Zahvaljujem.
Dakle, moj odgovor je, odnosno moje izlaganje je usledilo nakon iznošenja govora jednog od kolega narodnih poslanika, kojim je provejavalo nepoznavanje izborne funkcije Narodne skupštine u ovom slučaju. Tako da mi nećete, nadam se, to uzeti za zlo. Naša izlaganja ovde prate i građani Srbije i nekada je dobro nešto razjasniti. Ne brzamo nigde, a od toga glava sigurno neće boleti.
Moram da se osvrnem na nešto što ste malopre, što je uvažena prethodnica meni nešto indirektno rekla, pretpostavljam kao osvrt na izlaganje gospodina Drecuna, koji je izneo jedan prilično sadržajan i dug govor.
Parafraziraću vaše pitanje meni, odnosno jednu konstataciju, gde ste rekli, ako ministar pravde ne odreaguje na navode iz govora prethodnika, onda nema vladavine prava. Imaćemo veći problem nego što se to čini.
Gospodin Drecun je govorio dve stvari. Jedna stvar se ticala iznetih osnova sumnje da je određeni nosilac javnotužilačke funkcije određene poverljive podatke ili službene podatke iznosio na sastancima sa predstavnicima stranih ambasada.
Tad je takođe gospodin Drecun rekao, da je upravo iz tih razloga, on podneo jednu krivičnu prijavu, ali i da je podneo neke disciplinske prijave i da očekuje odgovor, jer se po tome postupa.
Ne vidim kako bi to ministar mogao da reaguje na taj deo govora prethodnika, a da se ne ugrozi postojanje vladavine prava ili da se poljulja vladavina prava.
Drugi deo koji je gospodin Drecun izneo, ticao se, citiram ga: „političkog zapošljavanja u pravosuđu“, kraj citata. I postavio meni pitanje, ako sam dobro zapisao, šta bi se desilo da, osoba koja je sada sekretar Ministarstva pravde, sutra bude izabrana za zamenika tužioca u nekom javnom tužilaštvu.
Nemojte mi uzeti za zlo, ali zaista, kada govorimo jezikom činjenica, ako se ja dobro sećam, a sećam se, gospodin Vekarić je bio sekretar Ministarstva pravde. A onda je sa jednog, u to vreme političkog nameštenja, otišao za zamenika tužioca. To jeste istina.
Moja prethodnica, gospođa Malović, je bila šef kabineta ministra pravde, pa je otišla za zamenika tužioca, odnosno u javno tužilaštvo. I to je činjenica.
E sad, da li je kolega Drecun pogrešio ili bio u pravu, o tome kada je rekao da su to primeri političkog uticaja odnosno političkog zapošljavanja, ne znam da li negde postoji potpuna definicija šta je to političko zapošljavanje ili ne, ali je činjenica da su to ljudi koji su bili u mandatu jednog ministra, pri njegovom kabinetu.
Ja zaista mogu da postavim jedno retorsko pitanje, dakle, ne postavljam uvaženoj prethodnici koja je govorila.
Ne znam kako li bi sutra izgledalo kada, to može da se desi za mesec dana, može da se desi za tri meseca, možda za godinu dana, nije važno kada, ministarska funkcija je prolazna.
Šta bi se zaista dogodilo kada bi lica koja su sada, moj šef kabineta, sekretar Ministarstva u mom mandatu, državni sekretar ili neko drugi bio izabran za takvu jednu odgovornu funkciju u okviru javno tužilačke organizacije?
Šta je to bilo pre desetak godina, ja neću da kvalifikujem, niti je to tema moga govora, ali pošto ste me javno prozvali, rekavši da imamo isti odnos prema vladavini prava, kao jednoj od ključnih vrednosti koju treba jačati u demokratskim porecima, dakle, kako se to zvalo pre 10 godina, ne ulazim u to.
Ali, ako bi se sutra dogodilo da, osoba koja je danas moj šef kabineta, postane zaposlena u javnom tužilaštvu, ili ako bi se prekosutra dogodilo da osoba koja je danas državni službenik i sekretar Ministarstva, postane zamenik tužioca negde, ja sigurno znam da bismo i vi i ja, kada kažem i vi, mislim na sve narodne poslanike, a i ja, to nazvao političkim zapošljavanjem.
Znate, ja sam član Vlade kojoj nekada zlonamerni znaju da prebace, kao i svakoj prethodnoj vladi, to je negde deo našeg političkog folklora, političko zapošljavanje, samo ja za ovu vrstu političkog zapošljavanja u sudstvu i u tužilaštvu još uvek nisam čuo kada je u pitanju resor, na čijem sam ja čelu.
Da li ima tih primera iz prošlosti? Ima ih.
Pomenuta je među ljudima koje ste i vi poimence navodili, naravno u drugom kontekstu, u odnosu na kolegu Drecuna, pomenuta je i gospođa Živković koja je sekretar tužilaštva za ratne zločine. Sticajem okolnosti, dakle supruga nekadašnjeg predsednika Vlade. Ja sam za nju čuo da je ona vrstan profesionalac, ne poznajem osobu. Pitam se šta li bi bilo sutra kada bu supruga predsednika Vlade, Aleksandra Vučića, bila zaposlena na takvo neko mesto? Da li bi neko i to nazvao političkim zapošljavanjem?
Imajte u vidu da bilo namešteničke, bilo službeničke, bilo javno tužilačke funkcije u ovim organima su veoma unosan posao. Plate nosilaca funkcija se kreću do nekoliko stotina hiljada dinara. I naravno, to su odgovorni poslovi, oni treba da budu dobro plaćeni. Ali, kako ovde razvijati sumnju i šta se to očekuje kada kažete – ako ja ne odreagujem na govor prethodnika, onda nema ništa od vladavine prava. A u čemu? Jel ja možda treba da napadnem te ljude? Ne pada mi napamet. Ako neko nema problem sa tim kako je došao na neko mesto i ako misli da je to bilo zakonito, čestito, pošteno, to je u redu.
Sa druge strane, kada su iznete neke, neka osnovana sumnja da je neko davao službene podatke službenicima stranih ambasada. Postoji način da se to utvrdi. Ja nisam ni tužilaštvo, ni sud, postoje organi koji to treba da utvrđuju.
Kada je reč o onome o čemu smo pričali po pitanju kriterijuma. Zakon o javnom tužilaštvu u članu 82. vrlo jasno kaže – stručnost podrazumeva posedovanje teorijskog i praktičnog znanja potrebnog za obavljanje javno-tužilačke funkcije. Osposobljenost podrazumeva veštine koje omogućavaju efikasnu primenu specifičnih pravničkih znanja u rešavanju javno-tužilačkih predmeta.
Dostojnost podrazumeva moralne osobine koje javni tužilac, odnosno zamenik tužioca treba da poseduje i ponašanje u skladu sa tim osobinama. Moralne osobne su poštenje, savesnost, pravičnost, dostojanstvenost, istrajnosti i uzornost, a ponašanje u skladu sa tim osobinama podrazumeva čuvanje ugleda javnog tužilaštva u službi i izvan nje, svest o društvenoj odgovornosti, odražavanje samostalnosti, nepristrasnosti, pouzdanosti i dostojanstva u službi i izvan nje i preuzimanje odgovornosti za unutrašnju organizaciju i pozitivnu sliku o javnom tužilaštvu u javnosti.
Pravilnik u ocenjivanju o merilima i kriterijumima za ocenu zamenika javnih tužilaca i javnih tužilaca cene se zakonom propisani kriterijumi, a to su stručnost i osposobljenost.
Kada je u pitanju stručnost i osposobljenost, sa izuzetkom, nemojte me držati za reč, ali jednocifrenog broja kandidata, dva ili tri kandidata. Svi su dobili 50 bodova na oceni stručnosti i osposobljenosti. Dostojnost se nije merila bodovima. Nije bilo prigovora na dostojnost kandidata.
Postoji nešto što je Državno veće imalo u vidu, tako se i kaže u obrazloženju, a to je iznošenje, odnosno predstavljanje programa, unapređenje i organizacija rada javnog tužilaštva. Tog kriterijuma nema u zakonu. Taj kriterijum, odnosno to merilo ili taj kriterijum, nazovite ga kako hoćete, jer nema ni kriterijumima, pa kad nema kriterijuma onda ne može da postoji merilo za nešto. Mada je i to vrlo sporno. Znate, u srpskom jeziku merilo je naša originalna reč, a kriterijum je pozajmljenica, mada očigledno imaju različito značenje u našoj pravnoj terminologiji, ali imalo se u vidu i kako je predstavljen program organizacije i rada.
Iako je neko od uvaženih kolega narodnih poslanika, vrlo lepo primetio, najčešće se programi svedu na spisak lepih želja.
Ne bih rekao kako je uvažena prethodnica rekla da se spisak razlikuje od dva do tri imena. Razlikuje se u mnogo više imena u odnosu na ljude koji su ranije obavljali te funkcije. Da li ima onih koji su bili? Ima. Da li ima onih koji nisu bila na toj funkciji, na funkciji javnog tužioca, ne mislim zamenika, takođe i toga ima.
Citiraću vas, odnosno citiraću moju uvaženu prethodnicu koja kaže - U predlaganju nema kršenja zakona, ali ima kršenja zakona u pokušaju za koga će se u stvari glasati.
Mislim da je bila mala lapsus lingve. Kako može da bude, kako može da postoji kršenje zakona u pokušaju za koga će se u stvari glasati? Ako neko i može da krši zakon u pokušaju za koga će se u stvari glasati, mada ja tu ne vidim ni jedan element kršenja zakona, onda to može da učini onaj ko glasa jer samo on može da prekrši zakon. Znači, onaj ko pokušava da glasa, taj, znate, pada mi na pamet ko bi recimo mogao da izvrši kršenje zakona u pokušaju za koga će se u stvari glasati ako bi se ovde pojavilo neko lice koje nije narodni poslanik i pokušalo da glasa.
Bilo je i takvih slučajeva u našoj praksi kada smo imali više narodnih poslanika nego što je to bilo Ustavom propisano, ali poštovaću ono što je uvažena prethodnica rekla da se ne vraćamo na 2009. godinu. Nećemo se vraćati, ona se suštinski razlikuje. Tada je vršen opšti izbor svih zamenika javnih tužilaca.
Šta je bila manjkavost tog izbora, onih koji tada nisu prošli izbor za zamenika tužioca nisu mogli da konkurišu ni za mesto tužioca. Kada ih je Ustavni sud vratio na funkcije, oni su ušli u organe na čijem čelu su bili ljudi, na funkciji koja njima nije bila dostupna, a trebalo je da im bude dostupna.
Nije sporno, ova Narodna skupština je birala i takve ljude na visoke funkcije. Daću vam, recimo, primer javnog tužioca u Apelacionom javnom tužilaštvu u Nišu, gospodin Edvard Jerin, vrhunski javni tužilac, ja mislim da je to možda jedini javni tužilac u Republici Srbiji koji je bio student generacije u svoje vreme.
To je čovek koji je bio razrešen 2009. na 2010. godinu da mu u obrazloženju nije pisalo ništa i da mu nikada niko nije rekao koji je bio razlog što je razrešen, a on danas u skladu sa Ustavom i zakonima obavlja svoju javno-tužilačku funkciju. Koliko znam dobro sarađuje i sa vrhom javno-tužilačke organizacije i sa svojim kolegama u istom zvanju u kojem je i on. Zaista predstavlja jedan stručni autoritet u javno-tužilačkoj organizaciji, mislim da ga nažalost deli nekih godinu, godinu i po dana do penzije, zato kažem nažalost, jer kamo sreće da je takvih ljudi više u javno-tužilačkoj organizaciji.
Ja se izvinjavam ako je bila reč pušteni da odsluže mandat, svakako da nije odgovarajuća reč, ali da je dopušteno i da nije ometan ni jedan nosilac javno-tužilačke funkcije, da do kraja svoga mandata bude na funkciji javnog tužioca, mislim da je to potpuna istina.
Pomenut je, napravljena je jedna ograda, kaže – Osim Vladimira Vukčevića. Tu bih se složio sa vama, njemu je produžen mandat. Podsetiću vas, pre oko 11 meseci,promenjen je zakon da bi tužilac, Vladimir Vukčević ostao na funkciji do ispunjenja, do navršenja mandata na koji je izabran, bez obzira što je po opštim propisima o radu sa navršenih 65 godina, ako se ne varam, mislim da je to nastupalo negde 20-og, 21. ili 24. januara
Dakle, on je jedini javni tužilac u ovom trenutku u Republici Srbiji koji ima više od 65 godina života, a koji se nalazi na javno-tužilačkoj funkciji. Znači, ne da je njemu osporavano da ostane, on je ostao duže, odnosno do kraja svog mandata.
Dakle, ovo je potvrda upravo onog o čemu sam govorio u uvodnoj reči. Ovo je potvrda toga da je dopušteno i da je postojala politička volja, možda je to najbolja odrednica, postojala je politička volja da zarad jačanja institucija načela vladavine prava i davanja jednog pozitivnog primera kako svaka buduća vlast treba da se ponaša, nijedan javni tužilac u Srbiji nije, političkim jezikom rečeno, sklonjen ili smenjen pre isteka svog zakonom propisanog mandata. To je napredak u odnosu na svaku prethodnu vlast.
Što se tiče akcionog plana za pregovaračko poglavlje 23. i 24, na više mesta sam govorio o tome, mislim da je dobro da to pomenem i pred narodnim poslanicima u Domu Narodne skupštine, ne postavlja se tu pitanje možemo li mi nešto da ispunjavamo ili ne. Onoga trenutka kada se usvoji akcioni plan, to je naša obaveza i sve mere propisane akcionim planom su nešto na šta smo se sami obavezali da ćemo u rokovima datim u tom akcionom planu da ispunjavamo.
Prema tome, to je posao koji će za državne organe Republike Srbije, od Narodne skupštine, do svakog organa, organizacije, uključujući i ministarstva, nezavisna regulatorna tela, postati obaveza, kao što je svaki zakon koji usvoji Narodna skupština obaveza za svakog u Srbiji da se po njemu vlada, ako se ne vlada po tom zakonu, zato se poziva na odgovornost. Tako će biti i akcioni plan, propisana mera, ta mera mora da se ispuni u datom roku. Ja mislim da je to dobro, da imamo što manje neizvesnosti i što manje nepoznanica, koje su, nažalost, različite vlade pre nas, uključujući i ovu Vladu, suočavale sa isključivo političkim kriterijumima za koje niko nikada nije mogao sa sigurnošću da nam kaže kada se smatraju ispunjenim, kada se ne smatraju. Uvek su se rađali novi i novi zahtevi. Akcioni plan uvodi to u red, da se izrazim tako, kanališe u suštini taj put.
Ostaju li i dalje politički kriterijumi, naročito kada su u pitanju teški razgovori Beograda i Prištine? Ostaju, to je možda najteže, najkomplikovanije i najbolnije pitanje. Ali, kada je u pitanju poglavlje, naročito Poglavlje 23, za koje najviši stepen odgovornosti snosi Ministarstvo na čijem sam čelu, tu se pitanje ne postavlja hoćemo ili nećemo nešto. Onog trenutka kad smo ušli u taj postupak, kada se usvoji akcioni plan, moramo da ga se držimo. Ako ga se ne držimo, pregovori se prekidaju. Dakle, mnogo, mnogo veći stepen pravne sigurnosti i izvesnosti, nego što je to bilo ranije.
Kada su u pitanju, još jednom ću to pomenuti, kriterijum stručnosti i osposobljenosti, maksimum bodova je 50 i ubedljiva većina svih kandidata dobila je identičan broj bodova. Možemo da razgovaramo o tome nekom drugom prilikom, da li nam to onda ukazuje da postoji neka manjkavost u načinu merenja tih kriterijuma? Mogu da se u potpunosti složim sa vama, ako je to, recimo, jedno od razmišljanja.
Takav je pravilnik. Taj pravilnik je prošao i ekspertizu Evropske komisije. Oni su rekli da je to u redu. Štaviše, usko su postavljena ta merila. Kandidat može da dobije ili nula bodova ili 30 bodova ili 50 bodova. Znači, nema nijansiranja nekog, a nekada su nijanse veoma bitne. Za mene je, i to sam rekao kada je gospodin Đurišić govorio, odgovarajući njemu na njegovu diskusiju, za mene je najvažnije kako će oni javni tužioci koje Narodna skupština izabere obavljati svoj posao. To je nešto što je najbitnije, a oni treba da ga obavljaju strogo profesionalno, nepristrasno.
Tu hoću da kažem nešto, dakle, apsolutno stojim iza svake reči koju sam do sada izgovorio i ovoga što ću izgovoriti, desi li se da takvi javni tužioci, dakle ovi koji su ovde predloženi da se izaberu, u toku sprovođenja predistražnih i istražnih radnji, dođu do dokaza koji ukazuju na osnov sumnje da je neko ko pripada ovoj Vladi ili ovoj stranci u kojoj sam ja ili bilo kojoj drugoj koalicionoj stranci, prekršio zakon, ogrešio se o njega, zaplovio u vode korupcije i organizovanog kriminala, takve prve za primer treba sankcionisati, bez imalo dvoumljenja.
Mislim da je to načelo nekoga ko se u Srbiji ozbiljno bavi i odgovorno bavi politikom. Dosta su se građani naslušali i nagledali koječega. Ovde je bilo i u pojedinim diskusijama kolega poslanika reči o tome. Po meni su to ključni koraci u uspostavljanju jednog jasnog sistema vladavine prava.
Sutra kad se javi neko za koga postoje dokazi da politički pristrasno deluje, treba preispitati da li je to tako. Znači, bez imalo imuniteta u odnosu na takve slučajeve. Ovi tužioci moraju da budu bolji, oni koji su predloženi, a nisu ranije bili na mestu javnog tužioca, moraju da budu bolji od prethodnih, ko god da bude izabran. Oni koji su bili ranije, a predloženi su oni koji su radili dobro, dobijaju još ne jednu priliku, nego šansu da budu još bolji nego što su bili ranije.
Imamo novi Zakonik o krivičnom postupku, tužilačku istragu koja kao i u svakoj od drugih zemalja koje su ušle u nju pokazuje neke simptome koji su željeni, neke koji su neželjeni. Važno je da to tretiramo na pravi način i to nam akcioni planovi daju kao mogućnost, ne kao mogućnost, nego postavljaju kao obavezu da radimo, da se urade ozbiljne analize efekata nekih propisa koji su u primeni godinu, dve, tri godine i da se vidi šta tu treba činiti da bi efekti bili još bolji.
Ali, ono što zaista mislim da je bolje u odnosu na bilo koji prethodni proces izbora jeste da je ovaj proces izbora izvršen na način koji je kvalitativno znatno iznad prethodnih.
Kome pripada zasluga za to? Meni lično ne. Pripada političkoj volji koju je demonstrirala ova Vlada, ali i još nečemu. Znate, koliko god se nekada bavili čisto političkim kvalifikacijama, ja ocenjujem, ja ne volim da se poredim, odmah da vam kažem, ne volim da se poredim sa kolegama koji su ovaj posao obavljali pre mene i želim da verujem da svako ko ga je obavljao je imao na prvom mestu dobre namere. Kako su se te namere završavale, to je drugo pitanje. Ovo je odgovoran i težak posao i da li je reč o koleginici Malović, da li je reč o kolegi Petroviću, kolegi Stojkoviću, o pokojnom kolegi Batiću, svejedno. Sve su to ljudi koji su u određenom vremenskom periodu bili suočavani sa određenim problemima i izazovima. Kako su znali, umeli i mogli, taj posao su obavljali. Građani su na izborima cenili uspešnost ili neuspešnost obavljanja tog posla. Jednom će ceniti i to kako sam ga ja obavljao. Ali, zarad pravne stabilnosti, odnosno u cilju postizanja veće pravne stabilnosti, višeg stepena vladavine prava, odgovorno tvrdim i smatram da je ovaj proces izbora bio mnogo bolji nego što je bio ranije. Zahvaljujem.
