Zahvaljujem se, gospodine Šormaz.
Reč ima narodna poslanica Gordana Čomić. Izvolite.

Zahvaljujem.
Samo par opaski u odnosu na uvodno izlaganje kao ovlašćene predstavnice DS, sa molbom da se najozbiljnije uzmu u obzir, nezavisno od toga što nije sasvim jasno i precizno napisano u odredbama članova Konvencije, kojom se borimo protiv regrutovanja, korišćenja, finansiranja i obuke plaćenika.
S obzirom da sam citirala već prvi deo člana 1. ove Konvencije koji se poklapa sa odredbama našeg Krivičnog zakona.
Sada u raspravi član 2. koji kaže – da svako lice koje regrutuje koristi, finansira ili obučava plaćenike definisane članom 1. Konvencije čini krivično delo u smislu ove Konvencije. Zašto molim za tumačenje ovog člana?
Kako ovde, tako i Krivičnom zakonu da se može regrutovati propagandom, da nije regrutovanje samo lični kontakt. Neko ko hoće da angažuje plaćenika kako god mu ideologija za plaćenike bila, nego je regrutovanje i kreiranje javnog mnjenja u kojem se plaćenički posao nasilja i učešća u oružanim sukobima na teritoriji drugih zemalja ili sam čin nasilja smatra prihvatljivim i poželjnim u nekom društvu.
Ako bismo uspeli da razumemo da kreiranje takvog javnog mnjenja, da propaganda kojom se regrutuju za vrednosni sistem nasilja plaćenog novcem ili plaćenog zabludama koje su tako slatke u propagandama.
Kada bi razumeli da to nije sloboda govora mislim da bi uspeli da spasimo mnoge živote i onih koji nestabilni, nepredvidivi, skloni uticaju propagande rešavaju da budu plaćenici, a i onih na koje bi se nasilna dela tih plaćenika odnosila na nasilje koji bi oni vršili.
Zašto ne stavljam druge odredbe iz ovog člana 2, s obzirom, da je jednak kao i Krivični zakon, da finansira ili obučava plaćenike, zbog toga što to može da se razdvoji, kada je u pitanju kreiranje javnog mnjenja o potrebi da se što veći broj mladih ljudi, žena ili muškaraca angažuju kao plaćenici za vršenje nasilja na teritoriji isti, ili druge države.
Zbog toga što to ne mora da bude vidljivo, znači, ni finansiranje, ni obuka, ali regrutacija propagandom je i te kako vidljiva i na nju smo osetljivi i mi koji smo duboko protiv kršenja ovog zakona i angažovanja ljudi za plaćenike za oružane borbe, činove terorizma ili nasilja, ali i oni koji su skloni da poveruju vrednosno da je to nešto uzvišeno za čega vredi poginuti, nešto uzvišeno vredi ubiti drugo ljudsko biće ili nešto toliko uzvišeno koje se može prebrojati nekom sumom novca, nekakvim zlatnicima i srebrnjacima.
Osporavanje koje sam ja čula kao argument kada sam o ovome govorila i kada je u pitanju bilo donošenje izmena Krivičnog zakona, prošle godine, bilo je da bi svaka vrsta intervencije na popularisanje plaćeništva kroz vrednovanje ideologija za koje vredi poginuti, bilo ugrožavanje slobode govora, što je netačno.
Sloboda govora je uvek omeđena slobodom onog drugog bića kome govoriš. Kao što je slobodom govora, zakonom, zabranjeno širenje mržnje, zabranjeno širenje netrpeljivosti, zabranjena je diskriminacija, zabranjena je popularizacija ideologija koja omalovažava druga ljudska bića po svakom njegovom ličnom svojstvu, tako bi moralo biti potpuno jasno da je daleko od slobode govora, bilo kakvo popularisanje nekog plaćeništva koje se nama sviđa, jer ih smatramo borcima za slobodu, a ne smatramo ih teroristima ili ih ne smatramo plaćenicima.
Sloboda govora nije prostor da se u njemu takve stvari smatraju, ako je zakonom definisano ko je plaćenih i za koja krivična dela je svaki plaćenih i onaj ko ga regrutuje i obučava, dužan da odgovara pred domaćim sudovima ili u međunarodnoj saradnji sa drugim državama, a za naše građane koji čine krivična dela.
Nije u Krivičnom zakonu ušlo posebno upozorenje onima koji kreiraju kampanje u medijima, jer ne može da uđe i ja se sa tim potpuno slažem, ali može da bude u našem zajedničkom pritisku na doslednu primenu, kako Zakonu o javnom informisanju i medijima, tako i zakonima kojima se definiše šta se sme, a šta ne sme po internetu.
Ako prestanemo da cenimo sopstvenu slobodu govora koja je teško osvojena, time što ćemo smatrati da je sloboda za širenje mržnje, laži, klevete, propagandu, dovođenje u zabludu, obično mladih ljudi i žena i muškaraca, takođe sloboda govora, time ne samo da ne sprečavamo zločine koji se mogu desiti, time ne samo da ne pomažemo mladim ljudima koji su u opasnosti za propagandu – budi plaćenik, nego time omalovažavamo i ugrožavamo sopstvenu slobodu govora da kažemo i ono što je po zakonu prihvatljivo, što je društveno prihvatljivo i što nije zakonom zabranjeno.
Ja znam da će kampanja za ovakve ili onakve plaćeničke službe ipak biti, ali smatram svoj poslaničkom obavezom, ljudskom obavezom da nas sve zamolim, da kada vidimo takvu kampanju, da kažemo – ne, u naše ime, ne u ime onih koje mi predstavljamo u Skupštini Srbije.
To možda neće delovati kao dovoljno jak instrument, ali je dovoljno za početak da delegitimišemo regrutovanje na idejama zabluda, zanosa, laži i obećanja o novcu ili slavi, ako odeš negde i ubiješ neko ljudsko biće, jer tu slave nema, a novci su prokleti.
Takav je vrednosni sistem koji treba da branimo. Hvala vam.

Reč ima narodna poslanica Ljubica Mrdaković Todorović, a neka se pripremi narodni poslanik Balša Božović.

Hvala predsedavajući.

Poštovani gospodine ministre sa saradnicima, koleginice i kolege, u vreme nastanka i usvajanja ove Međunarodne konvencije protiv regrutovanja i korišćenja, finansiranja i obuke plaćenika, još daleke 1989. godine, malo ko je od nas mogao i da pretpostavi da će, kako vreme bude prolazilo, pitanja koja reguliše ova Konvencija, postajati sve aktuelnija i omasovljenija.

Naš narod kaže da rat nikome dobro nije doneo, ali je vreme pokazalo da ipak ima pojedinih, nazovimo ih ljudima, koji nalaze svoj interes na tuđoj muci i na takav način zarađuju svoj krvavi novac. Dakle, ovde se ne radi niti o rodoljublju, niti o patriotizmu, niti o obavezi da se zemlja brani, jer svega toga ovde nema. Ovde se radi o osobama koje za novac i samo zbog novca obilaze brojna svetska žarišta i prolivajući tuđu krv, zarađuju novac.

Ako smo nekada samo slušali da ta vrsta ljudi postoji negde u svetu, i ako nam je nekada bio dalek i sam pojam plaćeništva, došlo je vreme da se svakodnevno suočavamo na vestima da je neko od naših građana napustio Srbiju i otišao da ratuje na nekom stranom ratištu.

Takođe, suočavamo se sa vestima, najčešće negde u Evropi ali i u susednim zemljama, da je uhapšen taj i taj, za koga postoji osnovana sumnja da je vrbovao mlade ljude i slao ih na ratom zahvaćena područja određenih zemalja, i to najčešće mlade ljude pred kojima je život i budućnost. Neko ih zarad, ko zna kakvih i čijih interesa, šalje sa kartom u jednom pravcu, najčešće, da budu topovsko meso, da ubijaju ili budu ubijeni.

U eri omasovljenja elektronskih komunikacija, kada praktično ne postoje barijere da se sve sazna ili sve ponudi, da se o svemu bude informisan, da se laže i nudi i med i mleko, da se nude titula i slava, rajska zadovoljstva i besmrtnost, u toj i takvoj eri naša deca koja su prikačena na internet veći deo dana susreću se sa pojedincima koji na izuzetno perfidan način vrše regrutovanje boraca, odnosno plaćenika i zbog kojih ko god ode iz Srbije, nikad se više i ne vrati.

Međutim, ovde nije kraj problemima. Kada se regrutovano lice ipak vrati sa belosvetskih ratišta natrag u zemlju, tek tada na scenu stupaju posttraumatski sindromi, koji najčešće rezultiraju ili suicidom ili masovnim ubistvima ili i jednim i drugim, ili, pak, bivši plaćenici postaju lica koja se bave vrbovanjem, odabirom i regrutovanjem novih plaćenika i tome nema kraja.

Tome se mora stati na kraj, zarad naše dece, nas samih, zarad nedužnih građana koji postaju žrtve plaćenika povratnika i na kraju, zarad ljudskih i civilizacijskih tekovina i principa na kojima počiva naše moderno društvo.

Iz tih razloga se ova međunarodna konvencija mora usvojiti, jer ona nema nijedno političko obeležje, već je isključivo ljudska i civilizacijska tekovina, tako da ću ja u Danu za glasanje podržati ovu međunarodnu konvenciju, kao i sporazume koji su na današnjem dnevnom redu. Hvala.

Zahvaljujem se.
Reč ima narodni poslanik Balša Božović, ali on nije u sali.
Reč ima narodna poslanica Irena Aleksić. Izvolite.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, međunarodna konvencija o kojoj danas diskutujemo, konkretno protiv regrutovanja, korišćenja, finansiranja i obuke plaćenika, smatram da je baš pravi trenutak da o njoj diskutujemo, s obzirom da je Srbija zemlja domaćin ministarskog saveta OEBS-a, tako da je ovo možda jedan najbolji način da se pokaže kako Srbija ima jednu aktivnu ulogu i kako daje svoj aktivni doprinos u borbi protiv svih oblika koji mogu da naruše bezbednost i mir.
Da Srbija čak i prednjači u tome, ja bih rekla, možda najbolje govore činjenice u prilog tome da kada je ova konvencija u pitanju konkretno, da su svega četiri države članice EU do sada ratifikovale ovu konvenciju, tako da bih rekla da to dovoljno govori o Srbiji.
Ne bih se složila sa kolegama da je neko zakašnjenje u pitanju, naročito ako uzmemo ovaj podatak u obzir.
O čemu se radi u ovoj konvenciji? Konkretno, ova konvencija zabranjuje korišćenje, regrutovanje, obuku plaćenika, zabranjuje njihovo delovanje i što je najbitnije, sve ove pomenute pojave ona sankcioniše, tretira kao krivično delo, što smatram da je zaista nešto dobro što je trebalo uraditi i čemu se zaista treba posvetiti, da to zaista bude pravilno implementirano.
U vremenu u kojem živimo, ako sve uzmemo u obzir, jednu globalnu situaciju, migrantsku krizu, brojna ratna žarišta, uopšte na svetskom nivou bezbednosti ugrožena, rekla bih da su na ozbiljnom testu sve organizacije koje se bave bezbednošću. Takođe, svi međunarodni principi kada je bezbednost u pitanju su ozbiljno ugroženi, tako da ovakve i slične konvencije naravno da su dobro došle. Ali, ono što je još bitnije od svega jeste to da mora da postoji međunarodna saradnja kada je borba za očuvanje bezbednosti i mira u pitanju. Ona zaista mora da postoji, jer bez toga neće biti rezultata.
Da bezbednost odavno nije nacionalna kategorija već međunarodna kategorija, to je odavno poznato, tako da se ja zaista nadam da će biti sve više država koje će konkretno ovu konvenciju ratifikovati i na taj način dati svoj doprinos očuvanju mira i bezbednosti.
Tu su i tri sporazuma između Vlade Republike Srbije i Finske, Gruzije i Rumunije. Konkretno, kada je Gruzija u pitanju, u pitanju je Sporazum o ukidanju viza za nosioce diplomatskih i službenih pasoša. Mi smo do sada imali gotovo jednu apsurdnu situaciju da licima sa civilnim pasošem nije bila potrebna viza, a da licima sa diplomatskim pasošem je bila potrebna viza, tako da se ovim sporazumom to ispravlja.
Kada je Gruzija u pitanju, moram nešto da napomenem. To je država koja nije priznala jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova, a što je još bitnije, možda zato što se skorije desilo, Gruzija je glasala protiv ulaska Kosova u UNESKO, tako da je to nešto što svakako treba istaći i pohvaliti. Znači, Gruzija se veoma praktično pokazala kao naš prijatelj, a jako dobro nam je svima poznato da zemlje koje nisu priznale Kosovo, moramo to priznati, sve se nalaze pod određenim pritiskom, većim ili manjim, ali sve su pod pritiskom, tako da je svakako na nama da radimo i da ulažemo napore da sa zemljama koje su se pokazale kao naši prijatelji, da na sve moguće načine produbljujemo i unapređujemo našu saradnju. Ovaj sporazum svakako da jeste jedan vid toga.
Tu je i Sporazum sa Rumunijom, gde se konkretno radi o bavljenju plaćenim poslovima članova porodice članova diplomatskih i konzularnih predstavništva. Poslednjih godina ovo je postala jedna međunarodna praksa, zato što do sada to pitanje nije bilo politički uređeno. Ovakvi sporazumi koji omogućavaju da se licima koji rade u diplomatsko-konzularnim predstavništvima, da se članovima njihove porodice omogući posao. To je jednostavno nešto što je jako praktično, što je jako korisno i ovakvi sporazumi uvek su bazirani na principu reciprociteta i, naravno, kao takvi, uvek su na obostranu korist.
Šta je krajnji cilj ovakvih sporazuma? Krajnji cilj ovakvih sporazuma jeste da se porodica održi na okupu, što je naravno neki prioritet, jer u današnjem vremenu u kojem živimo retko ko bi pristao da napusti svoj posao u zemlji i da prati svog partnera, svog supružnika u inostranstvo, a da pri tome izgubi posao. Tako da smatram, naravno, da i ovaj sporazum treba podržati, kao i sve ostale sporazume.
U svojim izlaganjima ja uvek istaknem da sporazume treba uvek podržati i da ih treba biti što više, jer oni uvek otvaraju vrata za neku novu saradnju, za razvijanje nekih novih oblika saradnje, kao što je ekonomska saradnja, koja je, naravno, najbitnija za nas, politička saradnja, Tako da uvek sporazume treba podržati. Zahvaljujem.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Biljana Ilić. Izvolite.

Uvaženi predsedavajući, poštovani gospodine ministre, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, pre svega verujem da konvencija koju bi usvajanjem trebali da ratifikujemo, predstavlja dokument oko koga ćemo se jednoglasno složiti svi. Ovo tim pre što je konvenciju još pre 25 godina potpisala ondašnja SFRJ, kao što je i SR Jugoslavija, a time i Republika Srbija, kao njen pravni sukcesor, to učinila pre 14 godina, kako je dato u obrazloženju predloga.

Ako sam dobro razumela, samim činom ratifikacije, zaokružuje se formalno–pravni postupak prihvatanja otpočet potpisivanjem.

Kao što se svi ovde dobro sećamo, pre izvesnog vremena izmenili smo odredbe krivičnog zakona, kojim ste učešće naših državljana u vojsci drugih država, proglašava krivičnim delom koje se vrlo strogo sankcioniše, čime smo faktički ovu konvenciju već prihvatili, pa je ovo sada čin njenog de jure legitimisanja.

Fenomen poznat kao „psi rata“ figuriše u međunarodnoj zajednici već decenijama. Kao odgovor na njega, između ostalih razloga je i usvojena predmetna konvencija u Generalnoj skupštini još pre 26 godina.

Poslednjih godina, međutim, ovaj fenomen ne samo da dobija na širini svega onoga što podrazumeva, nego su i posledice svega što podrazumeva neuporedivo veće i značajnije u celoj međunarodnoj zajednici, a posebno na prostorima naše države i njenog bliskog okruženja.

Inostrani plaćenici su ranije išli na ratišta po svetu prevashodno materijalno motivisani, da ne kažem trbuhom za kruhom. Naravno da je legitimnost njihovog krvavog zanata uvek bila krajnje upitna sa moralnog stanovišta, a pre svega sa zakonskog iz čega je ova Konvencija i proistekla, kao međunarodni pravni okvir sa kojim će se usklađivati zakonodavstvo zemalja potpisnica.

U poslednje vreme svedoci smo metamorfoza u motivaciji plaćenika. Njima više nije prevashodni motiv novac, već njihova religijska i ideološka uverenja. Verujem da ćemo se svi složiti u oceni da je nešto manje opasno ako se radi zbog novca, nego ako je primarni motiv duboko lično uverenje. Posebno je problematično kada religija, bilo kako da se zove, postane najvažniji element ideologizovane svesti pojedinca, zatim i grupa i celih pokreta koji su poslednjih decenija naročito u dramatičnom porastu.

Ono što današnje pse rata, plaćenike, teroriste ili kako god da ih nazovemo karakteriše jeste potpuna negacija najvrednije svetinje koja se zove ljudski život. Kada imamo protivnika koji prosto rečeno, ne samo da je spreman da pogine, nego se radujući ide da pogine, onda je dodatna teškoća boriti se protiv njega. Ako gubitak života za njega ne predstavlja nikakav problem, naprotiv čak donosi čast, poštovanje i ugled njegovoj porodici, šta onda može biti faktor preventivnog obraćanja?

Na žalost, izgleda da je pravna odmazda, naravno ozakonjena, jedini način suzbijanja ovog krajnje zabrinjavajućeg trećemilenijumskog fenomena, kojim se moramo mnogo angažovanje pozabaviti na specijalističkim nivoima znanja.

Jedan od pravaca aktivnosti jeste što više stručnih mišljenja i korisnih informacija koje bi trebalo konstantno publikovati najširo javnosti. To je, ne samo trenutni imperativ, nego i zadatak, bez ikakvog preterivanja, istorijskih razmera na kojem ne bismo smeli pasti, pogotovo ne bismo smeli dozvoliti da budemo isprovocirani. Iako nakon krvavog pira u Parizu sve više čujemo mišljenje kako je jedna od najviših vrednosti evropske zajednice država multikulturalnost, verujem da ćemo imati i snage i mudrosti da sebi samima i celom svetu dokažemo da možemo da budemo prava mala balkanska oaza u kojoj spokojno žive građani raznih nacionalnosti, verskih zajednica, uvažavajući se i poštujući se u potpunosti. Zahvaljujem.

Reč ima narodna poslanica Ljiljana Malušić, a nakon nje narodni poslanik Marko Atlagić.

Hvala.
Uvaženi predsedavajući, gospodine ministre sa saradnicima iz ministarstva, dame i gospodo poslanici, danas ću govoriti o jednoj konvenciji i tri sporazuma. Prvi je Predlog zakona o potvrđivanju Međunarodne konvencije protiv regrutovanja, korišćenja, finansiranja i obuke plaćenika. S obzirom da smo mi zemlja pristupnica EU i da se rukovodimo načelima Povelje UN i Deklaracije o načelima međunarodnog prava o prijateljskim odnosima i saradnji među državama, u skladu sa Poveljom UN smatramo da je regrutovanje plaćenika krivično delo. Naime, Povelja, odnosno Međunarodna konvencija protiv regrutovanja, korišćenja, finansiranja i obuke plaćenika usvojena je u Njujorku 1989. godine. Ovu konvenciju su potpisale SFRJ, SRJ i na kraju Republika Srbija, što je izuzetno dobro.
Zakonom o dopuni Krivičnog zakonika od 10. oktobra 2014. godine propisana su dva nova krivična dela, a to je upravo regrutovanje plaćenika i drugo delo je organizovanje učestvovanja regrutovanja plaćenika i slanja po svetu. Naime, ovo je teško krivično delo i ja se nadam da će naša država vrlo brzo reagovati i sankcionisati ovakvu vrstu krivičnog dela.
Ono što je dobro je da ova Rezolucija, inače pod brojem 44/34, opominje narode, a upravo smo bili svedoci onoga što se desilo u Parizu, ali meni nije jasno zašto su samo 33 zemlje potpisale ovaj Sporazum od toliko zemalja na svetu, a stalno se govori o pacifizmu. Tu su četiri zemlje koje pripadaju EU. To su pre svega Italija, Kipar, Belgija i Hrvatska. Tri zemlje su potpisale, ali nisu ratifikovale ovaj sporazum, a to su Nemačka, Rumunija i Poljska. Trebalo bi da sve zemlje i potpišu i ratifikuju ovaj sporazum zbog bezbednosti svih građana ovog sveta.
Naša populacija stalno raste i svedoci smo koliko ljudi, migranata je prošlo kroz našu zemlju. Zahvaljujući ministarstvu i gospodinu Stefanoviću, našem ministru, mi smo bezbedni, nema nikakvih indicija o povređivanju našeg prava, niti međunarodnog, niti domaćeg, ali uvek treba biti na oprezu.
Ono što je trenutni i gorući problem u svetu su naravno ratovi, terorizam, evo sada i plaćenici, a postoji i nešto drugo, povezali su se narko dileri sa plaćenicima i to je jedan od gorućih problema u svetu, jer se čak i vlade ruše zahvaljujući tome. Naravno da za ovaj sporazum nije potrebno odrediti bilo kakva novčana sredstva iz budžeta Republike Srbije, što je dobro.
Postoje još tri sporazuma o kojima ću kratko govoriti. Prvi sporazum je između Vlade Republike Srbije i Vlade Rumunije o bavljenju plaćenim poslovima članova porodica, članova diplomatskih ili konzularnih predstavništava. Sporazumom se reguliše upravo plaćanje članova porodice. Poenta ovog sporazuma je zbližavanje, odnosno očuvanje kompletne porodice. Znamo da je porodica osnovna ćelija društva.
U svetu su rađena istraživanja i došlo se do zaključka da ukoliko je porodica kompaktna, mnogo su bolji učinci rada, što je tačno. Porodica je podstrekač svega pozitivnog u svetu, naravno ukoliko je normalna, uglavnom su normalne. Pokazalo se da je veći procenat boljeg rada. Zato je potpisan ovaj sporazum na obostrano zadovoljstvo dve države. Članovi porodice podležu režimu oporezivanja, što je normalno, kao i režimu socijalnog davanja. Ovaj sporazum je potpisan na neodređeno vreme i takođe nije potrebno izdvojiti dodatna sredstva iz budžeta Republike Srbije.
Drugi sporazum o kome ću pričati je Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Gruzije o ukidanju viza za nosioce diplomatskih i službenih pasoša. Ovaj sporazum je potpisan 2. juna 2015. godine. Za sve ove sporazume, bilateralne, je važno da radi na spajanju dve zemlje. To je izuzetno dobro. Prvo se rade bilateralni, pa onda multilateralni odnosi. Dobro je zbog spajanja, zbog jačanja privrede, zbog svega, zbog turizma.
Ono što treba reći ovde jeste da je bila jedna nelogičnost, a to je da su građani, obični građani, u koje spadam i ja, mogli da bez viza uđu u Gruziju, ali zato diplomatski i konzularni predstavnici nisu. To je otklonjeno, pa je to pojednostavljeno da za prvi ulazak u Gruziju treba da postoji viza, međutim posle toga ne treba. U kontinuitetu od 90 dana svaki predstavnik diplomatskog ili konzularnog predstavništva može da ulazi onoliko puta koliko želi, da prelazi granične prelaze bez vize, što je dobro. Za ovaj sporazum takođe ne treba odvojiti posebna sredstva iz budžeta Republike Srbije.
Takođe, treći sporazum je sklopljen između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Finske o sukcesiji i konsolidaciji bilateralnih ugovora. Naime, ovim sporazumom dve zemlje su utvrdile koji od ugovora zaključenih između SFRJ, SRJ i Republike Srbije još uvek važi. Naime, važe tri ugovora, i to je dobro. Prvi ugovor se odnosi na izbegavanje dvostrukog oporezivanja. Potpisan je 1986. godine, važi i dan danas, što je odlično. Drugi ugovor je takođe potpisan za vreme SFRJ i odnosi se na prevoz u međunarodnom drumskom saobraćaju. Treći predlog zakona se odnosi na određene komercijalne kredite i on je potpisan za vreme SRJ, znači kada smo bili u savezništvu sa Crnom Gorom.
Lepo je potpisivati ugovore, lepo je približavati ljude, tako se stvaraju dobri odnosi. Nadam se da je ovo jedna od mogućnosti za nemanje rata u svetu.
Naravno da će SNS u danu za glasanje glasati za tri sporazuma i za konvenciju. Hvala.