Pošto imamo punu listu, samo da vidim redosled.
Ipak, reč ima ministar Verbić.

Poštovani poslanici, moram da reagujem na ovakve komentare, na akademsku zajednicu. Da sam profesor univerziteta, ja bih prosto bio na neki način uvređen ovakvim izlaganjem, jer ne mogu da verujem da univerzitetska zajednica ne može da izađe na kraj sa problemom broja ispitnih rokova. Jer, ako nešto treba da uređuje, samostalno, samostalna visokoškolska institucija, onda je to između ostalog i način kako će ispitivati znanje studenata.
Tako da mislim da je ovo prava mera. I ako želimo da podignemo kompetencije, svih učesnika u visokom obrazovanju, onda treba da podignemo i odgovornosti. A mi zaista želimo da univerziteti budu što više integrisani, da što više donose odluke koje se tiču nastavi i mislim da je ovo pravi put.

Zahvaljujem, gospodine ministre.
Reč ima narodni poslanik dr Ljubiša Stojmirović.

Poštovane koleginice i kolege, pa na ovom primeru vidimo da svako od nas ima različito mišljenje kako o drugim stvarima, tako i o ovom slučaju. Nemam ništa protiv toga što kolega predlaže minimalni broj, odnosno maksimalni ili neku granicu između minimuma i maksimuma, to je njegovo pravo i to nije nikakav problem.
Mislim da nije nikakva greška to što je ministarstvo odlučilo da prenese odgovornost na fakultete, odnosno univerzitet, jer imali smo do sada slučajeve da početkom školske godine i u drugim terminima dođe do protesta studenata koji traže da imaju još jedan ili dva ispitna roka. Da li je to bilo na svim fakultetima? Pa, nije, na nekim fakultetima nije bilo takvih protesta. Samim tim što će to sada sami fakulteti sada određivati i univerziteti, biće mnogo lakše. Nisam sreo nijednog studenta koji mi se žali na veći broj rokova, svi se uglavnom žale što ima malo rokova.
Mislim da treba da izađemo u susret studentima, da im omogućimo da kroz više rokova lakše regulišu svoje ispitne obaveze, a mi koji radimo u obrazovanju trebamo svojim ličnim primerom da se potrudimo da ta deca izađu sa fakulteta sa dovoljnim i kvalitetnim znanjem koje će moći da primene sutra u praksi, a da se toliko ne sekiramo da li će biti četiri, pet, šest, ili ne znam koliko ispitnih rokova.
Evo, sada da budem iskren, kada bi mene neko pitao, da odredim koliko će biti rokova, normalno mogao bih da kažem neki broj, nije to problem, ali sam ne bih bio zadovoljan sa onim što sam predložio. Jer, različiti fakulteti imaju različite potrebe. Mislim da je ovo dobar potez ministarstva, da prenese, da delegira odgovornost na fakultet, a praksa će pokazati da li smo bili u pravu ili nismo. Hvala.

Zahvaljujem se.
Reč ima narodni poslanik dr Aleksandar Martinović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, ja se apsolutno slažem sa vašim obrazloženjem zašto ste odbili amandman gospodina Janka Veselinovića.
Ono što mi nije do kraja jasno, a kada je reč o intencijama podnosioca ovog amandmana, da li se on zalaže za etatizaciju univerziteta, odnosno visoko školskih ustanova ili se zalaže za afirmaciju principa autonomije univerziteta.
Moje mišljenje je da je predlogom zakona, koji ste vi obrazlagali, Vlada išla za tim da se afirmiše princip autonomije univerziteta, odnosno da se afirmiše princip autonomije visoko školskih ustanova.
Taj princip, između ostalog, podrazumeva i pravo koje do sada nije postojalo, dakle pravo samih visoko školskih ustanova da odrede broj ispitnih rokova.
Ja mislim da je to potpuno u redu. Time je autonomija univerziteta, da kažem, zaokružena u potpunosti.
Postavlja se pitanje – zašto bi uopšte država intervenisala u ovu materiju broja ispitnih rokova.
Dakle, ja ne vidim ni jedan razlog da se zakonom propisuje broj ispitnih rokova. Ako bismo išli tom logikom da se zakonom propisuje broj ispitnih rokova, kao što je sada slučaj, formalno-pravno je to moguće, nije sporno, ali ako bismo tom logikom da se zakonom propisuje broj ispitnih rokova, onda bismo zakonom mogli da propišemo i npr. broj studenata, koji svaki fakultet može da upiše, bilo budžetski, bilo samofinansirajući.
Onda bi se postavilo pitanje - gde bi nas to sve odvelo i šta bi ostalo od te autonomije univerziteta, za koju valjda svaki onaj, ko je nekad bio student, ili ko još uvek radi na univerzitetu i koji ima neke emocije prema univerzitetu, za taj princip treba da se zalaže?
Ono što mislim da je dobro u ovom rešenju, to je da će sada fakulteti, odnosno univerziteti, odnosno ja bih voleo da to tako bude, da kada je reč o broju ispitnih rokova, da se pred početak svake školske godine dogovaraju sa studentskim udruženjima, koja postoje na svakom univerzitetu, odnosno na svakom fakultetu, o tome koji je optimalan broj ispitnih rokova za tu školsku godinu.
Onda ćemo upravo da izbegnemo ovu situaciju o kojoj je govorio gospodin Veselinović, a to je da imamo, možda je teško reći, proteste studenata, ali neko nezadovoljstvo sa brojem ispitnih rokova.
Dakle, kada se univerziteti, odnosno fakulteti, tj. rukovodstvo univerziteta odnosno fakulteta, dogovore sa reprezentativnim udruženjima studenata o broju ispitnih rokova, onda ćemo, ja sam siguran potpuno da izbegnemo masovno nezadovoljstvo studenata sa brojem ispitnih rokova.
Naravno uvek će biti pojedinačnih slučajeva studenata koji su nezadovoljni brojem ispitnih rokova, ali nekog masovnog nezadovoljstva sigurno neće da bude.
Dalje, mislim da je ovo rešenje iz Predloga zakona dobro i zbog toga što se neguju specifičnosti pojedinih visoko školskih ustanova.
Dakle, nije isto kada imate visoko školsku ustanovu koja se bavi društvenim naukama, koja se bavi prirodno-matematičkim naukama, tehničkim naukama, medicinskim naukama itd.
Gospodin Veselinović je govorio o tome da treba postoji dualno obrazovanje i na univerzitetima. Treba da postoji, ali činjenica je da mi do sada taj princip dualnog obrazovanja, kada je u pitanju visoko-školski sistem u Republici Srbiji, nismo implementirali do kraja.
Da budemo potpuno iskreni, i gospodin Veselinović i ja, obojica smo pravnici, obojica smo završili, ako se ne varam isti pravni fakultet, pa nismo nešto mnogo praktikovali praktičnu nastavu ni on ni ja.
Ja mogu da kažem u svoje ime, vrlo malo jesam, ali čini mi se ne baš u nekoj velikoj meri.
Mislim da bi upravo ovakvo određivanje broja ispitnih rokova išlo za tim da se omogući studentima da imaju mnogo više praktične nastave nego što je to do sada bio slučaj.
Potpuno se slažem sa tim da studenti treba da pored teorijskog obrazovanja, da im se ostavi dovoljno prostora i za praktičnu nastavu, ali mislim da rešenje iz Predloga zakona, takvom dualnom visokom obrazovanju apsolutno ne stoji na putu.
Još jedna stvar, i time ću da završim. Rešenje iz Predloga zakona je dobro i zbog toga što imamo, u poslednjih nekoliko godina, sve veći broj studenata koji jednostavno ne žele da budu na teret svojih roditelja.
Ima mnogo vredne i pametne dece koja se školuju na našim univerzitetima i na našim fakultetima, bez obzira da li su državni ili su privatni, koji rade, koji su u radnom odnosu i koji će sada lakše moći svoje obaveze na univerzitetima, odnosno fakultetima, pa i kada je u pitanju polaganje ispita da usklađuju sa svojim, uslovno rečeno, vannastavnim obavezama.
Naravno, ja zaista, bez ikakve namere ne ulazim u dnevnu političku polemiku sa gospodinom Veselinovićem, oko toga smanjili ste plate, penzije, kako će jadni studenti itd.
Ono što su moja iskustva, to je da ima mnogo studenata koji se sami bore i da završe fakultet, a istovremeno da uz fakultet obezbede i neka novčana sredstva, odnosno da obezbede sami, ako su npr. u poziciji samofinansirajućih studenata da obezbede finansijska sredstva iz kojih će se školovati. I nisu na teretu svojih roditelja.
Ima, naravno, i one razmažene dece koja očekuju, ne samo da im roditelji daju novac nego da maltene umesto njih završe fakultete, ali takve razmažene dece uvek je bilo i uvek će biti.
Ono što mene ohrabruje to je da ima mnogo studenata koji se zaista lavovski sami bore i da završe fakultet a istovremeno i da uz fakultet se radno angažuju i da na taj način obezbede sredstva i za svoje školovanje i za džeparac i za plaćanje stana itd. itd.
Dakle, mislim da je ovo rešenje dobro iz čitavog niza razloga i dobro je što niste prihvatili amandman gospodina Veselinovića i što ste ostali dosledni u odbrani ovog principa autonomije univerziteta, jer ponavljam još jedanput, omogućavanje univerzitetima odnosno fakultetima da sami odredbe broj ispitnih rokova.
Ja pretpostavljam i želim da se to desi u dogovoru sa studentskim udruženjima. Mi ćemo tu građevinu koja se zove jedan autonoman i slobodan univerzitet, da završimo do kraja.

Zahvaljujem se, gospodine Martinoviću.
Ima puno prijavljenih za reč.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Marković.

Zahvaljujem.
Predsedavajući, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, moram da priznam da su kod mene sada prisutna pomešana osećanja, s jedne strane, zadovoljan sam što je predlagač amandmana počeo konačno da obrazlaže i da brani svoje amandmane, to nije bila praksa poslednjih dana. Verovatno je prevazišao izvesne strahove i to je ono što je dobro.
S druge strane, nisam zadovoljan činjenicom da je samostalni poslanik opet izlazio iz okvira dnevnog reda, opet pričao o stvarima koje danas nisu tačka dnevnog reda, spominjao je efikasnost Vlade, da li je ona efikasna ili nije efikasna. Ja se slažem da je danas predlagač amandmana efikasan u određenim disciplinama, ali nećemo sada o tome.
U svakom slučaju predlažem da se odbije ovaj amandman iz svih onih razloga koje smo čuli i od prethodnih govornika.
Postavljam pitanje – kome smeta autonomija univerziteta? Zašto bi nekom to smetalo? Zar to nije civilizacijska tekovina? Zar to nije ono za šta smo se borili? Zar to nije tekovina moderne, pravne države, uređene države?
Ja sam polazio od pretpostavke da profesor fakulteta, doktor nauka, deli ove stavove.
Iz svih ovih razloga predlažem da odbijemo ovaj amandman. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik dr Vladimir Orlić.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Predlažem da se ne bavimo baš predugo ovom diskusijom, a pitanje koje se tiče ovog amandman i ostalih amandmana na temu ovog zakona jeste interesantno. Ako ne zbog drugog razloga, onda utoliko što, čini mi se, koliko imamo predloženih amandmana na ovaj zakon, toliko imamo i nekih različitih viđenja i različitih mogućih rešenja. Bezmalo, svako ima neki sopstveni predlog kako bi ovo pitanje trebalo urediti.
Pored predloga koji se nalazi u predloženom tekstu zakona, imamo tako i predloge da se zadrži prethodno rešenje iz postojećeg zakona, znači ono prethodno se odnosilo na fiksno četiri roka, da se uvede fiksni broj od pet rokova, sa tačno preciziranim periodima održavanja, zatim četiri roka ali da može da se dopuni sa još eventualno dva, u skladu sa samostalnom odlukom visokoškolske ustanove ili pet rokova, ali da sama ustanova određuje kada bi se oni organizovali. Na kraju imamo i ono što smo čuli malo pre.
Različita viđenja, možemo mi da razgovaramo o njima danas. Ja ću se prvo u jednoj rečenici složiti sa svim što su iznele kolege, a tiče se autonomije univerziteta. To ima svoj smisao i verujem da će to, ako bude hteo pošteno da stavi ruku na srce, potvrditi svako. Svakako da ima svoj smisao, a ono što smo čuli malo pre, apsolutno nije služilo ničemu drugom do prilici da se ponovo podigne glas, povisi ton i da se iskoristi ona kovanica – neefikasna Vlada. Da se ne lažemo, to je bilo to, i dubljeg smisla u tome nema.
Ja sam uveren da će i onaj ko je te reči upotrebio od njih da odustane, i to svojom voljom, vrlo rado. Zašto? Sam je doveo pitanje neefikasnosti u vezu sa brojem ispitnih rokova koji se omogućava. Ako je tako, ako je neefikasan onaj ko pruža mogućnost za veći broj ispitnih rokova, mogu da konstatujem da je, čuli ste malo pre šta su sve predložena rešenja, sa ovim svojim rešenjem onda ispao najneefikasniji od svih predlagača amandmana, a ja sam siguran da se on neće složiti sa takvim epitetom. Hvala.