Zahvaljujem predsedavajući.
Naime, članom 6. Predloga zakona o pretvaranju prava korišćenja u pravo svojine na građevinskom zemljištu za naknadu, predviđeni su posebni slučajevi u kojima se ne može ostvariti pravo na konverziju, odnosno kada se ne primenjuju odredbe ovog zakona.
Na ovom mestu moram pročitati deo obrazloženja odluke Ustavnog suda kojom je član 103. stav 1. Zakona o planiranju i izgradnji proglašen neustavnima, koji i te kako ima veze sa odredbom zapravo sa članom zakona na koji sam podnela amandman i gde sam predvidela brisanje stavova 2. i 3. upravo ovog spornog člana, po meni zapravo i najspornijeg člana ovog predloga zakona.
Naime, deo obrazloženja odluke Ustavnog suda glasi, ovlašćenje zakonodavnog organa da propiše uslove za konverziju prava korišćenja na građevinskom zemljištu u pravo svojine, obuhvata prema shvatanju suda i ovlašćenje da propiše i određene pogodnosti za navedenu konverziju.
S obzirom na izneto, Ustavni sud konstatuje da je zakonodavac propisujući Zakon o izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji, osporenu pogodnost kod obračuna visine naknade za konverziju građevinskog zemljišta istakao jedan interes za davanje ove pogodnosti nosiocima prava korišćenja na zemljištu, koji je zasnovan na generalnoj proceni da donošenjem ovog zakona treba da se stvori osnov, između ostalog, za proširenje kruga lica koja mogu ostvariti pravo na konverziju prava korišćenja u pravo svojine bez naknade i to je suština onoga što želim istaći, čime se omogućava privođenje građevinskog zemljišta nameni izgradnje objekata u skladu sa planskim dokumentom i istovremeno doprinosi racionalnom korišćenju građevinskog zemljišta.
Međutim, sloboda zakonodavca da utvrdi postojanje javnog interesa, zadavanje pogodnosti kod obračuna visine naknade za konverziju prava korišćenja na građevinskom zemljištu ne znači da država na osnovu svoje slobodne procene može donositi zakon po sopstvenom nahođenju, kojim bi proizvoljno propisala navedene pogodnosti, već je zakonodavac ograničen Ustavom, itd, navodi se u odluci Ustavnog suda od 2013. godine kojim je neustavnim oglašen član 103. stav 1. Zakona o planiranju i izgradnji.
Predvidela sam ovim amandmanom brisanje članova 2. i 3. iz sledećih razloga, stava zapravo 2. i 3, zato što predloženi ovako kako jesu nisu ništa drugo do protivustavni.
Potpuno osnovano može se postaviti pitanje njihove ustavnosti i kada bi se postavilo pitanje njihove ustavnosti, bili bi oglašeni neustavni? Aamandman se nije prihvatio, već je odbijen. Postiže se u suštini sledeće. U prikrivenom obliku, kao što sam rekla, dakle, u potpuno prikrivenom obliku, na ovaj način, na način kako je to formulisano, zapravo, upravo se uvodi mogućnost kupcima preduzeća iz privatizacije da steknu pravo na građevinskom zemljištu bez naknade, a što je upravo predmet ocene Ustavnog suda, čiji sam deo obrazloženja i pročitala.
Ovde je zapravo suština u tome da je ista mogućnost predviđena za sva preduzeća koja su kupljena pre stupanja na snagu Zakona o planiranju i izgradnji, da kupci preduzeća iz privatizacija, kada plaćaju kao naknadu za konverziju, imaju pravo da im se od vrednosti zemljišta odbije plaćena vrednost imovine prilikom privatizacije i takvo rešenje nije ništa drugo do neustavno, i to neustavno rešenje zapravo ostaje u ovako sadržanoj predloženoj odredbi zakona. Zahvaljujem.