Gospodine Veselinoviću, molim vas, uporno u Skupštini vičete, pretite, omalovažavate i niko vam zbog toga ništa ne govori, a vi tvrdite i dalje to što tvrdite...

Evo sad, kako vi merite intenzitet mog izlaganja? Kažete da vičem, a ja mislim da ne vičem...

Zahvaljujem se, gospodine Veselinoviću, isteklo je vreme.
Reč ima ministar dr Nebojša Stefanović.
Izvolite, gospodine ministre.

U smislu ovog zakona Narodna skupština nije javno mesto, pošto se ovde zna ko može da dođe i u tom slučaju nema odredbi o narušavanju javnog reda i mira.
Međutim, ono što je važno da bi ljudi shvatili, prva stvar, ne utvrđuje, kako kaže prethodni govornik, država tumačenje, utvrđuje ga Narodna skupština glasanjem o pojedinim zakonima i Narodna skupština je ta koja donosi zakon, a to što je napisano u zakonu dužni su da poštuju svi građani Srbije, bilo da pripadaju državnim organima ili da ne pripadaju nijednom organu pojedinačno.
Takođe, druga stvar je vezana za ove odredbe koje su definisane u članu 3. Vi imate, recimo, uznemiravanje javnosti vikom. Ne može doći do narušavanja javnog reda i mira ako neko nije uznemiren tom vikom. Može gospodin poslanik da stane na terasu i da viče koliko god želi, svaki dan da viče šta god želi, ako niko time nije uznemiren. Prođu ljudi i uopšte ih to ne dotiče. Prođu dalje i kažu – nije to za nas, mi nismo stručni da se bavimo time, niti možemo da izmerimo nivo, niti bilo šta slično, nismo uznemireni i nema narušavanja javnog reda i mira.
Dakle, ako neko viče, mora biti neko ko je uznemiren da bi došlo do narušavanja zakona u smislu definicije ovde. Ali, mi smo veoma pažljivo sedeli sa ljudima iz sudova i definisali kako da olakšamo da radi država, kako da olakšamo postupanje i svih drugih državnih organa, jer naprosto bez precizne definicije uvek je moguće da imate zloupotrebu. Na kraju krajeva, kada imate zakon koji nešto jasno govori, ljudi ne treba da se brinu, već treba samo da ga poštuju.

Zahvaljujem se, gospodine ministre.
Reč ima narodni poslanik Zoran Babić. Izvolite.

Gospodine Bečiću, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gosti iz Ministarstva unutrašnjih poslova, mene ovakav amandman ne čudi. Ne čudi me jer dolazi od kolege koji je malopre utvrdio da je on u stvari država. To je opasno.
(Janko Veselinović, s mesta: Vučić je država.)

Molim vas, gospodine Veselinoviću, nemojte da dobacujete. Budite pristojni u Narodnoj skupštini, gospodine Veselinoviću.

Kada je u obrazloženju ovog amandmana rekao – država, to sam ja. To možete da pogledate u stenogramu.
Od takvog čoveka me onda ne čudi što je želeo da izbriše tačku 8. ovog člana 3, pa da izbriše uvredu, odnosno vređanje, da je to uopšte bilo kakvo narušavanje javnog reda i mira, zato što predlagač amandmana to non-stop radi u Narodnoj skupštini, pa naravno da će da predloži brisanje tačke 8, a to je vređanje.
Međutim, mi onda bi istrpeli, navikli smo se mi na to. Ali, onda ide dalje, onda je za brisanje tačke 9, da vršenje nasilja nije narušavanje javnog reda i mira. Pazite, opet i to mogu da razumem, sećajući se nekih dešavanja iz 2000. godine, iz 5. oktobra 2000. godine, kada je vršenje nasilja nad neistomišljenicima, naravno, bilo gotovo za dodelu nagrade.
Međutim, gospodin predlagač amandmana ide dalje pa bi želeo da briše i tačku 10. – pretnja, da ovo nije narušavanje javnog reda i mira. Zamislite kakvo bi mi društvo bili kada bi svako svakome mogao totalno nekažnjeno, bez ikakve odgovornosti da preti, ali i tu mogu da ga razumem, zato što takve političke stavove on non-stop zastupa. Non-stop preti i naravno da želi da nema nikakvu odgovornost zbog toga što čini i radi.
Međutim, idemo dalje. On želi da izbriše, gospodine Bečiću, i tačku 11, a to je tuča. Zamislite kada bi krenuo, ako bi se, recimo, ne daj bože, usvojio ovaj amandman i izbrisao se član 3. i zamislite da tuča ne bi bila sankcionisana i ne bi bila kažnjavana. Šta bi tek onda mi mogli da očekujemo ovde i u sali Narodne skupštine i u hodnicima i ispred Skupštine od predstavnika ove cenzus koalicije? Ja mislim da bi umesto zakona, umesto Poslovnika o radu Narodne skupštine, da bi u Narodnu skupštinu dolazili sa nekim verovatno motkama, bejzbol palicama, da bi radili ono što su i radili uostalom 2000. godine 5. oktobra i u tom vremenu.
Međutim, ono što je najopasnije, što je ovim amandmanom predložio i brisanje tačke 16, a ta tačka 16. glasi – pucanje iz vatrenog i drugog oružja. Vidite šta želi predlagač amandmana - samo zbog pukog vraćanja na vlast, zbog osvajanja vlasti, on je spreman čak i pucanje iz vatrenog i drugog oružja da predstavi kao legalno, normalno, naravno, ukoliko je meta SNS ili ljudi iz SNS ili oni koji podržavaju SNS. Zahvaljujem se, gospodine Stojmiroviću, što dobacujete i kažete – znači, cela Srbija.
Mislim da je ovakav amandman skandalozan i da ga ne treba dozvoliti, zato što želimo od Srbije da napravimo ne državu u kojoj će se legalno pucati iz vatrenog i drugog oružja, u kojoj će tuča biti normalna, u kojoj će pretnja biti normalna, u kojoj će vršenje nasilja po predlagaču amandmana biti gotovo za aplauz, naravno, ukoliko je meta SNS. Mi ne želimo da prihvatimo ovakav amandman zato što želimo pristojnu, normalnu, uređenu Srbiju, da i onda kada dvoje ili više ljudi imaju različite stavove, političke, lične ili bilo kakve druge, da te svoje različitosti rešavaju dijalogom, a ne na onaj način na koji predlagač amandmana bi želeo - tučom, vikom, drekom, pretnjama i vatrenim oružjem.
Mislim da je ovakav amandman zaista skandalozan i naravno da SNS ovako nešto nikada neće prihvatiti.

Zahvaljujem se.
Reč ima narodni poslanik Zoran Antić.
Izvolite, gospodine Antiću.

Dame i gospodo, malo smo neozbiljno, čini mi se, prišli ovom zakonu, naravno, mislim na pojedine kolege iz opozicije, s obzirom da je zakon jako bitan. Tiče se bezbednosti građana, a to je osnovna funkcija države.
Imamo zakon koji je donet još 1992. godine, mnogo toga se promenilo u međuvremenu i sasvim je normalno da ovaj zakon prati trenutak u kome živimo i da je i te kako potreban. Lako je i potrebno je omalovažavati eventualno neke institute, neke predloge, to je i posao opozicije i sve to stoji, ali ne bismo trebali da jednostavno idemo na to da omalovažavamo kompletan zakon.
Član 3. je jako bitan, ja bih rekao, jer on faktički definiše sve pojmove koji se nakon toga razrađuju i sankcionišu i neprihvatljivo je da se ovako pristupa tom članu i da se sve svodi na neku dnevnu politiku ili pokušaj prikupljanja nekih dnevnopolitičkih poena. Mislim da bi bilo dobro da se pojedine kolege malo uozbilje, kada je u pitanju ovaj zakon, i da se stvarno izborimo da dobijemo jedan zakon koji će biti i na ponos Skupštine, naravno, siguran sam i na ponos Vlade i na ponos kompletnog društva jer nam je to, kažem, i te kako potrebno.
Još jedanput želim da se složim sa mojim kolegama, ovaj član 3, ima tu još par amandmana, ima dosta problematičnih predloga koji na neki način dezavuišu kompletan zakon, prema tome, i neprihvatljiv je. Hvala.