Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Vojislav Vujić. Izvolite.

Uvaženi predsedavajući i gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, sva tri zakona koja su danas na dnevnom redu imaju veze sa programom Jedinstvene Srbije i naravno mi iz Jedinstvene Srbije ćemo podržati sva tri zakona.
Gospodine ministre, jednom prilikom ste rekli da je za radnike u Srbiji najveći stres kada ostanu bez posla ili kada ne primaju platu. Ja samo dodajem na tu vašu konstataciju i slažem se sa njom da možda je još veći stres onima koji nemaju nikakav posao. Ministarstvo za rad poklanja veliku pažnju bezbednosti na radu i ovaj danas zakon je dokaz za to, ali u praksi i na terenu ono što se razlikuje od ovog zakona i sami ste svesni, su u stvari sa kojima se svi ovde ne slažemo.
Namera ovog zakona je da radnik na svom radnom mestu bude apsolutno siguran, obezbeđen, da se zna šta je šteta na radu, ko plaća nastalu štetu i kako se sprečava. Zbog ovog dobrog zakona, ponavljam, mi iz JS daćemo podršku.
U segmentu bezbednosti na radu veliku ulogu imaju inspekcijske službe i pre svega, neophodna je jedna preventiva, zato što u budućnosti može da smanji veliki broj nastalih troškova. Potrebno je da se unapred uloži kako bi se sačuvalo ono najvažnije, a to su život i zdravlje tih radnika i ljudi.
Pročitao sam da je i direktorka Uprave za bezbednost, danas ovde prisutna sa nama, jednom prilikom navela da u otklanjanju stresa veliku ulogu ima razgovor poslodavca i zaposlenog i 100% ste u pravu. Ja samo hoću da dodam da, nažalost, toga u Srbiji ima vrlo malo, retke su te kompanije. To možemo da vidimo u nekim američkim filmovima. Obzirom da ja dolazim iz jednog turističkog mesta gde je taj tim bilding prisutan, iz Vrnjačke banje, gde te firme koje su ozbiljne dolaze sa svojim radnicima, imao sam priliku da vidim kako to izgleda i to je odlična stvar. Ali, ponavljam, takvih situacija u Srbiji, nažalost, ima vrlo malo.
Jedan moj predlog bi bio da bi mogli da uradimo jednu dobru analizu i da proverimo šta to inspekcije koje se ovom tematikom bave rade na terenu. Predlažem da uradimo jednu analizu da znamo koliko radnika radi u javnom sektoru, koliko ih radi u realnom sektoru, koliko ih radi u tim kompanijama iz filmova o kojima smo pričali, koliko ih radi a da uopšte nisu prijavljeni, znači, taj rad na crno, a koliko ih ima da nigde ne rade. Takve analize sigurno mogu da nas uplaše, ali ja vam predlažem da ih uradite, jer bi one trebalo da se poklapaju sa izveštajima inspektora koji se nalaze na terenu. Ja bih voleo da i mi jednom prilikom dobijemo neki sličan izveštaj, da možemo da uporedimo šta je to što vi sa ovim dobrim zahtevom od njih zahtevate, šta je to što treba da bude njihova sfera interesovanja i na terenu, a šta je to što oni vama dostavljaju u papiru.
Ne bih da citiram predstavnike sindikata, jer ih ima 22 hiljade i svi kažu da se zalažu za prava radnika. Samo bih da kažem da iz sredine iz koje ja dolazim, bez obzira na sve te urgencije silnih sindikalnih vođa, ljudi uglavnom rade za minimalni lični dohodak, sretni su ako ga imaju, a ima onih koji, nažalost, nigde ne rade.
Jedan od primera koji je možda specifičan, a tiče se bezbednosti na radu i ove materije, jedno JKP iz Vrnjačke Banje, zove „Borjak“ i bavi se uređenjem gradskog zelenila. Postavlja se pitanje kako možemo da kontrolišemo njihovu bezbednost na radu ako su jedini koji moraju da održavaju najlepše parkove u Srbiji, u Vrnjačkoj Banji, a nisu prijavljeni na penziono i zdravstveno osiguranje? Tu se ne dovodi samo u pitanje bezbednost na radu tih radnika, nego po pravu koje im sleduje i bezbednost njihovih porodica, obzirom da nisu osigurani.
Zamolio bih ministra da obrati pažnju na to i ukoliko bude u mogućnosti, da nam sa svojim stručnim službama da neki predlog i rešenje kako da izađemo iz tog nastalog problema, koji se pre svega desio nemarom nekih rukovodioca koji su godinama unazad vodili ta javna preduzeća. Kao po pravilu u Srbiji, niko od njih nikada nije odgovarao, a i danas je ostalo 250 radnika koji bez osiguranja rade.
Nije ni poslodavcima lako da svaki put ispoštuju sve uslove o bezbednosti na radu, zato što i oni rade u nekim turbulentnim vremenima. Svesni smo činjenice šta je svetska ekonomska kriza uradila velikim sistemima, a ne samo tim malim poslodavcima. Ali, moramo da se borimo da napravimo razliku između onih poslodavaca koji se na uštrb neprijavljenih radnika i umanjene njihove bezbednosti na radu drastično bogate i onih koji se bore da bi sačuvali ta preduzeća i koliko-toliko ta radna mesta za te radnike koji u njima rade.
Još jednom vam čestitam na tom dobrom zakonu. Želim da skrenem pažnju svima da je zadatak svih nas koji se bavim politikom, da bi vama koji donosite ovakve zakone, a pre svega radnicima, bilo lakše da se borimo da u ovom ambijentu otvaramo nova radna mesta tako što ćemo da dovodimo investitore. Dobar primer je ono što se desilo pre dva dana u Jagodini, gde su premijer Aleksandar Vučić, ministar spoljnih poslova gospodin Ivica Dačić, ambasador Italije i predsednik Skupštine grada Jagodine gospodin Dragan Marković Palma, otvorili još jednu u nizu fabrika u industrijskoj zoni u Jagodini. Zašto je to bitno? Zato što otvaranjem novih radnih mesta i one radnike koji nemaju hrabrosti da prijave svoje poslodavce ili da se sklone sa tog mesta na kojem im je ugrožena bezbednost na radu, a nemaju drugu alternativu, ovako svima njima indirektno i direktno pomažemo.
Mi iz JS, ponavljam još jednom, zalažemo se za prava radnika i to će biti taj još jedan dodatni momenat da glasamo za ove zakone koje ste danas izneli ovde ispred nas.
Drugi zakon je Predlog zakona o uslovima za upućivanje zaposlenih na privremeni rad u inostranstvu i njihovoj zaštiti. Rekli ste nam danas, ministre, na početku, da tačnu evidenciju koliko ih ima i gde se nalaze nemamo. Jedan od podataka koji smo dobili u materijalu da ih samo u Ruskoj Federaciji ima negde oko 15 hiljada koji rade na crno, ali to ne možemo da potvrdimo jer se veliki broj uglavnom tamo nalazi na nekim turističkim vizama i to su ograničeni vremenski rokovi koliko tamo mogu da ostanu. Ali, činjenica je da oni svi tamo rade.
Bili smo svedoci raznih prevara koje su doživeli naši radnici koji su na rad u te zemlje odlazili putem nekih poslodavaca koji su to zloupotrebili. Znamo, malopre ste naveli neke primere koliko je bilo onih koji su stradali, a da nikakva prava nisu mogli da ostvare. Zato je dobro što ovaj zakon iz 1998. godine konačno upodobljujemo sa stanjem na terenu, sa jednom realnom slikom. Siguran sam da će se bar nešto na bolje promeniti u narednom periodu.
O ovom zakonu ste sasvim dovoljno podataka izneli, tako da ne bih da ponavljam ono što ste već rekli.
Želim da napomenem da je pred nama i zakon o potvrđivanju Konvencije o nadležnosti, neredovnom pravu, priznanju izvršenja odluka i saradnji u materiji roditeljske odgovornosti i mera za zaštitu dece. Svakako, rekao sam, mi se zalažemo za ovakve konvencije i nju ćemo isto podržati.
Ako mi dozvolite, predsedavajući, samo malo ću skrenuti sa teme, a opet ima veze sa ovom konvencijom i ima veze sa decom. To je situacija u kojoj želim da pohvalim i ovde prisutnog ministra, situacija u kojoj želim da pohvalim Vladu Srbije i sve građane Srbije, koji su u ovoj situaciji gde imamo veliki talas emigranata koji dolazi u Evropu, možda bez nekih zakona i nekih velikih zakonskih obaveza, pre svega iz nekog morala i lične etike, dali sve od sebe da pokažemo svetu jednu pravu sliku, sliku Srbije i kako se to na terenu zalažemo i borimo upravo za ono što danas predstavlja ministar i ministarstvo koje je predložilo ove zakone.
Još jednom ponavljam, mi iz JS ćemo podržati sva tri zakona. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar Vulin. Izvolite.

Zahvaljujem se svim prethodnim govornicima na pažljivo pročitanim predlozima i na velikom trudu koji su uložili.
Evo samo nekoliko odgovora na konkretna pitanja.
Što se tiče preduzeća koja ste pomenuli, to ćemo odmah proveriti, to je apsolutno nedopustivo. Bez obzira da li je u pitanju javni sektor ili privatni sektor, nama je to potpuno isto, ne može da se radi ne prijavljeno. Odmah, i vrlo brzo ćete dobiti konkretne rezultate.
Inspekcija rada je u proteklih osam meseci izvršila 39.609 raznih inspekcijskih nalaza. To je u odnosu na 2013. godinu povećanje za 29%, a u odnosu na 2014. godinu povećanje za 16,5%. I te kako vodimo računa upravo o toj ulozi, i da to daje rezultate, takav pristup i takav rad.
Naime, u prvih devet meseci 2015. godine, na radu na crno je zatečeno 10.401. lice. Od toga 6.183. lica su odmah prijavljena na osnovu rešenja inspekcije rada. Dakle, to je naš način, osim, naravno, borbe za bolji privredni ambijent, naravno, bolja zakonska rešenja, niža poreska stopa, sve ono što je jednoj državi na raspolaganju, ali evo govorim konkretno iz domena Ministarstva rada, za šta smo mi zaduženi. Dakle, možete da merite koliko ljudi je zaposleni, koliko ljudi je zatečeno da radi na crno i koliko je bilo inspekcijskih nadzora. Dakle, to je naš način i nema diskriminacije. Mi ulazimo u javna preduzeća i privatna preduzeća, pogotovo što je nama bezbednost i zaštita na radu beskrajno važna. Mi smo u prvih osam meseci izvršili 13.291 inspekcijski nalaz iz oblasti bezbednosti i zaštite na radu. To je suštinski važno.
Kao što sam već rekao, to je nešto nad čime svi treba da se zamislimo, 40% svih smrtnih povreda na radu nastupa iz rada na crno. Neobučen radnik, neopremljen radnik, to je nesreća koja samo čeka da se desi. Mi se naravno borimo protiv toga i inspekcijskim nalazom i preventivom na svaki način, ali to je nešto u čemu mora da nam pomogne čitavo društvo i tu je uloga i sindikata i poslodavačkih organizacija.
Naravno, suštinski ste potpuno u pravu. Dok se situacija na tržištu rada ne izmeni tako da je manja ponuda radne snage, nego što je potreba, nažalost sada zaista nije slučaj, vi ćete uvek imati taj nivo straha.
Ovaj zakon i ova rasprava, sve ovo je način da kažemo našim građanima - obratite nam se, kada imate problem, obratite nam se i zbog toga nećete stradati. Imajte poverenja u svoju državu. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine ministre,
Reč ima narodni poslanik Ljiljana Kosorić. Izvolite.

Zahvaljujem.

Uvaženi predsedavajući, gospodine ministre sa saradnicima, kolege i koleginice, danas na dnevnom redu imamo tri zakona koji definitivno regulišu problematiku iz svojih oblasti i zato će poslanici SPO i DHSS podržati ova zakonska rešenja i glasati za njih.

Prvi je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o bezbednosti na radu. Ja moram na početku istaći pravilo da svaki dinar uložen u bezbednost i zdravlje na radu višestruko se isplati, kako za radnika i porodicu, tako i za okruženje, poslodavca, društvo, pa i zdravstveni sistem. Mnogo je lakše sprečiti povrede na radu, profesionalna oboljenja, bolesti u vezi sa radom i druge štetne posledice po zdravlje zaposlenog, nego lečiti.

Imali smo situacije ne upuštanja poslodavca u zakonske regulative, da je radno pravo manji prioritet od svih drugih prava i obaveza poslodavca, nepoštovanje obaveza od strane samih radnika u vezi bezbednosti i zdravlja na radu i da li su potrebni apeli poslodavcima da poštuju propise o radu po visokim temperaturama ili niskim temperaturama, ako postoje zakonska rešenja i sankcije.

Izmenama i dopunama Zakona o bezbednosti i zdravlja na radu, vrši se upravo i preciziranje terminologije i usaglašavanje sa direktivama 89/391 Evropske ekonomske zajednice, te odredbe postaju jasnije preciznije i zahtevaju poštovanje bez odlaganja. Zakon se ne primenjuje pri obavljanju specifičnih službi, kao što je vojna služba, policijski poslovi, poslovi zaštite i spasavanja iz delokruga nadležnih organa, a gde su pitanja bezbednosti i zdravlja na radu uređena posebnim propisima i zakonima.

Ovde u ovom zakonu precizno je određen pojam poslodavca koji je odgovoran za primenu mera bezbednosti i zdravlja na radu, osposobljavanje za bezbedan i zdrav rad, pre svega, izrada akata o proceni rizika, pregleda i provera opreme za rad, ispitivanje uslova radna okoline, buke, vibracija, hemijskih štetnosti i drugih štenih uticaja.

Preciziran je i pojam preventive procesa obezbeđenja mera, kako na radnom mestu, tako i u radnoj okolini kod poslodavca, a u cilju sprečavanja ili smanjenja rizika na radu, kao što je definisan jezik koji će zaposleni koristiti.

Zapošljavanjem osoba sa invaliditetom stvara se i pravni osnov za propisivanje mera za bezbednost mladih, zaposlenih žena za vreme trudnoće i zaposlene koje doje dete. Normalno, sve ovo je usklađeno sa Direktivom Evropske ekonomske zajednice i jasno je naznačen pojam rizičnih grupa, a naročito osetljivih grupa koje moraju biti zaštićene protiv opasnosti koje na njih mogu uticati.

Dalje, što je pohvalno za ovaj zakon, usklađivanje sa pomenutom Direktivom, a gde poslodavac ima dužnost da obezbedi bezbednost i zdravlje radnika u svakom aspektu rada. U kontekstu odgovornosti poslodavac će preduzeti mere, uključujući i prevenciju od profesionalnog rizika i obezbeđenje informisanja i obuke i obezbeđivanje neophodnih organizacija i sredstava.

Koje su to mere koje poslodavac mora preduzeti, pre svega: izbegavanje rizika, procena rizika koji se mogu izbeći, borba protiv rizika na samom izvoru, prilagođavanje rada pojedincu, a kada je u pitanju konstruisanje radnog mesta, izbor radne opreme, izbor radnih i proizvodnih metoda sa osvrtom na izbegavanje monotonog rada i rada pri već određenoj brzini i smanjenja njihovog dejstva na zdravlje, jer u takvim situacijama se dešavaju povrede na radu, kao što je ministar istakao. Zatim, prilagođavanje tehnološkom napretku, zamena opasnih manje opasnim ili bezopasnim sredstvima, davanje prioriteta kolektivnim zaštitnim merama i davanje odgovornih i odgovarajućih uputstava radnicima.

Obaveza poslodavca je da neodložno, od nastanka, usmeno ili u pismenoj formi, prijavi nadležnoj inspekciji rada izvođenje radova pri otklanjanju velikih kvarova ili havarija na objektu koji mogu da ugroze funkcionisanje tehničko-tehnološkog sistema ili obavljanje delatnosti. Obaveza poslodavca je da obezbedi mere zaštite od požara, spasavanje i evakuaciju.

Novina je da poslove bezbednosti i zdravlja na radu poslodavac može da obavlja i sam u određenim manje rizičnim delatnostima, a ako ima manje od 20 zaposlenih i nije dužan da ima položen stručni ispit o praktičnoj osposobljenosti za obavljanje ovih poslova. Sa druge strane, u određenim visoko rizičnim delatnostima podiže se nivo kompetencije. Najmanje visoko obrazovanje na osnovnim akademskim studijama, studijama u trajanju od tri godine u odgovarajućoj naučnoj i stručnoj oblasti.

Ovim zakonom jasno su propisani i uslovi za izdavanje licence za obavljanje poslova bezbednosti zdravlja na radu, kao i rok važenja izdate licence, oduzimanje licence, kao i mere zabrane obavljanja poslova u toku nadzora dok se ne ispune uslovi.

U cilju promocije unapređenja bezbednosti zdravlja na radu utvrđena su i nacionalna priznanja što će sigurno dati i podstrek da se mnogo više uradi na ovoj oblasti. Zato sam mislila da je ovaj zakon potrebno da svi poslanici podrže.

Drugi je Predlog zakona o uslovima za upućivanje zaposlenih na privremeni rad u inostranstvo i njihova zaštita. Kao što smo već čuli, ova oblast je bila uređena Zakonom o zaštiti građana SRJ iz 1998. godine, potom i članom 110. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti iz 2009. godine.

Međutim, savremen način poslovanja, zahtevi tržišta, međunarodni standardi doveli su poslodavce u velike probleme prilikom izvršenja ugovorenih obaveza sa inostranim partnerima, jer u našoj zemlji ova oblast faktički nije bila zakonski definisana.

Sa druge strane, problem je i zaštita zaposlenih upućenih na privremeni rad u inostranstvo, a setimo se samo novinskih članaka, moderno ropstvo, radna eksploatacija u Rusiji, Africi, poslodavaci prete radnicima u inostranstvu, život i rad naših radnika u inostranstvu u nemogućim uslovima, povređeni radnici u požaru u Sibiru i tako bi mogli u nedogled vređati.

Predloženo zakonsko rešenje ima za cilj da uredi prava i obaveze poslodavca i zaposlenih, obezbedi adekvatnu zaštitu zaposlenih, postupak upućivanja zaposlenih na privremeni rad u inostranstvo po tačno tri osnova za upućivanje koja su jasno precizirana, saradnju državnih organa u postupku zaštite zaposlenih, novčane sankcije za poslodavce koji ih ne prijave upućivanje zaposlenih ili ne obezbede zaposlenima njihova prava. Treba istaći da zakon neće sprečiti poslovanje domaćih firmi u inostranstvu, kao i otvaranje inostranog tržišta za domaće proizvode, već će obezbediti zaštitu zaposlenih u pogledu ostvarivanja adekvatne zaštite bezbednosti zdravlja na radu, uslova rada i smeštaja, troškova putovanja i drugih troškova u vezi sa boravkom u inostranstvu.

Ovim zakonom se i olakšava poslodavcima procedura obaveštavanja ministarstva, skraćuju se rokovi, smanjuje se dokumentacija, a koriste se i podaci koje je poslodavac već prijavljuje Centralnom registru obaveznog socijalnog osiguranja. Zakon predstavlja i borbu protiv rada na crno u Srbiji, jer će poslodavci postupati u skladu sa zakonom ili će platiti visoke kazne. Obaveza je poslodavca da odredi predstavnika zaposlenih koji će biti kontakt osoba za svaki problem, obavezna je priprema zaposlenog pre upućivanja na rad u inostranstvo, kao i zaključivanje aneksa ugovora o radu sa tačno određenim stavkama.

Zakon nudi savremena rešenja prilagođena modernom tržištu i novi koncept u postupku obaveštavanja državnih organa nadzora i saradnje, sa ciljem da se preduprede i isprave nepravilnosti u postupku upućivanja zaposlenih na privremeni rad u inostranstvo, kao i prepoznavanje i regulisanje od posebnih oblika upućivanja zaposlenih na privremeni rad u inostranstvo i uvođenje posebne zaštite pojedinih kategorija stanovništva.

Na kraju, imamo Predlog zakona o potvrđivanju Konvencije o nadležnosti, merodavnom pravu, priznanju i izvršenju odluka i saradnji o materiji roditeljske odgovornosti i mera zaštitu dece.

Ovim predlogom zakona utvrđuju se standardi u vršenju i zaštiti prava dece. Ova konvencija zajedno sa druge dve Haške konvencije, Konvencijom o otmici dece i Konvencijom o usvajanju dece, upravo predstavlja treću kariku koja čini celinu u zaštiti dece. Zato je neophodno da je potvrdimo u parlamentu, jer su je ratifikovale sve zemlje EU sem Italije, a Srbija se upravo sprema za evro integracije i otvaranje poglavlja, pa i poglavlja 24. pravda sloboda i bezbednost, poglavlja o ljudskim slobodama.

Ovim predlogom zakona poštuje se pre svega međunarodno pravo, pojednostavljuje se procedura, ulazi se u postupak izvršenja, ali treba napomenuti da se neće svaka odluka izvršiti ukoliko je protivna najboljem interesu deteta i ona podrazumeva zaštitu prava i imovine maloletnog deteta i zato predlog zakona predstavlja zaštitu najboljeg interesa deteta i nadam se da će svi poslanici u parlamentu i podržati.

Shodno napred iznetom, još jednom da ponovim poslanici SPO i DHSS će u danu za glasanje glasati za ove zakone, jer su zaista pravo rešenje za probleme u ovim oblastima. Hvala.

Zahvaljujem gospođo Kosarić.
Reč ima narodna poslanica Milena Bićanin.

Hvala uvaženi predsedavajući. Gospodine ministre sa saradnicima i poštovane kolege narodni poslanici, ja ću odmah reći da će SDPS podržati sva tri, odnosno dva predloga zakona i konvenciju. Mi smatramo da su ova dva zakona i konvencija od velike važnosti.
Malo mi je žao zato što je sala prazna zato što kada govorimo o Predlogu zakona o zaštiti na radu, govorimo o esencijalno najvažnijoj stvari koja čini karakteristiku ljudskog roda. Govorimo o radu i govorimo o životu.
Biću malo lična, dok sam čitala zakon, ređale su mi se slike iz života, jer svi imamo puno iskustava na različite načine na ovu temu, puno informacija, a meni je nekako kroz glavu svo vreme išla rečenica iz jedne lepe pripovetke gde jedna majka koja nema svoju decu, ali brine o drugoj, kaže za jednog svog štićenika – ne zna on šta je rad i pošto je život. Mislim da ovi današnji zakoni treba da pomognu da dođemo, da kažemo ili da se trudimo da činimo napore da nekako uspostavimo ravnotežu između onoga što je život i što je rad. To su dve apsolutno neotuđive vrednosti i to su dve vrednosti za koje naravno i mi kao društvo i civilizacija i ljudski rod se oduvek napinju i čine napore da ih oplemene, da ih čine sadržajnijim i da naravno obezbede ono što se tiče života dostojnog čoveka.
Mi mislimo da sa ostvarenjem, odnosno primenom ova dva zakona, naravno uvek ću reći i konvencija, da se štite i osnovna ljudska prava. Štiti se pravo na rad, štiti se i ostvaruju se uslovi da se taj rad realizuje i da bude dostojan čoveka i naravno ono što je važno u pristupu rešavanja ovog problema, a to je opet neko moje lično razmišljanje, na poslu nam život prolazi. Zašto i taj rad i to vreme koje provodimo u tim radnim okolnostima ne bismo učinili plemenitim, humanim i dostojnim čoveka, da bismo dobili sve one rezultate koje inače svako društvo želi?
Ministre, mislim da je zakon dobar. Zakon pruža jako puno mogućnosti. Zakon daje puno obaveza poslodavcima. Radnici imaju jednu jedinu, nije laka, a to je da slušaju, razumeju, primene, da shvate da se radi o njihovom interesu da budu kontrolni organ i da svojim pažljivim analiziranjem i korišćenjem ovog prava doprinose da se ono kroz vreme i unapređuje i razvija, kao što će se i tehnologija rada naravno razvijati.
Zašto mislim da je zakon dobar? Koji razlog bih još izdvojila? Zato što mi se čini da u svim tim obavezama koje su nametnute svim akterima u procesu rada, vidim jednu potrebu da zaštitimo principi transparentnosti, princip javnosti. Ako su jasno pobrojane obaveze poslodavca u smislu koje sve uslove i preduslove i koje aktivnosti treba da obavi da bi bio radnik zaštićen na radu, da bi mu se obezbedili uslovi za zdrav rad i ako se svi ti elementi ostvare i ako je poslodavac dužan da formira odbor da omogući i članovi odbora koji će u komunikaciji sa radnicima imati uvid u svu vrstu evidencija, u svu vrstu dokumentacija, u svu vrstu inspekcijskih nalaza, predloga, u sve ideje i preporuke za poboljšanje uslova rada, onda vidim da je to dobro. Radnik ne sme ostati ne informisan.
Poslodavac ne sme to pravo da mu uskrati, jer ako se bilo šta na tom polju dogodi, bilo koje tajno mesto, bilo koja nerešena dilema, ući ćemo u problem opasnosti i nešto će se dogoditi. Mislim da je to izuzetno važno.
Ceo zakon i vidim kao prevenciju, jer sve što se bude učinilo u svakoj stavci bilo koga ko je nadležan za realizaciju ovog zakona, ukoliko svako uradi svoj deo posla, imaćemo izvanrednu prevenciju. Naravno, ne postoji apsolutna zaštita. Ništa nije savršeno i nemoguće je, ali prosto mora da se čini da se broj situacija i okolnosti koje mogu da utiču na, ne daj Bože, smrtni ishod, na povredu, na oboljenje na radu, moraju da se umanjuju.
Nadam se da će napredak proizvodnje, da će nove tehnologije, da će novi poslodavci, kao i ovi koji sada postoje, da će novi obrazovani radnici potpuno imati jasan uvid u značaj ove teme.
Šta je potrebno da bismo prosto mogli da ostvarimo, da kažem, preduslove za ostvarenje ovog zakona? Potrebno je, pre svega, da razumemo jednu od najvažnijih okolnosti, a to su da najznačajniji resursi jedne zemlje su njeni ljudi. To su ljudi. Država ovim zakonom želi da stvori uslove da poslodavac o tim ljudima brine na adekvatan način. Ja o poslodavcima zaista ne želim da stavim ni u kakav loš kontekst.
Postoje ljudi koji su spremnu na neku drugu radnu aktivnost, koji rekla bih prosto i jednostavno znaju da stiču. Oni imaju pravo. Država treba da da okvir da se sve aktivnosti dešavaju na jedan zakonit, pravedan, pravičan način, u društvu jednakih šansi, pa kada poslodavcu damo takvu priliku i takvu obavezu i radnik će imati priliku da tu okolnost društvenu prepozna, a onda ćemo dobiti ono što i ovaj zakon treba da omogući, a to je motivisanog radnika. Radnik o kome se brine, koji svakoga dana može da uoči tu aktivnost svoga poslodavca ili svoga kolege ili lica zaduženog za bezbednost na radu, koji ima osećaj brige, će biti motivisan za rad. Sam će više pazite na svoju ličnu bezbednost, sam će više doprinositi da se, da kažemo, loša mesta i crne tačke prevaziđu, daće doprinos, jer ko će najbolje znati od onoga ko radi? Teško je da pretpostavimo.
Imamo lica sa licencom, imamo uslove pod kojima će dobijati, ali nekako, ja sam uvek na strani onih koji se najizvornije nečim bave. To je njihovo svakodnevno iskustvo i svakodnevno promišljanje o tome šta se dešava i šta može da se unapredi.
Zbog toga, ja ovaj zakon smatram značajnim, smatram ga veoma važnim i očekujem da ćemo kao društvo imati snage da učinimo sve što je potrebno da bi se ovaj zakon realizovao. Imamo neprijatelja u tom smislu. Šta su neprijatelji? Siva ekonomija, malo tržište rada, veliki broj nezaposlenih ljudi i onda se pitam, gledajući članove zakona, pa kažem – član 45, 46, 47, 48., ja posebno onako evidentiram kao veoma važne, ali se pitam – da li će u sadašnjim uslovima našeg sveta rada, da li će lice zaduženo za bezbednost na radu imati apsolutnu mogućnost da se samostalno bavi svojim poslom?
Da li će imati hrabrosti, pa reći, i hrabrosti, mogu i tu da se zadržim, da svome poslodavcu, od koga i sam zavisi? Njegova egzistencija zavisi od toga da li će moći da učini sve što je potrebno i na koji način ćemo odrasti, hoću taj termin da iskoristim, kako ćemo da odrastemo u rešavanju i pristupu rešavanja ovih problema, a da ne mislimo da je išta nasuprot nečijeg interesa. Ništa nije nasuprot ničijeg interesa. U tom smislu, ja mislim, da su, reći ću radnici, reći ću svi mi, svi smo mi u nekoj vrsti rizika, neko manje, ali ovde se ipak više bavimo ljudima koji su na radnim mestima koja su procenjena kao visoko rizična.
Možda mi je malo pobegla misao, ali prosto hoću da kažem da primena ovog zakona i sve ono što može biti posledica u značajnoj meri može da utiče i na ovo što je naš drugi zakon, a to je mobilnost radne snage. Ukoliko budemo imali ozbiljnog, stručnog, prosvećenog radnika, bićemo konkurentniji na tržištu radne snage i moći ćemo i u tom smislu da ostvarimo neku svoju ekonomsku potrebu, ali ono što nekako na kraju uvek mogu da stavim kao neki upitnik, to je kako ćemo, mislim to nije čak ni upitnik, to je neka vrsta brige – rešavanje pitanja nezaposlenih.
Ja ga zaista dovodim u vezu sa ostvarenjem ovog zakona. Setila sam se šta sam htela da kažem. Mislim da ovaj zakon u značajnoj meri omogućava svim partnerima u socijalnom dijalogu, sindikatima pre svega, daju im jedan novi značaj i novu ulogu. Zašto? Lestvica je podignuta. U dogovoru napravili smo predloge rešenja Zakona o zaštiti na radu. Podigli smo lestvicu i sada svi imaju zadatak više u borbi za napredovanje svih tih prava i očuvanja svih tih prava.
To na kraju opet očekujem da se naravno vrati kroz jedno veće, značajnije vrednovanje uopšte rada u ovoj zemlji, jer, da vam kažem, ja nekako kad mislim, ne moram uopšte da se mislim što smo ovde gde smo, ako se samo setim da je u mojoj mladosti kada sam se obrazovala najpopularnija teza bila – uči da ne radiš i niko ne može da me plati malo koliko malo mogu da radim.
Znači, taj odnos moramo da prevaziđemo, a taj odnos menjamo i kroz odnos o našem vlastitom vrednovanju našeg angažovanja.
Kada govorimo o ovom drugom zakonu, zaista vidim veliku prednost u njegovom postojanju, pre svega, zato što smo rekli da ne postoji ništa što reguliše do sada ovakvu problematiku, odnosno postoji zakon iz 1980. godine i 1998. godine. Svo to vreme je daleko iza nas. Naravno da imamo puno informacija o građanima RS koji odlaze na rad u inostranstvo pod potpuno definisanim uslovima. Slušali smo mnoge veoma potresne priče o radnicima koji su pre par ili dve godine učestvovali u izgradnji jednog velikog objekta, vezano za Olimpijadu. Imali smo veliku tragediju radnika u Sibiru i ovaj zakon vidim pre svega kao potrebu države da reguliše uslove pod kojima zaposleni odlaze.
Zaposleni moraju biti apsolutno informisani. Traži se njihova saglasnost. Moguće je i bez saglasnosti ako ugovor o radu podrazumeva mogućnost upućivanja.
Međutim, ono što je takođe veoma važno i verujem da ministar ima prvo objašnjenje, ali mislim da kada govorimo o pitanju bezbednosti na radu radnika koji se upućuju u inostranstvo, primenjuju se propisi ukoliko su propisi RS ili propisi zemlje ukoliko su povoljniji. Kada bismo počeli da analiziramo gde naši radnici odlaze, u koja područja, moguće da je negde bolje, ali mislim da je ovaj zakon dovoljno dobar.
Ali, ja ipak mislim da bi možda i ti naši radnici koji rade u inostranstvu mogli da imaju interno određeno jedno lice koje bi se brinulo o pitanju njihove bezbednosti na radu, jer je poslodavac daleko i mogućnost, da tako kažem, komunikacije i ukazivanja na neki problem tog tipa možda može da bude brža. Eto, to je prosto, da kažem, jedna vrsta moje sugestije.
Kada govorimo o obaveštavanju poslodavca nadležnog državnog organa, a to je naravno u prvom redu Ministarstvo za rad, o upućivanju na rad, ja bih samo volela da mi ministar objasni, prosto tražim objašnjenje zašto prvo firma šalje dan pre nego što je uputila svoje zaposlene na rad u inostranstvu, ona šalje obaveštenje o upućivanju, a onda od odlaska njih ima rok, ako sam dobro razumela, osam dana da da sve podatke o zaposlenima, o radnim pozicijama i svim uslovima pod kojim su zaposleni otišli? Ja mislim da onaj poslodavac koji šalje zaposlenog u inostranstvo, on već i tog dana kada vas obaveštava pretpostavljam zna ko ide.
Dakle, mislim da bi to možda samo pojednostavilo proceduru, ali je sasvim, naravno, neizostavno važno da bi se znalo ko i pod kojim uslovima odlazi u inostranstvo, da bi se štitilo njegovo radno pravo i da bi, naravno, komunikacijom sa nadležnim, odnosnom predstavničkim organima Republike Srbije u zemljama u kojima se upućuju naši radnici na rad mogli da imaju potrebne informacije i da u slučaju nekih vanrednih okolnosti, a svet je vrlo turbulentan pa se i to jako često dešava, mogli da priskoče u pomoć i da za početak, naravno, učine ono što je najvažnije, a to je informisanje javnosti o događanju i, ako je potrebno, podršci pri evakuaciji radnika u posebno ugroženim područjima kada se nešto dogodi. Nešto ne mora da se dogodi samo zato što je turbulentno političko područje, nego zato što prosto postoje sile prirode koje čine svoje i na koje, naravno, ne možemo uvek imati uticaja.
Prema tome, evo, već nekako i vreme prolazi, završila bih sa time da mislim da je ovo društvo odgovorno da stvori najbolje moguće uslove za rad, zato što nas ima malo zaposlenih, zato što smo mi skloni da kažemo da znamo koliko teško žive oni koji rade, ali o tome mogu da svedoče samo oni koji teško žive i koji zaista tako i žive. Moramo da učinimo da ovo društvo postane humanije, da postane produktivnije i pravednije. Moramo da učinimo sve da se to neko naše nacionalno bogatstvo na jedan humaniji i pravedniji način distribuira, jer o svim zakonima o kojima se ovde raspravlja ja se uvek setim na kraju nečega što mi je kao neki lajtmotiv, a to je da su demokratske prilike u našoj zemlji loše, veliki broj ljudi godišnje odlazi iz zemlje, a svi koji ostaju zaslužuju da žive dobro i kvalitetno i zaslužuju da imaju uslove za takav život. Mislim da ovo ministarstvo u tom smislu ima veliki i ozbiljan zadatak i nadam se uspehu.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar Aleksandar Vulin. Izvolite.

Ja se zahvaljujem uvaženoj poslanici na trudu da sva ova zakonska rešenja zaista ozbiljno pročita i ozbiljno studiozno proradi i da konkretne primedbe i konkretne savete. Naravno, u pravu ste, ništa nema bez preventive. Nijedan od ovih zakona nije napravljen sa idejom da se neko kazni, nego je napravljen da pomogne i poslodavcu i zaposlenom.
Kada imate jasna pravila, kada znate šta vas čeka, šta su vaša prava i obaveze, ja verujem da to pomaže i jednoj i drugoj strani, ako možemo uopšte govoriti o stranama, ali ajde da tako kažemo. Zna se šta je obaveza poslodavca, zna se šta je obaveza radnika i zna se šta je pravo radnika. Posebno se to vidi, naravno, kroz Zakon o bezbednosti i zaštiti na radu svakako, ali vidim da ste dosta pažljivo posvetili s pravom i Zakonu o upućivanju radnika na privremeni rad u inostranstvo.
Ne možemo mi naterati nikoga, čak ni sada, ni ovim zakonom, da se poslodavac i radnik ne dogovore da radi na crno. On jednostavno pređe našu granicu i niko ne može da ga pita kuda ide i zašto on tamo ide. On može da ode u bilo koju zemlju na svetu ako mu viza nije potrebna. On jednostavno može da ode, to je njegovo pravo. Ne mora da nam prijavi to. Ako je poslodavac nesavestan i ako radnik prihvati to, ali tada mora da bude svestan i zato je dobro da sve ovo pričamo o ovome, da koristimo instrumente javnosti, da radnik zna šta gubi, da gubi zaštitu, da gubi penzijsko osiguranje, da ne zna kuda ide suštinski. Zato smo mi ovde vrlo precizno predvideli kakav ugovor on mora da ima, da se aneks ugovora o radu potpisuje pre nego što će napustiti zemlju, ne u avionu, nego pre. Mi nećemo pristati drugačiji aneks i poslodavac će biti kažnjen zbog toga.
Zašto smo uveli ovu odredbu jedan dan? Prvo, ranije je ta odredba bila nešto 30 dana i to je zaista bilo predugo, pogotovo što je tržište dinamično, posebno kod velikih preduzeća. Ovo je na sugestiju velikih preduzeća, poput „Energoprojekta“, koji već imaju sigurne poslove, koji već rade dugi niz godina. Njemu je u nekom trenutku jednostavno u toku tog dana potrebno da pošalje nekog inženjera ili nekog stručnjaka za koga to nije znao pre tri dana. Ali, on ima mogućnost, mi mu dajemo taj prostor, uz sve ove važeće, naravno, obaveze koje su za njega, i da iz centralnog registra obaveznog socijalnog osiguranja sve uradi kako treba da uradi, ali mu dajemo mogućnost da iz tog korpusa ljudi koje on već ima, koje je, naravno, potpisao saglasnost i sve ono što već ide uz to, da hitno reaguje zbog nečeg što mu se dešava i zbog neke hitne i neodložne potrebe.
Mi smo se i trudili ovim zakonom da to bude maksimalno jednostavno, da bi poslodavac imao interes da nas ne izbegava, nego da nam prijavi sve što će raditi. Bolje i za njega, a svakako bolje i za radnika.
Što se tiče bezbednosti zaštite na radu samog radnika na radu u inostranstvu, dakle, mi smo pošli od pretpostavke da su naši standardi prilično visoki, kao što oni i jesu. Ali, i da nisu, oni su one koje poznajemo. Mi znamo kakvi su i mi znamo na šta se oni konkretno odnose. Zato imate ovu osobu koja je kontakt osoba i ona je zadužena i za to. Njega možemo i mi kao državni organ i radnik da pita za bilo koje svoje pravo i da pita – zašto ja u ovoj zemlji, gde god da se nalazim, nemam šlem, jer znam da po našem Zakonu o bezbednosti zaštite na radu ja moram da imam šlem na gradilištu? Naravno, tu je ovaj čovek koji to treba da mu objasni. Da se nešto desi, daleko bilo, postupalo bi se onda po zakonu koji je povoljniji za radnika. Ako je bilo predviđeno da ima šlem, zašto nije imao šlem? Poslodavac će snositi odgovornost upravo za to. Dakle, pošli smo od te pretpostavke.
Naravno, ukoliko je viši standard, naravno da je bolje primenjivati viši standard, ali poslodavac je dužan da poznaje zakonske propise. Kao što znate, mi smo i predvideli u samom zakonu da je poslodavac dužan, kao što ste i primetili, da učini poznatim radniku kakvi su propisi, kakva su prava, a između ostalog i kakva je društveno politička situacija. Dakle, da znate u kakvu zemlju idete. Nije isto da li radite na naftnoj platformi tamo gde postoji mogućnost da vam Islamska država upadne na naftnu platformu, ili radite u Norveškoj. Isti posao, reklo bi se, ali nije isto, jer radnika svakako treba upozoriti na to.
Dakle, to su obaveze poslodavca i radnik je dužan da svojim potpisom potvrdi da je prošao odgovarajuću obuku, da je upoznat sa svime, između ostalog i da je upoznat sa društveno političkim okolnostima, ali i sa svojom zaradom, da je upoznat i sa smeštajem koji će imati. On je sve to dužan da pročita, dužan je da to potpiše i dužan je da nama kao državnom organu učini poznatim da on to sve zna. Onda, kada imate te sve osigurače, ako dođe negde gde je trebalo da bude u dvokrevetnoj sobi, a nalazi se u desetokrevetnoj sobi, on već zna da nešto nije u redu i ima kome da se obrati.