Hoćete da kažete da zabranim narodnim poslanicima da ustanu?

Meni ste zabranili malopre.

Zabranio sam vam da ne uznemiravate, da ne dobacujete i da ne dozvoljavate poslanici, vašoj koleginici, Nataši Vučković da govori, a gospodin Rističević drži neke papire bez ijedne reči, to zato što je RTS u njega uperio kamere, tu ne mogu ništa. To je sloboda medija.
Koristite vaše vreme, ne razumem zašto to radite.

Da li možete da mi vratite vreme?

Kako da vam vratim vreme? Vreme je prošlo, dva minuta. Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik dr Marko Atlagić.
Izvolite.

  Poštovani potpredsedniče, opet ćemo, mislim, vrlo brzo rešiti ovaj amandman i sve amandmane na ovaj član zakona, samo da pokušamo objasniti šta je to javni interes, pošto negiraju da je ovaj Predlog zakona javni interes, gospoda iz opozicionih klupa pogotovo. Nije to šokantno ako to rade profesori pravne grupe predmeta na fakultetu.
Dozvolite, jednu rečenicu ću citirati: „ Javni interes je interes je cele društvene zajednice ili pojedinih njenih delova o kome pravo uopšte mora da vodi računa“, Pravni leksikon 64/333.
Međutim, poštovane dame i gospodo, da se razumemo oko pravnog interesa, to ne znači da pravo ne treba da štiti i privatni interes, ali kada? Kao opšti interes. Imamo dva primera za to – privatni interes se štiti samo izrično određeno pravom, dok javni interes se štiti stalno. Dakle, on je u kontinuitetu, stalno se štiti itd, a privatni je određen pravom. Privati interesi se štite samo ako su u skladu sa javnim interesom. Međutim, ovo je važno, zadnju rečenicu koju ću reći. Vrlo je teško u pravnoj nauci reći šta je to javni, šta je to privatni interes, ali, podvlačim ovo ali, obično se ostavlja nadležnom organu državnom da ceni u svakoj konkretnoj situaciji šta je to javni interes i Vlada Republike Srbije predlogom ovog zakona u članu 2. izuzetno je to fino rekla.
Gospodo pravnici, ima vas mnogo ovde, mislim da oko ovoga je zaista suvišno voditi raspravu. Hvala vam lepo.

Zahvaljujem, gospodine Atlagiću.
Reč ima narodni poslanik Zoran Živković.

Uz uvažavanje svih nadri pravnih saveta koje dobijamo, mislim da amandman ima smisla, jer ovo je jedan od retkih zakona u kome se donošenje zakona i ova oblast definiše kao javni interes.
Naravno, da je svaki zakon koji mi donosimo ovde u javnom interesu. Da li smo doneli bilo koji zakon, da li je u prethodnom sazivu, da li je od 1804. godine, koja se meri kao početak moderne srpske istorije, neki državni organ, a pre svega Skupština, u raznim oblicima donela zakon koji se bavi privatnim interesom? Bilo bi jako tužno da se tako nešto desilo, a ako se tako nešto desilo tako što u tim zakonima nije pisalo eksplicitno kao ovde u članu 2. da je to javni interes, onda smo mi u velikom problemu. To znači da je cela moderna srpska istorija kroz parlament donosila zakone, u Srbiji su donošeni zakoni koji su protivni javnom interesu.
Naravno da to nije tako, naravno da je bilo puno propusta, ali većina zakona donetih u parlamentu Srbije u bilo koje doba u poslednjih 100 i nešto godina su bili zakoni koji su doneti u javnom interesu, neki uspešni, neki manje uspešni.
Prema tome, upravo je ovde problem to insistiranje na toj teatralnosti, na estradizaciji zakona. Ako vi kažete da je ovo zakon, to je kao da kažete da je ovaj zakon po zakonu i da ovaj zakon treba da ozakoni neku oblast. Pa, naravno da je u javnom interesu i naravno da je zakonit. Prema tome, to je bila svrha ovog amandmana.

Zahvaljujem, gospodine Živkoviću.
Reč ima narodni poslanik prof. dr Ljubiša Stojmirović.

Već sam se uplašio da mi predsedavajući neće dati reč.
Vezano za ovaj predlog koleginice Jerkov, mislim da je dosta interesantan. Zašto? Sinoć sam bio u jednom društvu i čuveni beogradski neimar gospodin Ćirić, zvani Ćira, koji je po ženinoj liniji Crnotravac, pa je valjda iz te ljubavi i proisteklo da se bavi tim poslom, je jedno slično pitanje meni uputio. Rekao je – celog svog radnog veka radio sam čestito i pošteno, sve dozvole sam uredno plaćao, sve papire sam redovno imao i sve što sam radio, radio sam u duhu i po slovu zakona. Da li je pošteno da sada neko ko je radio suprotno, ko nije imao dozvole, ko nije to uradio u skladu sa zakonom, sa nekih pet hiljada dinara ili evra, plati nešto što sam ja plaćao 100 hiljada evra?
Bilo mi je teško da mu odgovorim na to pitanje, ali sam ga pitao, pošto je sada u penziji, koliko dugo ne radi. Već pet godina ne radi, to je znači sve bilo u onom periodu do 2010. godine. Ko je tada bio zadužen da izdaje te dozvole, da daje papire investitorima, ko je u beogradskim opštinama uglavnom na vlasti, ko je u Vojvodini na vlasti, ko je doveo do tog zamešateljstva?
Slažem se da je problem nelegalne gradnje nastao unazad nekoliko decenija. Jeste bilo problema i pre 90-ih, i posle 90-ih, ali ono što je nastalo od 2000. godine do današnjeg dana recimo, to je zaista prevršilo svaku meru.
Mislim da kolege iz Demokratske stranke treba da budu zahvalne ovoj Vladi koja pokušava da ispravi njihove brljotine, da popravi ono što su oni uništili, ono što su uradili za Srbiju, odnosno protiv građana Srbije. I, ako se već desi negde, a mora da se desi da nastane neki propust, pokušajte na jedan kolegijalni način da zajedno sa nama ispravite to.
Da li je moguće rešiti ove probleme tako da svi budu zadovoljni? Pa nije i nikada neće moći da bude. Najverovatnije će se i kroz ovaj zakon napraviti neke greške i napraviće se neki propusti za koje će uvek neko reći da nisu u redu. Onako kako je meni gospodin Ćirić juče postavio pitanje, mnogi će postavljati pitanja, ali jedanput za sva vremena ovo mora da se reši. Nadam se da ćemo svi zajedno uspeti da ovaj predlog Vlade uobličimo onako kako je najbolje za građane Srbije. Hvala.