Zahvaljujem gospođo predsedavajuća.
Gospodine ministre, poštovani gosti, koleginice i kolege, poštovani građani, već dva sata smo u raspravi oko tri predloga zakona koje predlaže Ministarstvo zdravlja. Većinom su bile afirmativne diskusije. Ja ću pokušati malo da predloge zakona sagledam iz drugog ugla i da sa vama podelim par nedoumica. Nadam se da ću dobiti valjane odgovore.
Počeću od predloga zakona o izmenama Zakona o zdravstvenoj dokumentaciji i evidencijama u oblasti zdravstva. Podsetiću vas da je ovaj zakon usvojen 8.11.2014. godine i na sve naše najave i upozorenja da je vrlo kratak rok od godinu dana sprovesti tender za softver, izvršiti implementaciju i primeniti zakon, skupštinska većina je bila kategorična, podržala je predlog Vlade i ministarstva, usvojila zakon i godinu dana nakon toga dolazite ponovo pred Narodnu skupštinu sa istim Predlogom zakona sa obrazloženjem da, kaže – Zakonom o zdravstvenoj dokumentaciji i evidenciji u oblastima zdravstva utvrđen je rok od 12 meseci od dana stupanja na snagu tog zakona za donošenje propisa za sprovođenje zakona.
S obzirom da se u tom periodu sprovodi postupak javne nabavke za integrisani zdravstveni informacioni sistem koji još uvek nije završen jer su uložene žalbe nije moguće doneti u propisanom roku propise za sprovođenje zakona. Ovo sve ne spočitavam Ministarstvu zdravlja.
Ministarstvo zdravlja mora da poštuje Zakon o javnim nabavkama i dolazimo do čuvenog Zakona o javnim nabavkama, za koga smo rekli da nije dobar, da je potreban, ali mora biti mnogo bolji i efikasniji. Vi ste uvek govorili, govorite i verovatno ćete i sada reći da je to dobro. Evo, vidite kako nije dobro, da oni koji žele da ispoštuju zakon faktički ne mogu da potroše budžetska sredstva predviđena za datu godinu, nego moraju da ih prebace u drugu godinu.
Sticajem okolnosti, sada su, što kažu naši ljudi, grbavi ispali ljudi iz Ministarstva jer su poštovali zakon. Mi smo predložili kao poslanička grupa da ovaj rok nije godinu dana, nego dve godine. Zašto? Pa, zato što imamo obavezu da nakon kupljenog tog informacionog sistema, što kaže ministar, završava se javna nabavka i treba da to sprovedemo kroz zdravstvene ustanove u Republici Srbiji, treba da implementiramo elektronsku medicinsku dokumentaciju, ili popularno nazvan zdravstveni karton, trebamo da uđemo u funkcionisanje elektronskog recepta.
I, ono što niko neće da kaže, jeste da imamo ozbiljnih problema u funkcionisanju centralnog registra, prijave, odjave, osiguranja. Centralni registar nije savršen sistem i on mora da se dorađuje. Ja nisam iz sfere elektronike, ali ono što ja znam i na osnovu onoga što sam video dok sam radio u Republičkom fondu, taj sistem treba da se doradi da bi bio mnogo efikasniji.
Tako da, naš je predlog da ovaj rok se produži na dve godine, da ne bi došli za godinu dana ponovo u situaciju da raspravljamo o istoj temi. Nema potrebe. Prihvatite amandman. Nije zlonameran, dobronameran je. Ako završite za godinu dana, dobro jeste, nije problem, ali dajmo da to ima rok, da ne bi na godinu dana ovde jedan drugom spočitavali nešto što ne zavisi od Ministarstva zdravlja, već zavisi od onih koji su osmislili, napisali i koji uporno ne žele da promene Zakon o javnim nabavkama.
Drugi zakon o kome želim da kažem par reči je Zakon o izmenama Zakona o zdravstvenom osiguranju. Dobro je to što se radnicima koji rade u inostranstvu produžava rok do isteka tog njihovog rada u inostranstvu. Misli se ovde na zemlje gde mi imamo ugovor o zdravstvenom osiguranju. Recimo, to je Crna Gora, Austrija, Nemačka, Italija, ne znam da li imamo sa Bugarskom, Makedonija, Bosna i Hercegovina. To su ti međudržavni ugovori koji su potpisani i oni ili idu na direktna plaćanja od strane države ili idu na prebijanje dugova, tj. na reciprocitet u lečenju, u zavisnosti kakav je ugovor gde potpisan. To nije ni tema današnje rasprave.
To je dobro i dobro je to što se odnosi na članove uže porodice. Jedina zamerka naša je kod stava 3. koji kaže – Potvrda o korišćenju zdravstvene zaštite za vreme privatnog boravka u inostranstvu iz člana 64. ovog zakona izdaje se osiguranom licu za period najduže do 90 dana. Mislim da taj period treba da bude onoliko koliko traje overa zdravstvene legitimacije za savesne uplatioce doprinosa, da treba da bude šest meseci, jer nema potrebe da se nepotrebno administrira i da neko na tri meseca overava, ako ima pravo na šest meseci da overava zdravstvenu knjižicu. Tako da, taj predlog ćemo ponovo da razmatramo kada budemo razgovarali o zakonima u pojedinostima.
Ono gde se ne slažemo sa vama, Poslanička grupa Boris Tadić – Socijaldemokratska stranka – Zajedno za Srbiju i Zeleni Srbije, je član 96. stav 5. gde kažete da se reč: „osiguranica“ zamenjuje rečju: „poslodavac“. Bilo je dosta govora danas o ovom članu. To je čuveno trudničko bolovanje, gde je čak i jedna koleginica poslanica rekla da nije u redu da zbog kumulativne isplate zaostalih trudničkih nadoknada žene budu naknadno oporezovane solidarnim porezom. Evo o čemu se radi. Ja ću pokušati da građanima Srbije, pošto vi ovde u sali svi dobro znate o čemu se radi, objasnim šta je tema.
Dakle, kada se isplaćuje trudničko bolovanje, po Zakonu o zdravstvenoj zaštiti i Zakonu o zdravstvenom osiguranju, trudnicama se isplaćuje 65% od njihove zarade, a država je odvojila pre par godina dodatnih 35% kako bi za vreme trudničkog bolovanja one imale 100%, jer mnogo više treba trudnici novca, tj. porodilji zbog bebe i specifičnog stanja u kome se nalazi i da to nije obično bolovanje. To je sasvim u redu i država je ove godine za te pozicije, to niko nije rekao, izdvojila preko milijardu i trista miliona dinara.
Osnovni problem se javlja u momentu kada se vrši obračun zarade za svaki mesec koji je u obavezi svaki poslodavac da preda RFZO za one koji su na bolovanju. To svaki poslodavac radi, a za ovih 35%, jer država taj novac uplaćuje RFZO, a RFZO do sada je to prosleđivao trudnicama. Onda je RFZO bio u obavezi da radi obračun za tih 35%. Čak je na kraju godine on bio u obavezi da radi i M4 obrazac za tih 35%.
Činjenica je i da Republički fond nema kapacitete da vrši obračun, niti je to njegov opis posla. To je, sticajem okolnosti, pošto država sufinansira trudničko bolovanje, pripalo da radi Republički fond. Sada ovom izmenom zakona hoće da se to izmesti, da to radi poslodavac umesto Republičkog fonda, jer kažem da Republički fond niti ima ljudi, niti ima kapacitete za taj dodatni posao. I, šta ćemo dobiti? Pa, dobićemo da naplata solidarnog poreza ne bude sporadična, nego da bude pravilo. O čemu se radi? poslodavci koji nisu solventni, koji ne isplaćuju uredno lične dohotke, koji ne rade uredno obračun, oni su ti koji su uzrok gomilanja novca koji se odjedared isplati trudnici i onda se naplati solidarni porez.
Suština je da trudničko bolovanje ne kasni i naš predlog koji mi predlažemo Ministarstvu je da poslodavac radi obračun zarada, a Fond na prispeli obračun poslodavca direktno uplaćuje trudnici. Tada nećemo imati zastoja, jer ovaj zastoj koji se javio kod isplate porodiljskog bolovanja nije zastoj koji je vezan za Republički fond, nego je zastoj koji je vezan za poslodavca. To mi trebamo ovde da rešimo, da sugerišemo Ministarstvu. Nadam se da ćete prihvatiti predlog da obračun radi, kao što i predlažete da to radi poslodavac, a da Republički fond direktno isplaćuje porodilje na urađeni obračun. Republički fond, da li je isplatio porodilji ili je isplatio poslodavcu, oni to uplaćuju, pa uplaćuju. Razlikuju se samo brojevi žiro računa. Onda nećemo imati problem da trudnicama kasne porodiljska bolovanja, jer država je ovih 35% dala da pomogne, a ta njena pomoć na kraju kad se svede i kad počnu da kasne isplate od strane poslodavca se svede da nikakva pomoć nije ni bila. Stoga vas molim da kada budemo raspravljali o amandmanima ovaj naš predlog uzmete u razmatranje i da ga prihvatite, ili neko drugo rešenje da date, ako imate bolje od ovog našeg predloga.
Dakle, suština je da usvojimo predlog zakona koji će trudnicama garantovati svakog meseca isplatu. Neko će reći da po zakonu poslodavci imaju obavezu da imaju paralelni žiro račun za isplatu bolovanja. Pa, imali ste i do sada, pa imate kašnjenje. Hajmo da se ne krijemo iza zakona, kolege. Hajde da pomognemo trudnicama da imaju svakog meseca prinadležnosti za koje smo se svi mi složili i izglasali kada je to glasano pre par godina. To je što se tiče ovog predloga zakona.
Sada se vraćam na ono što je otvorilo mnoge polemike, a to je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti. Tu se naša poslanička grupa, kao što sam rekao, Boris Tadić Socijaldemokratska stranka-Zajedno za Srbiju-Zeleni Srbije ne slaže sa vama, jer se mi tu i politički razlikujemo dosta. Ovo što se izglasava i što ćete vi izglasati je dalja centralizacija svega što je u Srbiji. Mi se snažno protivimo tome i naš politički program i način razmišljanja ide ka decentralizaciji Srbije. Što većoj, to bolje. Razlog, kako sam ja čuo, zašto se izuzimaju iz lokalne samouprave ingerencije na kliničko-bolničkom centru, to je finansiranje onoga što pripada osnivaču, a to je investiciono tekuće održavanje, popravka i krečenje zgrada. To po meni nije razlog. To je problem lokalnih budžeta, a nije tema i nije Ministarstvo adekvatno gde bi pričali o lokalnom budžetu, kako se oni pune, kako se puni lokalni budžet i kako se republički budžet puni.
Tema je da centralizacijom zdravstva mi pravimo sistem da je rigidan, spor i nefleksibilan. Isto se odnosi i na funkcionisanje Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje. Tako da, oni koji su vezani za zdravstvo i koji svakodnevno žive taj život u zdravstvenim ustanovama znaju kako je teško nešto promeniti, ma koliko bilo hitno i urgentno. I to ne zato što neko ne želi da se promeni, nego što je sistem tako koncipiran, što se čeka neka odluka, što nema tu u susednoj prostoriji čoveka koji može da donese tu odluku, nego se čeka ili Direkcija Republičkog fonda ili se čeka Ministarstvo. Kažem, to ne znači da su oni zlonamerni, ali ne može jedno ministarstvo da rešava problem srpskog zdravstva u trenutku. To mora da se spusti na niže nivoe, na regione, na pokrajinu Vojvodinu, znači tu treba da se pojačavaju ingerencije i ovlašćenja, kako bi sistem bio fleksibilniji i brži. Da ne navodim primere kako to izgleda kada nekom iz zdravstvene ustanove hitno nešto treba, a vi vodite republički fond koji ima para, ali ne možete da donesete odluku dok ne dobijete saglasnost i ako ta saglasnost ne stigne u tri dana, četvrti dan džabe je stigla. E, zato sistem mora da bude fleksibilniji, mora da bude razvijeniji, u smislu spuštanja ovlašćenja, da bi sve bilo na zadovoljstvo korisnika, tj. osiguranika, tj. pacijenata zdravstvenih ustanova. I to mislim da je pravi put i rešenje za zdravstvo u Republici Srbiji.
Ono što je izazvalo dosta polemike, tj. dosta priča, je dopunski rad zdravstvenih radnika, to je usaglašavanje, poštovani građani, sa Zakonom o radu, s tim što tu ima malih specifičnosti delatnosti, jer ovde govorimo o direktnim budžetskim korisnicima, a Zakon o radu podrazumeva fabrike, firme i direktne budžetske korisnike. I šta je bilo do sada? Više puta su razna razmišljanja, razne politike i vizije rešavale taj problem i sada mi, izglasavanjem ovog predloga koje je predložilo Ministarstvo, tj. vi, poštovane kolege skupštinske većine, ćemo ukinuti ono što je verovatno i bio razlog donošenja ovog predloga, to je član 199. stav 2. koji kaže – dopunski rad iz stava 1. ovog člana može da se obavlja kod poslodavca sa kojim zdravstveni radnik, zdravstveni saradnik, odnosno drugo zaposleno lice ima zaključen ugovor o radu sa punim radnim vremenom, odnosno kod drugog poslodavca samo pod uslovom da rad zdravstvenog radnika, zdravstvenog saradnika, odnosno drugog zaposlenog lica van redovnog radnog vremena za koji se zaključuje ugovor o dopunskom radu ne utiče na organizaciju rada pojedinačnih delova zdravstvene ustanove ili zdravstvene ustanove u celini.
Da vam prevedem. To je značilo da onaj ko želi da se bavi svojom delatnošću van radnog vremena od osam sati u nekoj ustanovi iz plana mreže, znači državnog zdravstva, on treba da ima saglasnost direktora da to može da radi. Ovim zakonom, ovaj član se skida, ovaj stav se skida. I onda ćemo da kažemo – da, zdravstveni radnik, zdravstveni saradnik, kao i drugo lice zaposleno u zdravstvenoj ustanovi, odnosno privatnoj praksi, drugom pravnom licu koje obavlja zdravstvenu delatnost u skladu sa zakonom (u daljem tekstu: drugo zaposleno lice), koji radi puno radno vreme, može da obavlja određene poslove iz svoje struke kod drugog poslodavca van radnog vremena, zaključivanjem ugovora o dopunskom radu sa drugim poslodavcima u ukupnom trajanju do jedne trećine punog radnog vremena.
Pošto sam ja stomatolog po vokaciji, ja sam konsultovao pravnika jer ovde imate i jednine i množine u ovom članu koji ćete usvojiti. To znači da zdravstveni radnik, saradnik, ali misli se pre svega na lekare i medicinsko osoblje, može da bez saglasnosti direktora zdravstvene ustanove zasnuje radni odnos sa privatnikom i da kod njega, misli se na legitimnog prijavljenog privatnika koji ima prijavljenu zdravstvenu ustanovu ili ordinaciju, da može da radi, s tim što će obavestiti svog direktora, samo ga, znači, obaveštavati da on ima privatan angažman, i to ne kod jednog, nego može više. Jer kaže – u ukupnom trajanju do jedne trećine radnog vremena.
Nadam se da će mi pravnici iz Ministarstva zdravlja, ne očekujem od ministra, odgovoriti – zbog čega je ovde data mogućnost da kod više privatnika može da radi jedan lekar? Onda imamo jedan deo koji mislim da je stvarno višak. To je nepotrebno administriranje.
Mi smo tu uložili amandman da, kaže, jedan primerak originala ugovora o dopunskom radu, u roku od 15 dana od dana zaključenja ugovora, zdravstveni radnik, zdravstveni saradnik, kao i drugo zaposleno lice dostavlja zdravstvenoj inspekciji radi kontrole obavljanja dopunskog rada u oblasti zdravstva. Ja se izvinjavam pravnicima koji su ovo pisali. Ja jesam privatnik. Znači, kada kod mene dođe zdravstveni inspektor, on traži ugovore o radu svih onih koji rade u mojoj ordinaciji i ja sam dužan da mu pokažem. Ne vidim razlog zašto bi lekar morao da dodatno ide u zdravstvenu inspekciju i da njima daje ugovor o radu. Mislim da to nije obaveza i da je to nepotrebno administriranje za tog lekara koji radi u privatnom sektoru. Ako već neko treba, to treba da radi vlasnik te ordinacije ili direktor kliničkog centra ili zdravstvene ustanove gde je već zdravstveni radnik podneo ugovor da dokaže da je angažovan u dodatnom radu.
No, dobro je to što će taj rad biti oporezovan. Apsolutno se slažem sa načinom kako će da budu plaćeni, to je u redu, ali mislim da nema potrebe, ako već ovo dozvoljavate zdravstvenim radnicima, da mogu bez saglasnosti direktora da rade privatno kod privatnika, a ako dozvoljavate da može kod više privatnika da radi, ne znam kako, ali on ima zakonsku mogućnost, do jedne trećine radnog vremena, zašto ga opterećujete time da nosi on ugovor? To nije njegov posao. On niti je vlasnik firme, niti je direktor zdravstvene ustanove, tako da mislim da to nema potrebe da se radi.
Još par reči kada sam rekao, evo, imam vrlo malo vremena. Ne, da ne otvaramo druge teme. Nadam se da ću dobiti odgovor na ovo, gospodine ministre. Naše glasanje zavisiće od prihvatanja naših amandmana u Danu za glasanje. Zahvaljujem.