Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, po pitanju oba zakona mogu da izjavim da ću ih naravno podržati.
Što se tiče Zakona o bezbednosti informacija, on je veoma značajan, po meni, zato što svet ubrzano ide tehnološki. Hakeri su veoma sposobni ljudi i ponekad vrlo lako dolaze do određenih informacija. Zato je zaštita u ovom smislu veoma bitna.
Što se oglašavanja tiče, ja želim da ukažem na nešto što zakon nije obuhvatio, a po meni bi nekim drugim zakonima to trebali da obuhvatimo, ukoliko nije postojala mogućnost da to bude obuhvaćeno ovim zakonom.
Naime, o čemu se radi? Radi se o tzv. nevladinim organizacijama i udruženjima građana koja se slobodno mogu reklamirati između dve izborne kampanje. Mi ovde imamo jednu nevladinu organizaciju ili udrugu, kako to oni drugi zovu, a mislim da u našem političkom životu deluju dve političke organizacije koje sebe nazivaju pokretima i koje su registrovane kao udruženja građana, odnosno kako to neki kažu nevladine organizacije. Radi se o svojevrsnim falsifikatima političkih stranaka, dakle, političkim strankama, a to sve kolege ovde znaju, između izbornih kampanja je zabranjeno da marketinški objavljuju, oglašavaju svoje aktivnosti u medijima i često čak i informisanje o radu političkih stranaka neke od stranaka smatraju političkom propagandom, što one u suštini nisu.
Zakonom nije zabranjeno da nevladine organizacije vrše marketing, iako se radi u suštini o političkim organizacijama koje izbegavaju da svoj politički rad, svoje finansiranje i svoje reklamiranje stave pod kontrolu države.
Svi znamo da je političkim strankama zabranjeno da se finansiraju iz inostranstva. Svi mi koji predstavljamo političke stranke to znamo, kao što znamo da ta zabrana ne postoji kod nevladinih organizacija. Ukoliko se političari predstave kao vođama raznih udruga i nevladinih organizacija, njima je onda dozvoljeno da se finansiraju iz inostranstva i da to pravilo koje je zavedeno političkim strankama izbegnu i da taj novac ulože u reklamu, jer evo, nevladine organizacije ne podležu zabrani reklamiranja između dva izborna ciklusa.
Takođe, treba znati po ovom pitanju, što možda nije predmet ovog zakona, da i razni izveštaji finansijske prirode i razna oglašavanja kroz sajtove koje političke stranke moraju prema nadležnim organima da izlože, nevladine organizacije takvu vrstu obaveze nemaju. Dakle, radi se o privilegovanim političkim organizacijama, kamufliranim političkim strankama, falsifikatima političkih stranaka. Ja apelujem na Vladu i na nas kao poslanike da jednom mi kažemo – dosta je bilo sa tim preokretima, zaokretima, obrtajima itd, kojima se izbegavaju obaveze koje klasične političke stranke imaju, a ova udruženja to na vešt način izbegavaju i gotovo nam se smeju u lice.
S tim u vezi, mislim da one nekažnjeno mogu da uzmu novac iz inostranstva i da se reklamiraju po medijima i oglašavaju između dva izborna ciklusa, što nama nije dozvoljeno. Mislim da tome stvarno treba stati na put.
Takođe, želim da pozdravim što je naš zakon rigorozniji po pitanju alkohola od mnogih evropskih zemalja, jer u nekim zemljama je to dozvoljeno i za žestoka alkoholna pića itd. Kod nas je taj zakon oštriji. S obzirom na mentalitet naše nacije, ja mislim da to nije loše, za nas i Ruse da ta pravila budu rigoroznija, s obzirom na sklonosti da konzumiramo tu mučenicu i da nam je ona daleko dostupnija i jeftinija nego što je u evropskim zemljama.
S tim u vezi, želim da kažem da moramo da povedemo računa o reklamiranju vina. Recimo, ne može da iz izvesne firme „Enpresa“, koju vodi moj kolega poljoprivrednik, nestane 139 hiljada flaša vina i da se to uputi navodno organizaciji koja se zove – marketing, pa da ne kažem koja u svrhu reklamiranja, iako je vrednost toga 89 miliona dinara. Nikakva reklama nije urađena, roba je nestala. Dakle 139 hiljada flaša vina koje su nestale, a navodno marketinška organizacija uopšte nije imala magacinski prostor za takvu vrstu robe, usluge nisu urađene, ne postoji takav magacinski prostor. Verujem da nadležni organi treba da se pozabave ovakvom vrstom nestanka robe, s obzirom da je moj kolega u to vreme, kada je roba nestala, bio direktor te firme i da vrednost nije zanemarljiva, da ona iznosi oko 89 miliona.
S tim u vezi da kažem da se ne radi o vinu koje je proizvedeno u onoj čuvenoj vinariji, jer tamo nije proizvedeno ni tri kapi za pričest. Dakle radi se o uvoznim vrstama vina koja su netragom nestala.
Takođe, moram da kažem da mi moramo da povedemo računa, sem zakonskih pravila, da smo mi bili žrtve raznih tranzicija, gde imate dobitnike i gubitnike. Moram sve političare da upozorim da u zavisnosti od njihove vrste ponašanja i posluha one mogu da budu svojevrsne žrtve postranzicionog perioda, jer su ljudi, koji su za vreme vladavine stranaka bivšeg režima stekli ogromne kapitale, dok su jedni građani gubili sve, oni su sticali sve, jednom ludačkom privatizacijom, predatorskim kapitalizmom koji je uspostavljen, sve što je bilo naše postalo je njihovo. Teško je sad očekivati da oni koji ne znaju šta sve imaju razumeju nas koji, odnosno da razumeju milione koji ništa nemaju.
S tim u vezi hoću da kažem da oni kada se oglašavaju, a kad su se namirile posle raspada Jugoslavije, kad su se namirile razne multinacionalne kompanije itd, ostatak kapitala je ustanovljen da se u ovim državicama koje su stvorene na Balkanu utale razni tajkuni, u raznim državama koji su stvorili svoje imperije i uglavnom se oni oglašavaju u medijima i na takav način postaju, kroz oglašavanje, gospodari medijske scene u Republici Srbiji. Na takav način mogu i da kreiraju političke okolnosti pod kojima se odvija politički život, odnosno da kroz oglašavanje kreiraju političku scenu u Srbiji, da eliminišu političare i političke stranke koje ne odgovaraju njihovom biznisu, jer najveći deo biznisa koji su napravili ti tzv. tajkuni, prijatelji, kumovi stranke bivšeg režima je biznis sa državom. Ukoliko im neki političar smeta ili politička stranka, oni ga kroz oglašavanje izlože neviđenom medijskom pritisku, tako što ne stave oglas, ali na svojevrstan način taj oglas naprave uz podršku medija u kome daju oglas za svoje proizvode i vi ste svakodnevno svedoci toga da oni koji se oglašavaju u medijima imaju priliku da utiču na uređivačku politiku, a posebno u onom političkom delu koji se tiče političkih stranaka.
Mi koji smo danas svedoci negativne kampanje koja se vodi protiv Vlade, političkih stranaka i političara koji tu scenu čine, odnosno vladajuću većinu, svakako možemo da posvedočimo da to može da se desi, da se dešava. Ukoliko neki tajkun u svojoj jazbini proceni da mu neko ne odgovara, on sasvim nekažnjeno može da objavi tekst preko oglašavanja, pritisne štampanje i elektronski medij pusti tu informaciju, a za uzvrat ona stranka koja je oštećena mora da vodi dugogodišnje sporove koji traju po nekoliko godina i kao kazna se pojavi neka simbolika od 50, 60, 70 hiljada dinara i svi mi koji se bavimo politikom, koji smo bili predmet takve vrste pritisaka kroz oglašavanje u elektronskim i drugim medijima, možemo o tome vrlo dobro da posvedočimo.
Ovih dana smo svedoci svojevrsnih pritisaka onih koji su preko noći stekli određene vlasničke udele u raznim firmama, u raznim medijima, itd, da združeno nastupaju protiv politike koja njima ne odgovara. Ukoliko neki mediji ne želi to da prenosi, oni jednostavno kažu – znate šta, mi se kod vas više nećemo reklamirati. Mediji su svesni toga i moraju da vode računa da onaj koji plaća ima određene političke zahteve i stoga naša politička scena još uvek nije uređena na način na koji bi to bila.
Na kraju, želim da kažem da, bez obzira na to što se dešava, bez obzira što će ti oglašivači bitno uticati u predstojećoj kampanji, mi moramo da idemo napred. Dakle, ne znam kojom brzinom, ali svakoga dana jednim malim korakom moramo da idemo napred. Postoji ona izreka ili mudra misao Dostojevskog koja kaže – ako putem kojim idete zastajkujete da svakog psa koji laje na vas gađate kamenom, nikada nećete doći do cilja. Mi ne treba da odustajemo od tog puta, ne treba da uzimamo kamen u ruku. Ma koliko ovi oglašivači bacali laveža na nas, moramo svakog dana, makar jednim malim korakom, da idemo napred. Nije bitna brzina, bitno je da se krećemo napred, bitno je da ne idemo unazad kao što je to radila stranka bivšeg režima.

Reč ima narodni poslanik Srđan Dragojević.

Hvala.
Poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre sa saradnicima, poštovane koleginice i kolege, moram odmah da kažem da ovaj zakon smatram veoma dobrim. Obično kada se procenjuje da li je zakon dobar ili nije čitate ga i pokušavate da zamislite razne hipotetičke situacije, nekada i one neobične, i pokušavate da ga isprobate na taj način. Ovaj zakon je jako dobar i mislim da će opstati u praksi, jer je on prosto podložan svojom detaljnošću i preciznošću na razne te hipotetičke situacije kojih ima jako mnogo u ovom poslu, a kome delimično i ja pripadam.
Ovaj zakon je naravno dugo očekivan i bio je neophodan zato što se od 2005. godine, kada je donet prethodni Zakon o oglašavanju, promenilo jako puno toga, počevši od interneta, internet oglašavanja, oglašavanja preko mobilnih telefona, digitalizacije, jako puno stvari koje u prethodnom zakonu nisu mogle da se nađu, niti da se primene. Ono što je bilo u prethodnom zakonu gotovo na ivici apsurda, reći ću jednu situaciju, na primer, to je da glumci u Srbiji nisu mogli da reklamiraju pivo zbog nekog člana zakona, što je potpuno neverovatno i imalo je jednu diskriminatorsku funkciju. U čitavom svetu, a pogotovo i kod nas u regionu gde su glumci nažalost vrlo siromašni, gde rade za male plate, bili su sprečeni da zarade dodatni novac reklamirajući proizvod, baveći se sopstvenim poslom. U više navrata sam javno govorio o tom apsurdu i ukoliko ste mene čuli, drago mi je i zahvaljujem se u ime profesije što toga više nema.
Sada ću se posvetiti kratko amandmanu koji sam podneo. Naime, dve godine promovišem jednu ideju koja se zove „Minut za kulturu“. Ta ideja se bazira na tome da je kulturu neophodno reklamirati, da je neophodno građane Srbije obaveštavati o proizvodima savremene umetnosti, savremenog stvaralaštva, kulturnim manifestacijama. Kultura u Srbiji, nažalost, je u povlačenju. Zbog lakih sadržaja imamo sve manje i manje korisnika kulture. Država Srbija ulaže zaista dosta veliki novac kroz pomoć institucijama kulture, kroz konkurse savremenog stvaralaštva, a sve manje ljudi, građana Srbije je upoznato sa nekim vrednim delima, vrednim manifestacijama, vrednim proizvodima kulture koji većini građana nisu dostupni.
Mi smo ranije čak i na privatnim televizijama imali brojne kulturne emisije, kulturne magazine, gde su se građani mogli informisati o kulturnim manifestacijama, o proizvodima kulture. Mi sada to nemamo.
Mi imamo na javnom servisu par takvih emisija, i na neki način za kulturu vlada jedna vrsta medijskog mraka. To je šteta, zato što se zaista stvaraju vredne stvari, stvari koje treba da dođu do ljudi. Moj predlog se bazira na jednoj bitnom konceptualnom pitanju da li je kultura samo za „krug dvojke“, ili kultura pripada svim građanima Srbije? Moj odgovor je potonji. Ja mislim da svi građani Srbije treba da imaju benefit od kulture, a da kultura treba da im bude dostupna i ovim amandmanom koji sam podneo daje se zakonska osnova da se ova stvar sprovede. Da se kultura afirmiše, da se proizvodi savremenog stvaralaštva afirmišu, reklamiraju i da dođu do krajnjih korisnika. Mi znamo da je, čak i film, koji je vrlo popularan u Srbiji, bio nekada, imao po nekoliko miliona gledalaca godišnje 90-ih, pa je onda 2000-ih to palo na ispod milion. Sada čak i filmovi nemaju više od par stotina hiljada gledalaca, a da ne govorimo o jako značajnim, korisnim, dobrim izložbama, knjigama, baletskim predstavama, koncertima klasične muzike. Većina naroda u Srbiji nema pojma o tome.
Zato ja smatram da je ovaj moj amandman jako bitan. Možda ljudi nemaju ideju koliko to može da znači za kulturnu zajednicu, pa i za sve građane Srbije, ukoliko se ovo usvoji, reč je možda o nekoliko miliona evra podrške kulturi. Jer, kada Ministarstvo kulture i druge kulturne ustanove podrže proizvode savremenog stvaralaštva nikada nema dovoljno novca za promociju, nikada nema dovoljno novca za reklamu. Prosto, mali izdavači, mali producenti, galeristi, ustanove kulture, ne mogu naravno da se nose i da konkurišu sa velikim proizvođačima, velikim brendovima. Ne mogu da konkurišu sa emisijama popularne kulture, jeftinog sadržaja, koje nažalost, dominiraju medijskom scenom i javnom scenom.
Tako da ovaj amandman, ukoliko se usvoji, može da bude jedan veliki preokret u prihvatanju kulture, omasovljavanju kulture, u vraćanju statusa kulture kakav je imala nekad 70-ih i 80-ih godina ovog veka, kada je zaista bila masovna. Jer, kultura zaista pripada narodu. Da preskočim estradu, i da polako privodim kraju.
Ja se unapred zahvaljujem, i nadam se da će ovaj moj predlog imati odjeka, i u danu za glasanje poslanici poslaničke grupe SPS zdušno će glasati za ovaj zakon. Hvala puno.

Hvala.
Reč ima Vladimir Pavićević.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsednice Narodne skupštine, gospođo Gojković, uvaženi ministre Ljajiću, poštovane goste i gosti iz Ministarstva, podneli smo devet amandmana na ova dva Predloga zakona, o oglašavanju i o informacionoj bezbednosti.
Moj predlog je, ministre Ljajiću, da Vlada u ostavci, koliko sam ja razumeo pre dva dana predsednika Vlade u ostavci, gospodina Vučića, na kraju svog mandata uradi makar jednu dobru stvar, i prihvati sve naše amandmane na ova dva Predloga zakona, gospodine Ljajiću.
Ja sam evidentirao kao dva kriterijuma između ostalih kriterijuma, koji su važni i za ocenu ova dva predloga zakona, kriterijume reda i preciznosti u sadržini zakonodavnih projekata.
Ja ću ovde sada da vam argumentujem kako se prihvatanjem naših amandmana osnažuju ova dva kriterijuma za vrednovanje ova dva zakonodavna projekta, red i preciznost. Zašto je važno da u zakonodavnim projektima imamo maksimalni red i maksimalnu preciznost? Zbog velikog načela vladavine prava koje je evidentirano kao najvažnije u članu 3. našeg Ustava.
Evo ministre Ljajiću da krenemo od člana 11. Predloga zakona o oglašavanju. Vi tu u stavu 2. kažete sledeće – obmanjujuje oglašavanje jeste svako oglapšavanje koje na bilo koji način uključujući način prikazivanja obmanjuje ili je verovatno da će obmanuti primaoce oglasne poruke koje zbog takve obmanjujuće prirode može da utiče na njihovo ekonomsko ponašanje, itd.
Naše je mišljenje ministre Ljajiću, da naravno ekonomsko ponašanje jeste najvažnije u smislu prirode duha i sadržine ovog zakona, ali ovo ekonomsko ne mora da bude jedino. Zamislimo sada osobu A koja smisli jedan oglas, kaže – svom snagom u reforme. Onda se ispostavi da je to bila obmana, da li je ministre Ljajiću, ovde reč samo o ekonomskom ponašanju, ili o nekim drugi vrstama ponašanja ministre Ljajiću? Mislimo da je nepotrebno sužavanje ove kovanice na ekonomsko ponašanje, nego samo da ostavimo – ponašanje, pošto postoje druge vrste ponašanja, koje posredno mogu da utiču i na ekonomsko ponašanje i bez razloga se ovde pravi sužavanje.
Ili, ministre Ljajiću, članovi 21. ili 22. koji se tiču posebne glave, posebna pravila i ograničenja. Npr, u okviru ove glave piše – zaštita maloletnika od neprikladnog oglašavanja, član 21. a član 22. – oglasna poruka namenjena maloletnicima. Nama se čini da bi bilo primereno da ova dva člana zamene mesta ministre Ljajiću, neka ostane ista sadržina, samo da menjaju mesta radi reda. Jer, red je poštovana gospodo, ja mislim da prvo u zakonu, na prvom mestu kažemo šta je oglasna poruka namenjena maloletnicima, pa da ostane ovo – oglasna poruka namenjena je maloletnicima u smislu ovog zakona jeste oglasna poruka koja posredno ili neposredno upućena maloletnicima, a nakon toga ministre Ljajiću, da ide zaštita maloletnika od neprikladnog oglašavanja u okviru posebnog pravila o zaštiti maloletnika.
Dakle, čini nam se da ono što je sadržina člana 22. ako sledimo red u pisanju zakona, treba da postane sadržina člana 21. a sadržina člana 21. samo da se premesti u sadržinu člana 22. Onda imamo ja mislim poštovana gospodo i red, maksimalni red i maksimalnu preciznost. Ili poštovana gospodo, uvaženi ministre Ljajiću, ministre Vlade u ostavci koliko sam razumeo, član 31, ima naziv – televizijsko oglašavanje ili televizijska prodaja, a onda već u prvom stavu kaže – televizijsko odnosno radijsko oglašavanje je vid oglašavanja itd.
Naš predlog je da budući da se ipak u članu 31. ne govori samo o televizijskom oglašavanju i samo o televizijskoj prodaji, da lepo upodobimo sadržinu i naziv, odnosno sadržinu u nazivu, pa da u nazivu dodamo – televizijsko i radio oglašavanje i televizijska i radio prodaja, pa da onaj ko pročita naziv ovog člana ima apsolutni pregled o čemu će da se radi u sadržini člana koji bude čitao.
Čini nam se da su ovo intervencije koje se tiču upotpunjavanja reda i preciznosti.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Zoran Bojanić.

Zahvaljujem.
Gospodine ministre, koleginice i kolege, pred nama su dva predloga zakona, koliko vidim ne podeljeno mišljenje svih do sada kolega koji su diskutovali da su to dva zakona koja su korektno urađena, koja su imala dobru javnu raspravu i koja će poboljšati one delove na koje se i odnose, a pre svega se odnosi na Zakon o oglašavanju i na Zakon o informacionoj bezbednosti.
U ovom trenutku bih par reči o Zakonu o informacionoj bezbednosti. S obzirom na slućeni razvoj u zadnjih 10-15 godina informacionih tehnologija, koje su donele mnogo boljitaka kako u samom društvu i poslovanju, istovremeno su otvorile i mnoge bezbednosne da kažem rupe u tom svom dejstvu, posebno neslućen razvoj i ko je očekivao pre 10-15 godina da će društvene mreže kao što je „gugl“, kao što je „fejsbuk“ imati ovoliko korisnika, a meri se milijardama.
Ono što je juče u svom dosta korektnom i dobrom izlaganju na odboru gospodin Savić je istakao i dao jedan plastičan primer, uporedio je mejl sa razglednicom. Znači, sa otvorenim pismom, što je dosta dobro poređenje. Mejl nema nikakvu zaštitu i na svakom čvorištu svako može da pogleda i da vidi ono šta ste vi poslali ili što sam i ja baš u izlaganju juče pomenuo, to je ono što je dosta dobro da vi možete elektronskim putem rezervisati kartu avionsku, putnu, bilo koju i onda se iznenadim dva dana pre početka putovanja „Gugl“ me lepo upozori i javi mi kakvo je vreme u Torontu, koja je temperatura i poželi mi srećan put.
Takođe, desilo se pre par dana da pogreši, da li je neko zloupotrebio moje lične podatke ili je neko sa istim imenom i prezimenom rezervisao i neku putnu kartu prema Beču. Obavestili su me kakvo je vreme u Beču, što mi stvarno nije trebalo.
Sada ću se vratiti baš konkretno na sam zakon, izuzetno je značajan iskorak u zakonskoj regulativi kada je u pitanju informaciona bezbednost. Država trpi ogromne štete od visokotehnološkog kriminala koji se meri desetinama miliona evra. Takođe, dešava nam se, a svi smo bili svedoci, posebno kada je bila utakmica Srbija-Albanija da su u tom trenutku mnogi sajtovi, kako državnih tako i sportskih i drugih institucija, napadnuti i da su u tom trenutku pokušali da obore sve te sajtove.
Donošenje zakona predviđeno je Strategijom razvoja informacionog društva u Srbiji do 2020. godine. Zakonom se uređuju mere zaštite od bezbednosnih rizika u informacionom komunikacionim sistemima, odgovornost pravnih lica, prilikom upravljanja i korišćenje istih. Određuje se takođe i nadležni organ za sprovođenje mere zaštite, koordinaciju i praćenje primene propisa mera zaštite.
Informaciona bezbednost ne podrazumeva samo bezbednost podataka i sistema u okviru državne uprave, već i privrede iz svih ostalih korisnika interneta. Plastičan primer za to je zloupotreba platnih kartica. Svi ste bili svedoci pre par dana u medijima je pomenut jedan veliki lanac hotela svetskih razmera, gde su utvrdili, a imaju hotel i u našoj zemlji, da je zloupotrebljen njihov informacioni sistem i platne kartice svih korisnika koji su koristili njihove usluge.
Do sada je ovu problematiku regulisalo osam zakona i prvi put informaciona bezbednost će biti rešena jednim zakonom koji će takođe obezbediti zaštitu ljudskih prava i ličnih sloboda pre svega.
Nacrt zakona je prošao široku javnu raspravu, kao što sam rekao na početku. Zakon utvrđuje informacionu-komunikacione sisteme od posebnog značaja u Republici, to su sistemi organa javne uprave, javne vlasti, sistemi o kojima se obrađuju naročito osetljivi podaci o ličnostima i sistemi koji se koriste u delatnostima od opšteg značaja.
Napad i na informaciono-komunikacione sisteme mogu da izazovu veliku štetu po nacionalnu bezbednost, privatnost građana, novčane gubitke itd. Zakon definiše nadležne institucije i to - nadležni organ za informacionu-tehnološku bezbednost, za kripto zaštitu što posebno treba napomenuti i to ističem posebno naš Vojni institut koji u ovom trenutku i radi za Državnu lutriju Srbije, uz postavljanje za nacionalne službe za prevenciju bezbednosti rizika u informaciono-komunikacionim sistemima tzv. nacionalni CERT.
Nacionalni CERT doprineće boljoj prevenciji i informisanosti o napadima na informaciono-komunikacione sisteme. Zakon predviđa formiranje tela za koordinaciju poslove informacione bezbednosti, kao i Nacionalni centar za prevenciju bezbednosnih rizika u okviru ovih tela. Biće uključeni svi relevantni činioci od svih ministarstava, preko privrede do nevladinog sektora. Nacionalni CERT, tj. Nacionalni centar za prevenciju bezbednosnih rizika u informaciono-komunikacione sisteme biće formirano u okviru RATEL-a. To je telo koje imaju sve razvijene zemlje. Tu ću navesti kao primer Sloveniju koja već ima 20 godina iskustva, 1995. godine je formirala svoj nacionalni CERT.
Ono što ću na kraju pomenuti to je jedan zaključak sa sastanka nacionalnih CERT-ova, Finske, Slovenije, Hrvatske i naših iz Registra nacionalnog internet domena gde su na jedan plastičan primer kolege iz Finskog CERT-a u realnom vremenu u pravom trenutku pokazali koliko je u tom trenutku nebezbedna naša informaciona mreža. Hvala lepo.

Hvala.
Dejan Nikolić nije tu. Irena Aleksić.

Zahvaljujem.
Poštovana predsednice, poštovani ministre sa saradnicima, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, konkretno Predlog zakona o oglašavanju, koji je između ostalog danas na dnevnom redu, izuzetno je bitan, naročito ako uzmemo u obzir u kom vremenu živimo, odnosno da smo sa svake strane praktično okruženi različitim vidovima oglašavanja.
Postojeći zakon koji reguliše ovu oblast donet je 2005. godine, a naravno da se mnogo toga promenilo u poslednjih deset godina, mogućnosti za oglašavanje u postale mnogo veće, tako da je samim tim potrebno unaprediti mere zaštite, jer samim tim što su mogućnosti za oglašavanje postale veće isto tako postale su veće i mogućnosti za zloupotrebe, a znamo da su brojne mogućnosti za zloupotrebu barem kada je oglašavanje u pitanju.
Kada pominjemo zloupotrebu ne možemo da se ne osvrnemo na različite vrste zloupotreba kada je internet oglašavanje u pitanju. Gotovo da nema osobe koja na ovaj ili onaj način, bilo da putem interneta ili neki drugi vid oglašavanja, nije bila obmanuta, da nije bila prevarena ili da barem nije bila dovedena u iskušenje, što znači da ovu oblast zaista veoma precizno i veoma detaljno valja učiniti, što ovaj Predlog zakona upravo i čini.
Kada je naravno u pitanju zloupotreba samo jedan kratak osvrt na to, naravno da postoje uvek grupacije koje su osetljivije, bilo da su u pitanju maloletnici, bilo da su u pitanju osobe koje su zbog nekog problema, bolesti ranjivije i kao takve podložne različitim vidovima manipulacije, različitim vidovima sugestije, a naravno da dokle god bude ljudi, a njih će nažalost uvek biti, koji su spremni da itekako zarade na tuđoj nesreći, tako da itekako država treba da se pobrine za to da njeni građani budu na adekvatan način zaštićeni, naročito kada je oglašavanje u pitanju.
Isto tako država treba da se pobrine, što ovim zakonom i čini, da zaštiti i samu sebe od različitih vidova sive ekonomije kada je oglašavanje u pitanju.
Upravo sve to ovim zakonom se čini, zakon je vrlo precizan, vrlo jasno definisan, definiše se tačno šta je to dozvoljeno, šta nije dozvoljeno u procesu oglašavanja, tačno i precizno definisano šta se sve smatra oglašavanjem a šta ne. Isto tako, kada je internet oglašavanje u pitanju, vrlo precizno definisano je šta se to podrazumeva pod internet oglašavanjem, definisano je koji su to kriterijumi koji se jednostavno moraju poštovati i na taj način adekvatnom primenom zaista ćemo doći do jedne situacije kada će stvarno postojati fer korektni uslovi za jednu pravu borbu, za pravo oglašavanje i to za sve one koji su učesnici u proces oglašavanja.
Kako sa jedne strane za oglašivače, kojima će se sada omogućiti jedna fer korektna borba, jedna fer konkurencija, isto tako za potrošače koji će biti praktično od strane svoje države adekvatnom primenom ovog zakona zaštićeni od različitih vidova obmanjivanja, prevare, a isto tako kao što sam već pomenula, naravno od sive ekonomije biće zaštićena i sama država, tako da će svi ciljevi biti ispunjeni.
Isto što bih naročito pohvalila kada je ovaj zakon u pitanju jeste da on podrazumeva, odnosno koncipiran je tako da omogućava efikasnost, što je zaista više nego bitno.
Za razliku od postojećeg zakona gde je postojala ta preopterećenost, tako da kažem, papirologijom, koja smanjuje efikasnost koja zaista u ovom segmentu je neophodna. Tako da zahvaljujući ovom zakonu biće moguće brzo reagovati ukoliko dođe do oglašavanja koje nije u skladu sa zakonom.
Naravno da postoje i kaznene odredbe. Neko od kolega je pomenuo da jesu stroge, slažem se i mislim da je to jako dobro kada je ovaj zakon u pitanju, zato što stroga kaznena politika može da deluje i preventivno, što jeste cilj.
Predviđeno je da nadzor nad adekvatnom primenom ovog zakona vrši i ministarstvo, a isto tako i lokalne samouprave, kao i agencije, što smatram da je jako dobro i da će zaista pospešiti to da ovaj zakon bude primenjen na najbolji mogući način.
Kada je drugi zakon u pitanju o kojem danas diskutujemo – Predlog zakona o informacionoj bezbednosti, naravno, ništa manje bitan i značajan zakon, naročito ukoliko se uzme u obzir da zaista vreme u kome živimo jeste vreme u kome informacija znači pravu i istinsku moć, te je tako zaista svim silama treba i zaštititi, naročito ako uzmemo u obzir da prema anketama ne postoji firma koja radi bez kompjutera, ne postoji firma koja nema internet, preko 60% domaćinstava u Srbiji koristi računar, koriste internet. Znači, jednostavno, sada praktično vi ne možete da poslujete ukoliko ne postojite na internetu. Samim tim, kako napreduje nauka, kako napreduje tehnologija, naravno da napreduje paralelno sa tim i tehnološki kriminal i zaista treba uložiti mnogo napora, mnogo truda, da se stane na put tehnološkom kriminalu.
Ono što ovaj zakon sigurno čini, jeste da je to jedan veoma značajan iskorak u ostvarivanju tog cilja. Konkretno, šta čini ovaj zakon? Tačno i precizno je odredio tela koja treba da se bave zaštitom podataka, znači, koja primenjuju mere zaštite, a isto tako podrazumeva i predviđa i njihovu međusobnu koordinaciju. Jer, kao što znamo, samo jedno telo samo za sebe zaista ne može tu da učini mnogo toga. Zaista je potrebna i neophodna njihova međusobna koordinacija. Naravno, predviđen je i nadzor nad primenom ovog zakona, što je jako bitno.
Na samom kraju, da istaknem da i jedan i drugi zakon predstavljaju jedan korak usklađivanja našeg zakonodavstva sa zakonodavstvom EU, što je jako bitno, naročito ako se uzme u obzir da je to strateško opredeljenje ove Vlade, ali, isto tako, što je bitnije od toga, jeste da su oba zakona koncipirana tako da postoje u najboljem mogućem interesu i da štite interese, kako ove države, tako i naših građana, te ih stoga treba podržati. Hvala.