Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, naravno podržavam ove međunarodne sporazume sa Rumunijom i Finskom oko članova porodice diplomatskih predstavnika o njihovom zapošljavanju. Naravno i sporazum o vizama sa Gruzijom, potvrđivanje međunarodne konvencije protiv regrutovanja, finansiranja i obuke stranih plaćenika. Taj sporazum je iz 1989. godine, a mi smo narod koji je mogao na svojoj koži da oseti posledice delovanja takvih plaćenika na raznim teritorijama gde živi naš narod.
Ovaj sporazum mislim da se ne odnosi samo na strane plaćenike, pročitao sam ga i mislim da je to i za neka lica koja bi se unutra obučavala i koja bi se mogla obučavati za rušenje, svrgavanje Vlade i podrivanje integriteta države, a mi smo svakako svedoci da je tih pokušaja u našoj zemlji bilo. Bojim se da će ih biti i u buduće i zato dajem pravo Vladi da se ovakva vrsta sporazuma potvrdi, iako je iz 1989. godine i na nekim prostorima do sada nije poštovano.
Ono što mi je zasmetalo zato što su pojedine kolege ovde izjednačavale dobrovoljce sa stranim plaćenicima i dobrovoljci sa teroristima to su sasvim različite stvari. Recimo, dobrovoljci po međunarodnim konvencijama uopšte nisu sankcionisani ukoliko se to radi ne iz ideoloških, ne stranačkih i drugih stvari. Samo da vam napomenem da je NOV, a to svakako general zna, bila vojska sastavljena isključivo od dobrovoljaca.
Dakle, ne treba se uvek naježiti na dobrovoljce, jer dobrovoljci mogu da budu i dobra stvar. Nije dobro upoređivati, u apsolutnu ravan dovoditi dobrovoljce sa stranim plaćenicima i teroristima. Dakle, postoji instinkt kod određenih ljudi koji misle da se bore za pravu stvar, a NOV je svakako mnogima ovde koji su prisutni i koji na određen način nasleđuju tu tradiciju, njima je sasvim jasno da NOV bila sastavljena isključivo iz dobrovoljaca kao što je preteča te vojske mogla biti jedinica tzv. španskih boraca, sastavljena od državljana tadašnje Jugoslavije koja se kao dobrovoljačka jedinica borila u Španiji. Mislim da tu mogu da spomenem Blagoja Parovića, itd. Verujem da će me general svakako podržati.
Dakle, po meni nije baš zgodno, nije baš ni humano upoređivati recimo Če Gevaru, grofa Vronskog, Nikolaja Nikolajeviča Rajevskog sa recimo, navešću neke Mervid Jašarević, Nerdin Ibrić, Enis Omeragić. Dakle, nije baš zgodno da neke kolege u svojim izlaganjima porede dobrovoljce sa stranim plaćenicima, teroristima jer su to sasvim različite stvari.
Takođe, moram da kažem da terorizam nije samo neka vrsta naturene bolesti, da tu ima grešaka. Da je meni žao svih žrtava, ali ja moram da kažem da žrtve moraju biti jednake i da zločinci moraju biti jednaki pred zakonima u celom svetu.
Dakle, jedan život jednog beduina u Sahari za mene je isto vredan kao i život onog građanina u Parizu koji je izgubljen na način na koji je izgubljen, i ja osuđujem svaku vrstu terorističkog napada. Ali, takođe, moram reći da su određeni oblici terorizma nastali kao proizvod licemernog odnosa zapada i velikih sila prema malim zemljama i kada neko zapali raketu sa nekoliko hiljada kilometara i pogodi neku svadbu sa civilima negde u Africi, negde u Aziji. Dakle, onaj ko nema takvu vrstu oružja može, može iz verskih razloga, može iz patriotizma, može iz osvete da stavi bombu u ranac i da je donese i da nastradaju sasvim drugi nevini ljudi.
Dakle, mislim da bi se izlečio terorizam da pre svega moramo izjednačiti žrtve, civile, civilne žrtve bilo gde u svetu, da li su one pogođene raketom ili su pogođene bombašem samoubicom, za mene je apsolutno isto. Za mene je svaki život svakog civila podjednako vredan, kao što mi život jednog teroriste, jednog plaćenika, psa rata, kako to ljudi zovu koji ide samo isključivo iz ideje da nekog ubije, za mene takva vrsta života takvih ljudi nije vredna pomena, u odnosu na one koji su stradali zbog terorističkih akata. Svakako moramo reći da određene vrste terorizma se pojavljuju i zbog lošeg nejednakog odnosa prema svim žrtvama, ja ću se usuditi da kažem, da u određenim okolnostima to može da bude licemerno.
Mi svakako znamo za slučaj Milice Rakić koja je pogođena nekom tomahavkom negde sa nekog Sredozemnog, Jadranskog mora. Naš narod nije sklon osvetama, tipa da stavi bombu u ranac i da odnese, i da se na takav način osveti. Postoje narodi, postoje vere koje su spremne na to. Naravno da ja to ne podržavam, ali treba svi zajedno da se zamislimo i da vrednujemo sve žrtve na podjednak način i sve zločince na podjednak način. Onda, verujem da će terorizma biti sve manje.
Mislim, takođe, da po pitanju učešća na stranim ratištima, posebno naši državljani treba da budu izuzetno oprezni i da u tome ne treba učestvovati, niti iz ideoloških niti bilo kojih drugih razloga. Postoji zakon koji je ova Skupština usvojila, na koji sam ja imao amandmane, i da taj zakon apsolutno treba poštovati.
Moram da osudim i neke naše lidere, a često smo svedoci da lideri nacionalističkih partija, kada izgube svoju fotelju i funkciju u Vladi Srbije, postaju veoma radikalni, da kažem, čak i fundamentalisti, da taj njihov radikalizam ide do toga da kada izgube fotelju to proglase genocidom. Na takav način oni seju polja mržnje iz kojih može da niknu neki novi strani plaćenici, mogu da niknu novi teroristi. Odgovornost na političarima, posebno nacionalnih partija je jako velika, i moraju da paze šta govore. Izuzetno je ovo osetljivo područje i mislim da se mržnja ne može suzbiti mržnjom, da se zlo ne može suzbiti drugim zlom, i da je to formula. Ponovo podvlačim, da ne postoje manje vredne i više vredne žrtve. Hvala.