Zahvaljujem.
Reč ima narodna poslanica Tanja Tomašević Damnjanović, a neka se pripremi narodni poslanik Zoran Živković.
Izvolite, gospođo Damnjanović.

Hvala.
Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre sa saradnicima, kolege i koleginice narodni poslanici, danas su pred nama veoma dobri predlozi zakona i ja ću se u svom izlaganju fokusirati na Predlog zakona o uslovima za upućivanje zaposlenih na privremeni rad u inostranstvo i njihovoj zaštiti, za koji smatram da je veoma važan zakon za sve. Njime je pogođena suština interesa kako poslodavca, tako i zaposlenih.
Cilj ovog zakona jeste da pospeši zapošljavanje u inostranstvu i da omogući poslodavcima da u jednoj olakšanoj proceduri zapošljavaju ljude u inostranstvu, ali i da ti zaposleni budu zaštićeni u potpunosti i dobiju ono što im je obećano, odnosno da ih niko ne prevari, da imaju bezbednost zdravlja na radu, socijalno i penziono osiguranje i da primaju zarade.
Svedoci smo da su radnici upućivani na rad u inostranstvo od strane sumnjivih agencija, bez ikakvih papira, te za svoj rad nisu dobijali nikakve naknade, a da su proverom inspekcijskih službi u inostranstvu vraćeni u zemlju jer nisu imali dozvole za rad. Po ovom zakonu svaki poslodavac koji upućuje radnike na privremeni rad u inostranstvo, biće u obavezi da o tome obavesti Ministarstvo za rad, odnosno da pruži obaveštenje o tome koliko zaposlenih radi u inostranstvu, gde rade i kakva su im prava obezbedili. Ovim zakonom će se omogućiti da oni poslodavci koji upućuju svoje zaposlene na rad u inostranstvo to rade u skladu sa zakonom, ili će u suprotnom platiti visoke kazne. Naime, ovim zakonom mi se borimo i protiv rada na crno u Srbiji.
Ciljevi koji se donošenjem ovog zakona postižu jesu: objedinjavanje zakonske materije, unutrašnja i spoljna usklađenost zakonske regulative, savremena zakonska rešenja prilagođena modernom, tržišnom, ekonomskom, finansijskom, pravnom, ustavnom i društveno-političkom poretku i sistemu, uspostavljanje novog zakonskog koncepta u postupku obaveštavanja državnih organa, nadzor i saradnje radi predupređenja i ispravljanja nepravilnosti u postupku, upućivanje zaposlenih na privremeni rad u inostranstvo, a na osnovu iskustva iz prakse, zakonsko prepoznavanje i regulisanje određenih posebnih oblika upućivanja zaposlenih na privremeni rad u inostranstvo, kao i uvođenje posebne zaštite pojedinih kategorija zaposlenih.
Bitno je da se ovim zakonom najcelishodnije i najpouzdanije rešavaju problemi koji nisu mogli biti regulisani starim saveznim Zakonom o zaštiti građana Savezne Republike Jugoslavije na radu u inostranstvu, niti Zakonom o radu.
Zbog svega gore navedenog, u Danu za glasanje ja ću podržati ovaj predlog zakona, kao i druga dva predloga koji su danas pred nama na dnevnom redu. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospođo Tomašević Damnjanović.
Reč ima narodni poslanik Zoran Živković, a nek se pripremi narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.

Jako je dobro kada se neki deo života u jednoj državi kodifikuje kroz zakon i to je, naravno, jedno od obeležja jedne civilizovane države, ali donošenje zakona je samo početak procesa. Mnogo važniji deo procesa je primena tog istog zakona.
Ovde imamo objedinjenu raspravu za tri zakona, a jedan se tiče konvencije koja je nesporna i koju je trebalo i ranije verifikovati i tu nema nikakve sumnje. Ova dva zakona su dobar pokušaj, ali samo dobar pokušaj da se urede ove dve oblasti. Jako mi je žao da imamo 2015. godine, u godini kada svi predstavnici vlasti govore o tome da nam je toliko dobro da nas prosto sramota, da zapošljavanje blista, da se diže standard, da smo mi država bez bilo kakvih obeležja recesije, da ne možemo da se odbranimo od stranih investitora i domaćih, da tek sad donosimo zakon o radnom angažovanju, o upućivanju zaposlenih na privremeni rad u inostranstvo i o njihovoj zaštiti. Posebno u vreme kada je očigledno jasno da vrlo malo naših firmi radi bilo šta u inostranstvu. Naprotiv, ne mogu da dobiju posao ni u svojoj sopstvenoj državi Srbiji. Tako da, to je dobar pokušaj, ali malo nije u skladu sa vremenom u kome se nalazimo.
Kada se govori o zaštiti ljudi koji se šalju na rad u inostranstvo, povod za ovo nije inostranstvo, nego Rusija, posebno Rusija, posebno te nama daleke, ali prijateljske zemlje, čije prijateljstvo ne možemo da protumačimo već decenijama ili vekovima. To se ne dešava u civilizovanim zemljama.
Osnovni zakon, odnosno prvi zakon u ovom setu je Zakon o izmenama i dopunama Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu. Tu smo čuli jedan interesantan podatak, da 40% stradalih, bilo ne dao bog smrtno, bilo sa povredama, je u onih koji rade na crno. Pa, nije to argument. Argument je da 60% onih koji stradaju su oni koji rade na belo, odnosno formalno. To je strašno. Naravno, strašna je i ova druga činjenica o radu na crno, ali nemojte time da pravdate to što postoji rad na crno i da je to razlog što ima puno povređenih i onih koji su doživeli smrt na svom poslu. To je posao vašeg ministarstva, da nema tih koji rade na crno, a ne da pravdate – veliki je broj povređenih time što oni rade na crno.
Pitanje je ko je odgovoran za smrt dva radnika pre sedam-osam dana, ili 15 dana, ne znam tačno, koji su poginuli radeći na pruzi? Pruga teško može da bude privatna, teško može da bude tajkunska, teško može da bude bivši režim, teško može da bude bilo šta, nego je pruga apsolutno javno dobro. Kako je moguće da na pruzi rade ljudi koji rade na crno? Koji direktor, šef, ministar, zamenik ministra, pomoćnik ministra, sam gospod Bog ili predsednik Vlade je podneo ostavku zbog toga što se to desilo? Naravno, niko.
Istovremeno bih voleo da mi ministar, ili neko ko to zna, objasni kako mislimo da povećamo bezbednost ljudi koji rade, ako bacamo pare za neki nacionalni stadion? Verovatno će to biti srpski stadion ili stadion „Srbija“. Kako to da objasnimo ljudima koji odlaze na posao svaki dan bez minimuma zaštitne opreme, bez bilo kakvih zaštitnih sredstava? To je pitanje koje je jako važno.
Konačno, zdravstveni pregledi, sistematski pregledi, redovni, šteta što to nije uneto u ove izmene zakona i da počnu da se primenjuju sa vrha, da počnu da se primenjuju od Vlade Srbije, pa da se onda ide po dubini, jer, naravno, najvažnija stvar na svetu je da budu zaštićeni ljudi koji rade…

Gospodine Živkoviću, ja vas molim da pričate o temi, a ne da vređate nekoga ko ne može da se brani u ovoj Skupštini.

Koga vređam, izvinite? Ja govorim o tome da sistematski pregledi treba da budu dobar običaj u ovoj državi i, naravno, da se primenjuju po vertikali, odozgo pa na dole. To bi pomoglo i onima gore, ali mnogo više… (Isključen mikrofon.)

Zahvaljujem se, gospodine Živkoviću, isteklo je vreme.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, nerazumnom je teško dokazati da je nerazuman. Da se to može, on ne bi ni bio nerazuman.
Što se tiče mog prethodnog kolege poljoprivrednika, ja ću da ga podržim oko rada na crno. Veoma ću da ga podržim. Ovog trenutka tražim od Ministarstva rada i od drugih ministarstava da mi se dostave podaci kako je zasađen vinograd na Fruškoj gori. Koja radna snaga je to zasadila? Da li su bili prijavljeni?
Da li su bili uplaćeni doprinosi? Da li im je bio uplaćen PIO? Da li se to desilo prilikom sadnje? Da li se to desilo prilikom održavanja ili da li se to desilo povodom berbe? Želim da mi ministarstvo dostavi i da li je ta firma koja je dobila 525.000 evra od države da zasadi vinograd na Fruškoj Gori, da ga zasadi u proleće 2007. godine na zemljištu koje je zakupila 7. novembra 2007. godine, dakle, tražim od ministarstva da mi dokaže kako su to radnici u proleće 2007. godine sadili vinovu lozu na zemljištu koje je nastalo u novembru 2007. godine? Tražim tačne podatke da li se neko eventualno povredio na radu, da li je bio zbrinut, na koji način, da li se možda zasekao vinogradarskim makazama itd?
Što se nacionalnog stadiona tiče, čuo sam izjavu mog poljoprivrednika da je Staljin imao nacionalni stadion. Nije tačno, nije ga imao, ali ga imaju recimo Rumunija i Poljska, ali nemaju takve vinove zasade od 52 ha bivšeg premijera. Za te pare su izgradili moderne nacionalne stadione koji imaju sadržaje, koji nisu samo sportski nego su i drugi sadržaji koji donose nove poslove. Uzgred budi rečeno Staljin nije imao konc logor na tom stadionu nekom nacionalnom, ali znam bivšeg premijera koji je uhapsio 12.000 ljudi 2003. godine, od tih 12.000 ljudi je procesuirano jedva 1.000 i od tih 1.000 devetsto i nešto je oslobođeno. Dakle, sa tih 12.000 ljudi mogao se napuniti poveći međunarodni stadion, pa ako već prigovara na tim nacionalnim stadionima, ako već prigovara na nekim dijagnozama, ako već nije smeo TV duel kod mene, pa je u Šapcu pobegao, ako već nije smeo sa mnom na poligraf, ako je već želeo da istakne svoju vojničku karijeru i pričao o dijagnozama, nudim da ukrstimo vojne knjižice. Dakle, da vidimo ko je bio slobodan da služi državi, a ko je bio slobodan samo da se državom služi.
Prošli put je poželeo, neko se seća, rekao je da smo bili miševi, da smo se zavukli za vreme agresije itd. dok je on nosio uniformu, da vidimo da ako neko ko već priča o dijagnozama, poslednji koji treba da priča jeste moj kolega poljoprivrednik. Zahvaljujući toj nekoj lažnoj dijagnozi oslobođen je služenja vojnog roka. S obzirom da je on meni prigovorio, gospodine predsedavajući prošli put da nisam imao priliku da govorim, možete da snimite sve pečate na vojnoj knjižici o svim vojnim rokovima koji su trajali 15 meseci i vojnim vežbama i ratnim rasporedima itd. Nudim mu da ukrstimo vojnu knjižicu.
Slažem se sa njihovim zalaganjem za radnička prava, u potpunosti se slažem. Podržaću ga u tom delu, samo da pronađem, poginuo radnik tu i tu, pao radnik sa zgrade, u „Tigru“ poginula tri radnika, to su samo naslovi, neki od naslova u štampi. Slažem se da radnička prava budu do maksimuma, ali nigde ne vidim da je poginuo neki njihov prijatelj tajkun. Možda se na Maldivima, na jahti sapleo o neku pevaljku, pa pao na klješta od jastoga, ja to ne mogu znati, ali to u štampi nije bilo. Dakle, ja se slažem kada se neko zalaže za radnička prava, jer ja se prvi za njih zalažem, bio sam radnik IMT i tada je Beograd imao 230.000 radnika u proizvodnji. Kada sam došao u ovu Skupštinu 2012. godine ponovo, Beograd je imao 20.000 radnika u proizvodnji, odnosno 10 puta manje iako je imao 50% više stanovništva nego što je to bilo 80-tih godina.
Ukoliko se neko zalaže za radnička prava treba i da kaže da je radnička prava oduzeo neko ko se obogatio u divljoj, predatorskoj privatizaciji. Slažem se sa svim radničkim pravima, ali to treba da rade ljudi koji nisu bili umešani u uspostavljanje jednog divljeg kapitalizma koji nigde do sada nije viđen. Dakle, ukoliko su uništavali radna mesta, uništavali su stotine hiljada radnih mesta oni ne bi trebali time da se bave.
Kad smo već bili kod vinograda molim ministra za rad da ovo zapiše, da se za sezonsku radnu snagu nekom uredbom propiše da ubuduće, da poslodavci, poljoprivredna gazdinstva kupuju nalepnice koje će biti po ceni da se makar socijalno i zdravstveno ti radnici zbrinu da u slučaju neke povrede na radu mogu zahvaljujući toj uredbi da se zbrinu jer su oni radna snaga koja ide u nadnicu, veoma su izloženi suncu, vetru, kiši, ponekad i mrazu i bilo bi red da ih na određeni način zaštitimo da pri tome mnogo ne opteretimo poljoprivrednike jer su oni na vrlo niskim granama što se tiče ekonomskog i socijalnog opstanka.
Nestala je cela prerađivačka industrija. Nestali su poljoprivredni kombinati. Nestao je ogroman broj radnih mesta i sada neko ko je najzaslužniji za propast radničke klase, za to što nezaposleni tumaraju u predgrađima, zato što plata i penzija više nema, nemaju podršku u proizvodnji da bi bile veće.
Sada neko ko je živeo od zaduženog i zaduživao državu i tako zaduživao preostali broj radnika, neko ko je sa prihodovne strane izbacio 400.000 radnika i prebacio ih na rashodovnu stranu i doveo ih u priliku da se njihove rane, psihičke rane zato što su ostali bez posla u pedesetim godinama ne mogu da se vide, a duboke su i lako ne zaceljuju. Takvi treba da znaju da su oni državu doveli na stanje koje je bilo na Marsu, bilo je uslova za život u Srbiji ali nije bilo života. Hvala.

Zahvaljujem gospodine Rističeviću.
Reč ima ministar Aleksandar Vulin.

Zahvaljujem.
Mi ovde slušamo zapravo izlaganje nekih naših prethodnika, posebno ovih iz bivšeg režima, a mogli smo da slušamo auto projekciju. Ko je rekao iz Vlade da je ovde divno, da je sve sjajno. Ko je rekao da smo mi jako zadovoljni svime što se dešava. Ko je rekao? Niko. Mi govorimo istinu, ali istina je da je 25% nezaposlenosti mnogo više nego 17,9%. Da li je to dovoljno dobro? Nije, ali da li je bolje od 25%? Jeste. Da li je bolje kada imamo manji deficit ili kada imamo deficit kakav nam je ostavio bivši režim pre tri godine kada smo preuzeli odgovornost za ovu zemlju? Pa, bolje je. Da li je dovoljno dobro? Ne, nije.
Bićemo srećni kada ne budemo morali da zadužujemo ni jedan jedini dinar, kad ne budemo morali da vraćamo kredite prethodnih premijera koje su uzimali sa kamatama o 16%. Pa, drogu da prodajete ne možete da vraćate takve kamate. Oružje da prodajete ne možete da vraćate takve kamate, a uzimali su takve kamate da bi kupovali izbore, da bi podizali plate i penzije koje nisu mogli da servisiraju. Pa, ko je ovde u ovoj zemlji, ko je od strane ove vlasti, ove većine govorio da smo jako srećni i zadovoljni zato što ćemo sada isplatiti vojnim penzionerima sve ono što je bivši režim napravio kao dug. To su stotine miliona, ali mi ćemo ih vratiti, mi nismo neodgovorna većina koja je to gurala pod tepih, koja je to puštala da se godinama prave dugovi. Nismo mi srećni, ali smo ponosni zato što imamo novca da to vratimo, a ne da podignemo kredit da bi vratili dugove one koji su bili pre nas, pa da dugove prenesemo na našu decu.
Ovde smo slušali sve vreme auto projekciju, onako kako se nekad vladalo Srbijom, argumentima kojima se nekada vladalo. Da li treba da podsećam sve nas ovde u ovom parlamentu i sve one koji nas sada gledaju ko je govorio da je kriza naša razvojna šansa? Ko je govorio da ćemo se mi sjajno snaći u svetskoj ekonomskoj krizi i da ćemo otvoriti novih 200.000 radnih mesta samo jednim izborima. Posle smo doživeli 400.000 otkaza odmah nakon tih izbora, ali šta mari, važno je da smo pobedili i došli na vlast, pa i neka smo podigli kredit, neka smo se zadužili da bismo podigli plate i penzije, da bismo pobedili u jednom deliću vremena i ništa više.
Mi smo ovde slušali auto projekcije, a o zakonima nismo čuli ništa. Prosto, nemate na šta da se osvrnete. Mislio sam da je mržnja prema državama, nacijama, da je to prošlost, da to više nikada niko neće govoriti i uraditi. Što smeta Rusija? Što je ta Rusija tako strašna? Što je toliko loša? Znam da je bilo jednog jako anti ruskog stava upravo prema toj Rusiji u vreme vlasti bivšeg režima, a sada slušam ponovo. Zašto? Zašto ne možete da prihvatite istok i zapad, a onda kada su došli u stanje opozicije počeli su da mrze Arape.
Sećate se šta je sve izgovarano u ovom parlamentu o Arapima, o njihovom kapitalu, o tom groznom narodu. Sećate se šta je govoreno da će doći da nas opljačkaju, a evo danas smo imali priliku da čujemo kako u onoj seriji lažova se nalazi Američka privredna komora. Pitam se, ko je sledeći? Koji će sledeći narod biti sada na tom spisku, na toj listi, šta ćemo čuti za govornicom ovog parlamenta, koji će narod biti uvređen sa prostora najvažnijeg i najčasnijeg mesta u našoj državi, Narodne skupštine. Ne može niko da se obraduje kada čuje ovako nešto o Rusiji ili kada čuje nešto ovako o Arapima ili kada čuje nešto ovako o Americi. Ne može, mi nismo takva zemlja, mi poštujemo istok i zapad.
Žao mi je što govorimo o svemu ovome trebali smo da govorimo o zakonu, ali nemate povoda da govorite o zakonu, kada zakon niko nije ni pominjao. Eventualno se neko osvrnuo na zakon, eventualno se neko osvrne na Zakon o radu. Kada smo govorili, evo o kako neko može da radi, to je za mene apsolutno nešto sa čime moramo da se borimo, da neko radi na javnom poslu, kroz pretpostavljam nekakvu tendersku proceduru, a da nije prijavljen na odgovarajući način.
Ja da vam kažem da je moje ministarstvo i Vlada Republike Srbije donelo preporuku na inicijativu Ministarstva rada, Vlada Republike Srbije usvojila tu preporuku i prenela to svim javnim preduzećima, svim lokalnim samoupravama da svako ko bude zapošljavao javnim novcem, državnim novcem, bilo koje preduzeće koje ne poštuje odredbe Zakona o radu, preduzeće koje nije prijavilo radnike smatraće se odgovornim za to što je uradio, kao da je neposredno odgovoran.
Naravno da ćemo se boriti sa tim. Znate, u odnosu na neka prethodna vremena, evo ponoviću, nikada nije loše ponoviti pogotovo kad se ne sluša, ponovićemo da inspekcija rada u odnosu na prošlu godinu ove godine imala 16,5% veći broj pregleda, to je 39.609 pregleda.
U odnosu na 2013. godinu 29%, bilo bi zanimljivo, nisam se spremio ali doneću kada budemo razgovarali o amandmanima koliko ih je bilo 2000, 2001, 2003. godine, da vidimo koliko smo napredovali u međuvremenu, šta smo uradili u međuvremenu.
Mi smo u prvih devet meseci 2015. godine kroz tu inspekciju rada zatekli na radu kao neprijavljene 10.901 lice, 6.183 lica je odmah prijavljeno na osnovu rešenja u inspekciji rada, što je značajno povećanje čak i u odnosu na 2014. godinu.
Mi smo u avgustu i septembru, to mislim inspekcijom rada, otkrili 186 pravnih subjekta koji zapravo nisu pravni subjekti, koji nisu uopšte bili prijavljeni, a koji su radili, koji su zapošljavali nešto, koji su naravno uskraćivali PDV, porez i zaštitu na radu radniku, pa se i to svakako promenilo.
Kritikuje se Zakon o radu, ali da ponovimo, 5.790 obračunskih listića je primljeno, 4.495 je završeno, 158 miliona dinara je naplaćeno. To jeste napredak.
I podsetiću one koji sada kritikuju ovu meru, da su onda kada su usvajali zakon govorili sve najgore i u ovoj meri, ali vidite da ima efekta, vidite da ima svrhe.
Da vam kažem samo da su na osnovu prekršajnih postupaka koje je pokrenula inspekcija rada naplaćeno u budžet 200.103.000 dinara. Dvesta miliona dinara. Nije nikome uskraćeno njegovo pravo, nego je samo kažnjen onaj koji se nije pridržavao strogo zakona, ko nije vodio računa o onome što jeste njegova obaveza. Dakle, to su rezultati, a ovo su brojke.
Žao mi je, opet ponavljam, što ne pričamo o zakonima, dobri su zakoni, kvalitetni su zakoni, njima se zaista suštinski nešto menja i njima pokazujemo ono što smo rekli pre godinu dana i više da ćemo menjati sve radno zakonodavstvo, da ćemo zaokružiti celinu radnog zakonodavstva. Nažalost, ovde se više vodi računa o politici, nego o struci, a ovo su takvi zakoni.
Što se tiče sistematskih pregleda, obavezni sistematski pregledi, nažalost, izgleda da je predmet sprdnje ovde, ali sistematski pregledi su predviđeni za sva zanimanja koja se smatraju visoko rizičnim i oni su obavezni i oni se rade po zakonu, i žao mi je što se i to ne zna, pa se ovde podsmeva tome i od toga će se praviti vic ili tako nešto.
Žao mi je što nismo pričali više o zakonima, žao mi je što smo ovde čuli da se pojedine zemlje i čitavi narodi svrstavaju u nešto ružno i nešto neprijateljsko i žao mi je što ovako stručni zakoni postaju razlog da se govore ovako teške reči za govornicom našeg parlamenta, ali mi je zaista drago što donosimo zakone koji svojim kvalitetom, a jako ih je teško sa stručnog stanovišta kritikovati i sa stručnog stanovišta jako je teško osporiti kvalitet i vrednost zakona koje donosimo, jer kao što vidite, zakoni koji su bili mnogo osporavani i više nego ovi, sada se u primeni pokazuju kao efikasni i u primeni se pokazuju kao dobri.