Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani potpredsedniče naše Narodne skupštine, gospodine Arsenoviću, uvaženi ministre Selakoviću, danas raspravljamo o tome ko treba da bude tužilac za organizovani kriminal, ko treba da bude tužilac za ratne zločine i koje 52 osobe će da budu tužioci u osnovnim i višim javnim tužilaštvima u našoj zemlji.
Red je bio, mislim, da se malo ipak podsetimo, nakon ove temeljne rasprave danas, još jednom ovoga o čemu raspravljamo, gospodine Arsenoviću.
Ministar Selaković, s pravom, mislim, ukazuje danas ovde na važnost teme i na važnost rasprave o ovoj temi. O važnosti ove teme najbolje, mislim, i od narodnih poslanika i od jednog ministra u Vladi, svedoči Ustav naše Republike i mislim, poštovana gospodo, budući da je ministar Selaković više puta danas ovde rekao da je najvažnije kako će ovi ljudi da rade svoj posao, da je možda zgodno još jednom da ih podsetimo, verujem da i oni prate ovu raspravu, ja da sam kandidat ja bih sigurno pratio celu raspravu od početka do kraja, na važnost toga čime će oni da se bave, a da ih usmerimo jednim delom pozivanjem na Ustav i na odgovornost koja se vezuje za njihov posao.
Član 156. stav 1. – javno tužilaštvo je samostalni državni organ koji goni učinioce krivičnih i drugih kažnjivih dela i preduzima mere za zaštitu ustavnosti i zakonitosti. Naravno, veoma važno. Pitanje odgovornosti je možda najvažnije tokom današnje rasprave za one osobe koji su kandidati za ove pozicije, a evo šta u članu 160. našeg Ustav piše u stavu 2, a što se tiče odgovornosti, da čuju ovi kandidati – javni tužioci odgovaraju za rad javnog tužilaštva i za svoj rad Republičkom javnom tužiocu i Narodnoj skupštini, a niži javni tužioci i neposredno višem javnom tužiocu.
Ministar Selaković kaže danas – besprekorno je i u proceduralnom smislu, procedura nas uvek vraća ka vladavini prava, urađen ovaj posao i ja tu onda imam jedno pitanje, ministre Selakoviću, oko ove besprekornosti procedure, i forme, i uvažavanja – kako to da ipak nemamo jednu posebnu sednicu Skupštine samo o ovoj temi da raspravljamo? Ako smo svi ovde danas svedočili da je tema toliko važna i za građane i za ove kandidate i za našu Republiku, kako to da nemamo jednu posebnu sednicu Skupštine samo o tome da raspravljamo?
Gospodine Selakoviću, ja sam juče pitao i gospodina Babića, gospodin Babić može da kaže da li je bilo tako, da li će on danas da glasa za to da ovo ne bude jedina tema, nego da o ovoj temi pridružimo još dvadesetak i nešto tema, ministre Selakoviću? Gospodin Babić je meni sledeće odgovorio, a ovo vama kažem gospodine Selakoviću zato što ste vi članovi iste političke stranke, delanje gospodina Babića je delanje u ime SNS, gospodin Pavićević ne pravi razliku između odluka i zakona, a ja sam sabrao tačke dnevnog reda, poštovana gospodo, i pitao se i pitam danas ovde – zar nije bilo primereno da ove 54 osobe, koji se tiču njihovo delanje, kada se tiče javnih tužilaštava, da smestimo u jednu posebnu sednicu Narodne skupštine, a ne da razvodnimo sada i našu raspravu time što ćemo ovu temu smestiti kao jednu, ministre Selakoviću, od tačaka?
Ja mislim da je ovaj pristup na neki način okrnjio ovo što ste vi nazvali besprekornošću u pridržavanju procedure. Kako to da ovaj finiš nije izveden, da kažemo, do kraja, da nismo išli onako kako treba?
Plus, ja mislim i tu sam saglasan da nema nikakve dileme za bilo koga ko poznaje naš ustavni sistem, da je naša Narodna skupština politička institucija, da je ona centralna politička institucija, da ovde donosimo političke odluke, ali kakve? Ovde, dakle, poštovana gospodo, se susrećemo mi koji imamo različite sisteme ideja, verovanja, vrednosti, mišljenja, kandidujemo te sisteme i pokušavamo da ubedimo jedni druge u naše sisteme. Šta je to drugo, nego političko odlučivanje u političkoj instituciji. Tu sam saglasan sa svima koji su na taj način argumentovali o našoj raspravi u Skupštini.
