Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Gordana Čomić. Izvolite.

  Zahvaljujem.
Pre nego što postavim pitanje ministru koje se tiče Zakona o zapošljavanju u inostranstvu i razlike u odnosu na zapošljavanje na određeno i neodređeno vreme, imam predlog za sve nas sklone podacima, pošto smo svedoci da se podaci kod nas često zloupotrebljavaju ili interpretiraju svakom na svoj način, da zajedno sa ovim Ministarstvom i sa još nekima napravimo jasan pregled osnovnih pokazatelja ekonomije Srbije između 1988. godine i 2000. godine i 2000. – 2012. godina, koji bi uključivao rast BDP, obim robe za izvoz, izgradnja infrastrukture i kretanje zaposlenih, između ostalog i sve opasnosti kojima su ljudi bili izloženi u jednom ili u drugom periodu.
Mislim da bi uporedni podaci za ovih 12 godina, i do 2000. godine i posle, pomogli dijalogu, a dijalogu se nadam jer sam imala primedbe na Odboru za evropske integracije oko člana koji se tiče uspostavljanja različitih prava za ljude koji su na neodređeno po Zakonu o radu koji je na snazi u Srbiji i na određeno po Zakonu o radu. Član je pisan nejasno i to je bila moja primedba sa predlogom da se ispravi amandmanom ili da se u raspravi jasno kaže šta se htelo onim što piše u članu, jer to može da se tumači. Mi imamo iskustva sa loše pisanim članovima, imamo iskustva sa nedovoljnom voljom da se saslušaju primedbe koje služe samo tome da odredbe u članu nedvosmislene.
Da smo se slušali oko zakona o broju zaposlenih ne bismo imali član 20 stavljen privremenom merom van snage, pa vas zato molim da sada pre svega ljudima koji hoće na rad u inostranstvo nedvosmisleno kažemo kako se ta odredba odnosi na sve one koji se šalju kao zaposleni na neodređeno, što je pravilo i izuzetak oni koji se zapošljavaju na određeno vreme.
Ovaj parametar svih ekonomskih pokazatelja, 1988. godina do 2000. godine i 2000. godina do 2012. godina, pomogla bi ukupnom razvoju Srbije dokle god budemo slepi za poređenje tih parametara, tapkaćemo u mestu i vikaćemo međusobno različite interpretacije jednih istih podataka. Hvala vam.

Reč ima ministar Aleksandar Vulin. Izvolite.

Ako mogu samo da pomognem, ne znam koliko su ostale kolege pratile ili čitale, predlog amandmana, dakle suštinski je problem ovde, mi smo ovde predvideli da radnik može biti upućen na rad u inostranstvo ne 24 meseca, ukoliko nije zaključio ugovor na neodređeno vreme, kao što je odredba Zakona o radu, već da može i duže od toga, kao izuzetak od Zakona o radu, zato što na ovaj način polazili smo, to su primedbe struke, primedbe velikih preduzeća koji to rade, zato što.
Evo daću vam primer, desi se da dobijete recimo, naše firme su radile u Sočiju, gradnja stadiona. To ne može da se ograniči na 24 meseca, ili na 12 meseci, po pravilu je to duže. Sada, šta je rešenje? Da poslodavac primi radnika na neodređeno vreme, ali posle toga on neće više imati potrebu za tim radnikom, zato što više neće graditi stadion u Sočiju. Ili da mu mi omogućimo da ne mora da prekida radni odnos,da ne vara, da ne laže nego da mu mi omogućimo da dok radi u inostranstvu, može da radi duže na ovaj način, praktično do kada ima posla za njega. To je povoljno za radnika, zato što radniku odgovara da dokle god ima posla da može da duže radi. Uostalom, radnici i odlaze u inostranstvo zato što se tamo više zarađuje, ne idu iz drugih razloga, povoljno je za radnika, a povoljno je i za poslodavca, jer na taj način on samo može da dok ima posla on ne mora da se boji radnika, zapošljavaće ga dok god ima posla. Ne mora da razmišlja, ako ne bude više posla, jer uglavnom su poslovi u inostranstvu nešto što se desi, nije nešto što će uvek biti, za šta on može da garantuje, i na taj način ne preuzima nikakvu veću obavezu. Vrlo jednostavno. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Ljiljana Malušić. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima iz Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, danas ću govoriti o sva tri zakona, ali obzirom da je dosta toga rečeno, fokusiraću se na nešto što je jako bitno.
Pre svega ću obratiti pažnju na Predlog zakona o uslovima za upućivanje zaposlenih na privremeni rad u inostranstvu i njihovoj zaštiti. Ministar je upravo objasnio na koji način se šalju radnici i kako se vraćaju. Niko neće ostati bez posla. Naime, o čemu se radi? Ja ću taksativno odgovoriti na svako pitanje ili nejasnoće koje možda našim gledaocima ili damama ili gospodi u Skupštini nisu bili jasni.
O čemu se radi? Naime, ovo je jedan izuzetno dobar zakon, nije ga radila politička stranka, nego stručnjaci. Drago mi je da sam čula od gospodina ministra da su savetnici upravo ljudi koji su dugogodišnji saradnici i to je prava stvar, nismo mi ispolitizirali ovaj zakon, naprotiv.
O čemu se radi? Ovim zakonom, pre svega, uređuju se prava zaposlenih koji se upućuju na privremeni rad u inostranstvo, zatim uslovi i obaveze poslodavac, što je vrlo bitno, zatim, saradnja između organa i organizacija koji su zaposleni u državnim organima, a upravo se tiču zaštite ljudi koji se šalju u inostranstvo na rad. I, na kraju, ovaj zakon je podložan nadzoru, što je vrlo dobro. Šta to znači? Nadzor nad primenom ovog zakona radiće inspektorat za rad – bravo.
Važeći zakon, ako bih govorila od početka datira od 1980. godine kada je bila stara Jugoslavija, a kako se menja politički sistem, menjaju se i zakoni. Zatim, revizija je bila 1998. godine, SRJ, međutim nije bio dovoljno dobar, zato što nema dobre mehanizme za zaštitu radnika koji se šalju u inostranstvo. Naime, ovim zakonom se upravo ispravlja to, a kako? Na četiri načina. Znači, striktno su određena pravila za poslodavca. Neophodna je saradnja između organa i organizacija koji se tiču državne uprave. Taj miks, odnosno ta interakcija dovodi do pravih rezultata.
Šta ovo znači? Na primer, novi zakon obezbeđuje pre svega skraćenje vremena od poslodavaca obaveštenja prema ministarstvu, što je jako bitno. Zatim,
manje dokumentacije, velika je transparentnost to je ono što ovaj zakon pre svega daje, transparentnost. Svako ko bude želeo da zna gde se neko ko se šalje u inostranstvo može na sajtu koji je u obavezi da da poslodavac vidi koliko ljudi ide u inostranstvo, koje su to države, koja su to mesta, znači, taksativno od a do š. Odlično, bravo za ministarstvo.
Zatim, Ministarstvo i inspekcija rada, poreska kontrola, organizacija obaveznog socijalnog osiguranja i diplomatska konzularna predstavništva su u stalnoj interakciji. Znači, ko god hoće da zna šta se dešava sa našim ljudima može preko ovih državnih organa, a oni ako žele da znaju sve podatke o privrednom subjektu ili poslodavcu ili pak o onome ko je u inostranstvu može lepo da se informiše i iz centralnog registra. Još jedan boljitak.
Ono što je još novina, a tiče se poslodavca je naime aneks ugovora. To je dodatak na osnovni ugovor. Niko neće da potpiše aneks ugovora ukoliko mu se neka klauzula u osnovnom ugovoru ne dopada. Znači, još jedan boljitak.
Zatim, kad se neko šalje u inostranstvo, on se edukuje, vrši se priprema tog čoveka. Znači, nema više „grlom u jagode“, kao što je bilo pre 20 godina. Ja ne vređam stari zakon, niti želim da povredim bilo koga, prosto, brzo se živi, nauka je u stalnom napretku, tehnologija, došlo je vreme da menjamo zakone.
Šta se još dešava? Dešava se da čovek koji dobije posao u inostranstvu, on ima kontakt osobu. Znači, privilegija je sada zaposlenih koji se šalju u inostranstvo na rad, jer čovek taksativno zna u koju državu ide, u koje mesto, kakva je klima, da li ima stan, da li je taj stan plaćen, kako će da se hrani, kolika mu je plata, da li ide sa porodicom, itd. Znači, apsolutno sve. Izvanredno. Ja zaista ne znam šta bih dodala ovom zakonu. Prosto, ako nekom nešto nije jasno, može u Centralnom registru da vidi kako se to radi. Danas možemo na osnovu sajta poslodavca naći na bilo kom kraju sveta zaposlenog. To nikada nije bio slučaj.
Ono što nije dobro, ne u zakonu, nego ono što se dešavalo svih ovih godina unazad, je veliki broj ljudi koji su iz Srbije odlazili, nekada Jugoslavije a sada Srbije, i radili na crno. Smatra se da u Ruskoj Federaciji postoji oko 15 hiljada ljudi koji rade na crno. Niko tačno ne zna, ali, to ćemo ispraviti. Naime, oni se vode kao ljudi koji su otišli turistički, na turistička putovanja.
Zakon o statistici je egzaktna nauka. Mi trenutno imamo ljude, odnosno radno sposobne od 15 do 64 godine, negde oko dva miliona, tačnije, dva miliona 853 hiljade 245 lica. Naravno, prema podacima Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, broj izdatih potvrda u 2013. godini je bio 7.325, što je dobro, a u 2014. godini 7.046 izdatih potvrda. Zemlje u koje se sada ide su uglavnom Crna Gora i zemlje u okruženju. To je nekako najbliže i verovatno još uvek postoji taj neki odnos i dobra saradnja između bivših republika. Zemlje koje su sada vrlo važne za naše ljude koji idu u inostranstvo su pre svega Crna Gora, Italija, Austrija, Francuska, Češka, Rumunija, Makedonija, Slovenija, naročito mali broj lekara, skoro sam bila u Sloveniji pa znam, ništa preterano, i to pre 2014, odnosno 2012. godine, Bosna i Hercegovina, Norveška, Ruska Federacija i Belorusija.
Šta još treba reći? Najčešći profili zanimanja ljudi koji se upućuju na rad u inostranstvo su uglavnom inženjeri građevine i elektrotehnike. To su menadžeri, programeri, ali isto tako i svi radnici ovih profila. Znači, građevinski radnici, od montažera, varioca, keramičara, limara, bravara, to je ono što u Srbiji zaista nedostaje i možda nije demagogija nego prosto ne treba svi ljudi u ovoj zemlji da imaju diplome, neko treba da se bavi konkretnim poslovima, a ovo su jako dobro plaćeni poslovi, kako u Srbiji tako i u inostranstvu.
Treba još reći da su velike kazne za poslodavce ukoliko pošalje na rad u inostranstvo lice koje je ispod 18 godina – od 600 hiljada dinara do milion i po dinara i to je odlično, što se mene tiče.
Drugi zakon o kome ću govoriti, ali kratko, jer moje kolege su dosta toga rekle, jeste Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu. Naravno da se ovaj zakon upravo odnosi na to. Ono što se dešava, a nije dobro, to su upravo povrede kad se radi na crno. Zato postoje potvrde. Upravo sam rekla šta je bilo 2013. i 2014. godine.
Neko je ovde od cenjenih kolega spomenuo da je zaposlenost opala. To nije tačno. Ovo je produktivna zemlja, stalno se nešto dešava. Na sreću svih nas, zaposlili smo 59 hiljada ljudi. Ne partijskih ljudi, nego stručnih ljudi. A procenat od 25, koliko je bio prethodnih godina, je pao na 17,9 procenata. Bravo. Ovo je jedna dobra zemlja, sa dobrim ljudima, ogroman potencijal kadrova i ja se nadam da će za godinu, dve i tri, kako smo krenuli, ovaj procenat biti znatno manji.
Samo ću sa par rečenica spomenuti treći zakon – Predlog zakona o potvrđivanju Konvencije o nadležnosti, merodavnom pravu, priznanju i izvršenju odluka i saradnji u materiji roditeljske odgovornosti i mera za zaštitu dece. Što se Konvencije tiče, ona predstavlja krovni dokument, a ako je nešto krovno, u smislu je međunarodne zaštite dece i stavlja se u funkciju sve ranije potvrđene konvencije, što je jako bitno i o tome ne bih ni diskutovala. Znači, smisao ove Konvencije je koji će se zakoni primenjivati u odnosu roditelj-dete i život dece u porodici. Hvala. Odlično i profesionalno odrađen zakon i SNS će u Danu za glasanje podržati predloge ovih zakona.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Marjana Maraš. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, istakla bih i ponovila na samom početku da će poslanička grupa SPS podržati predloženi zakon o uslovima za upućivanje zaposlenih na privremeni rad u inostranstvo i njihovoj zaštiti, kao i ostale zakone iz drugog zajedničkog načelnog i jedinstvenog pretresa.
Važeći zakon koji reguliše ovu oblast je iz 1988. godine. U vreme kada je donet, on je na najbolji mogući način regulisao ovu oblast. Ali, saglasićemo se da je od tada prošlo 17 godina i da su se dogodile mnoge promene, kako u državnom uređenju, tako i u pogledu društvenih, političkih, ekonomskih, kulturnih odnosa u našoj zemlji, ali i u svetu.
Iz tog razloga, bilo je neophodno na efikasan način zaštititi radnike koji se upućuju na rad u inostranstvo, ali i zakonski precizirati uslove i procedure pod kojim poslodavci sa teritorije Republike Srbije mogu efikasno i konkurentno da posluju na savremenim inostranim tržištima.
Upravo je cilj ovog zakona da pospeši zapošljavanje u inostranstvu i da omogući poslodavcima da po olakšanoj proceduri zapošljavaju ljude u inostranstvu, ali i da ti zaposleni budu u potpunosti zaštićeni, da dobiju ono što im je obećano, odnosno da ih niko ne prevari, da imaju bezbednost i zdravlje na radu, socijalno i penziono osiguranje i da primaju zaradu.
Osnovni razlozi za upućivanje zaposlenih na privremeni rad u inostranstvo ogleda se, s jedne strane, kao rezultat visoke stope nezaposlenosti u Republici Srbiji i malih primanja zaposlenih, a s druge strane i kao mehanizam regulacije i tržišta rada, kreiranja novih radnih mesta i povećanje prihoda, kako za zaposlene, poslodavca, tako i za državu.
Poštovani narodni poslanici, ono što izdvaja osnovni problem naše države je to što se ne zna koliko radnika u potrazi za boljom zaradom radi u inostranstvu. Nekoliko organa poseduje različite vrste parcijalnih evidencija i statističkih podataka o ovoj problematici, kako ste naveli i vi, ministre, ali, trenutno nijedna državna institucija nema podatke o broju zaposlenih koji su na privremenom radu u inostranstvu, niti ih ko notira, niti ima mogućnost da to učini, jer postojeći zakon ne obavezuje poslodavce da prijave koliko ljudi vode van granica zemlje i gde.
Priče o nehumanim uslovima isplivavaju tek kada se dese velike tragedije. Ako nema kontrole uslova u kojima rade, radnici rizikuju da budu izigrani i zloupotrebljeni. Radnici se najviše žale da su upućeni na rad u inostranstvo mimo međudržavnih sporazuma, u neregularnim uslovima, te ne dobijaju radne dozvole, ima prevara oko plate, radnog vremena, zarade kasne ili im se uopšte ne isplaćuju, ili su umanjene, a žale se i na loš smeštaj.
Upravo zbog tog problema, Predlog zakona je posebno važan sa aspekta radnih migracija, sprečavanja nelegalnog upošljavanja i trafikinga radne snage od strane sumnjivih poslodavaca, koji u uslovima krize nude široku lepezu sumnjivih poslova uz visoke zarade.
Novi Zakon o uslovima za upućivanje zaposlenih na privremeni rad u inostranstvo i njihovoj zaštiti treba da obezbedi jasan uvid u to gde je i koliko radnika iz Srbije angažovano.
Novim Zakonom uvedena je i obaveza poslodavaca da obaveštavaju Ministarstvo rada da vodi radnike u inostranstvo, tako da ćemo tačno znati ko radi, gde radi i pod kojim uslovima.
Nadamo se da će ovaj Predlog zakona doprineti boljoj zaštiti naših radnika, jer su njime uređena prava zaposlenih koji se upućuju na privremeni rad u inostranstvo, uslovi, postupak i obaveze poslodavca, saradnja organa i organizacija državne uprave koje vrše zaštitu i nadzor nad primenom ovog zakona.
Obaveza poslodavca je da, pre upućivanja zaposlenog na privremeni rad u inostranstvo, zaključi aneks ugovora o radu, sa obaveznim elementima propisanim zakonom, kao i da izvrši promenu osnova osiguranja u jedinstvenoj bazi centralnog registra, obaveznog socijalnog osiguranja, u skladu sa propisima.
Novina koju donosi ovaj zakon je postupak pripreme zaposlenog za upućivanje na privremeni rad u inostranstvo. U okviru ove pripreme poslodavac je dužan da zaposlenog informiše o svim bitnim uslovima života u državi i mestu u koje se zaposleni upućuje i da odredi kontakt osobu u inostranstvu.
Poslodavac je dužan da zaposlenog koga upućuje na privremeni rad u inostranstvo, obezbedi zdravstveno, penziono, invalidsko osiguranje i osiguranje u slučaju nezaposlenosti, bezbednosti zdravlja na radu, smeštaj, ishranu, prevoz za dolazak i odlazak sa rada, zaradu i pripremu za upućivanje na privremeni rad.
Svaki poslodavac koji upućuje radnike na privremeni rad u inostranstvo biće u obavezi da obavesti Ministarstvo za rad o tome koliko zaposlenih radi u inostranstvu, gde rade i kakva su ima prava obezbedili.
Sa druge strane, olakšava se poslodavcima procedura obaveštavanjem ministarstva, skraćeni su rokovi za podnošenje obaveštenja o upućivanju, smanjena je dokumentacija, a koriste se i podaci koje poslodavci već prijavljuju u centralnom registru obaveznog socijalnog osiguranja.
Organi i organizacije koje obavljaju poslove državne uprave u vezi sa nadzorom nad ostvarivanjem prava zaposlenih na privremenom radu u inostranstvu, utvrđenih ovim zakonom, dužni su da međusobno sarađuju, razmenjuju informacije u cilju zaštite prava zaposlenih upućenih na privremeni rad u inostranstvo.
Zaštitu zaposlenih za vreme rada i boravka u inostranstvu obavljaju diplomatska, odnosno konzularna predstavništva Republike Srbije u okviru delokruga svoga rada.
Predloženim aktom posebno je uređena zaštita maloletnih lica, time što se zabranjuje upućivanje zaposlenih mlađih od 18 godina, osim kada je zakonom drugačije određeno.
Novina zakona je i to što se uvodi u obavezu da poslodavac odredi predstavnika zaposlenih koji će biti kontakt osoba za svaki problem.
Novi zakon donosi mnogo oštrije sankcije za poslodavce koji prekrše njegove odredbe što takođe treba da doprinese boljoj zaštiti radnika.
Visoke kazne treba da nateraju poslodavce da poštuju zakon, obezbede radnicima propisane uslove, prijave ih da ih vode van granica. Logično je da naše inspekcije ne mogu da obilaze svet i kontrolišu uslove rada na terenu, ali će im zakon omogućiti da uspostave bolju saradnju sa lokalnim inspekcijama i da tako uz pomoć kolega provere sve što je sumnjivo. Na taj način će povećati bezbednost i zaštitu radnika i ministarstvo će imati informaciju o njihovom boravku van zemlje i moći će da ih zaštiti.
Inspekcija rada moći će da se diplomatskim putem obrati inspekcijama u drugim državama i da tako obavi kontrolu mesta gde zaposleni rade. Donošenje ovog zakona ne znači da više neće biti radnika koji rade na crno, jer svako može da na turističku vizu ode u inostranstvo i da tamo nađe zaposlenje.
Ovim zakonom omogućiće se da oni poslodavci koji upućuju svoje zaposlene na rad u inostranstvo to urade u skladu sa zakonom ili će u suprotnom morati da plate visoke kazne.
Na nivou EU procenjuje se da je oko milion zaposlenih bilo upućeno svake godine od strane svojih poslodavaca u druge zemlje članice. Prema podacima Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja oko hiljadu zaposlenih biva upućeno na privremeni rad u inostranstvo, pre svega u zemlje koje su nam geografski blizu, zemlje bivše SFRJ, ali i zemlje sa kojima postoje tradicionalno dobri poslovni odnosi poput Rusije, Belorusije i pojedinih afričkih i azijskih zemalja.
Ukoliko se primeni evropski prosek u delu upućenih zaposlenih, realan broj upućenih iz Srbije na privremeni rad u inostranstvo bio bi desetostruko veći od zvaničnih podataka kojima raspolaže Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.
Najveći broj upućenih i zaposlenih je u sektoru građevinarstva. Sa otvorenim tržištem Srbije prema stranim investitorima i multinacionalnim kompanijama pojavili su se i novi oblici upućivanja koji nisu prepoznati važećom zakonskom regulativom kao što je npr. međukompanijsko kretanje.
Zainteresovanost evropskih država za srpske radnike iz godine u godinu je sve veća. Prema podacima iz Građevinske komore Srbije naši neimari su traženi u Švedskoj, Danskoj, Nemačkoj, Švajcarskoj, Irskoj, gde su dnevnice između 12 i 40 evra. Radnici u turizmu i ugostiteljstvu najviše se traže u Crnoj Gori, Hrvatskoj, Grčkoj i Turskoj, dnevnice se kreću od 12 do 15 evra. U Norveškoj se traže stručnjaci u crpljenju nafte i gasa, građevinski tehničari, inženjeri, kuvari i pekari. Austrija pokazuje povećanu potrebu za kvalifikovanim konobarima i kuvarima tokom zimske turističke sezone.
U pograničnom području Danske i Švedske, koncentrisana je farmaceutska industrija i biotehnologija i povećane su potrebe za radnicima u tom sektoru. Osim toga, Švedska ima i povećanu potražnju za kuvarima i zidarima.
Nemačka sa kojom naša država ima potpisan detašman i gde su srpski radnici pod kontrolom države, potražuje radnike za sektor nege starijih i dece, za ugostiteljstvo, električare, elektroinstalatere i vodoinstalatere.
Možda i najbolje regulisan odnos Srbija ima u slučaju sa Nemačkom. Srbija, odnosno tada SFRJ je još 1988. godine potpisala Sporazum sa Nemačkom o upućivanju zaposlenih na privremeni rad u inostranstvo na osnovu ugovora o izvođenju radova. On omogućava da poslodavci iz Srbije, koja nije članica EU, na pojednostavljen način izvode radove i upućuju svoje zaposlene u ovu zemlju.
Na osnovu Sporazuma, Nemačka odobrava godišnju kvotu o maksimalnom broju radnika koji se mogu angažovati po ovom osnovu.
Državljani Srbije koji se odluče na privremeni odlazak na rad u bilo koju stranu državu, moraju dobro znati da se posao legalno traži isključivo preko Nacionalne službe za zapošljavanje i privatnih agencija koje imaju licencu za rad, jer ukoliko se odluče na odlazak sa agencijom koja nije registrovana i koja nema dozvolu za rad, rizikuju da rade bez ugovora o radu, da im bude oduzet pasoš, ali i da na kraju mukotrpnog rada ne dobiju zaradu. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Ljubica Mrdaković Todorović.

Hvala predsedavajući.
Poštovani gospodine ministre sa saradnicima, koleginice i kolege narodni poslanici, ja ću se u svom izlaganju zadržati na Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu i ukratko reći zašto smatram da je ovaj Predlog zakona dobar i da ga treba izglasati.
Naime, intenzivan razvoj nauke i tehnike, nove tehnologije i nova zanimanja koje nam donosi vreme u kome živimo zahtevaju i usklađivanje postojećih zakona koji pokrivaju te oblasti, a posebno su bitne odredbe koje se tiču bezbednosti i zdravlja na radu zaposlenih.
Povrede na radu su česta pojava kod nas, hteli mi to da priznamo ili ne, a povređivanje jednog zaposlenog gde on narušava, oštećuje ili gubi trajno svoje zdravlje je veoma teško za zaposlenog, a takođe sa druge strane mnogo košta i državu i poslodavca.
Namera nam je da usvajanjem ovog zakona u što većem broju slučajeva delujemo preventivno, znači kroz preventivne aktivnosti, da sprečimo uzroke koji dovode do povređivanja na radu, profesionalnih bolesti i bolesti u vezi sa radom, a takođe da sprečimo i uzroke koji neretko dovode do gubitka ljudskih života.
Ulaskom stranih investitora na naše tržište, suočili smo se sa novom praksom zaštite zdravlja zaposlenih, gde se svaka povreda na radu tretira kao gubitak celog kolektiva, odnosno kompanije i gde se smatra da odgovornost za povređivanje leži na svima, posebno na onima koji su bili zaduženi da vode računa o tome, jer povrede na radu ometaju i prekidaju proizvodnju, dovode do ostvarivanja nižeg dohotka, smanjuju poslovni ugled, a samim tim i konkurentnost zbog neispunjavanja ugovornih obaveza.
S druge strane, ne treba sumnjati da na terenu postoje i brojne zloupotrebe instituta povrede na radu i to najčešće od strane zaposlenih jer se zbog takvih povreda uzima bolovanje i dobija 100% zarada, što je svakako pojava koja mora biti svedena na najmanju moguću meru ako već ne može biti u potpunosti iskorenjena.
Dakle, izmenama i dopunama ovog zakona stvaraju se uslovi da svi učesnici radno-pravnih odnosa preuzmu svoj deo odgovornosti i da kroz pojačanu zaštitu i angažovanje na terenu kroz odgovarajuću obuku i adekvatne treninge i provere zaposleni budu pripremljeni za rad za svako specifično radno mesto i nikada ne dođu u situaciju da budu izloženi bilo kakvoj povredi.
Brojne analize pokazuju da je za povređivanje na radu najčešće kriv ljudski faktor, kada zbog nepotrebne žurbe i brzine u radu, a time i nepažnje, ali i zbog potrebe da se uštede sredstva neophodna za kvalitetnu zaštitu kod radnika koji rade na crno, dolazi do povreda koje su ponekad i fatalne.
Osim lica koja su zadužena za bezbednost i zdravlje na radu i poslodavca koji moraju da usaglase svoje poslovanje sa novim rešenjima, ja u svemu ovome jako bitnu ulogu vidim i u inspekciji rada. Smatram da će inspekcija rada kroz kontinuirani rad na terenu stvoriti uslove da brojne stvari koje su poslodavcima nejasne budu razjašnjene i primenjene na pravi način.
U praksi se dešavalo da, recimo, neke firme imaju nedovoljno kvalifikovano lice koje se bavi tumačenjem zakona i to najčešće ispadne da u zakonu ispadne onako kako njima najviše odgovara. To dalje dovodi do neprimenjivanja zakona na pravi način, a često i do povređivanja zaposlenih, pa inspekcija rada može nakon prijave povrede da sačini zapisnik i podnese prekršajnu prijavu protiv poslodavca, a nema sumnje da će u prekršajnom postupku poslodavac biti kažnjen. Zato smatram da je dobar deo tereta u sprovođenju novog zakona upravo na inspekciji rada, koja će kroz edukativni rad na terenu delovati, pre svega, preventivno.
Sve u svemu, namera nam je da postojeća zakonska rešenja unapredimo i usaglasimo po evropskim direktivama, ali i da u budućnosti sprečimo sve negativne posledice koje nedovoljna bezbednost i zaštita mogu da prouzrokuju zdravlju zaposlenih. Time se osim čuvanja zdravlja zaposlenih, koje je i najbitnije, smanjuju nepotrebni troškovi lečenja, bolovanja i nadoknade, koji su mogli biti izbegnuti da se radilo kako treba.
S obzirom da je postojeći zakon donet pre devet godina i da je za brojne stvari već zastareo i prevaziđen, smatram da ovaj Predlog zakona treba usvojiti i smatram da ćemo kroz izvesno vreme i njega ponovo inovirati i usaglašavati, a sve za dobrobit radnika, poslodavaca, društva i države. Zahvaljujem se.