Reč ima ministar, dr Nebojša Stefanović. Izvolite.

Sve bi to bilo dobro da nema onog dovitljivog duha našeg naroda, pa onda organizator nestane i ne možete više da ga nađete nigde, nikako, ni po koju cenu i on kaže – ja nisam primio nikakvo rešenje, meni ništa nije uručeno i on čovek nestane i nema mogućnosti. Time bismo malo izvrdali rešenje o zakonu.
Drago mi je da ste primetili da postoji ogroman demokratski duh ove Vlade, koja dozvoljava i prihvata amandmane narodnih poslanika koji deluju sa pozicije opozicije i takva vrsta delovanja prihvaćena od strane većine, koja to može da podrži. Tako nešto ranije nije bilo. Hvala vam na tome.

Reč ima narodni poslanik Neđo Jovanović.

Hvala predsedavajući.
Uvaženi ministre, naravno i ja ću se pridružiti čestitkama opoziciji, koja konačno shvata kvalitet vladajuće većine i njenih amandmana. To je jedan progres veliki u odnosu na ono što je do sada bilo i zaista opozicija ima jednu edukativnu dimenziju rada koju treba u svakom slučaju poštovati, naročito kroz delovanje uvaženog kolege Pavićevića.
Međutim, ono što se tiče njegovog amandmana se ne može prihvatiti, barem kad se to posmatra čisto pravno. Nijedan jedini procesni zakon, pa i ovaj deo zakona o kome raspravljamo, koji je procesno-pravne prirode, ne može sadržati rok za dostavljanje, imajući u vidu da je dostavljanje u svim procesnim zakonima i u Zakoniku o krivičnom postupku i o Zakonu o parničnom postupku i svim drugim procesnim zakonima, najproblematičniji deo procesnih instituta, odnosno primene procesnih instituta.
U roku od 96 časova nekom nešto dostaviti je iluzija. Iluzija ne samo zbog onoga što je rekao ministar Stefanović, već zbog toga što postoji jedna obavezna norma tamo gde nemamo onoga kome se nešto dostavlja, ističe se na oglasnu tablu, mora da stoji na oglasnoj tabli osam dana. Postavlja se pitanje od kog roka? Tako da će ovaj rok od 96 časova u svakom slučaju biti prekoračen.
Prema tome, imajući u vidu da stranka kojoj pripada uvaženi kolega Pavićević ima vrsne pravne savetnike, trebalo je malo pitati, raspitati se, pa onda predložiti amandman. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem.
Da li još neko želi reč?
Na član 15. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Marko Đurišić, Aleksandar Senić, akademik Ninoslav Stojadinović, Branka Karavidić, Biljana Hasanović Korać, Goran Bogdanović, Slobodan Homen, Miroslav Marinković, Ivan Karić i mr dr Blagoje Bradić.
Reč ima narodni poslanik dr Blagoje Bradić. Izvolite.

  Zahvaljujem gospodine predsedavajući.
Dakle, član 15. govori o situaciji kada dođe do odbijanja zahteva za održavanje skupa i on kaže – ako nadležni organ utvrdi postojanje razloga iz člana 8, a član 8. govori kada okupljanje nije dozvoljeno, donosi rešenje kojim se ne dozvoljava održavanje okupljanja. Rok za donošenje rešenja iz stava 1. ovog člana je najkasnije 96 časova, pre prijavljenog vremena za početak skupa. Protiv ovog rešenja iz stava 1. dozvoljena je žalba. Žalba ne odlaže izvršenje rešenja.
Mi smo predložili da umesto 96 časova piše 24 časa od podnošenja prijave. Prijava se prema rešenju predlagača zakonski podnosi najkasnije pet dana ili 120 časova, pre održavanja skupa. Ukoliko se ostavi mogućnost da se o prijavi odluči najkasnije 96 časova pre održavanja skupa, organizator okupljanja će doći u situaciju da 24 časa pre održavanja skupa još uvek ne zna da li je okupljanje dozvoljeno ili ne. Ako se tome pridoda da je rok za žalbu 24 časa od prijema rešenja MUP-u, a žalba ne odlaže rešenje i da je rok za odlučivanje po žalbi 24 časa, u praksi se može desiti da MUP uvaži žalbu i dozvoli okupljanje upravo na dan kada je okupljanje bilo predviđeno, ali je ono zbog rešenja otkazano.
Dakle, rokovi koje ste postavili za odlučivanje i rokovi za ostvarivanje prava zaštite su loše definisani onemogućavaju bilo kakvu pravnu zaštite, te vas molim da prihvatite ovaj naš amandman.

Zahvaljujem.
Da li još neko želi reč?
Na član 15. amandman je podnela narodni poslanik Aida Ćorović.
Da li neko želi reč?
Na član 16. amandman je podneo narodni poslanik dr Janko Veselinović.
Da li neko želi reč?
Na član 16. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Marko Đurišić, Aleksandar Senić, akademik Ninoslav Stojadinović, Branka Karavidić, Biljana Hasanović Korać, Goran Bogdanović, Slobodan Homen, Miroslav Marinković, Ivan Karić i mr. dr Blagoje Bradić.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Blagoje Bradić.

Zahvaljujem gospodine predsedavajući.
Znači, član 16. govori o pravnoj zaštiti i kaže – da se žalba podnosi Ministarstvu unutrašnjih poslova u roku od 24 časa od prijema rešenja nadležni organ iz stava 1. ovog člana, misli se na Ministarstvo, odlučuje po žalbi bez odlaganja, najkasnije u roku od 24 časa od prijema žalbe. Protiv rešenja iz stava 2. ovog člana može se pokrenuti upravni spor pred nadležnim sudom.
Mi smo predložili da ovaj član glasi – žalba se podnosi upravnom sudu u roku od 24 časa od prijema rešenja. Upravni sud odlučuje po žalbi bez odlaganja, najkasnije u roku od 48 časova, od prijema žalbe.
Članom 16. Predloga zakona uređena je pravna zaštita, s tim što ovakvo rešenje ima niz manjkavosti o žalbi na rešenje kojim se zabranjuje okupljanje. Dakle, kojim se ograničava sloboda okupljanja odlučuje Ministarstvo unutrašnjih poslova. Pored toga, imajući u vidu koji je prethodno određeni rok za donošenje rešenja na koji se podnosi žalba na 96 sati i rokove za podnošenje i odlučivanje po žalbi od pravne zaštite ne ostaje ništa, jer to u praksi može da znači da se odluka o žalbi donosi na dan kada je inicijalno bilo zakazano okupljanje, čak možda i posle toga.
Na sve to još se i predviđa da se protiv rešenja po žalbi može pokrenuti upravni spor. Upravni spor nema više nikakvog značaja u ovakvoj situaciji. Smisao pravne zaštite je da organizator okupljanja pravnim sredstvima zaštiti svoje pravo na okupljanje pre termina u kome je okupljanje zakazano. Iz navedenih razloga predlažemo efikasniji mehanizam i nadamo se da ćete prihvatiti naš predlog.

Reč ima ministar, dr Nebojša Stefanović. Izvolite.

Po Zakonu o opštem upravno postupku mi smo u obavezi da imamo drugostepeno odlučivanje. Dakle, dvostepeno odlučivanje i vi faktički morate prvo da se žalite organu koji je doneo odluku, a onda imate pravo na žalbu sudu. Mi ne možemo da odlučujemo. Dakle, ovim zakonom ne možemo da definišemo, uređujemo rad sudova, odnosno vreme u kojem će oni donositi odluku, jer bi time faktički rušili njihovu nezavisnost. Oni imaju zakone po kojima rade i sud i u tom slučaju potpuno je samostalan u svom nezavisnom odlučivanju.
Mi imamo ovaj ovde model koji smo predvideli, jedini pravno moguć. Mogli smo da tražimo da su sudovi naravno reaguju, ali to onda ne bi bilo u skladu sa zakonom. Hoću da kažem, ovo je jedini mogući način da obezbedimo ustavnost i zakonitost i zaštitu.
Mi smo imali više rešenja koja su predviđali i različiti amandmani i zato sad vidite koliko recimo, kad se insistira ili javnoj raspravi nekim amandmanima da se skraćuje rok, rokovi se skraćuju, rokovi da se skraćuju rokovi prijavljivanja onda imate posebne mogućnosti da sve ispuni.
Mi smo stavili zakonski minimum i ovo će biti, vi ste u pravu, biti nategnuto, ali ovaj zakon o kome je potreban dogovor. Dogovor između policije, podnosioca prijave i svih ostalih učesnika, da ljudi shvate. Svakom je u interesu, a verujte policiji pre svih da svaki skup prođe mirno, bez stresa, bez trzavica. Taj skup je jedini uspešan skup.
Skup na kome dođe do upotrebe policije, do potrebe da se policija angažuje u sprečavanju sukoba je propao skup, ko god da ga organizuje. Mi moramo da imamo skupove na kojima vlada potpuni javni red i mir, jer to su skupovi u kome onda građani slušaju poruku, a ne gledaju te neke bočne manifestacije, da li je neko razbio nešto, da li se tukao, to nije dobra poruka za celu našu zemlju, ni za policiju, a ni za organizatore skupa.