Pročitaću vaš amandman: „U članu 40. stav 5. nakon reči: „u Republici Srbiji“ dodaje se zapeta“. Ako želite da razgovarate o zapetama, nemam ništa protiv. Izvolite.

Ta zapeta je kao hrast, gospodine Arsiću. I ja se nadam da ćete mi dozvoliti da obrazložim ovde taj jedan svoj stav, gospodine Arsiću.
Pazite, tu nam je u gostima gospođa Mihajlović. Razgovaramo o Predlogu zakona. Neki amandmani su prihvaćeni. Neki nisu. Ali kako, gospodine Arsiću, kao narodni poslanik, da ne postavim jedno pitanje povodom ovog amandmana na ovaj Predlog zakona ministarki koja je nadležna i za ovo pitanje hrasta, gospodine Arsiću? Ja sam vas pitao zato što ste vi ovo proglasili cepanicom. A ja vama kažem, i gospođi Mihajlović, da je ovo dobro šest vekova star hrast. Nije mogao da bude sačuvan. Vekovima stara rimohrišćanska bazilika nije mogla da bude sačuvana. Pa, šta mi radimo sa kulturnim dobrima, poštovana gospodo? Jel ovde u Skupštini to treba da zavredi našu pažnju, gospodine Arsiću, ili ne? Nego, kada se pomene kulturno dobro, vi isključite mikrofon. Kao što to povremeno radi i gospodin Bečić, gospodine Arsiću.
Ja vas molim da se uključite u raspravu povodom ovog amandmana, da branite ministarku Mihajlović ako smatrate da treba, a ako ne, da ministarka kaže ne samo zašto je zatrpana bazilika, jer fotografije, gospođo Mihajlović, koje ste pokazali, nisu dokaz. Mi smo vama predali dokaze da je zatrpana, a ovde ja imam dokaz da je uništen šest vekova star hrast. Pa kako, poštovana gospodo, taj koji je projektovao taj drum nije mogao tokom projektovanja, pripreme glavnog projekta, da predvidi da se to nalazi, da se zaštiti ono što je vredno, da se napravi neka vrsta revizije, što ne mora mnogo ni da košta, poštovani gospodine Babiću. Pa zar ne možemo da se dogovorimo, makar u Skupštini, da štitimo naša kulturna dobra? Sva kulturna dobra, a ne da ih sečemo, zatrpavamo, urušavamo, a onda da pričamo kao da smo ih konzervirali, gospodine Arsiću. Nismo. To moramo da čuvamo. Hvala.

Gospodine Pavićeviću, nemam ja potrebe da branim ministra dr Zoranu Mihajlović, zato što ona ume sama da se brani.
Ono o čemu moram da se staram jeste primena Poslovnika.
Član 106. kaže: „Govornik može da govori samo o tački dnevnog reda o kojoj se vodi pretres“. Imate Predlog zakona, imate amandman na član 40, kojim se dodaje zapeta. „Niko ne može da prekida govornika niti da ga opominje, osim predsednika Narodne skupštine, u slučajevima predviđenim ovim Poslovnikom“. Ništa od svega toga nisam prekršio.
Dalje: „Za vreme govora narodnih poslanika ili drugih učesnika u pretresu, nije dozvoljeno dobacivanje, odnosno ometanje govornika na drugi način, kao i svaki drugi postupak koji ugrožava slobodu govora“. Niko vam od poslanika nije dobacivao. Ja sam vas pustio, čak sam i svesno kršio Poslovnik, pa ste umesto dva minuta govorili četiri.
A sada bih vas podsetio i na član 109, koji kaže: „Opomena se izriče narodnom poslaniku koji je prišao govornici bez dozvole predsednika Narodne skupštine, koji govori pre nego što je zatražio i dobio reč, koji i pored upozorenja predsednika odnosno predsedavajućeg Skupštine govori o pitanju koje nije na dnevnom redu“.
Gospodine Pavićeviću, bio sam izuzetno tolerantan i neću sada da vam izreknem opomenu. Čak, štaviše, smatram da sam ja zaslužio opomenu, ali to će morati neki drugi predsedavajući da uradi, što sam vas pustio da govorite četiri minuta, umesto dva. Ali vas molim zato, ubuduće, da se pridržavate Poslovnika u onim okvirima. Ja prihvatam i vašu političku borbu i temu dnevnog reda, ali, nekako to uskladite, molim vas.
Reč ima po Poslovniku narodni poslanik dr Aleksandar Martinović.

Zahvaljujem se, gospodine Arsiću Povređen je član 107, koji govori o dostojanstvu Narodne skupštine.

Vi ste lepo obrazložili da su povređeni članovi 106. i 109. Ja govorim o povredi člana 107. Prvo, hrast, sam po sebi, je drvo, biljka ne može da bude kulturno dobro. Drugo, ministarka Mihajlović je ponudila validne dokaze da ta famozna bazilika je konzervirana i da je zaštićena od svih građevinskih radova koji se na toj deonici puta izvode.

Želim da podsetim uvaženu gospodu Pavićevića i njegovog stranačkog šefa Živkovića da je i ova Skupština takođe jedno kulturno dobro. Petog oktobra 2000. godine, ovo što se sada zove Dom Narodne skupštine zvalo se Savezna skupština. E, u tu Saveznu skupštinu, ne znam da li ste vi tada bili gospodine Pavićeviću, ali gospodin Zoran Živković je sigurno bio, upala je masa ljudi, zapalila je, odnela je mnoga kulturna dobra iz ovog zdanja koje je podignuto 1936. godine. Gradnja je počela još za vreme života kralja Aleksandra Karađorđevića. Nažalost, zbog toga što su ga ustaše ubile u Marseju 1934. godine, nije uspeo da doživi da vidi završeno zdanje, ali su zato gospoda iz DOS-a uspela 5. oktobra 2000. godine da temeljno spale i da opljačkaju vrlo značajnu kulturnu baštinu iz perioda Kraljevine Jugoslavije, tako da, kada pokazujete to malo drvce…

Vreme, kolega Martinoviću.

…tog hrasta, verujte mi, mnogo značajnija kulturna dobra je odneo vaš šef stranke, nego što je to parče hrasta.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Zoran Živković, po Poslovniku.

Član 103. ste povredili, predsedavajući, što ste dopustili prethodnom govorniku da zloupotrebljava institut povrede Poslovnika, čak nije to ni zloupotrebio kao repliku, nego kao jednu malu neuku tribinu za iznošenje apsolutnih neistina. Tako da je trebalo da ga prekinete i da ga vratite u red, tamo gde je i mesto.
(Zoran Babić, s mesta: A nije paljena Skupština?)
Par objašnjenja, sada kad sam već dobio reč. Gospodin Pavićević je za ovaj hrast rekao da je dobro, a ne kulturno dobro. To treba razlikovati i to se iz poznavanja prirode i društva uči, znači to je osnovna škola.
(Aleksandar Martinović, s mesta: Rekao je – kulturno dobro.)
Druga stvar, kulturno dobro, naravno, jeste i ovo zdanje i treba ga poštovati, 5. oktobra 2000. godine, na koji sam ponosan, bio sam, naravno, prisutan ovde, niko iz DOS-a nije spaljivao ovo zdanje, niti je krao, primećeni su neki ljudi, neki debeli, neki sa izraženim atributima na licu, koji su palili, odnosili džakove i ne znam šta, ali to nisu bili ljudi koji su pripadali DOS-u. To je istorijska istina koju svi znaju.
(Aleksandar Martinović, s mesta: Kome su pripadali?)
Nakon toga, donacijom grčke Vlade pre svega, ali i donacijama sa drugih mesta, ovom zdanju je vraćen sjaj koji je imao odavno. Prema tome, niko nije imao program niti ideju da spaljuje ovo zdanje, niti će to ikad biti i po tome se razlikuju demokratske snage od kvazi naprednih radikala.

Gospodine Živkoviću i gospodine Martinoviću,  pokušavam da ovu sednicu održim u onim okvirima Poslovnika, i kada je član 103. i kada je član 107, koji ste i jedan i drugi, kolege poslanici, istakli kao da sam povredio predsedavanjem, tako da bih ja zamolio i kolegu narodnog poslanika Zorana Babića, kao šefa poslaničkog kluba, i kolegu Zorana Živkovića, kao predsednika Nove stranke, da disciplinuju svoje poslanike, inače ću morati da primenim odredbe člana 112. Poslovnika o radu Narodne skupštine.
Reč ima ministar dr Zorana Mihajlović. Izvolite.

Vezano za amandman, pre svega zbog građana Srbije a i zbog svih ostalih poslanika. Jeste ovo jedan od amandmana koji je prihvaćen, a ono što je prihvaćeno i promenjeno u članu 40. zakona, a u odnosu na amandman koji ste vi stavili, jeste upravo u članu 40. stav 5. nakon reči: „u Republici Srbiji“ dodaje se zapeta. Dakle, mi smo dodali tu zapetu i to je razlog zašto je ovaj amandman prihvaćen. Nije jedini ove vrste. Većina amandmana koja je došla od narodnih poslanika su tehničke prirode. Hvala lepo, ali da se samo zna šta je bila priroda amandmana.
Što se tiče i hrasta i bazilike, ja snosim potpunu odgovornost i zadovoljna sam što su ti problemi rešeni, nakon više od dve godine nerešavanja. Drago mi je što se nastavlja rad na autoputevima, drago mi je što ćemo rešiti pitanje kamenorezačke radnje i drago mi je što ćemo imati i Koridor 10 i Koridor 11. To jeste u interesu razvoja ove zemlje.