarne prodaje, koja su postala pravosnažna do dana stupanja na snagu ovog zakona, rok iz člana 18. ovog zakona noveliran je član 34. stav 6, počinje da teče od dana stupanja na snagu ovog zakona. Ono što se nije dogodilo pre toga, odnosno ono što je zaključano, pre toga se ne primenjuje, na sve buduće transakcije se primenjuje.
Ako mislite o tome da svi oni koji stupaju ili koji su stupili u dužničko-poverilačke odnose povodom hipotekarnih kredita, hipoteka je bila definisana, samo što se ovde preciziraju elementi koji definišu kako se pravno ona realizuje, prema tome mi smo u skladu sa Ustavnom odredbom da ne postoji retroaktivno važenje, ali će primena ovog zakona biti, odnosiće se na sve.
Što se tiče vaše sugestije o likvidnosti banaka, ja sam na osnovu empirije koja postoji rekao da u svetu već 20 godina postoji tendencija da banke više ne daju hipotekarne kredite tako što obezbeđuju ročnu strukturu svojih izvora i plasmana na nivou komercijalne banke, nego se u tom delu naslanjaju na krupnija finansijska tržišta, a tu je kvalitet upravljanja u svim ovim procesima presudan.
Znači, ja bih želeo samo da ne razmatramo socijalne aspekte koji su važni, ali koji moraju da se rešavaju na drugi način preko instrumenata osiguranja koje nudimo preko „En koska“, preko elemenata participacije, preko elemenata subvencionisanja kamate, itd. Na taj način se rešavaju socijalni aspekti hipoteka.
Kod banaka mora situacija da bude zdrava, jer paradoks je u tome što je čvršća zakonodavna osnova, to će banke davati jeftinije kredite.
Znači, logika je potpuno suprotna. Bankama pojačanje zakona daje mogućnost da naplaćuju manju maržu, da budu konkurentne i tamo gde važe ovi zakoni, kamate na hipotekarne kredite su od 2% do 3% na 30 godina.
Prema tome, da bismo dobili to, mi moramo da obezbedimo apsolutnu pravnu sigurnost bankama. Ravnopravnost banaka i tzv. ravnopravnost kreditora i dužnika se ovde uslovno tumači. Nisu banke te koje štampaju novac. Banke imaju obavezu prema onima koji su u banke uložili novac. Banke su samo finansijski posrednici. Prema tome, banke koje se ne odnose domaćinski prema sredstvima, prema plasmanima, su u stvari u toj breši, u jazu između njihovih poverilaca, štediša, građana, takođe, pretežno, i plasmana.
Mi želimo samo otvoreno to da priznamo i da ovim instrumentima koji se ovde nude, tj. institutima tržišta, finansijskog tržišta koji se ovde nude, ponudimo bankama mogućnost da to urade na najbolji mogući način. Da li to istovremeno znači savršenu primenu zakona? Naravno da ne. Znači, moraćemo da radimo mnogo više. Pogledajte savršeno uređena tržišta koja se u uslovima nestabilnosti cena nekretnina, nestabilnosti učešća, nestabilnosti instrumenata kojima se pokrivaju rizici, svi prolaze kroz šokove. Pogledajte količinu kredita koja je, recimo, u Americi, i banaka, da bude nacionalizovana da bi se sačekalo ozdravljenje i ponovna reprivatizacija. To su ekstremna rešenja koja kod nas verovatno ne bi naišla na odobravanje ni Skupštine, niti su predviđena zakonima.
Zahvalan sam vam za predloge, ovde konkretnih sugestija. Član koji ste citirali, da ne pominjem pogrešno broj, odnosi se u stvari na ovo preuzimanje hipoteka, koje se upravo odnosi na funkcije koje ima „En kosk“ i slične organizacije. Znači, tu nema drugih namera. To je bila namera i mi to tako čitamo. Ja, ne znam gde vi vidite nešto drugo. Ako vidite, mi smo spremni da u formi amandmana razmotrimo vaše predloge.
Znači, naša namera, namera onih koji su pisali zakon, to nisu banke, to su radne grupe koje su vodile računa o svim interesima i svim primedbama, namera je bila samo da se omogući da neko u ime i za račun nekoga upravlja tim procesima, da se banke ne bi na nivou pojedinačnih kredita, bavile tim poslovima.
Vi ste pročitali ceo ovaj član. Ja ne znam gde vi vidite tu opasnost. Samo mi kažite u čemu je problem, odnosno predložite amandman, pa ćemo to onda uvažiti.
Konačno, član 4. koji vi pominjete, koji je kod nas ovde napisan kao član 3, ne predlažu se izmene. Kod nas je on naveden kao član 3. u postojećem tekstu. To je ovaj gde postoje tačke od 1. od 6. U članu 4. toga uopšte nema, tako da mislim da tu postoji mala greška, možda u tome koji član navodite. Postojeći zakon, to se odnosi na član 3, koji ima predmet hipoteke, pa onda postoji šest slučajeva od 1 do 6 opisano koji je predmet hipoteke. Moguće da postoji tu greška u bojevima. Samo to treba da razjasnimo. Taj član se nije menjao. Ne znam koju izmenu vi želite, pa ne znam da li možemo da pogledamo, ako je opravdana. Prekasno je, da li je tako?
(Gordana Čomić, s mesta: Ne može sada.)
Takva je procedura.
Mi ga nismo menjali, pošto nismo mislili da treba da se menja. Nismo videli ništa u tome, pošto je definisano sve što je predmet hipoteke. Prema tome, nismo videli razlog da se menja taj član.
Konačno, zašto su potrebne sve ove odredbe? Zato što morate da očistite postojeću situaciju da biste išli napred. Nije normalno u zemljama sa uređenom tržišnom privredom, gde imate hipoteke koje se nalaze, hipotekarna potraživanja koja se nalaze u difoltu godinama. To je potpuno nenormalna situacija. Nenormalna je situacija da idete na vrhunsko obezbeđenje nekog plasmana, nekog potraživanja i da onda sistem u stvari priznaje da to ne može da se realizuje. To je situacija kod nas, da imate u potraživanjima prema preduzećima koja se nalaze, da ne govorimo samo o stanovima, nisu samo stanovi, 3,6 milijardi je bilo potraživanje države prema preduzećima u portfoliju Agencije za privatizaciju i 3,5 milijardi komercijalnih potraživanja. Među tim potraživanjima je bio ogroman deo koji je bio zaštićen hipotekama, a nije realizovan. To vam je pravo koje je potpuno zamrznuto.
Mi moramo ovim da odmrznemo nešto. Znači, ne rešavamo mi zamišljeni problem, nego rešavamo problem koji ne dozvoljava bankama koje su plasirale sredstva uz hipoteku da to realizuju. To je problem. Kada imate tolike milijarde nerealizovanih sredstava zbog toga što institut hipoteke ne funkcioniše, mislim da moramo da tražimo rešenja. Pomenuli ste da ćemo možda menjati to ubuduće. Verovatno hoćemo.
Treća stvar koju sam hteo da kažem, koju danas nisam pomenuo, a koja je jako važna, u Srbiji postoji s jedne strane slabost tog instrumenta, a s druge strane, preterana upotreba tog instrumenta. Nigde u svetu nisam video da se običan trgovinski kredit, koji podržava trgovinske transakcije, još povrh svega zaštiti i hipoteku, koji blokira onda asete, aktivu te firme, ne dozvoljava joj da posluje.
Znači, kod nas, u situaciji u kojoj se ne zna, onda banke u strahu previše traže rezervacija, previše traže obezbeđenja i time blokiraju ekonomsku osnovu preduzeća da se zadužuje. Ako tome dodate da plaća 5%, 6% više nego u tržišnim privredama, vi ste hendikepirali firme da budu konkurentne. Hvala.